МОРФОФОНОЛОГИЈА Фонетика се у ширем смислу дели на фонетику, фонологију и морфофонологију. Морфофонологија је део фонетике који се бави проучавањем гласовног састава речи и понашање гласова у промени болика речи и у творби речи. АКЦЕНАТ У српском језику постоје четири акцента која по дужини могу бити кратки и дуги, а по тону узлазни и силазни. По тону силазни узлазни По дужини дуги дугосилазни ⌒ дугоузлазни ´ кратки краткосилазни ‶ дугосилазни ` Акценат је истицање јачине, висине и трајања једног слога у речи или једносложне речи у реченици. Према типу акцента и његовом положају у речи постоје језици 1) са везаним акцентом (чешки, пољски, мађарски) 2) са слободним акцентом (руски). Акценат српског књижевног језика је делимично слободан, тј. он може стајати на било ком слогу у речи (осим последњег), али мора следити одређена правила. Правила у распореду акцента су следећа: а) силазни акценти могу стајати само на првом слогу у речи: задруга, памтити, пипати, веверица, пријатељ и сл. б) узлазни акценти могу стајати на било којем слогу речи осим на последњем: мене, ширина, развеселити, радити, генерација итд. в) једносложне речи могу бити наглашене само силазним акцентом: ред, мрак, бол, бок, мак итд. г) последњи слог не може бити наглашен. У српском језику неке речи исте су по свом гласовном склопу, разликују се само по акценту, нпр.: град (насељено место) : град (врста падавине), купити (добијати новац) : купити (скупљати), радио (радни глаголски придев од глагола радити) : радио (врста уређаја). Акцентовани слогови у речи могу имати један од следећих акцената: Кратки Дуги Силазни ‶ ⌒ Узлазни ` ´ Неакцентовани слогови у речи могу бити кратки или дуги: Кратки Дуги ͜ ̶ Неакцентовани кратки вокали могу бити пре и после акцента. Кратки акценти трају приближно једнако, с тим што дуги драју двоструко дуже од кратких. Неакцентована дућина је слична само је јачина слабија и тон правилнији. Пас, песма, кућа – краткосилазни Нога, вода, ширина – краткоузлазни Кост, мост, правда, радник – дугосилазни Рука, глава, доказивати, досађивати – дугоузлазни ОСНОВНА ПРАВИЛА АКЦЕНТУАЦИЈЕ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА 1) Силазни акценти могу се налазити само на првом лсогу у речи, тј. једносложне речи могу имати само силазне акценте. 2) Узлазни акценти могу да сотје на свим слоговима речи осим на последњем, дакле једносложне речи не могу имати узлазне акценте 3) Неакцентоване дужине долазе увек после акцента (постакценатска дужина). Неакцентовани кратки вокали могу бити и пре и после акцента. Једна реч може имати један акценат, али може бити више неакцентованих дужина. Једносложне ‶ ⌒ Двосложне ‶ ⌒ ` ´ Вишесложне ‶ ⌒ ` ´ ` ´ Граматичке категорије у којима се неакценатске дужине обавезно јављају: 1) Генитив множине: глава, јунака, имена, ствари, потока, комараца, јабука, представништава, мојих, јаких, двају 2) Генитив једнине именица на –а: ноге, Николе и заменица и придева ж.р.: ове, јаке 3) Инструментал једнине именица на –а: водом, Николом и инструментал једнине и множине заменица и придева сва три рода: мојим, мојом, зеленим, зеленом 4) Одређени придевски вид: црни, црног и компаратив и суперлатив придева: млађи, млађег, најмлађи, најмлађег и редни бројеви: девети 5) Презент: купујем, купујеш, купујемо, купујете, купују · Изузеци су глаголи моћи, хтети, јесам код којих се дужина јавља само у 3. лицу множине глагола моћи и хтети – могу, хоће, неће ПРОКЛИТИКЕ И ЕНКЛИТИКЕ Поред речи кoje немajy cвoje акценте у српском jeзикy има речи кoje су без икаквог акцента. Те речи чине акценатску целину или са речима испред себе, или са речима иза себе - проклитике и енклитике. Речи кoje немajy свога акцента већ чине акценатску целину са peчjy иза себе су проклитике: у дну, у дубини, о врата. Када такве речи cтoje уз речи са силазним акцентима (", А), оне често могу превући на себе тaj акценат, и то било као краткосилазни ("), било као краткоузлазни (`) акценат: у дну (од у дну), dо куће (од од куће), међу њима (међу њима); у зору (од у зору), на воду (од на воду), у град (од у град), из дана (од из дана) и сл. Узлазни дуги акценти никада се не преносе на проклитике. Енклитике су речи кoje нeмajy свога акцента, а у говору чине изговорну целину са peчјy испред себе: пливао je, дизао се. Обично су то ненаглашени облици личних и повратних заменица (чули смо гa, предао се, писали смо joj) затим краћи облици помоћних глагола jecaм и хоћу (радио сам, радили сте, доћи ћемо). Проклитике су обично предлози, речце (партикуле) и везници.