Железнице Србије

Железнице Србије је јавно предузеће коме је главна делатност обављање промета роба и путника на
железничким пругама у Србији. Укупна дужина пруга у Србији је 4.347 километара, од чега је
електрифицирано 1.387 километара (32 %).

Железничка мрежа у Србији се заснива на ширини колосека од 1.435 mm, а сви остали системи
колосечних ширина су напуштени почевши од 1964. године када је донет план о модернизацији железнице
у СФРЈ. Прва деоница која је елктрифицирана је била од Београда, преко Шида, до Загреба, а пуштена
је у саобраћај 31. маја 1970. године.

Историја

Према одредбама Берлинског конгреса и железничке конвенције Ристић-Андраши из 1878. године Србија
је била дужна на у року од три године направи железницу. После неуспешног покушаја владе Јована
Ристића, напредњачка влада Милана Пироћанца склопила је уговор о изградњи и финансирању железнице
са тада напредним друштвом Генералном унијом из Париза јануара 1881. године.

Уговор о зајму био је на 100 милиона франака/динара, са курсом од 71,4 %, каматном стопом од 5 % и
роком отплате обвезница 50 година. Километар пруге од Београда до Врања плаћан је 198 хиљада
динара. Годину дана касније, јануара 1882, Генерална унија је банкротирала, а Србији је претила
велика штета. Ипак, до ње није дошло, пошто је посао преузела друга француска фирма, а и стечајна
маса била је знатна. Радови су настављени по плану. 23. августа 1884. године (4. септембар по
грегоријанском календару) из Београда за Ниш пошао је први воз у Србији. Тог дана у Јагодину је воз
из Београда стигао у 15ч 30 мин. Пут од Београда до Јагодине трајао је 4ч 41 мин.

Редован саобраћај је успостављен 3. септембра и то се слави као Дан железничара (15. септембар по
грегоријанском календару).

Железнички возни парк

Железнички возни парк се углавном састоји од електричних шинобуса (ЕМУ калсас 412) и
електро-локомотива направљених рађених у сардњи између Машинске индустрије Ниш (МИН) и Раде Кончар
Загреб (класе 441 и 444), под Шведском лиценцом, као и Румунских локомотива (класа 461 која се
углавном користи за транспорт робе због малие брзине), такође рађених под лиценсом. Неке од тих
локомотива су недавно модернизоване од стрене МИН-а. Дизел-локомотиве су углавном рађене од стране
комапније Џенерал Моторс (класе 645, 661, 664, 666), МИН-а (класе 741, 742, 734), Макоса (класа
644), Ђуре Ђаковића (класе 662, 643, 642) као и разних Европских произвођача. Дизел шинобуси (ДМУ
класе 710, 712 and 812) се најчешће користе за локални саобраћај.