EDGAR ALLAN POE
(1609—1S49)
Americká knjiievnůst
GAVRAN
L
Ponoči sam jedno tužné, proučavo slab i snuždcn Neobične drevne knjíge, što prastarí nauk skriše — Goto vo sam u san pao, kad je netko zakucao, Pred sobna mi vrata stao, kucajuči tiho, tiše — »Posjetilae«, ja promrmljah, »ěto u sobu uči iste, Samo to i ništa više.«
2.
Ah, da, još se sjeeam jasno, u prosinců b j esc kasno; Svaki ugarak, što gasne, sablasti po podu riše. 2udim vr uče za svanučem  — uzalud iz knjiga vučem Spas od holi sto me muče — jer me od Nje rastaviše Andeli, što divnú djcvu zvat Lenorom nastaviše — Tu imena nema više.
3.
Od svilenog tužnog suma iz zastora od baršuna Nepozná ti, fantastični užasi me ispuniše; Da utišam srce svoje, ja ponavljam mimo stojeé: ŕPosjetilac neki to je, sto u sobu uči iste — Posjetilac kasni kcji možda traži zakloniŠte — Eto to je, ništa više.«
4.
Kad smjelosti malo stekoh, ne oklijevah nego rekoh: »Gúspodine :1i GoSpo, oprostíte, evo stiženul 2apravo sam malo drijemo, kucali ste tako nijemo,
239
Tako blago, pritajeno, i od mojih misii tiSe; Gólovo vas nisam čuo«, — i vráta se otvoriše — Mrak predá mnom, ništa više.
5.
Pogledom kroz tamu bludim; stojim, plašim se i cudim; Ah, ne može smrtnik sniti snové što se meni sniše! Al nevina bje tisina: znaka nije dala tmina, S mojih usta riječ jediná pade poput kapi kiše, »Lenora= prošaptah tiho, jeka mi je vráti tise, Samo to, i ništa više,
6.
U svoju se sobu vratih, dok u meni duša plamti;
NeŠto jači nego prije udarci se ponoviäe.
»Jarnačno«:, ja rekoh, »to je na prozoru sobe moje;
Da pogledam časkom što je, kakve se tu tajne skriše. |
Mimo, srce. Da vidimo kakve se tu tajne skriäe —
Valjda vjetar, ništa više,« '
7.
Prozorsku otvorih kuku, kad uz lepet i uz buku Dostojanstven ude Gavran, što iz drevnih dana stiže, Ni da pozdrav glavom mahne, ni trenutak on da stane, Poput lorda ili dame kroz moju se sobu diže I na kip Palade sieti, što se iznad vráta diže. Sieti, sjede, ništa više.
3.
Kad ugledah pticu crnu, u smijeh tuga se obrnu, Zbog ozbiljnog dostojanstva kojim strogi lik joj diše. *Nek si ošišana ptica*, rekoh, »nisi kukavica, O, Gavrane. mrka lica, što sa Nocnog žala stiže, Kako zovu te na žalu Hadske noci, otkud stiže? * Reče Gavran: »Nikad više.«
■
9-
Začudih se tome mnogo, Sto crn stvor je zborit mogo, Premda malobrojne riječi malo Sto mi objasniše. Al priznati mora sváko, ne dogada da se lako Da živ čovjek gleda tako pticu što 'se nad njirn njiše, Na skulpturi iznad vráta, zvijer il pticu što se njiše, S tim imenom »Nikad viäe*.
10.
Gavran sam na bisti sjedi, tek te rijeci probesjedi, Baš kao da cijelu dušu te mu ríječi izraziše: Vise niti riječ da řekne — više ni da perom trepne — Dok moj šapat jcdva jekne: »Svi me druzi ostaviše, Pa če zorom i on, ko Sto nade več me ostaviše.* Tad ce ptica: » Nikad više«.
11.
Muk se razbi, ja, zatečen — na odgovor sprcmno řečen — »Nema sumnje*, rekoh, »to je sve mu znanje, ništa više, Riječ od tužná gazde čuta, koga Nevolja je krutá Stalno pratila duž puta, pa mu sve se pjesmc sliše, TuŽaljke se pusté nade u jednu tegobu sliše, U »Níkada — nikad vi5e«.
12.
Ali mi i opet Gavran tužné usne u smijeh nabra; Dogurah před kip i pticu moj naslonjač prekrit pliSem; Te u meki baršun padoh, poveiivat mašte sladoh, Na razmatranje se dadoh — kakvu mi sudbinu piše Grobna, kobna drevna ptica — kakvu mi sudbinu piše Kada grakce: *Nikad više*.
13.
Sjedah tražeé smiso toga, al ne rekoh niti sloga Ptici, čije žarke oči srž mi srca opržiše. Predan toj i drugoj masti, pustih glavu mimo pasti U taj baršun ljubicasti, kojim svjetlo sjene rise. Sjest u baršun ljubiČasti, kojim svjetlo sjene riše, Ona neče nikad više.
14.
Tad ko da se uzduh zgusnu, čudni miris me zapljusnu, Zaíuh lagan hod serafa, koj i kadionik njiše, j>Bijedo,« kliknuh. »Bogu sláva! Andelima te spasava, Ěalje trávu zahorava, uspomene da ti zbriše! Pij, o pij taj blag nepente, nek Lenori spomen zbriše!« Reče Gavran: »Nikad više.«
15.
»Proroče, kog rodi porok — vrag il ptica, ipak prorok! — Napasnik da I posla tebe, il oluje izbaciše Sama al nezastrašena usred kraja urečtma,
240
16   100 PJESNIKA SVIJETA
241
U dom opsjednut od sjena, reci, mogu 1 da me liäe MelciTii i ľ. Gileada, mogu I jada da me liäe?« Reče Gavran: »Nikad više.«
16,
»Prúroče, kog rodí porok — vrag ili ptica, ipak prorok! — Neba ti, i Boga, po kom ohojici grud inam dise, Smirí dušu rasluženu, reci da 1 ču u Edenu Grlit ženu posvěcenu, Lenová je okrstise, D jevu divnú, jedinstvenu, kú] u andeli mi skríše.* Rote Gavran: »Nikad vise.«
17-
»Rastanak je to Sto kažes«: kriknuh, sptico ili vraže! U oluju bjcíi, na žal hadslte Noci otkud stižej Niti pera ne ispusti ko trag laži, š to izusti! U samoci mene pusti! — net ti trag se s faiste zbrise! Nosí lik svoj s mojih vrata, vadi kljun, što srce siäe!* Reče Gavran: »Nikad vise,*
18.
I taj Gavran postoj anof još je tamo, jaš je tamo, Na Paladi blijedoj sjedi, Sto se iznad vráta díže; Oko mu je slika iiva oka zloduha, š to snivá, Svjetlo, kóje ga obliva, sjenu mu na podu ríše; Moja duša iz te sjene, koja se na podu riše,
Ustal: neče — nikad vise! tw*n A^.^
CSlammg — šoiían)
ANNABEL LEE