pušeči i ne gledajuči ni u što odredeno. Tek ako Na kraju dolazi premaz. Prvo valja zagrijati ka-ugledaju na vodi kakav čamac, prate ga očima, a ako trfln koii na Dunavu gotovo isključivo zovu ter. Njega
led křene, prate i njega. Stoje krátko, onda se vracajú je kuci. Kod kuce ih čeka debela, brbljava žena, nerijetko
111,   CVWJl  11«   A-' U11M ' « '------J--- -- »
s moguče nabaviti tamo gdje se prodaje vápno i drugi Ťadevinski materijal. Ter se grije na vatri koja gori
Madžarica, čeka ih ňa^^AvM^M—11^ gradevinsKi materyai. ici sc guJC ,<«., garáži ili na takvome někom miestu čeka ih vinjaku'u izmedu dviju sječimice postavljenih opeka. Dobro je tr»^m „„ro,,^ '       incamac na a^Q majstor ima unuka, koji če taj ter stalno pomalo
miješati. Kad se crna smola pretvorí u tekučinu, njome se premazuje čamac. Premazuje se dvaput ili triput, več prema potrebi, a u ter se stavi nešto čadí ili ugljene prašine, da se lakše suši i da se ne lijepi. Mrlje od tera čisté se benzínom, a nekada su se čistile petrolejem ravno iz petrolejke.
Čiklje je moguče podijeliti prema tipu grade i prema vlasnicima. Po gradi, ima ih otprilike tri vršte. Postoji, najprije, obična, štandardná čiklja, duga pet metara i široka metař; njome se služe ribari, ribiči i obitelji koje ljeti idu na izlet. Nadalje, postoji čiklja koja je to samo prema stražnjem kraju, dok je prednji iljen i završava rogom dugim dvadesetak cen-
kojem úpravo rade.
Dunavski čamac zove se čiklja, a gradi se od hrastovine, a ako nje nema, dobra je i jelovina, ili kakvo drugo mekše drvo. Čiklja se cesto gradi u pro-lječe, jer za to treba dosta prostora, pa se to radi vani; ali, pravi majstori rade tokom cijele godine. Njima prostor ne predstavlja problém, ne smetá im ni to što je u šupi zima, a ne zabrinjava ih ni to što onda kad obraduju drvo katranom obilato prljaju svuda oko sebe. Jer, oni ne grade radi mušterija nego radi sebe, jer im je to potrebno; uostalom, cesto su amatéri, premda se od izrade čiklji nekada moglo dobro živjeti. Čamac je obično dug izmedu četiri i pol i pet i pol
metara, dno mu je ravnoT oba kraja malo ušiíjena A Jače zašilJen 1 zavrŠava r°gT ľr8' "77, X gradi se ovako. Prvo se uzmu dva komaSSodrva netára. Ta čiklja nešto bolje khzi ipredstavlja nesto u oblikuslova Vkoiemu jeodvalien doniiSilíalr Lh    kao sportski tip. Napokon, postoji ciklja koja je samo
----------..—b
u obliku slova V kojemu je odvaljen donji šiljak, široka onoliko koliko če biti širok vrh, odnosno krma čamca. Ti komadi istesani su na debljinu od desetak centime-tara. Onda se uzmu rebra, koja se na Dunavu zovu egije, obavezno od tvrdog drva, bez obzira od kakve če grade biti čamac. Ta rebra pravé se jednostavno, obično nema savijanja; donji dio i stranice spoje se kutnim željezom u obliku slova L. Preko egija, koje stoje tako kao da je čamac prevrnut, stave se daske za dno, koje se i kuju i lijepe. Onda se, preko rebara, koja su šira na sredini a uža na krajevima čamca, zatežu daske. Ni tu nema savijanja, niti kakve posebne obrade: cijela mudrost i jest u tome da se procijeni koliko daska podnosí, koliko se može zategnuti. Ako pukne, to je veliká nevolja, a može biti i opasno. Stranice čamca sastoje se od dvije ili tri daske, ovisno o širini.
kao sportski tip. Napokoi.,
malo duža od štandardne, ali je zato vrlo široka, a kut izmedu dna i stranice znatno je veci. Zove se još madžarska ili bačka čiklja, i to zato što se njome koriste najviše bački seljaci koji na tržnice na srijemskoj stráni dovoze rajčice, paprike, dinje i druge ukusne plodové. U takvu čiklju stane dva reda okruglih košara od vrbová pruča, a Madžarice u šarenim suknjama i s rupcima na glavi spretno veslaju svaka sa svoje strane.
Drugačija je klasifikacija prema vlasnicima. Obično, pravá dunavska čiklja stoji privezana na kakvome zgodnom mjestu uz obalu, cesto uz korijen neke vrbe ili topole, uz lanac od predratne vodenice ili uz neki stup. Tu se ona ljulja i bezbrižno sudara s ostalim čikljama, poskakujúci na valovima kad naide brod. Na njezinu dnu uvijek ima tri-četiri prsta vode, što iz
16
17