Uredriik Vasa Pavkovic í I f- i 1-3] r 1 Boráe Lebovič li y L 1 Cum. X-/, ■■ r' i - j^ja r.tJ : r i - 15p. .n. ŕ, ŕ H ~ r! ^ BIGZ i: UMESTO PREDGOVORA (Iz piščeve beležnice) Stari zavet, citát iz Knjige propovednikove: - Jer ko ce biti izabran? U životu svako ima nadanja; i živom psu bolje je, nego mŕtvom lavu... - Jer živi znaju da ce umreti, a mrtvi ne znaju ništa, niti im sledi nagrada... I ljubavi njihove i mržnje njihove i závisti njihove nestalo je... Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica -stenografski zapiš: ... Kada smo stigle u rano jutro u močvarni predeo zavíjen maglom... jedna grupa žena obučenih u prugaste haljme, ošišanih glava, približavala se našim furgonima. Izraz njihovih lica bio je potpuno apatičan, beživotan... davale su utisak poluživih mumija ili poludelih žena, koje su se još samo automatski pokretale. Izgledalo je, da su ne samo izgubile moc govora, več da su postale bica bez i jedné misii, bez ikakvin osečanja... Sa sudenja bivšim esesovcima, 'bivšim funkcionerima logora Aušvic:' Reči optuženog Franca Josefa Hofmana: - Starao sam se za red i mir. Iz dokumentacije koncentracionog logora Aušvic: Biče kažnjen premeštanjem u kázněni odred, zatvaranjem u bunker, sa 25 do 100 batina ili vešanjem svako ko I. 9 . 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. II. 12. 13. 14. izostane sa rada izostane sa apela napusti radno mesto sabotira jede za vřeme rada puši za yreme rada pije rakiju trguje sa civilima organizujú bere sa drveca voce poseduje zlato ne poštuje svoje starešine nosi nedozvoljenu odeču beži ili pomaže pri bekstvu. Iz razgovora sa jedním inostranim istaknutim političkim funkcionerom: - Ja ne razumem zašto se .uopšte piše o logorima? Treba pisati o herojima, o otporu, o ljudima koji su se bořili... Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... Sečamo se, kad su, na putu za krematorijum, majci, koja je nosila dete sa plavím loknicama, staro možda dve godine, na najgrublji náčin oteli komadió hleba, nošen ko zna od kuda, sačuvan za dete i bacili ga u blato. Ona, ne znajuói kuda ide i da hleb više nece biti potreban ni njoj, ni detetu, vrátila se da ga ponovo uzme. Sa sudenja esesovcima, funkcionerima logora Aušvic: Reči optuženog dr. Franca Bernarda Lukasa: - Nisám video načina da izbegnem izvršenje zapovesti. Řečeno nam je da služba u Aušvicu važi kao služba na frontu. Iz dnevnika^Ane Frank: ... Ja verujem da su ljudi u dubini svoga srca dobři. Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... ako neka zaostane iz lančane Hnije rada, esesovac je spreman da na nju nahuška psa i samo od cudi te životinje zavisilo je kako če proči žitva ... r L r La' ~.Sa..predavanja o nacističkim koncentracionini logorima -pitanje iz publike: ....... - A zašto niste tražili záštitu od medunarodnih pravnih institucija? Iz_dnevnika JohanaKramera, SS-lekara u logoru Aušvic: ... U 3 sata prvi put prisustvovao specijalnoj akciji (odabiranje za gasnu komoru)...U poredenju sa ovim paklom, Danteov pakao je najobičnija komedija... Uveče u 20 časová večera kod Obergrupenfirera Pola... Bilo je pečene patke koliko je ko hteo, pravé crne kafe, izvrsnog piva... Iz kazivanja bivših logoraša - magnetofonski snimak: Vojnici (oslobodioci) su došli sa velikim zatvorenim kolima na kojima je bio velikí crveni krst... Bila su ista kao ona krematorijumska (odvozila su nepokretne direktno iz transporta u krematorijum). Razbežali smo se... vojnici su nešto vikali i jurili za nama... Otimali smo se... Silom su nas ubacili u kola. Odvezli su nas u bolnicu i dobili smo zaseban krevet i supu iz porcelanskih tanjira... Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... Jedanljudski gest, toplareč ohrabrenja ili suza saosečanja značila je u tim uslovima vrlo mnogo... jer biti sam, značilo je isto što i smrt... Iz ra2govora_sa jedním intelektualcern.:_ - Kada víaTm da-je-to-drarfíä sa ratnom tematikom, odmah počinjem da tražim po džepu broj od garderóbe. Iz razgovora sa predsednikom jedné vece jevrejske opštine: "Gospodine Dorde, řekli ste u svom svedočenju, daje bilo glasina i da ste naslucivali šta se dešava sa Jevrejima u Poljskoj, ja sam od vas pet godina stariji, pa ništa nisam naslucivao, niti sam ikakve glasme čuo o tome. Mislim da se u literaturi na taj náčin mnogo piše o svému tome". Umesto da se pravdám, hteo sam da ga pitam da li je nešto čuo ili naslucivao šta se dogada u Vukovaru ili Bosni? Nije imalo smisla da pitam. B3j ^ :lxí Iz pesme logoraša: > Ako umřeš, niko neče znati Brojka manje, dalje živi svet... Sa sudenja bivšim esesovcima, funkcionerima logora Aušvic: Reči optužemog Hansa Norviekog: ... Ko bi znao koje sve ubijao? Bila je tolika gužva da se uopšte msta nije moglo znati. Iz pera poljske književnice, bivše logorašice: Još uvek slušamo glasove hrastove prašume i šumskih božanstava koja su govorila našim precima. Imamo različite názore o krvi, yerujemo u krv -1 bojimo se krvi ljudi kojima je nanesena nepravda. Iz recenzije jednog kritičara dráme Nebeskí odred: I - jer svi mladi pisci vole efekat zaprepaščenja - čin tíh svireposti (ciklomziranje, spaljivanje u krematoriju), vrše sami logorasi... Pisci, bez osecanja jasnog razdvajanja izvesnih strašnih pojava svaljuju krivicu na žrtve... Ne sve to nije ljudska istina... Iz zabeležaka jednog od članova - Nebeskog odreda -1944. godine: ... To je užasna smrt, i ja, kojí pišem ove redove, zadrhtim na samu pomisao da ču tako nešto i sam doživeti. Ja nemam šta ovde da tražim, a ipak sam sišao u ovu masovnu grobnicu... ... Šmátram za svoju dužnost, pred svojim národom i pred lícem sveta, da saopštim ono što sam doživeo i ovde video... Iz pera vojnika: Mi černo marširati dalje Kroz ruševine i smrt... Iz razgovora sa japanskim budističkim sveštenikom: Hirošima nije ni deseti deo Aušvica, ali nova Hirošima bila bi desetostruki Aušvic. Sa sudenja bivšim esesovcima, funkcionerima logora Aušvic: .. Reči optuženog Vilhema Bogera: "Predlažem da minutom čutanja odamo poštu nastradalim logorašima, kao i esesovcima koji su poginuli vršeči svoju dužnost". Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... strádala je mala Hasnija jer je pljunula na istu blokovú nadzornicu-logorašicu, pa je za kaznu mor ala držati dva kamena više glave u klečečem stavu, pa je posle batina koje je tom prilikom dobila mala Hasnija ubrzo umrlá... Iz pera jednog savremenog nemačkog književnika: Nikada se više necemo postrojiti zbog jednog zvižduka i necemo da kažemo - razumem, Icada urlaju. - Topovii podoficiri ne urlaju više. Plakačemo i pevačemo i sračemo kada mi to hočemo. A pesme o jurnjavi tenkova i o alpskom cveču više nečemo pevati... Nijedan nam generál više neče reči - ti, před bitku. Pred strašnú bitku... Izjava optuženog Rudolfa Hesa, bivšeg komandanta logora Aušvic, na sudenju u Varšavi: ... Ne mogu da se složím sa optužbom da sam křiv za smrt četiri milióna ljudi. Za vřeme dok sam ja bio komandant logora, strádalo je svega dva milióna ljudi... Iz apela rekonvalescenata, bivših logoraša, upraví bolnice ... pa predlažemo da se zbog svega navedenog: a) spreči laj anje pasa u blizini bolnice, b) prestane sa prenošenjem muzike preko zvučnika. Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... muzika koja je dočekivala radne odrede, delovala je jezivo... cesto smo cule udaljene krilce iz krematorijuma ilí poljskih jama, koji su se mešali sa zvucima muzike. Ti stavični krici, pomešam sa zvucima orkestra, razarali su um... Iz novinskog članka - razgovor novinára sa bivšom logorašicom: u Bad 3. 8 9 ... Setite se najuzbudljivijeg, najúpečaťljivijeg doživljaja u logoru? Odgovor: -Ne znam... Svěje bilo strašno... Ne mogu bas sad da se setim... Možda dim iz krematorijuma. Zbog tog dima nigde u blizini logora nije bilo ptica... Samo jednom videla sam jednu mačku... Da, toga se dobro sečam... Videla sam ohnjalu mačku kako lunja medu žicarna. Iz dnevnika Rudolfa Hesa, bivšeg komandanta logora Aušvic: ... Dao sam znak dežumom podoficiru i on je pažljiyouzeo u naručje preplašeno dete i uz pomoc majke, koja je očajnički ridala, uneo ga je u gasnu komoru... Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski r zapiš: ... Náčin života kapoa (logoraš zadužen za red, sa posebnim beneficijama) stvarao je sliku neverpyatnih suprotnosti... Pored bosih, ranjavih i polunagih žena, koje su lutále po dubrištima tražeci otpatke hrane, video se jedan broj dobro uhranjenih, toplo i uredno obučenih žena... One sukodnas izazivale osecanje gadosti i gubljenje poverenja u kvalitete ljudske vršte... Sa sudenja bivšim esesovcima, funkcionerima logora Aušvic: Predsednik suda: - Vi ste videli šta se dogadalo u gasnoj lcomori? Okrivljeni Hans Štark: - Ljudi su vikali. predsednik: - Koliko dugo? Stark: - Od deset do petnaest minuta, f redsednik: - Posle toga? Štark: -Otvárala su se vrata. Prizor je bio strahovit. fredsednik: - A kako ste se vi osečali? Štark: - Nikad gore Predsednik: - Ali da li ste osedali daje to strašan zločin? Štark: - Nisám. Upotreba gasa nije bila tako loša stvar. Istina, bilo je gadno. Iz jednog savremenog nemačkog romana: - Look, here Alec - reče Tomi svom drugu - i zbog tih nemačkih smradova morali srno da se borimo od Normandije do Elbe. [ Onaj sa jarečim lícem munu Valtera: - Taj još uvek ne zna ko je dobio rat - reče, cerekajuči se. Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski zapiš: ... Dok smo stajale na opelu počela je da pada jaka kiša. Mi smo morale i dalje da stojimo u stavu mirno, dok nas je kiša sve više kvasila i cedila se niz telo... Neko je počeo da peva... Bez dogovora, bez bojazni od posledica,pesma se razlegla iz naših grudi... Iz proglasa náčelníka bolnice u Bad 3: ... Uprkos obilne ishrane i redovnog sledovanja paketa, rekonvalescenti odlaze u selo gde traže i sakupljaju raznu hranu. Ormani u bolesničkim sobama puni su hrane, koja vec tamo stoji danima, lcvari se, stvára nečistoču i šíri neprijatan zadah po bolnici. Úprava bolnice moli da u cilju očuvanja higijene bolesnici přestanu sa besmislenim sakupljanjem i gomilanjem hrane. zapiš: Prema kazivanju bivše logorašice iz Aušvica - stenografski ... ona je poželela da ukrade glavicu kupusa i poděli je sa logorašicama iz grupě. Uhvačena, bila je ošišana do glave i bacena u kázněni odred. Kada smo je obišle i pitale kako joj je, ona se nije ni na šta tužila, osim što joj je bilo neprijatno sto je ošišana do glave. Iz razgovora sa bivšim pripadnikom SS-Waffn-a: Ne kazem da ne verujem u istinitost priča o konclogorima. Uveren sam daje sve bilo baš tako, možda i strašnije. Ja tamo nisam nikada bio, stalno sam bio na frontu. Ono što su tamo radili, to je bestijalno i ja to osudujem. Ali kada danas pomislim štabih ja rádio da sam kojim slučajem onda odreden za čuvara logora, spopada me užas. To je grozno, o tome ne mogu da misiím. Iz kazivanja bivšeg logoraša - magnetoskópski snimak: Došli su predveče... Amerikanci... Nismo znali da ée doci... Sví smo bili bolesni i iznureni... Ležali smo u barakama... Moj prijatelj je toga dana rádio u kuhinji i obečao mi je da če ujutro doneti toplu poparu... Kad su došli, bilo mi je žao što neču dobiti tu poparu... Ne znam šta smo sve posle radili... posle kad su došli... ne secam se... Ali znam da mi je bilo jako krivo zbog te popare... zapiš: Prema kazivanju bivše logorašice íz Aušvica stenografski Kadaje osetiladajqj sepribližava kraj cesto je pomišljala na čerkicu... Bojale smo se da joj pridemo, da ne izusti bezumnu želju daje još jednom vidi ili da započne priču o crnoj nemirnoj kosici i ručicama koje se šire i pružaju u susreí... Iz molbe rekonvalescenata, bivših logoraša, upraví bolnice u Bad 3: ... pa molimo da nam se dozvoli gaženje travnjaka u parku kao i ležanje u travi... Stari zavet, citát - Davidovi psalmi: Oganj i grad, sneg i magla, vetar silni... gore i svi hwnovi, rodná drveča... zveri i sva stoka, bube i ptice krilate... momci i devojke, starci i deca... svi narodí... Slavíte uz glas trube, slavíte uzpsaltir i gusle Slavíte bubnjem i veseljem - Slavíte nz jasne kimvale, slavíte nz kimvale gromove - Neka slávi sve š to diše... Haleluja! 'logorska pesma, na jidišu, koju je komponovao nepoznati logoraš: Gein sei in shvarze raien (Theď march in black rows). Dorde Lebovic: Kad sam se vratio iz logora u život, video som pred sobom j - ^ samo dva izbora - zaboraviti ili govoriti. Prvo nisam mogao, znači_j drugo sam morao. Dorde LEBOVIC TETRALOGIJA c: í. c; Nebeskí odred - Himmelkommando Haleluja Viktorija Vojnik i Lutka •ioo- c 12 r nebeskí odred Uzmi šaku pepela i videčeš da je to još uvek vatra ili da to može biii B. Miljkovič Ja sam A-12750. Svoj broj nosim tetoviran na levoj ruci veé_ dvanaest^p^ina. Do danas još nisam sreo Nepoznatog osvijencim-skog draga sa istim šarama na ruci. Nekada nas je bilo mnogo. Kada srno se postrojavali za apel,1 redovi su se otezali u nedogled i prebrojavanje je trajalo sati-ma. Stari brojevi su odlazili i nestajali, mesto njih su pristizali novi i naši redovi su uvek bili popunjeni. Danas, kada bi nas postrojili na velikí generálni proživ, postavljajuči redom broj do broja, izmedu svakog čoveka zjapile bi praznine od hiljade cifara. Apelplatz2 bi bio skoro sasvim prazan, a apel bi se završio vrlo brzo. Cetiri milióna ljudi ne bi se odazvalo na proziv. Živeli smo u blizini krematorijuma, osecali smrad njego-vog dima i posmatrali nocu plamene jezičke koji su izlazili iz vi-sokog dimnjaka, pa ipak nismo ništa znali o dogadajima koji su se odigravali unutar visokih zgrada od crvenih opeká. Odande se nikad niko nije vraóao. Jednog novembarskog jutra pošlo.je sedamnaest ljudi iz Ba- , uleitungkommando3 u Birkenau sa zadatkom da_srušijxemator|ume^ -Ä i dauništisve tragovezločina. Jasámbiqjedan_odte sedamnaesto-rice. Povratku se nismo nadali. Te iste.večeri vrátilo se u logor sedamnaest prestrayljenih ^ i od straha ošamucenih Jjudi. Prolazili srno kroz nemí i gusti špalir lôgorasá. Ôtišli srno u svoje Farake praceni gomilama radoznalaca. Našim pričama onda još nisu svi verovali. . Iz dana u dan odlazila je naša grupa Bauleitungkomman-do da ruši krematorijume I i II. Ja sam rádio kao.^taklar: yadip_ sam prozorska okna?_ob_eležaYao..ili.brojevima i slagaq u veliké drvené sanduke obložené slamom. Dva kolosa bila su demonti-rana i spakovaná u vagone sa največom tačnošču. Odugovlačili smo posao, sudeči daje kraj radova i naš kraj. Suviše smo videli da bismo smeli to da preživimo. ŕ'^^ Tu, uknigji_krimatorifUTria-H =..sre.o...sam:33i42j'Njegqvp ime.nikpm nijejnlo.yažna. Prvog dana dao mi je hleba i slanine. Kasnije sam svaki dan odlazio k njemu, bio sam gladarLa_oii je uvek imao. nešto .za-j elo_._______ Zima nas je zatekla na starom poslu. Šleske zime su ostré, sneg je cesto padao i kroz izvaljena vrata i prozore duvao je ledeni vetar. 33142 odvodio me je u svoju sobu na tavanu i od za-ostalih praznih drvenih kreveta ložio vatru u maloj limenoj peci. Pržili smo hleb na vrelom limu i kuvali krompire u jednoj veli-koj zdeli. \.cér--1/ U tojjsobici 33142 žiyeó je samJBio jejedan od preosta-lih Detnaestjlajiova Hířmn^lkommando/Veci deo danTjepŕovo-dib sa mnom. Vec u ranu žotu stajaô je na kapiji gledajuči niz put koji je vodio iz Osvijencima. Lice mu sejivek razvedrilo kad bi me ugledao. Uvek je imao za ménéjilebajmrgarjna'iiršira. Kad god je to bilo'moguče, donôsío sam kod njega prozorske ramove i vadio, s vremena na vřeme, po koje staklo iz okna, a on mi je PJJgao o sebi i oJíiyoiu_kojisxLpxo^fi^yjedu^oyinia^ělha-'torijuma. Za Božie dva dana nismo išli na posao. U logoru je bila po-dignuta visoka jelka, uz ručalc smo dobili za dodatak po pet kuvanih krompira, a po pôdne smo slušali koncert. Kad smo ponovo došli na L.1 J 1 1. [ C "1 '"i radno mesto, 33142 nije stajao pored kapije. Tayanska soba je bila prazna, a nekp je izneo malu límemlpěc. -'t^- Rekli su mi da su svu£_etnaestoricu zakopali u dnu dvor-i-"šta, tamo gde je bilo veliko dubrište/Třažio sam to mesto, ali nika-kvih tragova nije bilo u smrznutoj zemlji. Poskidali smo erepove sa krova, srušili smo tavanske gre-de, a dole u »bunkeru«5 izbušili rupe za dinamit. Početkom januára dignut je u vazduh krematorijum I. Trinaestog dana smo prvi púTčuITriku rusEiTnôpovárRadili smo užurbano i sedamnaestog dana smo uspeli da dignemo u vazduh prednji deo krematoriju-ma II, zajedno sa visokim dimnjakom. Te iste noci napustili smo, iznenada, Osvijenčim, gonjeni u ludom trku putevima Šleske, dok je iza nas tutnjao front. Krematorij umi su ostali onako kako smo ih napustili. Tako , stoje i danas. U dvorištu jednog od njih leže zakopáni poslednji čla-novi Nebeskog odreda. ••!, íj.ľ' c Trudiču se da oživím priče svog prijatelja 33142. Možda ču u svom pričanju nešto da izmenim ili da preskočím. Lica koj a ču pomenuti možda u stvarnosti i nisu postojala, ali postojalo je sve ono što ih je okruživalo. U jednoj vreloj tavanskoj sobi, ružne zgrade od ervenih opeká, možda su izgovorene iste reci i možda su učinjeni isti pokreti kao u ovoj priči. Ličnosti če govoriti jezikom kojí če svima biti razumljiv, a ne logoraškim žargonom, koji bi mogli da razumeju samo oni koji su bili tamo. Da biste imali što slikovitiju predstavu, zamislite da se ovo dogada na pozornici. .'. Sve je obično počinjalo ovako: ■ U mrklu noc, moždacTok kišäpTjušti, fašisti bi u krema-torijumski krug doveli grupu logoraša i ostavljali ih tu pod jakom stražom, da čekaju. Dugo bi se čuo samo žagor pokislih ljudi i plju-štanje kiše. Odjednom bi se kroz noc razlegla komanda Sturmfuhrer-a,6 koji je vršio dužnost komandantovog adutanta: -.Lin Mirno! ' Nastao bi tajac. Potom se čula škripa komandantovih čiza-ma i bat njegove pratnje. Komandant je bio jedan Obersturmbann-furer.7 On zauzima svoje mesto na sredini pozornice. Šturmfirer lupi potpeticama, podnosí raport: Gospodine Obersturmbannfůhrer-u, večeras u 21,30 iz logora Auschwitz I stigaoje u potpunom redu i brojnom stanju nov transport zdravih lľeíiiinga8 za rad u Sonderkommando-9 OBERSTUR MB A KNF UH RER: Jesu li svi sposobni za rad? -iH--- ..- •- ■■■ STURMFŮHRER: Da, gospodine Obersturmbannfuhrer- u. stvar. OBERSTURMBANNFÜUHRER: Onda da predemo na Obrača se logorašima: Ja sam ovde Kommandoführer.10 Neču dugo da vas gnja-vim. Vi ste svi zreli ljudi i nadám se da čemo se brzo i lako spo-razumeti. Ovde je krematorijum u kome se uništavaju neprijatelji Vode i sav balast Nove Evropě. Vi^^^0^Jfíxm^M>TW^aMo,. da me bolje razumete — u Nebeskom odredu, kako su vaši pret-hodnici duhovito nazvali tu ekipu. Vaša dužnost biče da naše ne-prijatelje ubíjate i spaljujete. Taj posao obavljačete tri meseca. Po istekujpgroka likvidiračemo vas, an^ayaše mpsto doveščemo dru-gu grupu" Jasno? Dobro. Ne želím nikoga da prisiljavam. Ako neko neče da radi taj posao, neka slobodno istupi iz stroja. Bice odmah střeljan. Ima H takvih? Odlično! Još? Više nemá? Dobro. Sturm-führer-u, vršité svoju dužnost. STURMFÜHRER: Razumem, gospodine Obersturmba-nnführer-u, Napred! Stoj! Pali! Razlegao se rafal automatskog oružja, a zatim u mukloj tišini progovara OBERSTURMBANNFÜHRER: Gospodo, ima li još koga? Nema? Odlično. Sve ostalo biče vam kasnije saopšteno. (Obrača se svom adutantu): Razvedite ih po sobama. [ [ L [ [. [, [ o:}'M-'.<~' b STURMFŮHRER: Razumem, gospodine Obersturmba- ; nnfuhrer-u. ' .• ''"j':' Soba u koju su odvedeni oni o kojima ču da vam pričam, bila je ista kao(|obe/íosta.Lih.lieftlinga: givo obojena, sa niskom ta-. panicom, jedniirľvratima i jednim prozorom sa debelim rešetka-ma. Ako zamislite tu sobu na pozornici, onda bi vrata bila na sredini žida u dubini, a prozor se ne bi ni video, jer se nalazi negde iza desnog portala. Jedino njegov rešetkasti okvir projektovao bi se na židu na kome su vrata, samo kada je vidno, ili kad preko nje-ga přede světlost reflektora. Duž bočnih židova nalazi se po jedan dvospratni krevet, a takode i sa svake strane vrata po jedan. Na zi-doyim_a se nalazi několiko aljkavo pkač^ijhfotOCTafíjai pocepana slika nage žene iz nekog ilustrp^ano^g. ^aaopéa^ a; iznaď vrata lepím krupnim slovima píše: ARBElt^ACHTÝREi:1' Ďuž levog žida, úz sám strop, široka cev. Na sredini sobe grubo sklepáni drveni sto, a oko njega stolice i klupica. Na stolu, u zardaloj konzervi, struk sparušenog poljskog cveča. " : ';/' Heftlinzisu ú mraku gumuti u sobu. Světlost reflektora několiko puta přede preko njihovih nepomičnih figura. Najzad jedan heftling okrete prekidač, koji se nalazio pored vrata, i sobu osvetli sijalica, koja je visila iznad stola. U sobi je vladao nered. Světlost nije pokrenula ljude u bednim, logoraškim odelima. Na levoj stráni kaputa nalazi im.se broj, po.četno slovo nacije i trougao u boji, koji ■qznačava po kom su osnovu dovedeni u logor. Na primer, zdepasti čovek, kratkog vrata, koji stoji do kreveta iznad koga je prozor, sa rukama u džepovima, imao je zeleni trougao, a to značí daje kri-minalac, Nazovimo ga prosto - 4ZELENI...On ima oko 40 godina i skoro isto toliko kilogra-ma. Imao jě~BoTju vrstu logoraškog oděla, ali je neuredan. Kao i svi ostali, ošišan je do glave. Prekoputa njega, na prvom spratu kreveta, sedeo je čovek istih godina, iste težinei gledao u pod. Broj na kaputu bio mu je 58964, a trougao crven,'Ito znáči daje politickí krivac. I njegovo odělo je bolje vrsteľ Žovimo ga - 58964. "1 Tridesetogodišnjak sedi na stolu i bulji u svoju mokrú kapu, njegovo je odelo od pocepanih prugastih krpa, pravo muselmansko odelo, a to znači da je'lyogOTsk^hijerarhij^bJo^ajmjnižem sťup-nju.,iii, řečeno logoraškipfe^inikom, ón je'bíô —MUSELMANN.12 Bio je nešto puniji od ostalih i svežiji. Imao je drvenjake na nogama. Trougao mu je bio takode crven. Čovek od 42 - 45 godina, sa žutim, podbulim licem, sedi na stolici izmedu stola i kreveta, na kome se smestio 58964. Imao je skoro novo, uredno održavano odelo, najbolje vrste koja se u logom moglo zamisliti. SigiimpJeradip^B lpgprskim..magacmimai. tamo se dokopao odela. Takve ljude'iôgoraši su zvali »prominenti-ma«. Neka se i on zove ""'"' prominent" Na prvom spratu kreveta, pored prozora, sedeo je sióušan čovek, bolje reči živi kostou muselmanskom odelu. Imao je oko 45 godina i nikada nije hteo da skine kapu s glave..Nazovimo gä í; C -I '*< zato - .,-■■7 ČOVEK POD KAPOM. On imaiutjjtrougao na kaputu. Pored vrata stoji mladic ^d-27 godina i drži misku13 u rukama. Njegova glava je sva umotána u prljave závoje, tako da mu se lice jedva i vidi. Zvačemo ga - RANJENIK'-I on je imao crveni trougao. Možda je imao nešto preko 30 godina, onaj što se oslonio na krevet na kome je sedeo 58964, ali to je bilo teško utvrditi, jer je bio najmršaviji od svih. Na njegovom kaputu i spreda i straga kru-pnim slovima písalo je - • ^--rf^ř/ofv JJL.K.. Neka se zove tako, a znači još daje bio u Strafkom-mando.*'^??-/ Prvi se'pokrenuo MUSELMANN. Bolje rečeno, políJ MUSELMANN:" To je\ na francuskom? RANJENIK: N^Jevrejáca biblija. Zanj^q ]j,te to? MUSELMANN: Taman posla! To je ícrvoločna knjiga. U njoj sigurno piše kako se ko^fx^&^§kK'd^á'V['6im^^2ff^nji-hove proklete praznike. Slušao sam dosta o tome. RANJENIK: I ja. MUSELMANN upitá Čoveka pod kapom: Je li to istina? ČOVEK POD KAPOM se pravi kao da nije čuo pitanje i ostaje miran pogleda prikovanog za knjigu. MUSELMANN: Je li to istina? S. K.: Ne mogu više da podnosim ovu vrúcimi. Hej, ti, — reče Čoveku pod kapom — otvon^JHgrozor! PROMINENT: Nem^j^P^ušič^nasjdjmi smrad. S. K: Kakav, smrad? PROMINENT: Od_spjJjenih._iZar vi niste ništa osetili dok smonapolju stajaľi? Zar ga í'ovdene"o"sečate dovoljno? RANJENIK: Sigurno da osečamo. Ne otváraj prozor! S. K.: Gluposti. Nije to ništa novo — taj smrad. Otvorí prozor! Ta pomakni se i otvorí, jesi li gluv! Možda si kontuzovan, šta li? ČOVEK POD KAPOM nije se micao. S. K. se pope na krevet i otvori prozor: r í! '; r : e; : e. : L L [ "1 J Stvarno ... smrdi... PROMINENT: Jesam li rekao? Zatvoríte! MUSELMANN: Zatvorí! To smrdi kao .. . kao... Zatvorí, Greko! RANJENIK: Zatvorí... S. K. zatvorí nevoljno prozor, pa side na svoje mesto i reče: Pre ili posle moračemo se svi na to naviknuti. Vrata se otvoriše i ude ZELENI: Ni ljuščice. Nikud se ne može. Lagersper. RANJENIK: Igraš se glavom zbog jedne ljuske. ZELENI: Móram da jedem. Móram i —• kvit! MUSELMANN: Dele li vec »culag«? ZELENI: Isuse! .. . Natěrače čoveka da pojede svoja sop-stvena govna, ako ih još ima. Kroz prozor sam video gomilu civil-ki. Stoje, tamo pored žice. MUSELMANN: Otkud ovde žene? Ti si lud. ZELENI: Idi i pogledaj. MUSELMANN: Ali... ko su one? ZELENI sleže ramenima i prilazi slobodnom ležištu. Seda na krevet, pa se diže i pipa cev, ali odmah cimne ruku nazad: Ala je to vrelo! Radijator, a? Tako dakle, prijatelji moji! Iskoristili ste priliku dok nisam bio ovde i zgrabili najbolja mesta, a meni ste ostavili da se kuvam ňa ovom šporetu. Zahvaljujem na pažnji, ali meni ne odgovara ta klima. Hm, da vidimo gde ču da se smestim. Pogleda po svima i príde Muselmann-u: Silazi, to je moje mesto! \j> MUSELMANN: To je moje mesto. ZELENI: Rekao sam daje moje. Zar to nije dosta? MUSELMANN: To je moje mesto! ZELENI: Silazi! MUSELMANN: Ali... To... to se ne može... Ti ne môžeš samo tako... ZELENI: Sve ja mogu. Kad ti budeš osam godina u »K. C.«-u,21 i ti češ sve moči. Marš dole! Q~>. MUSELMANN: Slušaj ... Ja sam ovamo prvi došao, prvi sam ovo mesto zauzeo.... ZELENI: Pazi, brojim do tri. S. K.: Čuj, nema smisla... On se tamo prvi popeo i ja misiím ... ZELENI: Začepi! Ne zanima me šta ti misliš! Jedan... MUSELMANN: Ali s kojim pravom? ZELENI: Dva... MUSELMANN: Svi su videli da sam ja ovde prvi došao. ZELENI: 1... tri! MUSELMANN: Neču dole! Evo pitaj sve ko je prvi ovde legao... Evo pitaj ... ZELENI mu okreče leda i polazi slobodnom krevetu. Po-lako skida čebe sa kreveta. MUSELMANN: Neču! Neču, i gotovo! ZELENI stresa prašinu sa čebeta. MUSELMANN se pridigao na laktove i netremice ga po- smatra. RANJENIK je sve vřeme ove prepirke bio zauzet svojim zavojima od pocepane košulje. Njegov posao je bio skoro završen, kad ga upita S. K.: Ko te je premlatio,.Franse? RANJENIK: Uspomena iz Majdaneka. S. K.: Bio si u Majdaneku? RANJENIK: Da. PROMINENT: Vi ste bili u Majdaneku? Ali tamo su Rusi! ZELENI je za to vřeme savio čebad i bacio svežanj na Mu-selmann-ov krevet. MUSELMANN: Šta hočeš s tim? Rekao sam da neču dole. Čuo si kad sam rekao. ZELENI je seo na krevet i počeo da skida svoje cipele. RANJENIK: Rusi su ulazili na jednu stranu Majdaneka a nas su na drugoj terali napolje. Trčali srno kao da nas Rusi gone. t r t: c c; L Jar "' C i ' r 'i MUSELMANN: Bežaji ste od Rusa? RANJENIK: A šta smo mogli? Iza nas je išao odred S.--S. Pucali su bez prestanka. Ko je bio poslednji, dobio je u leda. ZELENI reče, skidajuči kaput: Zašto nisi kidnuo u toj gu- žvi? RANJENIK: Koje rekao da nisam pokušao? Zato i izgle-dam ovako. PROMINENT: Metak? RANJENIK: Kundak, ZELENI: Dobar posao ... Znalački. On baci svoje odělo gore na krevet. MUSELMANN: Ja odavde ne silazim! PROMINENT: Jeste li viděli Ruse? RANJENIK: Neki tvrdé da su viděli njihove tenkove. S. K.: Pa to značí... PROMINENT: Ne znáči! Njima se ne ide dalje. Da su hte-li, dosad bi bili ovde. S. K.: Možda nisu ni zauzeli grad. ZELENI se popeo na Muselmann-ov krevet. MUSELMANN: Neču da sidem i gotovo! Pusti me ... Borba nije dugo trajala. Muselmann se uskoro našao na podu. ZELENI: Vidiš, to je moje mesto. MUSELMANN: Ti... Ja ču ti... pričuvaj se! Kazem ti: ču- vaj se S. K.: Ali... ako křenu? Svakog trenutkamože da im padne na pamet da křenu i onda? ... ZELENI: I ondaje naš kraj. Pobióe nas pre nego što nam bačuške požele dobro jutro. MUSELMANN: Janeču dozyoliti dameubju,.. ... ZELENI: Tmeče£.dozypliti2_Ti?.Muselmann hočeš li ikada da shvatiš da svi mi, zajedno sa celím svetom, za njih ne vredimo ni koliko jedan konjski prdež. I... dosta je bilo naklapa-nja, sad hoču tišinu! MUSELMANN: Odmah čete biti usluženi, vaše veličan-stvo. Koliko godina želite da čutimo? Hočete li před spavanje da uzmete sodu bikarbonu? ZELENI: Kušuj! Spava mi se. MUSELMANN: Misliš da te se ja bojim? PROMINENT: Zašto se svadate? Umirite se. MUSELMANN: Pa ja se ne svadam, ali on je nesnosan i... A tlšto ms tako..gledaš? Podsmevaš mi se, a? Haide da yjdimo da li ce ti_ovo biti smešíio: Silazi! Hoču tu da spavam. Skáči! Dopadá mi se to mestol 'y Medutim, ČOVEK. POD KAPOM, kome su ove řeči upu-čene, i dalje_mimo_S-eáÍÍlrspce-očima: ZELENI: Oho - ho, ala si ti veliki junák! Počinjem da te se plašim. MUSELMANN: Hajde krematorijumsko dubre, tornjaj se dole! Brzo, samo brzo! ČOVEK POD ÍCAPO^ staloženo .vadi iz unutrašnjosti blíize" smešno rnairokrajak^aläm^ i počne njime da maše ispred Muselmann-ovog nosarSviTřpiřú pogled u taj ko-madič mesa. ZELENI: Isuse! Celo sledovanje! MUSELMANN: Porca Madona22... Salama! Otkud sad? Sta hočeš s tim? ČOVEK POD KAPOM se samo smeška i maše salamom. MUSELMANN: Ta govori čoveče! RANJENIK: Neče on s tobom da govori. MUSELMANN: Zašto? Otkud znáš? RANJENIK: Znam. Znam da neče da govori s tobom. Neče ni sa ostalima. MUSELMANN: Je li lud? RANJENIK: Nije. Ne znam... Možda... ZELENI kao hipnotisan silazi s kreveta i ne skida pogled sa saláme. MUSELMANN: A? Daceš mi salámu ako ti ne uzmem mesto?-J.e li to? "~—~--—~~ r ČOVEK POD KAPOM-odobravajuči-klimrie-glavom. ZELENI se približio i več se sprema da ščapi okraj ak kad MUSELMANN reče: Dobro. Daj! Ipak si šašav ... Zatim brzo sede za sto i poče daje gricka. Zeleni i S. K. takode sedaju za sto gledajuči kako salama nestaje u Muselmann-ovim ustima. Onda ZELENIizvajii veliki perorez i přetéci reče: Daj salámu! MUSELMANN proguta ostatakjalame^" RANJENIK rečFZěléhorňT~~ U Majdaneku bi te zbog toga linčovali. ZELENI: Ti češ da me učiš, znam valjda logorske zákone. Nisám hteo da mu je otmem. Hteo sam da mu dam nož da iseče salámu na tanke režnjeve. Tako bi duže žvakao. MUSELMANN ustaje i bez řeči leže na krevet. ZELENI pljunu i obracajuči se Čoveku pod kapom reče: Imaš li možda jos nešto za klopu, trgovče? ČOVEK POD KAPOM pokazuje pražne ruke i pruža se po ležištu. PROMINENT: Lep nož. ZELENI: Lep. PROMINENT: Kako ste uspěli da ga prošvercujete? Meni su uzeli čak i jednu zardalu čiodu. ZELENI: Govoriš li to meni: vi? PROMINENT: Da. ZELENI: Zasto? PROMINENT: To jejedino što mi je ostalo. U tom trenutku u sobuuáe STARAC ireče: K^jamjenaredio dalegnete?NanogeL Lešinari! Na noge! -Svíhbrzo-pbustajaše. Jedino je ČOVEK POD KAPOM si- šao polako. STARAC: Tako! Niko nejrr^_aJegr^okne^donesem radni nalog^Za spavanje imáté dosta vremená. Budenje je tek u pola četiri. Gde je osmi? S. K.: Osmi? • STARAC: Oyde ima mesta za o.smoricu.Gde jeosmi? S. K.: Nema osmog. Mi smo poslednji dobili sobu. STARAC: Tako? Áko ste slagali, propalíste. ZELENI:' Zašto bismo te lagali, stari? Nema osmog. Bi li-— zapaHŕj cigaretu? STARAC: Ne. • ZELENI: Zašto? Imam odličnu mahorku. Pogledaj. Ajde, zavi jednu... STARAC: Hoóeš da me potkupiš? Znaš li da sad mogu sve to da ti oduzmem, a tebe da okačim o »zelenu žirafu«?23 ZELENI: Uradi to ako hočeš, ali najpre zavi jednu. STARAC, uzimajuói duvan, reče: Ti si vešt »organizator«. Čak i ovde je oskudica u duvanu. S. K.: Daj i meni da zavijem. ZELENI: Škodióe ti. S. K.: Vratiču ti. ZELENI: Ne dam. Izvadi šibicu i reče starcu uslužno: Da zapálim? STARAC: I to si preneo? Bogme, ti češ moci dobro da ži- víš. ru? S. K.: Jedan dim samo... ZELENI: Ta přestáni! S. K.: Daču ti za njega posle celu cigaretu. ZELENI: Evo, popuši je ti, Stari, a_kad černo dobiti veče- STARAC:_Sutra^ ZELENI: Hrista mu, ja ču do tle umreti. Več dva dana ništa nismo strpali u creva. STARAC: Od sutra čete imati bolju hranu nego piloti Luftwaffe.24 MUSELMANN: Ovde ima dosta hrane? STARAC: Ima. MUSELMANN: Ima i »culaga«? f am. ~1 L l j. j ľ. J Ľ c; 1 •i S. K.: Stari, daj mi ti jedan dim. STARAC: Nikome ne dajem ono što se meni svida. RANJENIK: Šta ti pretstavljaš ovde? \ STARAC: Ništa. Pretstavljam nešto više nego svi vi za- "-'vjedno. Dovoljna je samo jedna moja reč i pridružičete se onima tamo dole. MUSELMANN: A ko su te žene ... tamo dole?' STARAC: Řeči ču ti kadliTrdike-padrai^^ čeLtLi Jyoj a-sabraca-sutra-lik-vidirati, • . MUSELMANN: Kako? Kako misíiš... likvidirati? STARAC: Pretvoritiu-pepeo-ako-íi se taj izraz više svi-da. A MUSELMANN: Hočeš da nas uplašiš, eto šta hočeš! STARAC: ČujejUHcakojještq hujiu.ovoj cevi? To se sad -jípenju na nebo oni_koji,su .dovedeni jutros. ' i-A * ZELENI: Ali dole ih ima mnogo. STARAC: Samo'"ok'crpet hiljada. To je posao od deset mi- nuta. ta? PROMINENT: Šta to govorite? Pet hiljada za deset minu- STARAC: Ponekad dva-tri minuta više, ako se ne radi do-voljno brzo. MUSELMANN: To si ti izmislio. Ja neču da ubijam. STARAC: Hočeš. Moračeš. Zar nisi čuo šta je maločas re-kao Kommando - fůhrer? Zar niko od vas nije čuo? Zanimljivo. PROMINENT: Pet hiljada za deset minuta ... To je nemo-guče! To je apsurd! STARAC: Zapamtite: ovde ne postoji »nemoguče«. Postoji samo "bunker" a tamo je sve moguče. Odista dobar duvan. Odavno nisam pušio ova-kav. Prosto mi je žao da ga pušim. MUSELMANN: Šta je to »bunker«? . S. K.: Preklinjem te, daj da povučem samo jedan dim. Ne mogu više da izdfžim." ——'------------------" "' ZELENI: Nema, »niks«25 Greko. I. MUSELMANN: Sta je to. »bunker«, pitam te?! \ STARAC: Zasto si bio u S. K.? S. K.: Krao sam zelene jabuke. STARAC: Koliko si ukrao? S. K.: Tri. Hoces li mi dati jedan dim? STARAC: Rekao sam da necu. MUSELMANN: Stari, reci nam sta je »bunker«? RANJENIK: Dosta s tim pitanjima!«^ STARAC: Hoces da znas sta je »bunker«?),Reci cu ti: to je kyiajmodernije i najsavrSenije gubiliStena s'vetu,u/' ; V--5S964rGHblfiIteje gubiliita STARAC: Zar? Ovo je patent Made in Germany. Krtic-njak u betonu. MUSELMANN: Ti sad govoris pSbiiiikeruJ^ STARAC: Ne. Ne^Q^'iJaaB^ Zapam-tite: kupatilo, Waschraum," kupka, furdohaz.19 Dva reda tuseva nastro-pu, dva suplja gvozdena stuba obmotana debelim celicnim zicama i jedna jedina vrata koja sluze samo za ulaz. MUSELMANN: Mislis da ne znamo kako izgleda kupatilo? STARAC: Ko je govorio o kupatilu? Nema za to vode, nema slavina, nema vodovodnih cevi... PROMINENT: Rekli ste da ima tuseva? STARAC: Ima-On-U -> -/•: :■ C<. : :,- V- -J ...... Hm... »Arbeit macht frei« ... »Arfeeitmacht ftei«-=»durch- Krematorium !dréi!«M S. K.: Da spavamo. ZELENI: Hajde, Duzepe, pevaj! Napred! MUSELMANN zapeva:.^ Organizuj, ne čekaj naš zadnji čas, Organizuj, jer sutra guše i nas. Neče danas kucnuti sudnji tvoj dan, Ako nisi star i premlad, Ako nisi muselmann... Čuo se jedino njegov kreštav glas pračen ušnom harmo- nikom. S. K.: Spävanje! Pesma i svirka nisu prestajali. Prestanite! Prestanite! Odmah! MUSELMANN reče: Vrucina mi je, pa umuče. ZELENI nastaví sa sviranjem još žešce. S. K.: Prestaní sa svirkom! Čuješ?! ZELENI: Ne diži larmu! Reče i nastaví da svira. S. K.: Hočeš li več jednom da prestaneš? ZELENI: Nikome moja muzika ne smeta, samo tebi. Hocu da sviram. Ko si ti da mi zapovedaš? S. K. muklo reče: Ja sam kapo. Tišina! ZELENI uzdahnu i prestade da svira. Ništa se više nije čulo. Snop reflektora sa osmatračnice prede sobom i osvetli ČQYEKA POD KAPOM, koji je u mraku pipaq, tŕažeči ba^eniJTalmud,.,.Kad ga je našao, vratio se na prstima na svoje mesto. Světlost reflektora ponovo prede preko njega, osvětlivši pogr-bljenu siluetu sa čvrsto stisnutom knjigom na grudima. Zatim sve utonu u potpuni mrak. Lagano je svitalo. Kroz prozorčič su prodírali sivoledeni praskozorni zraci. U sobi nije bilo nikog. Njeni stanovnicise još. nisu vrátili s posla. Svako je svoj kutak namestio po sopstvenom ukusu. Prominent je svoju postelju uredio kao kakav vojnik, a iznad nje je napravio poličicu na kojoj je držao četke za odelo i obuču, pastu i četkicu za zube, puno bočica kolonjske vode i mnogo dru-gih toaletnih sitnica. Zid iznad poličice ukrasio je mnogobrojnim fotografijama ličnosti i predela. I Zeleni je napravio poličicu, ali je on na nju stavio boce sa pičem i konzerve hrane. S. K. je na uredno nameštenom krevetu držao samo jedno masivno sanduče. Musel-man očigledno nije mario za estetiku. Ležište mu je bilo u nemo-gučem neredu. 58964 i Ranjenik nisu ničim ukrasili svoja mesta, ali su ih pristojno namestili. Čovek pod kapom je nakupio mnogo knjiga, i natrpao ih pod pokrivač. O krevetsku ogradu okačio je svoje verske rekvizite: tales39 i cices-40 Neko vreme vladao je potpuni mir, a onda se u hodniku začu slab zamor, bat koraka i otvaranje vrata na susednim sobama. Još su ljudi napolju razgovarali kad u sobu ude ČOVEK POD KAPOM, ali to više nije bio onaj kostur koji tek što še nijeraspao. Sad je vec pomalo ličio na pravog čo-veka. Lice mu je dobilo svežiju boju, a jagbdice nisu više bile kao uglovi kocke. Sad je imao i nove logoraške pantalone. Brzo se pope na svoje mesto, obrisa mokré ruke o ubrus, pa ispod čebeta izvuče velikí starinski sat_sa klatnom i kukavicom, zatim jedan zavežljaj ukomé je držao svojeručno napravljen časovničarski alat. Baci se na posao sa profesionálnom pasioniranošcu. Čak nije ni pogledao kad su u sobu ušli RANJENIK i ZELENI. I oni su se podgojili. Ranjenik nije prornenio odelo. Zeleni jeste. Nabavio je lepe civilne pantalone i la- (F IIL i! ' >Buna< PROMINENT: Prvo třeba da ode samojedan./ispalo bi sumnjivo kad bismo se svi oďjednom prijavili... Taj prvi bi ispitao situaciju i ako ima izgleda za našu stvar i ostali bi..'. RANJENIK: Možda možemo i na neki drugi.náčin da odemo u Bžezinku. 58964: Sigurno. PROMINENT: Znáte i sami daje ovo jediná mogučnost. Ude S. K. i razgovor se prekide. Svi podoše ka svojim me-' stima. ZELENI poče da zvižduče. »Es geht alles vorüber.. .«59 S. K.: Zašto još ne spáváte? Niste se dovoljno umořili? 58964: U svakom slučaju naš posao je lakši od tvog. S. K.: A, tako. Lakši? Lakše je ubijati, je li? Koliko si hilja-da danas pretvorio u pepeo? Koliko ste hiljada dosada smakli? Ko-. liko? Ne znáte? Ja znam da nisam ni jednog jedinog! Nijednog! ' r "i 69 Posle dužeg čutanja upita: Koje okačio ove slike po sobi? ZELENI: Mi. S. K.: Ne volim slike. Polen, zar ti nisam rekao da ih poski-daš? Sad ste ih okačili svuda. Hočete da me izazivate? PROMINENT: Šta varn smetaju? S. K.: Rekao sam ti da ih skineš! ČOVEK POD KAPOM: Stari Rus je naredio da_ih okači- mo;"..... ...... S. K: On? ZELENI: Valjda ne misliš da se igramo izložbe? 58964: Šta smo mogli... poslušali smo ga. MUSELMANN: Dabome. S. K.: Pitacu starca. Ako ste me slagali... ZELENI: Zar ti izgleda da če taj sveti čovek da laže? I to zbog desetak popišanih slika* S. K.: Ništa te nisam pitao! Taj svetac nije nimalo bolji od vas. MUSELMANN: On ima jedan zlatan kutnjak. Nisi pri- metio? S. K. pokušavajuci da se přibere, reče: Zašto si spomenuo kutnjak? MUSELMANN malo preplašen, odgovori: Onako. Ja sam to tek danas video. \ -,S. K.: Sta vi to od mene krijete? Ne, ne, nečete me p"re-variti! Ja sam odavno přimetlo. Vi nešto smerate protiv mene. Ne igrajte se! PROMINENT: Vi se stalno vračate na istu ternu. To vec prelazi u fiks-ideju. S. K.: Znáči, ja sam šenuo? Ja imam fiks-ideju? Sad morate da mi kážete šta imate protiv mene. Govorite! ZELENI: Ja nemam ništa. A ti, Duzepe? MUSELMANN: Ni ja. A ti, Franse? RANJENIK: Naravno da nemam ništa. Možda imaš ti, Serbe? : c; ] Cj k 1 • r --j -L...L-.-,-—.......=J~ •te?: ' as 58964: Zašto bih imao? A ti, Polen? PROMINENT: Apsolutno ništa. Meni čini osobitu čast da radim pod rukovodstvom jednog eminentnog skulptora. S. K.: Čini vam čast? Čini vam čast! Dobro, kad vam čini čast. Od sutra čete vi iz >>kupatila<<.raditi.na.>>peéima< syežimj1 šumskim cvečem. s = Čovek pod kapom je na svom ležištu užurbano opravljao sat. S. K. ga je oslonjen na laktove dugo posmatrao. Birao je reči. Najzad upita: No, je li proradio? ČOVEK POD KAPOM: Još ne, ali uskoro ... S. K.: Ti si časovničar? ČOVEK POD KAPOM: I otac mi je to bio. S. K.: Jesi li imao radnju? ČOVEK POD KAPOM: Malu. Imala je braon kapke na izlozima. U njoj leti beše hladovina, a zimi toplota. S. K.: Oženjen si?__ ČOVEK POD KAPOM: B„ejah to,_= S. K.: Ostavila te? ČOVEK POD KAPOM: Bračna veza je neraskidiva. S. K.: Gde ti je žena? ČOVEK POD KAPOM: Sa decom. S. K.: A ona ... gde su? ČOVEK POD KAPOM: Nigde. Nemajh vi|e:i^ ?* S. K. je učutao. Seo je na svoj krevet i počeo da oblaci čižmě. Iznenada reče: Ti me izbegavaš. ČOVEK POD KAPOM: Ne. S. K.: Reci slobodno - da. Slobodno! Neču te tuči, ništa ti necu. Reci istinu! ^ ČOVEK POD KAPOM: Istina je zapísaná u knjizi Mojsi-jevoj: Čovek koji je bio mek i nežan medu vama prozliče se prema brači svojoj te neče dati nikome izmedu njih mesa od ... S. K.: Dosta, crve biblijski! ČOVEK POD KAPOM: Tražioajstínu; S. K.: Silazi sa kreveta! Pokazá'čújävama! Ustáj, bagro! — viknu i poče da udara pendrekom po krevetima: Diži se! 58964: Još nije zvonilo. ' Š. K.: Dosta je bilo crkavanja! Na noge! — i udari pendrekom Ranjenika po stopalima. Zeleni, 58964 i Prominent skočiše sa kreveta. ČI ÍP' [ í Li i L 2 1 ] 1 J MUSELMANN je ostao ležeči. S. K.: Taj tamo šta čeka? Belu kafu? RANJENIK reče Muselmann-u: Ustani, Duzepe. Ustani. MUSELMANN poslušno ustade i osta stoječi. RANJENIK mu dade odělo: Oblaci se. S. K.: Brže sa oblačenjem! Brže, brže! Spremite kofu, čet-ke, sapun... Ribačete sobu. ZELENI: Ribali smo ... jutros. S. K.: Sad čete opet! Ovde se sve lepi od prljavštine. Dobro oribajte! Opračete zidove, prozor, krevete. Sve! Imate čitav sat vremena. Ribanje če.vam dobro doci kao zagrevanje za rad. Kuda češ? — upita Ranjenika koji je jednu kofu dao Muselmann-u, a sa drugom pošao ka izlazu. Muselmann ga je gledao kao automat. RANJENIK: Idemo po vodu. S. K.: Koga ste pitali? Ovde mora da se zna red. Koga ja odredim, taj če iči. Ti, Polen, marš po vodu! Vodi i tog ludaka. Necu da ga gledam! Prominent uze kofu i izade. Muselmann ode za njim. Ostali su uredivali sobu. S. K. se pope na ležište Čoveka pod kapom i poče da baca odozgO sve njegove stvari. Na podu ispred kreveta napraví se go-mila molitvenika, cicesa i talesa. Čovek pod kapom brzo pride krevetu i dohvati svoj sat. Drugi su čuteči i radili. S. K.: Nä dubre s tim drangulijama. Zabranjujem ti da ih odsad skupljaš. Franse, moj sanduk ovamo! Ranjenik uze sanduk sa S. K.-ovog kreveta. Sanduk je za-bravljen velikim katancem. S. K. stavi svoj sanduk na uzglavlje ležišta Čoveka pod kapom: Ovo je moje mesto! Daj čebad! Sveti čoveče, namesti mi krevet. Samo lepo! Te krpe i knjižurine odnesi na dubrište i spali. Ti lično! Obukao je kaput. Na levom rukávu je sad svilena traká na kojoj lepim crnim slovima piše: CAPO. Ako ne zavŕšite sa čiščenjem do polaská na posao, radicete posle povratka. Onda če vam biti téže. Čím je on otišao, ušli su Prominent i Muselmann. ČOVEK POD KAPOM poče brižljivo da skuplja svoje sve-tinje. Kada je to uradio, uze da opravlja sat. Prominent prosu kofu vode na pod. Velikim kalupom sa-puna sapunjao je pod, a onda ga je ribao četkom. Muselmann pride svom krevetu i ispod uzglavlja izvadi dečje kocke za zidanje. Seo je u ugao i pokušavao da sagradikulu. PROMINENT, ne prekidajuči posao, sasvim obično, skoro nezainteresováno, reče: Jutros sam saznao otkuda nam stiže oyoliki sapun. 58964: Otkuda? PROMINENT: Iz jedné hemijske laboratorije. Pravi ga neki _ doktor Španzl... od ljudi. Zato ne miriše lepo, ali dobro peni. Ovavest kao da niícog nije iznenadila. Svi su to primili kao nešto potpuno normalno. ČOVEK POD KAPOM kliknu: Radi! I zbilja, sat je kucao. Několiko trenutaka svi su qduševljeno_ slušali tiktakanje, a onda Čovek pod kapom prikači sat na zid. ZELENI: Uspeo si. _ ČOVEK PÓD KAPOM: Jer sam verovao,; RANJENIK: Radite! Zapnite malo. Ne bih hteo posle rada ponovo da ribam. ZELENI: Moračeš. Svejedno je kako sad radimo, repete nam-ne gine. Zavi cigaretu i upita Čoveka pod kapom: ,• Sajdžijo, kako poslovi? ČOVEK POD KAPOM: Radi. Sad ču da pravim nešto novo. ZELENI: Bestraga i ti i ta tvoja klackalica! Pitam te kako stoje stvari s našim »pasošima«? J COVEK POD KAPOM: Napravih četiri bombe. Na sigur- ' nom su mestu. A ako hočete petu, dajte još bariitäľ~<^Qf _■• ZELENI: Juče sam ti dao dva metka. ČOVEK POD KAPOM: Treba još. ZELENI: Nočas ču da čorišem. Dobičeš sutra! ' PROMINENT: Budi obazriv. ZELENI: Ma šta kážeš? PROMINENT: Ne treba da preterujete. Mogu da přimete. ZELENI: Hrista mu,.sad prvi put u životu kradem da bi i drugi imali neku vajdu od toga, a on mi kaže da ne preterujem. Franse, hočeš li ruma? RANJENIK: Ne. ZELENI: Čutljivko, gucni malo! Ne moraš tako ozbiljno da shvataš kapoove šale. 58964 uze flašu i nateže.. ČOVEK POD KAPOM pažljivo salcri svoje molitvenike i ostalo pod bivši kapoov krevet. Zatim uze delové menore60 i poče da ih razgleda. 58964: Treba još vode. ZELENI: Polako. Što si zapeo? 58964: Moramo da završimo. ZELENI: Stáje s tobom? 58964: Hoču da dovŕšim posao. ZELENI: Poslednjih dana nešto nije u redu s tobom? 58964: Idem po vodu. ZELENI: Idi. Duzepe! — vilcnu. Muselmann se uplaši od vike i u brzini poruši skoro goto-vu kulu od kocaka. Skoči na noge. ZELENI: Ne boj se, Duzepe! Trkni po vodu. Pomozi ovom vrednom ribaču. Donesi niu vode da nas sve okupa. Idi. 58964 izjuri napolje. ZELENI stavi Muselmann-u kofe u šake Lovaj^poslušno izade, a zatim reče Ranjeniku: Danas je tvoj red dä hraniš 3E)uze- , I o:>,-" RANJENIK: Nije. Danas sajdžija'... ZELENI: Pogledaj raspored. Sreda - Franse. Jadni Buze- pe... _ PROMINENT: Mjejrebalojja gaJaJjejmo jj.RžgdflkU; RANJENIK: Kockajcďdred'íia.''::';;;' "' " ' ■; PROMINENT: Da, ali znali smo da ima slabé živce... RANJENIK: Svi živci suza to slabí, rměmse u"~početku činilo da ču poludeti, a posle sani navikao. Zatvorím oči i bacám. Tako je ipak lakše. Uostalom i vi čete osetiti kako je to. ZELENI: Hočemo li skoro? : RANJENIK: Čim »otac« udesi sa Schreiber-om. ZELENI: Sjajno! Uzmi ruma. RANJENIK: Daj. K | ! ZELENI: Mene mnogo brine naš čutljivko. RANJENIK: Čovek ima pravo da bude neraspoložen. ZELENI: Sumnjiv mi je. Obrátite pažnju na njega. PROMINENT: Ti to ozbiljno? ZELENI: Ozbiljno. Udoše 58964 i Muselmann. Razgovor se prekide. 58964 još s vrata reče: Kapo se vrzma u blizini. Bolje da radimo. MUSELMANN se vratio svojim kockama. Ostali ponovo uzeše da ribaju, osim ČOVEKA POD KAPOM, koji se udubio u rad na menori. PROMINENT: Varna se izgleda ne radi? ČOVEK POD KAPOM: Ja radim. -ZELENI: Zaista? ČOVEK POD KAPOM: Zar ne vidiš? ZELENI: A da! Tebi je malo osvetljenja. Naravno, ovde ima samo sijalica i reflektora. To je malo. Treba još da palimo i švece! Četku u ruke, proroče, ne treba nam tvoj čirak. \ ČOVEK POD KAPOM: To nije običan čirak. ZELENI: E? Nego kakav? RANJENIK: To, jeTneíiora. 'ZELENI: Štaje>enora?| "L - ■ 1 w 1 • za -J ť RANJENIK: Jevrejska svetinja. Simb^šel^^ye^rejsfcog-. jaargdar~- ~t' " ~~~ 1 r ZELENI: Pazi, molim te! Zar i toga ima? RANJENIK: Nekad, još vrlo dávno, grupa Jevreja pobuni-la se protiv Asiraca i oslobodila sveti hram u Jerusalimu. U hramu nije bilo dovoljno posvečenog ulja, koje mora neprekidno da gori u kandilu. Bog je učinio čudo i ono malo ulja gorelo je čitavih osam dana, sve dok nije stiglo novo posvěceno ulje. Za spomen na to pra--' znuje se Hanuka i pali menora. ČOVEK POD KAPOM je ustao i tako slušao Ranjenika, a ondaskoropretečireče: fj nu p Oťkud ti to znáš?......... .........•—: ^ '/ RANJENiy^ac..mg,ie Jičior- ČÔVEK POD KAPOM: A ko nauči njega? RANJENIK: Njegovi roditelji. ČOVEK POD KAPOM: Koji goj uči o junaštvu Jevreja? Kog goj a zanima zla sudbina moga národa? RANJENIK: Moj otac nije bio hrišóaninA ČOVEK POD KAPOM: A ti, Sta'si ti? RANJENIK: To sad nije teško pogoditi. \ ZELENI: Hrista ti, zašto nam to nisi rekao? RANJENIK: Niko me nije pitao, a meni to nije izgledalo tako važno. PROMINENT: Vi_^stejevrejin? RANJENIK: ToiLsmeia? PROMINENT: Ne ... Ali vi nemate žuti^trouj^ Štace biti ako doznajú? %^ " RÄTÍjInIK: Neče domajijem, ako_nekp_od.vas ... ZELENI: Ne brinií PROMINENT: Kako si uspeo dosad da se skrivaš? RANJENIK: Čim sam poodrastao, otišao sam u svet. Pro-menio sam mnogo zanimanja. U dvadesetoj godini postao sam član i Partije. Živeo sam ilegalno. Imao sam lažno ime. Pravo hriščansko.' Kad su fašisti došli nisam našao za shodno da im se predstavljam pravím imenom. Jesi li sad zadovoljan? 77 i. 7!ľr" COVEK POD KAPOM: Krio si yeru. svpjih otaca?! Treba-lo je da budeš ponosan što si Jevrejin. • RANJENIK: Ja sam imao pametnija posla. ČOVEK POD KAPOM: Plašio si se patnji i stradanja. RANJENIK: Nije mi se strádalo zbog krštenice. ČOVEK POD .KAPOM: Tvoja brača stradaju zbog toga i zbog takvih kao što si ti! ..... ZELENI: Hrista mu, ovo postaje zabavno. Hej, pope, uzmi malo ruma, bolje češ govoriti! RANJENIK: Vrati se svojoj menori. Neču da seprepirem s tobom. ČOVEK POD KAPOM: Slavio si tude bogove. RANJENIK: Ničije bogove nisam slavio. Ni tvoje, ni tude. ČOVEK POD KAPOM: Odričeš se svog boga! Svog boga, svoje vere, svog oca! Jedeš trefí, piješ, psuješ, družíš se sa gojima." Bacáš šramotu na ceo rod svoj! ZELENI: U pakao s njim! : ČOVEK POD KAPOMlZbog izroda kao što si ti, mi černo ' propasti Zbog vas je sve ovo!.Bunkeriij[g.éi".^Své! " "'' RANJENIK: Ne popuj više! Da si se borio, umesto što si se svako veče klanjao pred Torom,61 ne bi bio ovde. ČOVEK POD KAPOM: Ti si Toru zamenio puškom, pa si ipák ovde. Kázni Adonajevoj nisi umakao. ZELENI: Tako! Raspali, Mojsije! Dokušuri ga! PROMINENT: Ne pačaj se u njihove stvari! ZELENI: Za koga ti to navijaš? ČOVEK POD KAPOM: Vidiš? Ismevaju nas! Pravé stale i latrine od naših hramova. Siluju nam žene! I dokle god bude takvih kao što si ti, biče nam tako! Biče nam još gore, još strašnije. RANJENIK: Ti glupi ortodokse!62 Tebe ne boli što svakog dana ginu hiljade tvojih sunarodnika, hiljade drugih nevinih lju-di..Tebe boli što ne verujem u nekakvog Jehovu, što ne motám tvi-• lem63 oko glave, što ne mrmljam po čitav dan: Šema Jisroel Ado-, naj elakhen64 [ -H f"; ŕ" r L í— L j •i ČOVEK POD KAPOM: Pogledaj i vidi da li postoji bol velik kao moj! I ja sam voleo one koje sam izgubio. Zato me i spo- " pada gnev pred tvojim zločinom. RANJENIK ga, razjaren, dohvati za kaput: Slušaj, biblijska glavo, slušaj dobro: ako Jehova i.postoji, on je najobičnijl podlacL Zašto_dpzyoljava sve ovo?_Zašto? Uzaludne su tvoje priče o njegovoj-dobroti! On je gad! Mogao bih da ga popišam i zaďavim. ZELENI: Amen! ČOVEK POD KAPOM se preneraženo otrže od Ranjenika: Ako je istina da nisi goj, neka si proklet!_Kleo si boga svog, neka si zanavek proklet za to! Neka jeprokleta cela porodica tvoja! Neka na tebe padnu svi gresi mučenikajcoji izdišu jjŕed óčiisa näšifn! Těškotebi! Bičeš 'pTókleťsvuda, grokf^z^yjBkller pisano jeľDäčé tě gôspoďrlépŕijäteljirhä tvojim da te ubijú, jednim češ pu-tem naiči na njih, a na sedám češ puteva bežati od njih, a mrtvo telo tvoje biče hrana ognju. Plašičeš se noču i danju i nečeš biti miran životom svojim. Jutrom češ govoriti: Kamo daje veče! A večerom češ govoriti: Kamo daje jutro! I poludečeš od onoga što češ gledati očima svojim. Tako je zapisano, tako neka bude! RANJENIK: Jesi li završio? Sad nastaví svoj_posao±pusti__ me da radim. Ne dam ništa za tvoje kletve! ZELENI: Bravo, Franse! Tuširao si ga! PROMINENT: Ne znam šta je tu smešno, Zeleni? ZELENI: I ti si, izgleda, na popovoj stráni! Odlično! 58964: Neko dolazi. Svi počeše užurbano da rade. Ušao je STARAC: Ribate? Zar niste jutros? ZELENI: Jesmo. Ali ribamo i pred svaki obrok. Zbog bo-ljeg apetita. Čim je Starac ušao svi su prestali sa radom. STARAC: Imam dobre vešti. Pridite. Uspeo sam kod Schre-)[ iber-a. Kroz dva dana biče formiranajipva grupa za Bjgzinku. SviL steunjoj.__ ■'■ ZELENI: Sila si, matori. PROMINENT: A Hansova grupa? 1 •', STARAC: Ona če raditi danju, a>nama ostaje nočca... ZELENI: Harašo, dědice, harašo. (58964: AJSik?-- ,. / STARAC: Iónóesa vapiaJKaKQjMste bez kappa. /"""^ PROMINENT: To je trebaIo"ríěkáÍcó dá izbegnemo. . ; STARAC: Nije bilo mogučno.. "i RANJENIK: Šta černo sad s njim? ' PROMINENT: To je jasno. ZELENI: Sasvim.. RANJENIK: U redu. ' ČOVEK POD KAPOM: Ne třeba to da činite. ZELENI: Ti odmaraj mozak. STARAC: Misliš li da bi on tebe poštedeo? ; ČOVEK POD KAPOM: Třeba opraštati svojim neprijate- ljima. ZELENI: Tikvane! Malopre si prokleo svoju krv, a sada opraštaš izdajici. ČOVEK POD KAPOM: Grk je izdao ljude, a prokletnik izdade svog boga. STARAC: Šta je to bilo? ZELENI: Ništa. Svadalica. Dakle, za kapoa smo řešili? RANJENIK: Da. PROMINENT: Slažem se. 58964: Ija. ZELENI: Ti? ČOVEK POD KAPOM: Vi ste u vecini. Pokoravam se, ali se ne slažem. ZELENI: U redu, u redu... Bičeš čist pred Adonajem. PROMINENT: Zeleni, nemoj... nemojte da ga zadirkujete. ZELENI: Ha, najzad si i ti primetio! Danima te slušam kako nam se obračaš sa »ti«, a ne primečuješ to. PROMINENT: To nije istina! ZELENI: Jeste, ambasadore. Evo pitaj ostale. PROMINENT ih sve redom upitno pogleda, a oni oboriše oči pred tim J ■ i: 83 "T IQ íl; • c;; "J f L r -~j i L-. |«. i C ' 1 očajničkim pogledom. Prominent se spusti na stolicu i tupo se zagleda u pod: Mrzim te, Zeleni! ZELENI: A ja tebe obožavam. STARAC: Šta se to dogada? RANJENIK: Verovao je da ima nešto što ne može da se" izgubi. Izgubio je, a nije ni primetio. STARAC: Svi ste opustili noseve! Gore glave! Stvari stoje odlično! Uspečemo! Razvedrite se! Iz torbice izvadi boce. Ovo još niste pili. ZELENI: To jeideja, moj brajlco.! Dohvati jednu bocu i odmah se dade na posao. RANJENIK: Nije trebalo to da donosíš. ZELENI: I ti si pobrljavio. RANJENIK: Znam šta govorim. Moramo da ostavimo piče. ZELENI: Zar da se lišimo ovakvog blaga? 58964: Moračemo. Nažalost. ČOVEK POD KAPOM: Imaju pravo. Opasno je za našu stvar ako pijete. PROMINENT: Tačno. ZELENI: Sada ja móram da se pokorím. Ali da iskapimo još ovo. Poslednji put! RANJENIK: U redu... ZELENI: Šta čekáte? Napred! Pili su svi osim ČOVEKA POD KAPOM, koji ih je čute-čiposmatrao. ZELENI: Za viršle sa senfom! Samo veselo! U ruci mu se stvorila usna harmonika. Počeo je da svira »Organizuj«. Starac zapeva: Organizuj, ne čekaj naš zadnji čas, Organizuj, jer sutra guše i nas. Nadu li te da kradeš, čuti i pljuj! U poslednjoj ti sekundi Svima dupe pokazuj. Za njim zapevaše Ranjenik i Prominent. Čovek pod kapom je okrenuo leda. -5896.4 presto da radi. Posmatrao je veselu grupu^sa odvrat-nošcuReče: *"""' Dole čeka nov transport. .> Niko ga nije čuo. On ponovi glasnije: ■ / ■•Dole čeka nov transport! ZELENÍ: Pa!' 58964: Prestanite sa urlanjem! ZELENI: To nije ni prvi ni poslednjť transport! Mi mora-mo da se veselimo! Pevaj! Nastaví da svira. Ostali ponovo zapevaše. 58964 mu naglo príde i ote harmoniku. Zavitla je u ugao. Mu'selmärin brzčTsčépa Harmoniku' Zeleni preteči ustade. ' 58964: Pijandure!...^ RANJENIK mu príde i mirno reče: S tobom nešto nije u redu? 58964: S yama nije! Dole liudi čekaju_smrtT ^ vi pevate! Još \ čete i da zaigrateb STARAC: A, dragi moj: »So wie so Krematorium, so wie so Bžezinka!« — pevali mi ili ne. To je sasvim svejedno. 58964: Meninije svejedno! ZELENI: Gle ti njega! Odjednom si postao nežan. PROMINENT: Moraš da povedeš računa o svojim živcima. To je sad naročito važno. 58964: Dole pred »kupatilom« čekaju Poljakinje iz Varšave, a ti mi držiš pridike. POMINENT: Mi im ne možemo pomočí. 58964: Ali bar možemo da imamo obzírá prema njima. PROMINENT: Od toga černo imati samo štětu. Ne_smejriq^ da mislimo na one dole. Moramo da sačuvamo svoje živce. Zeleni je oduzeo harmbnikuMušěTmann^u Ranjenik se obrecnu: Ne sviraj više! ZELENI: Dobro, dobro. 1 l r t; t; í - t J Jf Jí "i 58964: Ločete rakiju i onda uobražavate da imate jake živce. Polen, kako môžeš sebe da lažeš? Bolestan si, znaš da ti piče skracuje život, a opijaš se svakog dana. Zašto? Da bi imao jake živce? PROMINENT: Sa pičem je svršeno. Kroz dva dana kreče-mo u Bžezinku. Ako nam tamo nervi popuste, propali smo. 589-6_4'JLa ne idem u Bžezinku. . PROMINENT: Molím?' 58964: Čuo si. Neču da idem u Bžezinku. ZELENI: No, no, dobro... Lezi, odmori se malo. Smiri se. Neču više da sviram. ČOVEK POD KAPOM: Tebi nije dobro. Imam pilule za umirenje. Hočeš li? 58964: Šta je? Hočete da me napravíteludim? Ne, mení je sasvim dobro. Zdraviji sam od svih vas. Neču da idem! Neču da bežim, čujete li?! Neču .da-bežimi-to-je-sve. PROMINENT: Znáte li šta govorite? 58964: Potpuno sam svestan svojih reci. Ne idem! To je moja konačna odluka. STARAC: Kako nečeš? Kako to? Zar nije sve dobro pri-premljeno? RANJENIK: OtJcuda_ta iznenadna proměna? 58964: Iznenadna? Od prvpg dana ja o torné misiím, od pr-vog ulaska_u,.ov.uJs.o.bu.,Danju i.nočuLNeprekidno! PROMINENT: Zašto si dosad to od nas krio? 58964: Krio sam od sebe, ne od vas. ZELENI: Razgovaračemo o tome kad se izduvaš. Sad lezi. PROMINENT: Ovo moramo sad da prečistimo. Stari, izi-dite napolje i pazite da nas kapo ne iznenadi. STARAC: Voleo bih i ja da čujem ... RANJENIK: Ispričačemo ti kasnije sve. Izidi. STARAC: Nemojte samo mnogo da se svadate. Izide. Několiko trenutaka svi su čutke posmatrali 58964. 58964 pianu: Šta me gledate? No, hajde, počnite. Hajde, haj de, pitajte! Šta čekáte? 83 ZELENI: Nečeš da bežiš? ' 58964:Nečji! RANJENIK: Promisli dobro! 58964: To sam vec učinio. PROMINENT: Takav stav može skupo da te košta! Upo-zoravam te! 58964: Hvala. ZELENI: Tvrdoglav si. Ipak, sve to ... ne misliš ozbiljno? Ne želiš valjda da te proteraju kroz odžak? 58964: Necu da bežim. Zelite li još nešto? RANJENIK: Ti si bio pristao na bekstvo. Obmanjiyao si nas sve vreme. To je smišljena izdaja! ......~~ \ 58964: Vi ste izdali mene! Vi ste mene obmanjivaüI.Lsebe! Ôbečavali ste Bék'stvo u slobodu! Gde... gde je ta vaša sloboda? • Gde? "... RANJENIK: Svuda ... Izvan ovoga... svuda. 58964: Jeste li vi svi zbilja toliko maloumni da verujete u ,-to? Nema za nas. slobode! Zar ne shvatate to? ZELENI: Brajko moj, čim se budem uvukao u civilne pr-rX nje, čim ne budem osečao na potiljku poglede esesovaca, čim budem opet podizao suknje, ja ču biti Slobodan, pa makar šta ti pričao. ^ 58964:. I kad esesovaca ne bude, tebe če uhvatiti i izvesti pred sud. Tražiče da im položíš račune za ovo ovde. PROMINENT: Niko nema praya nama da sudi. Niiedan od tih profesionalnih sudija nije doživeo...ano što smojmi-ovder.isjkusi; li. Ni u jednom zákoníku ovakve stvari nisu predvidene. Samo mi, kóji se gušimo u ovom dimu i smradu, samo mi možemo da sudi-mo sebi. Niko drugi! Mi smo prinudeni da činimo ono što činimo. Jediní zločinae.u^oyoj sobi je: kapo^ejjini! 58964: Žašto pripremaš otstupnicu kad ne priznaješ sudu pravo da ti sudi? PROMINENT:Nerazumem. . 58964: Biču jasniji: zašto vodiš dnevnik ô,krematorijumu?_ To je odstupnica, zar ne? e pi ■p t T L.j IL t ľ í 1 PROMINENT: Ne, to je predostrožnost. Žejim djys^osi-gjrr.arri!sjer,neověřujem u dobronamernost sudija. Šta može da zna o mojim mukama neki senijni 'suHíjá, réciino'páii' Jaroslav Maku-šinškí iz Krakova, ícoji je sve ovo vreme otkad se ja patim po lo-gorima proveo u svojoj biblioteci ogrnut toplim čebetom. Ali pan Jaroslav če smatrati da ima právo da mi sudi i sudiče mi, i to vrlo strogo. Z^oJa„pišemjdnevnik. Da, da bih se otkupio. Da bih i vas.l otkupjo._ ""; "" ■■'■■--•-■••^.....■ !• RANJENIK: Nikakav profesionální sudija neče da nam sudi. Mi smo žrtve! Jedino čovečanstvo može da nam sudi. Ako me ono osudi, necu se buniti, jer verujem da če to biti nepristra-sna odluka. PROMINENT: Kako si samo mogao da sačuvaš toliku na-ivnost? Čovečanstvo? To je samo pojam za nešto što nepostojí. Taj tvoj sud čovečanstva bice sastavljen od pana Jaroslava, ili mesje Šantena i mister Smita ... Oni, prosto, ne mogu da te slíváte i skra- -tiče te za glavu ako saznaju gde si bio. _ ; RANJENIK: Shvatiče. Sve ču im iskreno reci. 5896.4: Neče ti dati toliko vremena. ZELENI: Ti, Franse, ti si brbljivko. Naravno da če ti ogu-liti kožu ako te uhvate. Ja, bogme, nikad više neču dozvoliti da me neko ulovi. Nikakva vlast me neče učorkati, dajem varn reč. ČOVEK POD KAPOM: Raspravljate o ljudskom sudu? 1 Čemu? Adonaj je več odavno sve presudio. 58964: Recjmo, da izbegnemo sud društva, kako čemo po-. beči od seb.e?.0rl svoje sayesti? PROMINEŇT: Meni je savest potpuno mirna. Znam da sam nedužan i to mi je dosta. ZELENI: Meni je najvažnije da kidnem odavde, a ako mi nekad dode u goste ta tvoja savest... onda ču gledati da se nekako nagodim s njom. 58964: A! Ne mori vas savest? A zašto se onda ispovedate 4.;:'ujsnu? Slušam vas svákog dana. Síušate i vi mene. Evo, ovajpřorok -•: stalňó"něšťo radi^třážilzábořav. Je li uspeo? Je li ilcom od nas uspělo "1 to bekstvo? Zar hočete da se celog veka mučimo, da ne spavamo, da ukazujú prstom na nas, da nas pljuju, da nas se groze? RANJENIK: Znáči, da ostanemo? I da za tih několiko dana života ubijemo još stotine hiljada nevinih? 58964: Ne znam! Znam samo da su dobro učinili oni koji su odbili da rade ovde. RANJENIK: Oni su bili kukavice! Bojali su se susreta sa smrču. 58964: Ne govori o njima tako! Zabranjujem ti! Da smo svi bili kao oni, fašisti bi morali sami da ubijaju. Ne bi mogli da kažu za nas da smo ispljuvci. Mi smo bili kukavice! ZELENI: Zař čovek mora da crkne da bi postao heroj? RANJENIK: Oni su uzalud poginuli. U logorima ima toliko mnogo ljudi da če se medu njima uvek naci dovoljno za rad u Nebeskom odredu. PROMINENT: Čak i kad bi svi, apsolutno svi, odbili da rade ovde, ništa se ne bi proměnilo. Bio bi samo veči broj žrtava, Oni ne bi odustali od svojih namera da nas pobijú. 58964: Ondabi bili prisiljeni da sami rade ove svinjarije. ZELENI: Serbe, zar želiš da svet nikad ne sazná o tim svi-njarijama? ' ~" "' ' "58964: Ne želim to... ZELENI: A kako če saznati ako ne bude nas?.Mi-moramo da pobegnemp odavde. . PROMINENT: Ja zbog toga vodim dnevnik. Oni neče osta-viti tragove za sobom. Uništiče sve i nikad.se ništa neče saznati... 58964: Toste sve izmislili! Niste vi zbog toga přistali da radite! U onom trenutku kad smo tamo dole stajali na kiši i kad je Kommandofuhrer tražio da odgovorimo: da ili ne, svi smo misli-li samo na to kako je lepo da nam srce što duže kuca, pa makar bilo tako bolesno kao tvoje, Polen. To je odlúčilo, a ne briga o čo-večanstvu. PROMINENT: Pa onda? 58964: Pa onda, hočeš li pričati svojim zemljacima, svojoj deci, da si lično ubijao samo da bi koji dan više udisao ovaj smrdljivi l- -i r • r i l.. , J it; hŕ' ti. 1 «0! ' "i 1 1 vazduh? Hočeš li ti, Franse, řeči? Zeleni, hočeš li Greti u senjaku řeči koliko si ljudi ciklonizirao? Misliš da če posle toga pristati da legne s tobom? Misliš li da češ moči da izdržiš celoga života da o tome cutis? Sajdžijo, kako češ pogledati svojim sunarodnicima u oči? Cutite ... Vidite, izlaza nema. Ne možemo da se oslobodimo ovoga... ZELENI: Ne znam i neču da znam, možda ti imaš právo, ali ja morám da pobegnem odavde. Neču da postanem drugi Du-zepe. Ako ostanemo, to če sve nas da sjtjgne. 58964:"Dobro, kuďaceš da odeš? ZELENI: Ja znam. 58964: Ti znaš. A ti, Franse? RANJENIK: Rat još nije završen. 58964: A ti, bogomoljče, kuda češ ti? Čovek pod kapom posle dužeg razmišljanja reče: Ne znam. PROMINENT: Nači če se i za tebe město. ČOVEK POD KAPOM odrečno zaklima glavom. ZELENI: Veliki je svet... ČOVEK POD KAPOM: Moj svet više nije veliki. ZELENI: Valjda ne misliš i ti... ČOVEK POD KAPOM:. NÍptice ovde ne ostaju..„Rastera, 58964: Da sam ptica, ni ja ne bih bio tu. RANJENIK: I ja sam čovek? Pa? Zar baš to nije dovoljno da pobegnemo odavde?! 58964 se razvika: Iditet Iditekud hočete! Odlazite, ostavi- te me! Ja nemam kudj ,.:. PROMINENT: Zbog čega? 58964: Ne pitajte me više ništa .„ Ne mogu^ ZELENb-BojiS se? 58964: Da. •, ZELENI: I nas je strah. Moramo da rizikujemo. 58964: Ne bojim se toga. ZELENI: Nego? 58964: Sebe." ,.' / ., ZELENI: Isusa mu, zašto? * 58964: Opět nečujnpci da izdržim. PROMIN^^'trgeli^td"govOTS? 58964: Jednom nisam izdržao. RANJENIKFŠtrnSi izdřžfb? r 58964: Batine. Mislio sam dasu mi sve kosti polomljene... Nisammogao:više " ' ' ............... - ZELENÍ: I? 58964: Rekao sam sve ... Imena, sva imena... Kad mi je postálo jasno šta sam učinio ... bilo je dockan. Svi su bili pohvatani i oběšeni.. . Onda su tražili da stalno radim za njih... Odbio sam. ■ RANJENIK: Bojiš se da se ne ponovi? 58964: Da. ZELENI: Ali to je samo još dva dana... Neče nas dotle ot-kriti. Svěje dobro pripremljeno. 58964: Ali, ako me biju zbog sporog rada, recimo . . . Bo-jim se da ču sve reci... ..... . . . RANJENIK: Zašto nam to nisi ranije kazao? Igrao si se našim glavama. " \ " ~- 58964: Verovao sam da ču moči da iždržim. Uveravao sam sebe da ču izdržati... Uzalud. ZELENI: Onda... Posle ove řeči nasta težak muk. Onda? RANJENIK: Ne preostaje nam ništa drugo. PROMINENT: To mora vesto, inače, ako se pre vremena otkrije ... ČOVEK POD KAPOM: Ja neču da prljam ruke. ZELENI: Žao mi je stoje tako ispalo. Hrista mu, žao mi je. 58964: Ne třeba mi sažaljenje. Ja sam več raščistio sa so-bom. Nemate šta da žalite. -• PROMINENT: Ov.de nijednom.nije,nejtála struja? Svi ga začúdeno pogledaše, _ Nije? To se inače dogada. Neko tektako izade u noc i ubrzo nastane mrak. Mrak na několiko trenutaka. i: r' L.- lim ' T ! U. E C C, c ... ^ , j 1 ZELENI: Da, to je cesto bilo. RANJENIK: U Majdaneku smo imali jednog dečaka. Bio je Belgijanac. Zvali smo ga Pipi. Kapo ga je nepřestáno napastvovao. Pipi se u početku opirao, ali... Živeo je sa kapoom dve nedelje — više nije izdržao. Jedné noči je izašao iz sobe. Ujutru, kada smo polazili na rad, visio je na žicama. Bio je mali kao beba i potpuno crn. ZELENI: Da, u žicama je visoki napon... To je sekund. STARAC hitro ude: Dolazi. Jeste li gotovi? PROMINENT: Čini mi se. S. K.,se.raskorači.u.vratima: Šta je, syinje,.zašto pod nije suv? Moračete da ga isušite svojim zadnjicama? . 'Čim je S.K. ušao u sobu i počeo da šeta po njoj, Muselmann je sa praznom kofom pošao napolje. S. K.: Donesi mnogo vode, brzo. . . Prosipaj po podu, ne žali... Ovi tvoji idioti obrisače to začas. Musélmann preplašeno izade. S. K. se obráti 58964: Zajtotine.radig?,RÍbai! 58964 ga samo'pogľeäa, pa mirno i polako pride svom ležištu. Ispod uzglavlja izvadi kutiju sa duvanom. S. K.: Ti, gospodine, tebi govorim! Zašto ne radiš? 58964:J^ime^„J^3 SľKľclreknu: Šta? Protiviš se! Jezikom češ brisati pod! 58964 senije osvrtaoj^njeggve^et^e. Prilaziojeostali-ma i delio im svoj duvan: UzmL^Necu više da pušim. • _( ZELENI: Jgnika^^míogu da ga.ostgřvtirii: 58964: Uzmi! i tebi. PROMINENT: Ne pušim. 58964: Možda češ propušiti, neka ti se nade Franse. Evo S. K.: Šta je ovo? Pobuna? Sve ču vas na raport! STARAC: Pusti ljude neka se malo odmore. Ne pravi se vazan! S. K.: Ne mešaj se! Ovde ja komandujem! STARAC: Ostavičeš ih na miru, to ti ja kazem. Stáni mir-no kad razgovaraš sa mnom! Skini kapu! S. K. ga posluša. 58964 pride Čoveku pod kapom: Ako pušiš... Uzmi. ČOVEK POD KAPOM: Neču te zaboraviti. 58964: Stari, evo i tebi. Odrekao sam se duvana. STARAC: To je lepo. Je li dobar? 58964: Probaj. Dopašče ti se. Za trenutak je izgledalo da če dati i kapou, ali se onda pre-domisli i zavi sebi cigaretu. Zapali je i pode izlazu: Popušiču još ovu. S. K. viknu: Kud si pošao?_ 58964: Napolje. . S. K.: Koga si pitao? 58964: Nemoj da vičeš. Idem da bacim dubre, reče i uze kofu sa dubretom. S. K.: To češ uraditi kad ti ja naredim. Sad ti naredujem da ostaneš tu gde si. 58964: Baciču ga sad. Izašao je ne osvrčuči se. S. K.: Ja ču te zadržati. Prebiču ga, reče i polete za njim. STARAC: Ti ostaješ ovde. Stáni mirno. S. K. stade mirno. STARAC: Ostačeš tako dok ne pozovu na rad. Još černo o tome porazgovarati. Radite, momci. Vratiču se čim podnesem izveštaj, reče i izade. S. K. se nije micao. Samo je pretio: Pokazaču vam ja, bando jedna! Zapamtičete ovaj dan! Ribajte! Jače! Pritisni dobro! Svi su pokušavali da rade, ali zbog napeíog iščekivanja jed-va da su se micali. Mrak se neopařeno ušunjao! Ušao je MUSEL-MANN sa kofom vode. Niko nije govorio. S. K. se razvika: Govorite gadovi! Nisu ga poslušali. Ľ K Ú ť: \1 \1 i t; í t; i- ť "h - Ír i r ■ľ"n I J S. K. zgrabi kofu od Muselmann.-a i tresnú je o podrKofa se prevrnu, ali se heftlinzi ne pomeriše. Odjednom světlost utrnu i siřena zaurla. Posle několiko trenutaka svetlo seupali. U mraku se niko nije pomerio, samo su sad přikovali po-glede na vrata. S. K.: Niko da nije izašao! Ni u hodnik! Viknu i izjuri. Čim je zalupio vrata"7Mús'elmahn pndelžvrnutoj kofi, čučím'kraj nje kao da bi hteo da da vráti vodu u nju, ali ne može da se odlúči. ČOVEK POD KAPOM poče da se moli: »Blažena je po-čivka u senci vrline. Našim plemenitim očevima i našim ljubljenim majkama, vernim muževima i voljenim ženama, dragoj bračii nežnim sestra-ma, dobrim našim čerkama i sinovima, poštovanim rodacima i vr-lim prijateljima neka bude dodeljen udeo u sjaju i blaženstvu, neka počivaju u večnom miru. Neka ih prati mir, iznad njihovih grobova neka bdi mir, kao što je pisano: Doči če mir i večito če bezbrižno počivati onaj koji je bio prav. Neka onda počivaju svi bezbrižno u grobu svorne. Amen. Ranjenik je zavio cigaretu, zapalio i zurio u njen dim. Prominent stavi duvan u jednu kutijicu. ZELENI ih je dugo posmatrao, a onda naglo pride krevetu na kome je nekad ležao 58964 i skide sa njega jastuk, pa ga odnese ' na svoj krevet. Pogled mu se susrete sa ostalima i on promeni odluku. Uze komad kanapa i njime uveza jastuk tako da_liči na lutku. Pride Muselmann-u i reče: Evo ti lutke — Emilio. .; '"'^s Muselmann radosno uzelutku. ] . ••-___' Kiša je dobovala. Muselmann je sedeo za stolom pokušavajuči da sagradi kulu od kocki. Ali on je bio vrlo nespretan i posao mu je pored sveg zalaganja sporo odmicao. Posle nekog vremena u sobu ude PROMINENT nervozno se osvrčuči levo-desno. Pride Muselmann-u i reče: Je li dolazio? Muselmann ga pogleda i nastaví zidanje kule. 'J 91 PROMINENT: Nisi ga video? . > Muselmann sa srecnim izrazom lica htede da stavi i po-slednju kocku na vrh kule kad Prominent planu: Je li dolazio? Dovraga s tim? Jednim udarcem sruši kulu. Muselmann ga tužno pogleda i poče da skuplja kocke po podu. PROMINENT: Dobro, dobro ... Izvini. Podiže kocke sa poda i stavi ih na sto. Ude ZELENI ircče:-Gdeje?_____ PROMINENT: Nisi ga našao? zELENi^Niti?:::!:.;"""""*""" PROMINENT: Svuda sam ga tražio. Tu nešto nije u reduľ ZELENI: Bez ňervoze. " ~" PROMINENT: Nestao je baš sada kada je sve gotovo. ZELENI: Moramo ponovo u potragu. Idemo! Na vratima se sretoše sa RANJENIKOM i ČOVEKOM POD KAPOM. ZELENI: No? RANJENIK: Ništa. ZELENI: Još jednom. Brzo! Uskoro če zalupati gong za polazak. ČOVEK POD KAPOM: Ako gá ne nademo? ZELENI: Onda smo nadrljali. Moramo ga naci i — kvit! PROMINENT: Pogledajte kod Schreiber-a. Požurite! Odoše. Nešto kasnije ude S.K. Muselmann je buljio u njega, a onda poče uzrujano da skuplja kocke u naručje da bi ih preneo u svoj krevet. S. K. viknu: Vráti se! Muselmann stade. S. K.: Vráti se! Hajde, pridi bliže, jož bliže - ta primakni se! Muselmann se polako i oprezno vračao stolu. S. K: Sedi. 1>d tavan-skim gredama? Da bih mogao noču da vrebam na ljude iz busije? Podmetnuli su mi.. On mi jepodmetnuo. Zato što sam bio bolji.qd . njega. Zato što sam imao lepšu ženu, lepši stan, lepši atelje, odelq, nameštaj. Zato što sam bolji umetnik od njega! Ne veruješ? Ni ti ne veruješ? Äíi ja óu svima da vam dokážem. Znaš li zašto slcupljam ono zlato? Pretopicu ga. Napraviču od njega Ledu, takvu kakvu još niko nije napravio. Od labuda ce biti samo glava. Otkinula mu glavu! Je li daje to odlicna ideja? Leda od zlatnih zuba! Leda sa labudovom glavom. Dokazaču vam svima, neznalice jedné! Ja ču nešto da uradim ... Onda čete. Ušao je Covek pod kapom i odmah prišao svom krevetu. S. K.: Gde si bio? ČOVEK POD KAPOM: Išao po hranu. S. K.: Miška ti je ovde. ČOVEK POD KAPOM: Uzimam samo hieb. Uze menoru i pažljivo nastavi rad na njoj. Udoše PROMINENT i ZELENI S. K.: Jeste li i vi išli po hranu? PROMINENT: Vec srno jeli. S. K.: Tako, tako... PROMINENT: Zvali su nas da pomažemo pri istovariva-nju drva. S. K.: Proveriču. PROMINENT: Kad srno stigli vec su bila istovarena. S. K.: Tako...? Šta ima za ručak? ZELENI: Kupus. S. K.: Smučio mi se. Ješóu malo šunke. Pozajmite mi hle- ba. Posle dugog čutanja ČOVEK POD KAPOM odgovori: Ja sam svoj pojeo. LI -, . i f ir ^ . .um i [,......j ZELENI: Nažalost i ja. S. K.: E, nisam baš naročito gladan. Ješču kasnije. Izvuče iz džepa novi špil karata. Kako vam izgleda? Sasvirri nov. Da odigramo koju rundu do polaská? ZELENI: Ne igra mi se. S. K.: Neka. Mogu i sa njima. ČOVEK POD KAPOM: Izašla je več odavno prva zvezda i najavila dan subotnji. Šabes65 je i ne smem kartě dotaci. U nede-Iju bih vrlo rado. S. K: Eh, u nedelju... Třeba sada da prekratimo vřeme. Haj-de, Polen, ja i ti... onako malo ... udvoje. PROMINENT: Ne mogu da pogazim svoju reč. S. K.: Reč? PROMINENT: Zarekao sam se da se neču kockati. S. K.: Čini mi se da si pre neki dan igrao, tamo u drugoj sobi. se. No? krivi. PROMINENT: Prevario si se. S. K.: A ja bih rekao da si bio ti. Hajde, Zeleni, igra mi ZELENI: Rekao sam: ne igra mi se. S. K.: Hajde, Ungar, to nije greh. ČOVEK POD KAPOM: Kad je Šabes, greh je. S. K.: Hajde ... Samo jedno deljenje. Niko ne odgovori. Svi čute. Dobro. Ako vam se nešto desi.. . nešto neprijatno, vi ste Ode jako zalupivši vratima. ZELENI sačeka dok se koraci udaljiše, zatim se naglo okrenu Čoveku pod kapom: Jesi li ga video? P ČOVEK POD KAPOM: Ne. .___) ZELENI: Zašto onda sediš tu? Šta zevaš? Hajde, Polen i ti! ( Prebiču ga samo ako ga ulovim! Křeči! Gde je Franse? ČOVEK POD KAPOM: Mogli smo da budemo ljuba-zniji sa onim ganefom.66 Zmija ujedá kad se razbesni. ZELENI: Bah! Nece on ništa da učini. Samo praská. Ako, poslednji mu je put. Ušli sú RANJENIK i STARAC. PROMINENT: Najzad! ZELENI: Štajestobom? STARAC: Bio sam kod Schreiber-a. PROMINENT: Tražio sam te tamo. RANJENIK: Tamo sam ga našao. Mimoišli ste se. ZELENI: Nama gori pod petamaj^aji... ---^.STARAC: Ja? Šta? B^jarrna'liisa^glzato što je trebalo dafVili, onaj kapo, dode tamo ... —PROMINENT: Vili? Šta on ima s tim? Jesi li spreman? STARAC: Ima on s tim... tajJYilĽ. Ima. Vi ste primetili kako je to čudan.čoyek?.JbJe jedini kapo koji ne zlostavljajjude. Po mom mišljenju ... ZELENI: Ne tiče nas se njegova dobrota! Mi odlazimo. Odmah! STARAC: Vidite ... Vili... to se tiče nas. Treba da čuješ šta Ernst hoče ... šta Vili hoče od Ernsta. To je važno ... PROMINENT: Gde ti je hrana? STARAC: Dole je... Da... Ernst je bio vrlo ljubazan sa njim. yxšio-pripreme?- - 'VY PROMINENT: Ne izvrdavaj više! Jej ZELENI: Jesi li jli.nisi? STARAC: Samo da čujete ... dokraja... ^ ZELENI: Govorimo o bekstvu, čuješ, o bekstvu! STARAC: Ostavimo to za sutra. Bolje je. Ovo sa Vilijem. PROMINENT ga ščepa za prsa: Ti... ti... ludi starce! Mi večeras bežimo! Večeras! STARAC: Večeras ne može ... ZELENI: Šta? Šta?! "~i STARAC: Třeba _da..Qdložimo. ZELENI: Što?'Govori! STARAC: Straže..su.jake ".v;: PROMINENT: Uvek su takve. STARAC: Magla je... PROMINENT: Tim bolje... STARAC: Nečemo videti... Minirano je ... PROMINENT: Naš put nije. STARAC: Minirano je sve ... ZELENI: Rekao sida je put.slobo_danLReka.Q.,si • slobo-- dan L STARAC: Verovao sam daje tako... ZELENI: Verovao? Verovao je ... verovao. .. STARAC: Da ... nisam bio siguran ... ZELENI: Krista ti! Zašto nisi tako rekao?! STARAC: Zbog njega ... Uvek je bežao od mene. Morao sam tako. Morao sam nečim da ga zadržím. Ja sam ... ja sam stvar-no mislio, ali... nisam ... nisam još stigao da utvrdím. ČOVEK POD KAPOM: Utvrdičemo nočas. STARAC: Ne treba. Imamo vremena. ZELENI: Vremena? Mi? RANJENIK: Bilo bi ludo da idemo naslepo. PROMINENT: Moramo nočas. RANJENIK: Besmisleno je. ZELENI: Pogledajjoš svega pet recki do devedeset. Možda danas poslednjipuydern^u^ PROMINENT: Sutra-prekosutra u Osvijenčimu če biti iza-brani novi ljudi. - *" ----<■•——————„ RANJENIK: Uhvatila-vas panika! ČOVEK POD KAPOM: Onaj ganef. .. Greko... On neče da čeka! ZELENI: Spremajmo se! Pokušačemo! STARAC: Ne možemo ništa da učinimo! PROMINENT: Možemo da pokušamo. To možemo. Go- tovi? STARAC: Ja i moj sin ne idemai^--' ZELENI: Ne izmotavaj se vise! Řešeno je i — kvit! STARAC: Mi ne idemo. ZELENI: Franse?! STARAC: Ti češ ostati sa mnom? Hočeš, je li? Reci, reci, molim te... Ostačeš? PROMINENT: Ne pomišljaj na to, Franse! STARAC: Hajdemo, sine! Hajdemo. Več je krajnje vřeme da podnesem raport. Kommandofiihrer če se ljutiti. Hajde, najde... ČOVEK POD KAPOM: Ako odu... PROMINENT: Poči če sa nama... STARAC: Idite! Idite, kad ste usijane glave! Samo napřed! Mene i mog sina se to ne tiče. ZELENI: Neču da rizikujem. I ti češ sa nama. J3TARAC: Ne brinite se. Neču vas izdati. I tako čete por crkati. v ' ČOVEK POD KAPOM: Još pet minuta do deset. .. ZELENI: Ideš li sa nama, ili ne? STARAC: Idite samo. Idite. ČOVEK POD KAPOM: Ne třeba ga ubijati. Ne činite greh bez potřebě. ZELENI: Bez potřebě? STARAC viknu: Pomoč! Po... ZELENI.gajbrzo ščepastragaizačepimuusta. RANJENIK: Pustí ga! Pusti ga! Poleti na Želenog, ali ga Prominent sváli jednim udarcem na pod. ZELENI: Stará budalo, ne viči, ne viči... Starac, došavši malo do daha, přestrašeno povika: Upomoč! •' ZELENI: Čuti! PROMINENT povuče sa sajdžijinog kreveta jedan tales i dobaci ga Zelenom. Ovaj zapuši njime Starců usta. Starac klonu. ČOVEK POD KAPOM: Ne! Ne time! NetajejranlNe, ne, ne! Ne, ne, ne... " --' ~~ 1,3 r" ai 1 'i tni 1 ' ľT! ta: i i ' i?:: PROMINENT je pazio na RANJENIKA koji se polako pridizao. ZELENI je u uglu dovršavao starca. v MUSĚLMANŇ je sve vrěme zidao svoju kulu koja se rušila i ni na koga nije obračao pažnju. ZELENI, držeči tales u rukama, smrknuto izade iz ugla: Sam je křiv ... Gadno je ... Ovako izbliza... ČOVEK POD KAPOM mu istrže tales iz ruku: Prokleti! Prokleti! Vi prokleti goji! ' RANJENIK je stajao i buljio u ugao koji je kkrivaoješ: J Merde! Vous etes fous! Fous! Merde! Merde!67 """"" PROMINENT: Skloni se! Treba da ga sakrijemo. ZELENI: Treba "I " ! PROMINENT: Gurnučemo-ga-pod-krevet. On i Zeleni uhvatiše leš i gurnuše ga pod Muselmann-ov krevet. >, , RANJENIK: S^rašnostejgogrešili^ ZELENI: Vikao je. Mogli su ga čuti. RANJENIK: Hteo je da nas spase. ZELENI: Daje hteo... RANJENIK: Verovao je da može. PROMINENT: Trebalo je da nam kážeš... RANJENIK: Da sam kazao, šta bismo imali od toga? Zar bi to išta izmenilo? Ovako... bar smo imali nadu... Zayoleo sam ga. Bio je b.olji.od mog oca. PROMINENT: Bežačemo nočas. Razumeš! A ti češ... Ude S. K. i iz svog sanduka izvadi šunku. Reče Zelenom: Nož. Zeleni ga dade bez reči. S. K. je lagano i sa uživanjem rezao šunku: Volim što je ovako oštar. I preko zalogaja, nehajno reče: Môžete da legnete. Spávajte. PROMINENT: Sad če nas pozvati na rad. S. K. stavi nov zalogaj u usta: Večé'rärnecete na posao. Na-íeže bocu s vinom. Promenio sam se sa SaísolrrrT^ě^o^glrupa ide sada. Lezite. Spávajte. v....--..... ZELENI: Fino... Bar ču se odmoriti. A... zašto ne idemo? S. K.: Večeras jaimam.važan.posao---.ovder HeftľinžTse zgle.da|e. S. KľVŕätršunku i pode, stavivši nož u džep. ZELENI: Moj nož. S. K.: Spávajte. Ode. ZELENI: Saznaoje! h& RANJENIK: I metu jě sTímnjiv. PROMINENT: Tvoj'»otac« mu je kazao. RANJENIK: On to nikad ne bi uradio ... Zbog mene ... ZELENI: Opet ga braniš! Ti... A sad? RANJENIK: Najbolje da spavamo. Ako odemo sutra u Bžezinku, bežačemo, ako ne ... prekosutra ... ZELENI: A ovaj da ostane ovde? Na jutarnjem apelu pri-metiče da ga nema. A ako pronadu kod nas... Moramgjoocas! ..... RANJENIK: Kako?"-c--"— ZELENI: Ne znam ... Ne znám! Ali moramo ... ČOVEK POD KAPOM reče kao za sebe: Niko ne ide rado u Bžezinku. Ni Hansovi ljudi ne idu rado. Trebalo bi reči: »Idemo mesto vas.« A oni bi řekli: »Idite.« I trljali bi zadovoljno ruke. Niko ne ide rado u Bžezinku. PROMINENT: To je! Treba d(a se promenimo sa njegovim ljudima. Oni če pristáti. Idemo! "0S~ ~ RANJENIK: A hoceTi Hans'pristati? ZELENI: Podmitióemo ga. Pristače itekako. RANJENIK: Hansu treba zlato. ZELENI: Imamo ga. JJze~sanduk..S.JK^Pgzajmiceino od njega. RANJENIK: Zaključan je. ZELENI: Ha! A moj zanat! Poče da otvára katanac komadom žice. PROMINENT: Požuri! f; i m* i- 1 L , -i í: i ■ffi 1 J RANJENIK: Opametite se. Razmislimo...._ PROMINENT: Gotovo? ZELENI je otvorio sanduk i izvadio platnenu kesicu: Nego šta. PROMINENT: To če čak i za Hansa biti dosta. Čovek pod kapom ustade i pode. Ranjenik se nije micao. ZELENI, polazeči, reče Ranjeniku: Hajde! U tom trenutku zaurla siréna i zaječa gong. U hodniku se začubat koraka iktímešanje. Svetlostutrau.--- Sirene i gong nisu prestajali, ali su se u sobi Kommando-fuhrer-a slabije čuli. Posilni je spavao na stolici. STURMFÜHRER i još jedan vojnik unese nekog na nosi-lima i spustiše ga na krevet. STURMFÜHRER prodrmusa posilnog i povika: Teo! Hej, Teo! Probudi se! Ustani, pijana stoko! POSILNI skoči na noge: Izvoľte ... ja... STURMFÜHRER-. Závoje ... alkohol... Brzo! POSILNI: Šta .. . Šta se to dogodilo, gospodine Sturm-filhrer-u? STURMFÜHRER: Jedan kapo... neka grčka svinja... za-rio je gospodinu Obersturmbannführer-u nož u grudi kad je obila-zio peči. To je bilo tako brzo. Nismo mogli da ga sprečimo... Prokleta grčka svinja! POSILNI: Gospode! STURMFÜHRER: Závoje, závoje! Brzo!_Kap_oa_smo.od-_ 4_i.-mah izrešeta|i...Ala krvari! Kako se osečäte, gospodine Obersturm-bännfuhrer-u? Čujete li me? Gospodine, čujete li me? POSILNI: Izvolite závoje... STURMFÜHRER: Dockan. Sve černo ih pobiti uzoru. Svi stadoše mirno i salúTiŕase^ STURMFŮHRER: Pretresite sve sobe! Smesta! Siréna i gong se polako izgubiše. Iz mraka se dugo čulo samo kucanje sata. Onda ČOVEK POD KAPOM křesnu šibicu i zapali sveče na me-nori. Drhtava světlost sveča se razii sobom. Soba je u neredu, po-steljina ispreturana, stvari razbacane. Čoyek^qd_kap_om otpoče svoju tihu molitvu: Večiti život če imatróhaj koji je" ziveo~na zadovoljstvo boga svoga na ovoj zemlji i koji je bio dostojan da nosi ime čoveka koje mu je bog podario, jer pisano je: Ako je národ mudar i pravičan, onda če posedovati zemlju věčnosti. Više vredi dobar glas od skupocenog i mirisnog ulja i bo-lji je dan smrti, nego dan rodenja. Tezi ka savršenstvu i znaj da na-grada za pravičnost neče izostati na drugom světu. Amen. Ispred štola na podu spavao je Muselmann pored svojih ko-caka. Kukavica na satu izbi tri četvrti. PROMINENT se privučebliže světlosti sveča. Pokušao je da piše pismb, ali řeči nisu dólazile. Grickao je olovku, pogleda pri-kdvanog^napbgurenupriliku sajdžije, čije se telo klátilo po taktu molitve. Iz najmračnijeg ugla sobe posmatrao ga je RANJENIK. Najzad ga upita: Kome sad hočeš da pišeš? Zar još uvek veruješ da če to negde stiči? "PROMINENT: Nikad nisam u to verovao/i. RANJENIK: Zašto si onda pisao onólika pisma? PROMINENT: Kad pišem ... lakše mi je. RANJENIK: Sačuvao si pisma? - PROMINENT: Odmah sam ih spaljivao. Učutaše. PROMINENT: Prekini tu komediju! Kako možeš sad da se moliš? Sad! Šta si ti, čovek ili šta? Ostalo nam je još četvrt časa. Ti se ne bojiš smrti? ČOVEK POD KAPOM nastaví sa molitvom. Zatím ne okrenuvši se reče: Otac moj govoraše: »Ništa ne možeš učiniti protivu tri muke ljudske: mržnje, patnje i straha._Ako te nekad snadu«, govoraše, »moli se. Samo toliko možeš učiniti«. [....... 1 ! i ' i : 1 í":i Zatim nastaví molitvu. ZELENI, koji je sve vřeme hodao po sobi kao divlja zver po kavezu, zaštade slušajuči Čoveka pod kapom. Onda produži još bešnje šetnju i ne zaustavljajuči se, reče: Koliko su ti platili za izdaju? Koliko si zaradio na nama? Deset cigareta, dvadeset, sto? Tri dana života, pet, osam... Koliko? Koliko? w . Zaustavi se pred Čovekam pod kapom. No? Čovek pod kapom se molio, ne obracajúci ni najmanju pa-žnju na Zelenog. ZELENI: Koliko si dobio, Judo? Deset dana, dvanaest, osa-mnaest, dvadeset... """"" PROMINENT ga zadrža: Otkud znáš daje on? ZELENI: On je._ PROMIŇÉŇŤ: Ko ti je rekao? ZELENI: Niko ne treba da mi kaže. Imam nos za te jevrej-ske kxikavice. - - PROMINENT: Našao si najslabijeg! . ZELENI: On je! PROMINENT: Dosta je bilo igre, švapska ulizice! .; JELENI: Kakve igre, kakve igre?! PROMINENT: Pokušavaš da^dmtíneMrugJma syqju ga-dost! Stáři je to trik,_Nemče! ZELENI: Zapuši... Zapuši tu tvoju govnaru! PROMINENT: Sam si govorio da če ti živci popustiti. ZELENI: A tako! Tako, dakle, gospodine sauticajnim pri-jateljima. Tu li srno... Nagrada je pripala vama. Prijatelji su se po-brinuli, je ľ te da? PROMINENT: Poljak još nikada nije izdao. ZELENI: Tijesi! PROMINENT: Ti si. RANJENIK izide iz mraka i stade medu njih: To sad ne vredi. PROMINENT: Ne mešaj se! RANJENIK: Sedi íamo i piši svoja pisma. Ti šetaj. PROMINENT: Skloni se! RANJENIK: To nema više nikakvog smisla. ZELENI: Mnogo govoriš. Dosta mi je tvojih popovanja. I ■ti... I RANJENIK: Štaje? ZELENE Tji taj tvoj starac ... Mnogo ste se domundava-li. Mnogo, vrlo mnogo? Franse. Da niste nešto šapnuli i kome dru-gome? Da_te pogledamo maiojzbjjzay-a?- RANJENIK: Budalo!" ZELENI: A gdeje kapo? Gde.jfi.kapo? RANJENIK: .On-n-ij e-niš.taznao. PROMINENT: Misliš? A ako je neko baš njemu izdao, a on dalje preneo esesovcima? Izdajica je sad tu, a Greko napolju. ČOVEK POD KAPOM, kao da razgovara sam sa sobom, reče: Ko može reči: on, i prstom upreti u njega? Ko od nas može reči: taj ne, i verovati u to? Ko od nas koji smo licem u lice jedan prema drugom? Samo za jednog možemo reči: čist je, i verovati u •to. PROMINENT: Ko je taj? ČOVEK POD KAPOM: Najrastantouna^^ van. ' "' ľ?":~~ ~*-~ ZELENI: Ja ču da ubijem izdajicu.' ČOVEK POD KAPOM: Zašto ubiti? Smrt.nije,ínuka. ^u^aje^jenoišjefekanje. Ostavimo li izdajici život, ostavljamo inu i muke njegove. U hodniku se začu vojnički bat. Svi pretrnuše. Samo je Mu-selmann nastavio mimo svoju igru sa kockama. ZELENI pritrča vratima. Osluškivao je. Koraci prodoše kraj vráta i njihov odjek se postepeno izgubi: Ništa se ne čuje. Ali napetostjoš zadugo ne popusti. PROMINENT reče: Još je rano za vešanje. Ostalo nam je još... malo. RANJENIK: Možda če nas izvesti pre ... t 3 l B:ir [ n J t:: c .to ^ i "icw ZELENI: Zašto bi? RANJENIK: Odvešče nas u Birkenau. Obesiče nas, po_obt_ čaju, pred publikom. .........PROMINENT: Da ... Nemce, imačeš velikú publiku. RANJENIK: Uskoro čemo svi visiti. To... No ... to neče biti nimalo lepa slika. PROMINENT: Dobro je što je mi nečemo videti... Oni če se nauživati. Petorica odjednom — lep pogled. RANJENIK: Uživače. Uživače, nego šta. Naročito Kom-mandofuhrer. On se več unapred oblizuje. Trebalo bi mu podvaliti. Trebalo bi im svima podvaliti. ZELENI: Truéaš! RANJENIK: Sad, sad nam se pruža prilika. PROMINENT: Sad? RANJENIK: Probudiče one u Birkenau-uranij^.. Pastrojiče ih. Onda če doči Raportfuhrer i obj.ayiče..počet|kpredstave:j>Za ka-znu_^. zagrimer... za opomenú ... Videčete kako-izdiše bagra<<--. RANJENIK: Zapaliče cigaretu ... Dolaziče svi... Mengele, Hos, Kadu ... Trljače ruke i čekače ... PROMINENT: Kad bismo mogli... RANJENIK: A nasjaejna^J]^^ yVU.„ : " ZELENI: Ti... Ti misliš... Da im se odupremo? Zar mi? Zar ovakvi? RANJENIK: Da ih napadnemo! PROMINENT: Da, samo... čime? Rečima? Psovkama? RANJENIK: Zašto ne, psovkama? Bilo čime ... Rukama, stolicama... ZELENI: Pucače... Pucače! Slistiée nas za dve sekunde. RANJENIK: Baš to ... Baš to nam treba! PROMINENT: Možda bismo mogli i mi jednog da prida-vimo .. . Samo jednog... to bi bilo dovoljno. RANJENIK: Možda... Ali, u Birkenau ne bismo stigli. PROMINENT: Trebalo je to ranije? 4 105 RANJENIK: Svako od nas samo»jednog... ZELENI: Nije to pametno ... Možda to nije najbolje... RANJENIK: Boljeg nema. ČOVEK POD KAPOM: To je sve... Čekah bolje kad sam nosio žutu zvezdu u gradu svom. Čekah na putu za logor u otvorenom vagonu, čekah u fabrici granata. Čekah ovde, pored svojih bombi. Sada kad ništa..nemam,..sada napadám. • RANJENIK: Treba da se pripremimo... Blizu je ... ČOVEK POD KAPOM: Dobro ... Neka bude tako. ZELENI, želeči da bude hrabar, promuca: Bravo ... Judo!... Najzad ... Pristao si... na borbu ... Nikad ... nije, dockan... A? PROMINENT: Pssst! Pride vratima i nasloni na njih uvo: Dolaze... —jedva izgovori. Ostali su bili nepomični. ■ .Muselmann je qčajno pgkušayao da sazida kulu kojoj je osnovicá najmanja kocka. Ranjenik, jedva izgovarajuci, reče: Ti... ti... stáni... tamo ... Ti.., tu. Uzmi stolicu ... Dajte i meni... onu tamo ... Malo bliže ... Dobro ... Složno ... Svi ga čutke poslušaše. Kretali su se kao pokvareni roboti. Koraci se zaustaviše kraj vrata. Tad tišinu razbi krik: ZELENI: Ne! Ne! Čekajte! Čekajte... RANJENIK: Više volíš da te obese? ' ZELENI: Molim vas nemojte ... .nemojte ... Možda neče ... možda ipak neče ... PROMINENT: Očekuješ pomilovanje? ZELENI: Ne mogu da nas obese ... To je nemoguče! Ne-moguče! ČOVEK POD KAPOM prošaputa: Směnili su straže ... PROMINENT: Znao sam! Znao sam da češ se otkriti! i ZELENI: Nisam izdao! Nisam!, .- j RANJENIK: Dakle, ipak ti? ,.' ' ' ZELENI: Ja nisam izdajnik! Časná reč ... Hrista mi... Nisam ... Nisam izdajnik! r r t "-■-■i r í . f" v 1 '• !*J ! i RANJENIK: Očekivao si da češ nas gledati na »žirafi«.. otiči češ pre nas. Sad! ZELENI polete ka vratima, ali ga RANJENIK i PROMINENT skleptaše. Nije hteo da se predá. Oboriše ga na pod. ZELENI poče da cvili: Nisam izdao... Ne ubíjajte me!... Ne, molim vas... PROMINENT: Pusti ga, Franse. Tako če biti bolje. ZELENI se ne podiže s poda. RANJENIK ga udari nogom: Diži se! PROMINENT: Švabo, harmoniku ti nisu uzeli? Nisu, je li? Čuješ šta te pitam?! ZELENI: Ne znam ... ne znam. PROMINENT: Uzmi harmoniku i sviraj! ZELENI: Ne mogu... ne mogu sad da sviram.ľ;-^-:' PROMINENT: Zeleno dubre. ■Syiraj'>>Orga^ují<íľ.i-ZELENI: Ne ... ne ... Ja nisam ... nisam! - ,. Muselmann je najzad uspeo da sagradi svoju kulu.'7 PROMINENT: Hočeš li početi? Ako nečeš — gotov si. RANJENIK odbrusi: Sviraj! Zeleni přinese harmoniku ustima i zasvira. Zvuči su bili tihi, drhtavi, neujednačeni. '<:' PROMINENT: Glasnije! Glasnije! . Zeleni najzad pogodi pravú melodiju pesme. PROMINENT: Glasnije! Još glasnije! Još! Još! Čovek pod kapom se odvoji od njih i pride menori. Stavio je tales oko vrata i nastavio svoju molitvu. PROMINENT: Još glasnije! Još ... Još. .. Još! ... Muselmann je zadovoljno sedeo pored svoje kule. Čovek pod kapom prekide molitvu. Neko vreme osta po-guren, a zatim se ispravi i ugasi sveče na menori. U mraku pride prozoru i skide sa njega čebe. Gledajuči napolje reče: Mešec je pun... Snop reflektora několiko puta prede preko sobe. Potom je u sobu prodirala samo mesečina, pa i ona postepeno nestade. ČOVEK POD KAPOM reče: Oblaci... 107 Zeleni je svirao sve tiše i tiše. Svfrka se polako ížgubi. Sat je neumoljivo kucao. i I,... 1 1 2 3 ^ ■ -J - . 4 ■5 6 7 í STÍ čin E. J TUMAC STRANIH RECI IIZRAZA Apel (nemački) — Prozivanje pre i posle rada Apelplatz (nemački) — Mesto na kome se vrši prozivka Baultungkommando (nemački) — Gradevinski odsek Himmelkommando (nemački) — Nebeski odred_ Bunker — Dušegupka (gasna komora) Sturmführer (nemački) — Esesovski oficirski čin Obersturmbannführer (nemački) — Esesovski viši oficirski 8 Heftling (od nemačkog: der Häftling) — Pritvorenik 9 Sonderkommando (nemački) — Specijalni odred 10 Kommandoführer (nemački) —• Voda odreda (komandant) 11 Arbeit macht frei (nemački) — Rad oslobada OT2~Wuselmann (nemački),—Musliman. Logoraši su svoje naj- oědnije i najnesposobnije sapatnike nazivali muslimanima 13 Miska (poljski) — Porcija 14 Strafkommando (nemački) — Kázněni odred 15 Culag (od nemačkog: die Zulage)—Dodatak hrane 16 Organizovao — Ukrao, nabavio. Organizacija: krada, nabav-ka (logoraški žargon) 17 Porco Dio (italijanski) — Boga mu 18 Lagersper (nemački) — Vřeme u kome je zabranjeno svako kretanje u logoru 19 Mahorka — Vrsta duvana 20 Činagoga (Muselmann to pogrešno izgovara, u stvari treba: sinagoga) — Hram ispovednika Mojsijevske vere 21 K. C. — Skračenica od: koncentracioni logor. Izgovara se: ka-cet 22 Porca Madona (italijanski) — Majku mu božju 23 Zelena žirafa — Vešala (logoraški žargon) 24 Luftwaffe (nemački) — Fašisticko vojno vazduhoplovstvo 25 Niks (od nemačkog: nichts) — Ništa (logoraški žargon) 26 Made in Germany (engleski) — Nemački proizvod 27 Waschraum (nemački) — Kupatilo Kupka (poljski) — Kupatilo 1 Furdohaz (madarski) — Kupatilo Ecce homo! Ecce homo! (latinskí) — Evo čoveka! Evo čove- 28 29 30 ka! 31 So wie so Krematorium, so wie so Brzezinka (nemački) —i ovako i onako krematorijum, i ovako i onako Bžezinka (logorska uzrečica) 32 Zubna ordinacija — Sobe u kojima su leševima vaděni zlatni zubi 33 Sic transit gloria mundi (latinskí) —■ Tako prolazi sláva ovog sveta 34 Kapo (Capo) — Heftling koji je komandovao jednom radnom grupom 35 Všecko jedno (poljski) — Svejedno 38 Bene, bene. Vederemo. Ancora vederemo questo (italijan-ski) — Dobro, dobro. Videčemo. Još černo to videti 37 Licht aus (nemački) — Gasi svetlo 38 Arbeit macht frei — durch Krematorium drei (nemački) — Rad oslobada — pomoču tri krematorijuma (logorska uzrečica) 39. Tales (hebrejskí) — Svileni beli šal koji se stavlja oko vrata za vřeme molitve 40 Cices (hebrejskí) —• Komad bele tkanine sa rupom za glavu na sredini. Na krajevima su rojte 40 Klepsi — klepsi — Krada (logoraški žargon) 41 Tokaji aszu (madarski) — Vrsta tokajskog vina 42 Trefí (hebrejskí) — Jela koja mojisijevska vera ne dozvoljava svojim vernicima 43 Adonaj (hebrejskí) — Bog (sinonim za Jehovu) 44 Košer (hebrejski) — Jela koja mojsijevska vera dozvoljava svojim vernicima 45 Goj (jidiš) — podrugljiv naživ za pripadnike drugih vera ■ 46 Tauras emes (hebrejski) — Tako mi Tore (časná reč) 47 Schreiber (nemački) — Pisar 48 Bašta! Bašta! (italijaski) — Dosta! Dosta! 49 Latrína (nemački) — Vojnički klozet í lL-H r. 1 1 f t:; i- ■ ■ i N [i: i 50 Diable (francuski) — Dodavola 51 Haver (hebrejski) — Prijatelj 52 ..................................(ruski) — Ja sam te tako dugo čekao 53 Svobodno skaži pravdu. Oni tebe ničego ne mogut zdělat (ruski) —• Môžeš slobodno da kážeš istinu. Ništa ti ne mogu 54 Laufer (nemački) — Kúrir 55 Molči, molči (ruski) —. Čuti, čutil 56 .................................... (ruski) — Ti opet po svome. Izdače nas te životinje! 57................................(ruski) — Sine, pogrešio si! 58 Dio cane (italijanski) — Boga mu ... 59 Es geht alles voruber .. . (nemački) — Sve prolazi jednom ... (početak populárne nemačke pesme) 60 Menora (hebrejski) — Čirak koji ima osam krakova (po četi-ri na jednoj stráni) 61 Tóra — Najsvetija relikvija mojsijevske vere 62 Ortodoks (grčki) — Vernik koji se čvrsto drži verskih doktrína 63 Tvilem (hebrejski) — Tanak kaiš sa malom piramidom od drveta na jednom kraju. Za vřeme molitve kajiš se obmotava oko ruke i oko glave 64 ŠemaJisrael Adonaj elanhenu (hebrejski) — Čuj, Izrailju, bog je jediní (odlomak iz molitve) 65 Šabes (hebrejski) — Subota 66 Ganef (jidiš) — Gad 67 Merde! Vous etes fous! Fous! Merde! Merde! (francuski) — Dubre! Vi ste ludi! Ludi! Dubre! Dubre! 111 haleluja LICA BIVŠI LOGORAŠI Pipl Šipka Zero Justus Zola Majše REKONVALESCENTI bivši ratnici Major, načelnik bolnice „Sveťi Rafael" Vodník Piktijaj rat. zarobljenik, sadabolničar Feferona, nemačka bolničarka, sada bolničarka u službi saveznika VOJNICI ljudi iz spoljnog sveta Nanita Pepi í 113 - Kočijaš v Sveštenik Čovek s lulom Dečak s mačem Deca {Pusto dvořiště bolnice „Sveti Rafael". Bolnički sat otkucava sedám časová. Tišinu prolomí oštar, metalan glas iz zvučnika.) GLAS IZ ZVUČNIKA: Dobro jutro! Komanda oslobodi-lačke vojske želi svojim pacijentima, bivšim logorašima, prijatan boravak u bolnici „Sveti Rafael" i skoro ozdravljenje! (Glas iz zvučnika zamenjuje glasna i vedra muzika) SCÉNA 1. (Veliká bolesnička soba, belih židova. U njoj se nalaze sedám gvozdenih kreveta i jedan dugačak, drveni sto, oko koga su khipe bez naslona. Na krevetu u uglu, umotan u tebe, leži nepomično Jojo, jedan od stanovnika te sobe. Muzika iz zvučnika dopire u sobu. U sobu ude Pipl, nosi poslužavnik sa hlebom i velikom šoljom. Pipl je dečak od šesnaest godina, bieda i mršava lica, koje se celo pretvorilo u dva krupna inemirna oka) PIPL (u hodu): Jojo! Dosta spavanja!- Doručak! (Pipl stavljaposlužavnik na sto, uzme sa njega šolju, ipride Jojoovom krevetu) PIPL: Hajde, Jojo, uzmi mléko. (Stavi šolju na ivicu kreveta i vrati se stolu. Drškom od kašike maže maslac na debelo parče hleba. Dok maže, dobacuje .Tojoou): Treba da jedeš ako hočeš da se oporaviš. (U sobu nečujno ude Zero. To je jak, zdepast čovek, debela vrata i preplanula lica. Iz njega izbija životná snaga, ali njegovo držanje je u suprotnosti sa izgledom: on je pokunjen i smeten, a pogled mu je obořen. Zero neodlučno stáje na sred sobe, kao da ni sam ne zna šta če sa sobom. Pipl ne konstatuje njegovo prisustvo, ali se na. njemu vidi da je to svesna odluka. Sa kriškom hleba u ruci, ponovo prilazi Jojoovom krevetu) PIPL: Jojo, sram te bilo! Probudí se veó jednom! Justus če se ljutiti (prodrma nepomičnu figuru pod čebetom.): Ta probudí se! (Pipl strgne tebe, zagleda se u bolesnika na krevetu, pa naglo trgne.ruku iprstima zakači šolju na ivici kreveta, ona se sa treskom sruši na pod) . ZERO (ravnodušan): Mrtav je. PIPL (brecne se na Zeroa): Ti si mrtav! (ljutito ga odgurne), Skloní se, Zero! Čuješ?! Gubi se! (Zero pokunjeno odlazi do svog kreveta. Seda na njega i bezizrazna lica zuri u Piplá, koji neodhtčnim pokretom podiže šolju, ne skidajuči pogled sa Jojoovog kreveta. Na vratima se pojavi Šipka. To je mršav čovek, srednjih godina, prosede kose, izbo rana lica i zamišljena pogleda. Siva, neugledna muštikla viri iz njegovih usána) ŠIPKA: Šta je, Pipl? Kuda si se zagledao? PIPL (okrene se i pokaze u pravcu Jojoovog kreveta): Pogledaj... (Šipka pride Jojoovom krevetu) PIPL: Jojo je umro. (Cute trenutak, pa) ŠIPKA: Mislio sam da spava (povuče čebe preko Jojoove glave). PIPL: Zašto si ga pokrio? ŠIPKA: U bolnicama se tako radi - kad neko umre. PIPL: A zašto je Jojo morao da umre? Pa sad više niko ne umire. ŠIPKA (položi ruku Piplu na ráme): Slučajno, Pipl. Sasvim slučajno. 115 (U tom trenutku u sobu ude Justus. On je visok čovek, duguljaste glave, na kojoj se ističu šiljata bradica i naočari, koji umesto drške imaju običan kanáp. Justus se drži dostojanstveno, pokreti su mu odsečni, koraci dugi i hitri) JUSTUS (poslovan, gromko): Zástoje sobajoš u neredu! Koje danas dežurni? Ti, Pipl, kladim se! Koliko tebi treba da navikneš na red i tačnost?! (U sobi se niko ne pomeral) JUSTUS: Šta ovo znači, boga mu?! Jojo još nije pojeo doručak? Gde je on? SIPKA: Nigde. JUSTUS (kobojagi veseo): Opet si se sakrio, a, Jojo? (Započinje ignt žmurke: zaviruje pod krevete, pod sto, izigravajuči dase uživeo u igni): Gde je Jojo? Tuje Jojo... tamp je Jojo... pa gde li je naš dobri, nestašni Jojo (prilazi na prstima Jojoovom krevetu): Aaa, ispod čebeta je Jojo! Hop-la (naglim pokretom podiže čebe sa Jojoa, istog trenutka učuti, zabezeknuto zúri u krevet, pa polako spusti čebe. S nevericom): Kada se to desilo? PIPL: Danas. JUSTUS (nervozan): Danas, danas! Ali kada? (Smirenije): Uopšte - kako je to moguče? Pa on je bio izlečen, bogamu! Istina, izgubio je pamčenje, nije mogao da govori i da hoda... Inače bio je sasvim zdrav. (Iz daljine se začuje gromoglasno zviždukanje.) JUSTUS (opet je poslovan): Pipl, reci tom klipanu da umukne! PIPL (prilazi vratima, vikne): Zola, ne zviždi! (Istog trenutka, u sobu ulaze Zola i Majše. Zola i dalje zvižduče, prateči melodiju sa zvučnika.) (Zola je krakati, rasklimatani kostur, čupave, ride kose i pegava lica. Pokreti su mu nezgrapni, nekontrolisani, a govor bučan. Majše dopire Zolijedva do grudi. Glavu drži uvučenu medu ramena, pokreti su mu spori, te podseta na velikú kornjaču. É3 flitä ■ í--J • Ľiíá T"! im Misii ipogled nekuda mu blude a jedva přimetán, tužan osmeh, ukočen je na njegovim usnama.) JUSTUS (ostro): Umukni Zola! Čuješ li?! ZOLA (prestaje da zviždi, začuden):' Zašto? JUSTUS (jako svečan): U sobi je mrtav čovek. ZOLA: Eto ti sad! Ko ga je doneo ovamo? PIPL: Jojo je umro. ZOLA: Bez veze! Salite se, a (prasne u smeh a kadprimeti ozbiljna lica oko sebe, smeh mu se zaledi): Nemoguče. Vec skoro mešec dana niko nije umro! MAJŠE (pride krevetu, potřesen): Siroti Jojo. ZOLA (gleda u doručak, uzdahne): Jadnik. Ni doručak nije pojeo. JUSTUS (isprsi se, odlučan): Zola! Treba da odeš po bolničare. (Zola klimne glavom i pode ka izlazu. Primeti krišku hleba na stolu namenjemt Jojou, zastane, i ne dvóumeči se uzme hleb. Tog trenutka, on se susretne sa Zeroovimpogledom, koji sve vreme sedi nepomično na svom krevetu. Zola vráti hleb nazad na sto, prezrivo odmeri Zeroa, zatim iurnim koracima izade iz sobe) JUSTUS (negoduje): Taj se nikada neče sit najesti. Samo na hranu misii! SIPKA (dobročudno se osmehne):... Dakle - postoji. (Majše za to vreme nepřestáno pilji u Jojoov krevet, progovori odsutnim glasom, kao da reči upučuje nekom nevidljivom sabesedniku.) MAJŠE: Stalno sam govorio da če umreti. (Pipl začudeno pogleda u Majšea.) PIPL: Nikada to nisi rekao, Majše. MAJŠE: Govorio sam u sebi: Jojo če umreti, Jojo če umreti - morao je da umre. PIPL: A zašto je morao, reci mi? MAJŠE: Tako mu je bilo odredeno. (Na vratima se pojavi Zola, a za njim ulaze bolničari Piktija i Klempa. Ispod njihovih belih mantila nazire se pohabana I uniforma pobedene vojske. Na grudima nose prišivene brojeve ratnih zarobljenika. Piktija, upadljivo trom i mlohav momak, sa četvrtastom glavom i buljavim očima, u ruci drži nosila. Klempa je vižljast mladič, sa očajno klempavim ušima) KLEMPA (bučan): Došli smo po "paket"! Je ľ spreman? (Pípl, Justus i Majšepropuštaju bolničare do Jojoovog kreveta. Oni stavljaju pokrivenog Jojoa na nosila) PIKTIJA: To je onaj cáknuti? JUSTUS (ljut): Pazi šta govoriš! Jojo je bio paralizovan! ZOLA (unese se Piktiji u lice): Razumeš, Piktijo? Paralizovan, a ne cáknut! {Piktija slegne ravnodušno ramenima, kao da kaže "meni je svejedno", zatim uz pomoč Klempe podiže nosila. Kreča ka izlazu) {Iznenada..) JUSTUS (vikne): Klempo! {Bolničari zastanu) JUSTUS (pride bolničarima): Kuda ga nosite? KLEMPA: U mrtvačnicu. JUSTUS: A zatim? KLEMPA (začuden pogleda u Justusa): Što pitaš? Bup.... u jamu! {Bolničari odnose Jojoa. Justus jedno vřeme ostaje nepomičan izagledan u vrata, zatim se naglo okrene) JUSTUS (besan): Slušajte, ne smemo dozvoliti da tog čoveka bace u jamu kao truli krompir! ZOLA (raširi ruke rezignirano): A šta možemo? {Justus se važno isprsi) JUSTUS: Možemo da ga sahranimo! (Dostojanstven): Onako kako to dolikuje nama, slobodnim ljudima. {Svi iznenadjeno gledaju u Justusa) ZOLA (zaprepaščen): Da ga sahranimo? PIPL (zaprepaščen): Na groblju? ZOLA: Kako? JUSTUS: Prema običajima koji vladaju u spoljnjem svetu. " ■ nit* i ir -t"7j XWľÁ 1 r1 Hltil RIÍO j n j \ ,ic; i: i iř J ZOLA: Čuj, Justuse, pa mi o Jojou ništa ne známo? Ko je on, šta je, odakle je... PIPL: Ne známo mu čak ni ime. JUSTUS (jako važan): Známo da je čovek (učuti, pa): Šta ti kážeš, Šipka? ŠIPKA (spokojan klima glavom): Lepo zvuči. JUSTUS: Zar nije tako? ŠIPKA: Trebalo bi daje tako. JUSTUS (zadovoljan): Onda- slažemo se (samouveren): Ne brinite ništa, momci. Uveren sam da cemo uspeti (uperi kažiprst na Majšea): Znáš li gde je mrtvačnica? {Majše se prene) MAJŠE: U podrumu. JUSTUS: Idi tamo i pazi da nam neko ne odnese Jojoa. MAJŠE (zaprepaščen): Třeba i da udem? JUSTUS: Razume se! MAJŠE (přestrašen, buni se): Neču, mračno je tamo, hladno, i još... ZOLA (prekine ga): Koješta! To su bapske priče. MAJŠE (smrtno ozbiljan): Bio sam u mrtvačnici... u logoru. JUSTUS (očinski): Ovo nije logor, Majše. Haj de idi, ne třeba da se bojiš. {Majše baca očqjničkepoglede oko sebe) MAJŠE : A šta... šta da uradim ako neko uzme Jojoa? {Justus se zamišljeno počeše iza uha, pa) JUSTUS: Hm? Umeš li da zviždiš? MAJŠE (zaprepaščen): Da zviždim? Ja?! PIPL (spremno uskače): Umem ja! (Pipl stavi prst u usta i jako zazviždi.) JUSTUS: Odlično, Pipl! Podi sa Majšeom. I pazi: ako neko hoce da uzme Jojoa, zazviždi tako da se sva bolnica zatřese! ZOLA: Požurite! Uskoro če "lékařská"! {Majše i Pipl žurno napuštaju sobu) ZOLA: A sad? Šta sad? JUSTUS: Sad tražimo dozvolu za Jojoovu sahranu od náčelníka bolnice! (Spolja se čujú koraci. Zola proviň kroz vrata) ZOLA (nervozan): Evo ih! Feferona i náčelník. (Justus, Zola i Šipka brzo sedajit na svoje krevete, u sobu ude Major it pratnji Feferone. Major, sedi čovekpedesetih godina, opuštěna i umorna lica, preko svoje oficirske uniforme nosi beli mantil. Glavna bolničarka, Feferona, pljosnato stvorenje sa zubima kao grabulje i velikim grudima. Major pride Justusovom krevetu) MAJOR (poslovan): Stomak? JUSTUS: Radi. (Major klimm glavom, pa pride Sipki) MAJOR: Kašljete? SIPKA: Skromno. MAJOR: Jeste li najzad prestali sa pušenjem? SIPKA (spokojan): Pre osam godina, gospodine majore. MAJOR (odsutno se nasmeši): Ah, da, da! (Obráti se Zoli): Kako noga? ZOLA: Noga je dobro. Cipele mi ne valjaju. MAJOR: Obrátite se magacioneru (staje kraj Zeroa, posmatra ga): Zašto se ne obrijete? ZOLA (pakosno se isceri): Zero ima debelu kožu. FEFERONA (prekine ga): Tisina! (Majoru): Dvojica fale. ZOLA (u jednom dahu): Dežurni su, u kuhinji! (Majorpríde Jojoovom krevetu, otkine sa table bolesničku listu iširokim pokretom jeprecrta. Justus se najzad osmeli, pristúpi Majoru) JUSTUS (iznenada): Rešili smo da Jojoa sahranimo! MAJOR (odsutan): Molim? JUSTUS: Neóemo dozvoliti da Jojoa bace u rupu. Tamo je dubrište. MAJOR (slegne ramenima): Tamo su svi pokopani. JUSTUS: Jojo de biti sahranjen na groblju! MAJOR (iznenaden pogleda u Justusa): Na groblju? Kada? ľ Ľ__.n ■ ■ tím, B-3 -J """I ■JL í r \ í I t ■i: Í.Í' ! í I rjDi JUSTUS: Sutra. MAJOR (odmahne, poslovan): Ne može. Leš se mora pokopali odmah! (On podje prema izlazu pračen Feferonom. Justus se ispreči pred njima) JUSTUS: Gospodine majore, nismo mi svinje! MAJOR (začuden, diplomatski): Otkad sam načelnik ove bolnice, umrlo je na stotine bivših logoraša. Sve smo ih sahranili bez ikakvih ceremonija, šta je vama sada? Odjednom? JUSTUS: Mi smo slobodní Ijudi. MAJOR (šireci ruke): To vam niko ne poriče. SIPKA: Verujemo vam, gospodine majore, ali mi hočemo da budemo sigurni u to. MAJOR (dvoumi se, pa odmahne rukom): Dobro, dobro, neka vam bude. Ali sahrana se mora održati najkasnije sutra. Po propisima, leš ne sme da leží u mrtvačnici više od jednog dana. FEFERONA (odlučna): Ne želimo u „Svetom Rafaelu" ni-kakve zaraze! JUSTUS: Vaši su uslovi prihvačeni: sahrana če se održati sutra pošle pôdne. {Major klimne glavom, pode. Kraj vráta seponovo okrene") MAJOR: Još nešto: od nas nemojte tražiti nikakvu pomoč. Mi nemamo novaca za takve egzibicije. JUSTUS: Ne treba nam ničija pomoč. Nismo mi maloletni! MAJOR: Dobro, onda smo se sporazumeli: sahrana sutra pre pôdne... JUSTUS (usplahiren): Rekao sam pošle pôdne i ne menjarn nizadlaku! MAJOR (nasmeši se): U redu, u redu... Nečemo se svadati zbog jedne sitnice. (Major, za njim Feferona, izlaze iz sobe, a Justus se okrene prema ostalima) JUSTUS: Jeste li ga čuli? Njemu je to sitnica! Kao da mi ne známo da sahrane obično počinju po pôdne. SCÉNA 2. (Bolničko dvořiště. Nailaze Feferona i Klempa) FEFERONA. (sikče ljutito): Kakva sahrana! To su budalaštine! Tek su zakoračili u život, a več imaju prohteve! KLEMPA: Major je rekao... FEFERONA: Uvek im popušta! Kad bi na njegovom městu bio naš major, drukčije bi s njima razgovarao! KLEMPA (rezigniran): Eh, kad bi... Kad bih umesto nosa imao rog, bio bih nosorog. FEFERONA (naljuti se): Sram te bilo, kako to govoriš! Ja sam ceo rat provela u "Svetom Rafaelu", naši vojnici su bili skromní. Nisu zahtevali da budu sahranjeni! KLEMPA: Pa znaš... Ni meni nije krivo što nisam bio sahranjen. FEFERONA (brecne se): Budalo! Ujedaš samog sebe! Ne vidiš da nam se rugaju? KLEMPA (raširi ruke): Ne vidim... FEFERONA (prekine ga iznervirana): Slep si, zato! Umesto da budu sretni što su izvukli žive glave, hoóe da nas ponize, hode da pokazu da su oni pobedili! (Odlučna): Ti i Piktija uzečete leš, i smesta da ste to obaviti! Jesi li razumeo? KLEMPA (neodlučan): Ali, major... FEFERONA (opet ga prekine): Ne třeba da brineš, mi se držimo propisa. (Feferona razvuče usne u zlobni osmeh): Daču ja njima sahranu, bube jedné (ode energičnim korakom) Klempa slegne ramenima, zatim pode za njom. SCÉNA 3. {Mrtvačnica. Zasvodena podrumska prostorija, n kojoj nema ničeg, osim štola, na kome leži pokřiven Jojoov leš. Plamen sveče baca lelujavu světlost na mračnu odajn. Majše stoji naslonjen na zid i tího pevuši. Piplsedi na podu, bez řeči, radoznalo posmatra Majšea.) l:L., 0% i: J i PIPL: Ti se moliš? MAJŠE (prene se, zbunjen i sanjiv): Ja? Ne, ne... Samo pevušim (čuti trenutak): U subotu gosti bi se skupili... Pili su vino... Otac je sedeo na čelu štola i pevao... bilo je světlo i toplo... (naglo, prisno): Pipl, veruješ li u boga? PIPL: Ne, Majše. Znam da nema boga. Več odavno ga néma. Vidao sam ljude u logoru kako se mole (jako prisno): Majše, zašto su oni uvek plakali? MAJŠE: Zato što nas je bog napustio. PIPL: Vas-Jevreje? MAJŠE: I nas, i sve ostale. PIPL: U logoru mi je jedan starac rekao daje bog likvidiran. Rekao je: "Bog je mrtav. Oni su ubili i boga." MAJŠE: Ne, Pipl, njega niko ne može da ubije. Samo je on taj, koji može druge da ubija.( Majše upre prst u Jojoov leš.): Pogledaj, eto šta je s njim uradio! Zar nije postao zao (iz njega izbije potisnut gnev): Ja se Bogu nikada više neču moliti. PIPL: A ako dode jedan drugi Bog, bolji? MAJŠE: Psssst! (Spolja se čaje bat koraka. Majše i Pipl se ukipe. Osluš- kujit. U mrtvačnicit upadajit Piktija i Klempa. Majše i Pipl se ispreče pred njih.) PIPL: Šta je? KLEMPA: Došli srno po leš. PIPL: Odlazite! Jojoa ne sme niko da dira. PIKTIJA: Hajde mali, ne bulazni. Třeba nam mrtvac... PIPL: Jojo je naš mrtvac! KLEMPA: Čujte, momci, dosta je šale. Sklonité se! Moramo da pokopamo leš. PIPL: Jojo če biti sahranjen! PIKTIJA (Klempi): Poludeli su, na časnu reč. KLEMPA (odlučan i grub): Makni se kad kazem! (Klempa snažno odgurne Majšea. Ovaj se prostře po podu i ležeči ščepa Klempu za nogu, ovaj izgubi ravnotežu) MAJŠE (vikne): Zviždi, Pipl! Zviždi! (Pipl sumanuto zviždi, Piktija poletí u pomoč Klempi, Pipl mu se obesí oko vrata, neprestajuči da zviždi...) (Oko mrtvačnice oživi: začuje se topot nogu, zvižduci, poviti) JUSTUS (njegov glas se čuje spolja): Ovamo! Za mnom! (Grupa rekonvalescenata, na čelu sa Justusom upadá u mrtvačnicu... Upolumraku, bolničari u belim mantilima, odlična su meta. Jedan za drugim rekonvalescenti se bacaju na njih. Šipka je naslonjen na zid, spokojná posmatra "bitku". Bolničari uspevaju da se izvuku iz meteža, izubijani běže ka izlazu. Neki rekonvalescenti pojure za njima) JUSTUS: Ostavíte ih! Pustíte ih neka běže! (Bolničari se izgubiše iz mrtvačnice) JUSTUS: Hvala vam, momci. Dobro ste se držali (osvrne se oko sebe): Šipka i Zola! I Pipl! Ti, Majše! Ostačete ovde. Imamo važan dogovor. Ostali rieka čuvaju ulaz. Ako ponovo dodu, slobodno upotrebíte silu! (Rekonvalescenti odlaze. U mrtvačnici ostaju prozvani i Zero) JUSTUS: Zauzmite mesta. (Svi posedaju na pod, Zero, neodlučno stoji kraj vrata. Justus stane na sred odaje) JUSTUS: Pošto srno se izborili za dozvolu - najpreče od svega je da osnujemo odbor za sahranu. ZOLA: Tako je. JUSTUS (jako svečan): Gospodo, otváram prvi sastanak Odbora za sahranu, pri bolnici „Sveti Rafael". Najpre, treba da izaberemo predsednika. ŠIPKA: Budi ti. Bio si advokát, najbolje češ braniti naše interese. ZOLA: Slažem se. PIPL:Ija! MAJŠE (klimne glavom): Da. X l 1 i. e: 1 ' I i lípl J í 1'JIj ILľ1 ■ J 1 : i ! i i - J J ! i i JUSTUS: Gospodo, hvala na poverenju. Prelazimö odmah na posao. Prvo - da podelimo funkcije. Šipka - ti češ nam biti savetodavac. SIPKA (osmehuje se): To je valjda zbog toga što sam najčutljiviji? JUSTUS: Šipka, budimo ozbiljni. Zola - ti češ biti blagajnik i nabavijač. ZOLA (oduševljen): Odlično! JUSTUS: Majše, tebe imenujem za zapovednika borbenog odreda. Ti i tvoji ljudi danonočno čete čuvati Jojoa. MAJŠE: Ali... predsedniče... ja ne umem da se bijem. JUSTUS: Tim bolje! Sve třeba rešavati na miran náčin. PIPL (razočaran): A ja? Šta ču ja da budem? Meni ništa. Nije ostalo ništa! JUSTUS: Ko kaže? Ti češ biti moj lični sekretář. Beležičeš sve što ti budem diktirao. PIPL (još uvek uvreden): Eh, da beležim, ma nemoj... A čime? JUSTUS (jako dostojanstven): Zaboravio si da imamo čime da se ponosimo (parádním gestom vadi iz džepa naliv pero, pruža ga Piplu): Čuvaj ga dobro! PIPL (poskoci od radosti): Čuvačů ga predsedniče. (Zero se, riajzad, pomeri sa svog města) ZERO: Justuse... i ja bih mogao... nekako dapomognem. (Justus odměřením pokretom skida naočare, zagleda se u Zeroa) JUSTUS: Koje taj? ZOLA: Mrtvac. JUSTUS: Mrtvi neka čute. (Svi okreču glave, ne gledaju Zeroa, i ovajput, daju mu do znanja da je on za njih vazduh) JUSTUS (jako zadovoljan sobom): Tako. Najvažnije smo obavili. ZOLA: Dobro. A šta sad? Šta sad? JUSTUS (gladi svoju bradicu): Sad? Hm (prikriva zbunjenost): Šta ti misliš, Šipka? j 1 "'i '1 VŔ ŠIPKA: Pitam se, kako čemo da pripremimo sahranu, a nije nam dozvoljeno da napuštamo bolnicu. JUSTUS: Tačno! Toga si se dobro setio! Pa, šta predlažeš? SIPKÁ: Da nabaviš propusnice za izlazak u spoljnji svet. JUSTUS (opet je pribran, poslovan): U redu-biče nabavljene! (Krupnim koracima podeprema izlazu. Kraj vrata zastaje, okrene se prema Zoli.) JUSTUS: Zola, sazovi zbor bolesnika. Treba da im saopštimo naše odluke. (Zero staje ispred Justusa.) ZERO (uslužno, moli): Justus, ja ču ih salcupiti. JUSTUS (ignoriše ga): Hajde, Zola, brzo! ZOLA: Neka ide Zero (izazivački): On je majstor za sazivanje zborová. Još ako mu u ruke damo i batinu... ZERO (revoltiran): Ja nisam bio batinaš! ZOLA: Tukao si! ZERO (pada u vatru): Bio sam kapo. To mi je bila dužnost! Kao tvoja Zola, da ljuštiš krompire. Ili tvoja Justuse, da praviš njihove ručne granáte u njihovoj fabrici. JUSTUS (nestrpljiv i prezriv): To nema značaja. ZERO: S tim granatama ubíjalo se na frontu! ZOLA (razbesni se): Ne njegovom rukom, ej čoveče... ZERO: Njegovom zaslugom, svejedno. ZOLA (unosi se Žerou u líce): Dok sam ja Ijuštio krompire, ti si gulio ljudske kože! I to je, možda, svejedno?! ZERO: Taj krompir su pojeli Oni. JUSTUS: Prekini! Zašto raspravljamo? Naš sud ga je odavno osudio na smrt. (Zola ščepa Zeroa za grudi.) ZOLA: Ubijao si i bičeš ubíjen! ZERO (otrgne mu se): Pa ubijte me! Šta čekáte?! Zašto me več jednom ne ubijete?! JUSTUS (miran): Dobro znaš, da bismo te rado videli ÍL i i If:'. l, j ' i ! ' ^ i J i :: lij'j —j "i i aitl ľ 1 mrtvog - ali niko neče da prlja ruke... Boga mu, sví smo saglasni, samo niko ne želi da bude dželat. (Zero zaústi nešto da kaže, ali ga Justus preseče jedním pokretom ruke?} JUSTUS: Dosta! (Zoli): Sazovi zbor. Ja idem po propusnice. Pipl, za mnom! (Justus se udalji u pratnji Piplá. I Zola pode za njima, pa stane, i obrača se Žerou) ZOLA: Poslušaj moj savet: ubij se sam. To je najpametnije, tako bar možeš da izabereš svoju smrt. ZERO (promrmlja besan): Glupost. ŠIPKA: Retka privilegija, Zero. Smrt obično bira nas. ZERO (prkosan): Ja sam izabrao. ZOLA (ruga mu se): Ma nemoj? ZERO (muklo): Život. (Šipka odmahne glavom.) ŠIPKA: Suviše spora smrt. Ti češ je veoma teško podneti. SCÉNA 4. Bolničko dvořiště. - Ledina izvan ograde bolnice. Šipka, Zola i Pipl, predvodeni Justusom, prilaze bolničkoj kapiji od rešetaka. Iza njih, pokunjeno, sa rukama u džepovima, korača Zero. Pored kapije stoji naoružani vojnik. Justus, širokim gestom, pruži straiaru svoju propusnicu) JUSTUS (jako važan): Propusnica! (Ravnodušni stražar otvára kapiju, Justus se isprsi i uz-dignute glave, dostojanstveno prode kroz nju. Za njim izlaze i ostali, pokazujubi stražaru svoje propusnice. Pred kapijom stoji i Zero, stražar ga upitno odmeri, Zero smeteno obori pogled. Stražar slegne ramenima pa zalupi kapiju, 127 Vsán*??--- a Zero nasloni glavu na rešetke. ? Jedno vřeme tužnim pogledom posmatra kako se Justus i ostali udaljavaju putem kóji vodi u spoljnji svet, zatim se naglo okrene i žurnim koracima vrati se u bolnicu. Ne ledini, s druge strane bolničkog dvorišta, grupa, na čelu sa Justusom je zastala) JUSTUS (jako zadovoljan): Tako. Napolju srno. A sad-svako na svoj posao! ZOLA: Kakav posao? JUSTUS: Pipl, beleži! (Pipl hitro izvuče iz džepa naliv pero i beležnicu) JUSTUS: Prvo: mrtvačka kola, sa posrebrenim andelčičima na krovu. ŠIPKA: Potražicemo ih u gradu. (Obgrli Piplá oko ramena.) Nas dvojica. JUSTUS: Dalje: Pop (upre kažiprst u Zolu): Ti češ ga nabaviti! ZOLA (iznenaden i nezadovoljan): Kog če nam davola Pop? JUSTUS: Ne postavljaj idiotská pitanja, nemamo vremena. Zar ne znáš? Svakoj sahrani obavezno mora da prisustvuje, najmanje jedan pop! PIPL (beleži): Treče... JUSTUS: Trece, posmrtná lista sa lepim crnim okvirom. ZOLA (podiže dva prsta): Ja, ja cu daje nápisem... Može, umesto Popa? (iznenada, zvizne, gleda na drugu stranu ledine). (Sa druge strane ledine pojavljuje se Zero. Svi pogledi upereni su u njega. Zero se zbunjeno osmehne, zatim načini neodreden pokret rukom, kao da kaze: eto, stigao sam) ZOLA: Kako lije samo izašao? JUSTUS (odmahne rukom): Baš nas briga (podiže ruku visoko iznad glave): Napred društvo! U grad! (Najpre odlaze Šipka i Pipl, na odstojanju za njima Zero. Zola se trenutak koleba, zatim nezgrapnim koracima pode i on za njima, pa se iznenada predomisli, okreče se i pode u suprotnom praven... j i T j Uí "> Hif ! i -| I ,"«B Justus ostaje sam, dvoumise, najzad, nesigurnim koracima pode nazad. Kraj kapije, pohazuje opetpropusnicu stražaru, ovaj ga začudeno odmeripá otvorí hapiju. Justus ude u dvořiště, ali se iznenada okrene i obrača se stražaru..) JUSTUS: A ja? Ja ču za sahranu da napíšem posmrtní govor, na četiri strane! (Dostojanstvenim koracima pode pŕema bolnici. Stražar zaprepašceno gleda za njim) SCÉNA 5. (Kuhinja kod Nanite. To je mala, neuredna, pretrpana prostorija. Sto je pokřiven ostacima hrane ipovrčem, na čadavom šporetu mnogo prljavog posuda, ispred neuglednog kredenca prostirač. Čovek su lulom, debeljko, poodmaklih godina, lenjih pokreta, razgovara sa Sipkom i Piplom, pucka na svoju velikú hihi, s dugačkom i krivom drškom. Zero, sa rukama u džepovima stoji pored vrata, naslonjen na zid. Oborené glave, s pogledom uprtim u pod, nepomičan i nem, kao da stavom potvrduje koliko je njegovo prisustvo suvišno, ipak, on pažljivo prati razgovor) ČOVEK S LULOM: Mrtvačka kola? Neeeema... Nigde u selu nema. SIPKA: Hm... Čudno. Nama su rekli... ČOVEK S LULOM (klima glavom): Da, da, tačno je, ja sam ih imao. Nekada. Ali sada (širi ruke)... Šta če mi sada mrtvačka kola? Treba hraniti konje, nema posla kao pre... SIPKA (osmehne se):... u ona plodná vremena. ČOVEK S LULOM (začkilji na jedno oko): Mislite, za vreme rata? Bog s vama! Nikada toliko mrtvih, a nikad manje posla za mene. Leševa je bilo, i-ha! U bolnicama, zatvorima, pa u onim... no... Kako se kaže? >8 129 PIPL: Koncentracionim logorima. ČOVEK S LULOM (klimne glavom): E, tamo (tužno uzdahne): Bože moj, u zadnje vreme je bilo leševa čak i na ulicama. (Opet širi ruke, nemocno.) Mene nisu požívali... Verujte, nisu me pozvali nijedaň jediní put. SIPKA (smeši se, sa blagom ironijom): To me zaista čudi. ČOVEK S LULOM (odmahne rezignirano rukom): Hm,svet se izmenio. Mene više ništa ne čudi (uzdahne pa pučne): Eh čoveče, u moje vreme drukčije se ratovalo. Mŕtve srno barem svi poštovali. (Na vratima se pojavi Nanita. Mlada je, nešto više od dvadesetpet godina. Sve je na njoj zapuštěno, i lice i odeča, pa se čini starijom. Ipak, kao svila duga plava kosa, skupljena otpozadi nekom krpom, ukazuje na njenu mladost i lepotu. Ona príde šporetu. Dok korača posmatra Sipku, njihovi se pogledi susreču, Nanita se osmehne, Sipka joj uzvrati osmeh) COVEK S LULOM: Uvek sam govorio: ljudi, ovo neče iziči na dobro - ko ne poštuje mŕtve, zlo čini i zlo mu se piše (vadi lulu iz usta i vikne): Nani! Duvan! (Nanita príde i pruža kesu sa duvanom čoveku s lulom, ne skidajuči pogled sa Sipke. Čoveks lulom rasejano istresa lulu, zatim počinje dajepuni duvanom iz kese. Pipl nestrpljivo povuče Sipku za rukáv) PIPL: Voleo bih da vidim grad. SIPKA: Môžeš da ideš. PIPL: A ti? SIPKA: Ostaču. (Pipl pogleda u Nanitu, pa ponovo u Sipku, zatim bez pozdrava pode. Prode pored Zeroa i ne pogledavši ga, a Zero se pokrene i promrmlja) ZERO: Idem i ja... (Njegove reči nisu nikome upučene. On tromim koracima pode za Piplom.) ČOVEK S LULOM (pripali lulu i povuče dim): Da, da... Ja sam stalno opominjao: ljudi, ako je i po sto puta neprijatelj, mrtav — "' 'ma r T 1 r-- 'j" *—p J "SO I ! i j *—;■> { aa 'i ; I j 1-,.n j y (c; V i 1E.D -d je, treba mu ukazati svu čast (sleže ramenima): Šta mogu, nisu me poslušali. I eto, gospodine, šta nas je snašlo (primeti da Nanita još uvek stoji kraj njih, obrecne se na nju): Što dangubiš, nemáš posla? Hajde, hajde... (Nanita nevoljno podje do šporeta. Sipka je prati pogledom) SIPKA: Ova devojka je vaša kčerka? ČOVEK S LULOM (pun prezira): Ne. Služavka (otpusti oblak dima): Poslúži za mnoge stvari, znáte več, ženská je... (protegne noge, lenjo se diže sa stolice, pa promrmlja): Tja... teška vremena (okrene se Naniti): Idem u vočnjak (pokaže lulom u Sipku): Ponudi tog... (duboko se zamisli tražeči pogodnu reč za Sipku, stavi lulu u usta da dobije u vremenu): Ponudi gosta pičem... (pode prema vratima, i pre nego što izade, ponovo se obráti Sipki): Mrtvačka kola sigurno nečete nači, a i šta če vam? (slegne ramenima) Bože moj, sad ste se setili sahrane? (Čovek s lulom izade. Sipka ostaje na svom mestu. Spokojno posmatra Nanitu. Ona cutke poshije, ne podiže pogled. Pauza potraje) NANITA (Sipki, nehajno): Hočeš li još dugo da čutiš? SIPKA (klimne glavom): Mogu. (Nanita príde kredencu, vadi iz njega zemljani bokal) NANITA: Voliš li jabukovaču? SIPKA (slegne ramenima): Ne sečam se. (Nanita natočí čašu, pružije Sipki, ne gledajuci u njega) NANITA: Logoraš? SIPKA (ne skida pogled s nje): Imaš lepu kosu... I oči. (Nanita polako podiže pogled, Sipka se blago osmehne) NANITA: Koliko dugo si bio tamo? SIPIKA (smeši se): Ako baš hočeš da znaš koliko, ispruži ruke. (Nanita briše ruke o kecelju, zatim ih pruži prema Sipki. On pažljivo uzme njene ruke i na jednoj šaci savije dva prsta) SIPIKA: Toliko. (Nanita se zagleda u svojih osam preostalih prstiju) 131 J M NANITA: Meseci? ŠIPKA: Godina. (Ctíte, najzad... Nanita izvlači prste iz Sipkine ruke. Pride stolu i počne da ljušti krompir) NANITA: Zovu me Nani. Ali ja sam Nanita. (Šipka se uozbilji, sa lica mu nestoje osmeh.) NANITA (gleda ga ispitivački): Nisi nikada čuo to ime? ŠIPKA: Jedno vřeme bio sam u logoru koji se zvao- Nanita. (Nanita je prestala da ljušti, samo gleda u krompir. Jedno vřeme čute.) NANITA : Da li sam ti mrská? ŠIPKA (nasmeši se): Ne. Jediná lepa reč koju sam čuo tamo bila je "Nanita". (Nanita nastavlja sa ljuštenjem krompira. Obuzetaje svojim poslom) NANITA (kao uzgred): Moj muž je bio oficir. ŠIPKA: Bilo ih je mnogo. NANITA: Možda je bio komandant logora... (posle kráče pauze): Možda baš tvog. ŠIPKA: Bilo je mnogo logora. NANITA (naljuti se): Ali i on je mrtav! ŠIPKA: Znam. NANITA: Otkud znáš? ŠIPKA: Vidim. (Cutke se gledaju. Nanitu je prošao bes) NANITA: Slúžim za stan i hranu. ŠIPKA: A zar te gazda ne plača? NANITA (slegne ramenima): Hrana je skupa.Važno je da imam krov nad glavom. Privremeno. A posle.. . ŠIPKA (trudi se da savladä bes, neprijateljski): Posle čega? (Nanita kao da je prečula Sipkino pitanje, prilazi šporetu. Saspe krompir u lonac) I 1 ,J p,: ..J I Dit !fJ 1 H i NANITA: Jesi h gladan? ŠIPKA (nasmeši se): To mi je prešlo u naviku. NANITA: Možeš da ostaneš na ručku. ŠIPKA (gleda prema vratima): Ljutiče se. NANIIA: Neče te videti, možeš da odeš u moju sobu. (Nanitapokaze vrata u dnu kuhinje, Šipka ustaje sa hoklice i pride Naniti) ŠIPKA: Nije ljubomoran? NANITA (smeši se): Eh! Ostareo je. ŠIPKA: Ipak - muškarac je. NANITA: Vrlo retko (blago gurne Šipku prema vratima): Hajde, podi. Ja ču doči čim zavŕšim posao. ŠIPKA (dvoumi se): U stvari, ja sam pošao da tražim mrtvačka kola... NANITA (upije se pogledom u Sipkine oči, smeši se): Imaš vremena, zar ne? ŠIPKA (klimne glavom): Vremena imam (mrmlja): Ništa više osim toga. SCÉNA 6 (Poljana. Nailazi Pipl, umoran od hodanja, sedne na zemlju. Sa interesovanjem posmatra decu koja koračaju u stroju i prolaze pored njega. Na čelu stroja je mali debeljko sa drvením mačem u ruci, predvodi trojicu dečaka, sa grubo sklepáním drvením puškama na ramenima. Deca izmedu sebe vode mališana, čije su ruke vezane iza ■ leda. Koračaju savršeno ozbiljno iprilaze židu. "Zarobljenik" stoje uza zid, a "vojnici" sepostrojavaju nasuprot njega. Dečaks mačem vezuje maramicom oči zarobljenika, zatím stáje sa strane, u stavu mimo. Čítava ova igra odvíja se izvanredno uvežbano, u potpunoj tišini. "Vojnici" skidaju svoje "puške" i nišane u zarobljenika. •'"1 133 Pipl se naginje napřed i ne skiďa pogled sa dece. Lice mu je bledo, dah mu je zastao. Drveni mač se podiže... Puške pripucaše. Pucnji dolaze iz usta vojnika-dečaka i glase: "dum... dum... dum..." i "ra... ta... ta...". Zarobljenikpada na zemlju. Posle několiko trenutaka dečak-mrtvac skoči na noge.. Pipl sa olakšanjem odahne, a deca mu prilaze, odmeravaju ga, radoznalo, ozbiljna lica. Pipl se dobročudno osmehuje) DEČAK S MAČEM: Odakle dolaziš? PIPL: Iz „Svetog Rafaela". DEČAK S MAČEM (podozriv): Pobegao si? PIPL: Imam dozvolu. DEČAK S MAČEM: (bezobrazan i strog): Ustani! (Pipl itstaje, sa prijateljskim osmehom na licu.) DEČAK S MAČEM: Šta tražiš ovde? PIPL: Mrtvačka kola. DEČAK S MAČEM: (ispitivački i strogo): Izmotavaš sě?! PIPL (ponosan): Ne, nipošto. Ja sarn u odboru za sahranu. (Deca okružuju Piplá sa sviju strana.) PRVI DEČAK: Ti si lažov! DRUGI DEČAK: Špijun! TREČI DEČAK: Begunac! DEČAK S MAČEM (vikne): Tišina! (Deca uéute, ali i dalje neprijateljski odmeravaju Piplá) DEČAK S MAČEM: Ovo je naša, tvrdava! PIPL (osmehne se): Dobro. DEČAK S MAČEM (i dalje strog): Zašto se směješ? Hočeš da se biješ? PIPL (zbunjen, i dalje se smeška): Ne. Neču. (Dečak s mačem sklanja se u stranu, uperi svoj drveni mač u Piplá) DEČAK S MAČEM (drugoj deci): Hvatajte ga! (Deca nasrču na Piplá, a on se nevoljno bráni, ne shvata ozbiljno njihov nápad. Udárci pljušte po njemu i čine svoje. Pipl stegnutih pesnica pokušava da odbije od sebe napadače, ali njih je □ r'p-L ' L. [ , J mnogo, ubrzo, on se nade ispod gomile rozjarene dece... Iznenada iskrsne Zero. On se sruči na gomilu, udarajuči nasumice po deci) ZERO (besan): Prokleta bagro! (Gomila se rasprhne, deca se daju u beg, Pipl ostaje ležeči nazemlji. I Dečak s mačem prestravljeno potrči, saplete se i prostře po zemlji, drveni mač mu izleti iz ruke. Zero se baci na Dečaka s mačem obasipajuči ga udarcima) ZERO (zapenušen od besa): Pseto! Derište šugavo! Svinjo! (Pipl se hitro diže sa zemlje; skáče na Zeroova leda, udara ga pesnicom po glavi) PIPL: Ostavi ga! Pusti ga! Batinašu! Pusti ga! (Iznenaden Zero, pokúša da zbaci sa sebe Pipla, a ovaj mu zarije zube u ramena, Zero bolno jelene, dečak s mačem se iskobelja ispod Zeroa, brzo se podiže i dade se u trk. Pipl najzad pusti Zeroa, obojica su zadihani, a Piplovo lice je izobličeno od mržnje) PIPL (besan, Zerou): Batinašu! ZERO (obori glavu): Ťukli su te... Morao sam da te branim. PIPL: Umeš samo da biješ! ZERO: Nisám hteo, zaista nisam... PIPL: Sada nismo u logoru! Nisi više kapo! ZERO (očajan): Pipl... oprosti mi... PIPL (odmerava ga, s gadenjem): Gubi se! (Zero oborené glave, vukuči noge, napušta poljanu. Pipl čisti prašinu sa odela, primeti drveni mač, pa se sagne da ga podigne. Uspravivši se, nade se oči u oči sa Pepijem, dečakom, koji nema više od dvanaest godina: slabašno, mršavo telo, krátko podšišana kosa, bistre oči na bledom i úpalom licu. Dva dečaka se jedno vreme cutke posmatraju) PEPI: Dobro si se držao. (Pipl samo klimne glavom) PEPI: Ja sam Pepi. A ti? PIPL: Pipl. , PEPI (čudi se): Kakvo je to ime? PIPL: Nikakvo. Nadimak. PEPI: A pravo ime? (Pipl kao dajeprečuo Pepijevopitanje~) PIPL: Spadáš li i ti u ono društvo? PEPI : Ja nemám društvo (prijateljski): Da li su te povredili? PIPL (odmahne nemarno rukom) : Nije to ništa ... [Pipl pruži drvení mač Pepiju) PIPL: Hočeš? PEPI: Sta če mi (ponosan): Ja imam pravi! Hoceš li da vidiš? PIPL (osmehne se): Mqgao bih, žedan sam... PEPI: Stanujem blizu. Idemo kod mene. (Pepipode, Pipl se časak dvoumi, zatim naglo hitne drvení mač i potrči za Pepijem) ..... SCÉNA 7. (Soba kod Pepija. To je skromno nameštena soba: sto, stolice, starinski orman, polica sa knjigama. Na zídu vise fotografije muškarca i žene, uokvirene crnom tkaninom. Pepi ude u sobu. Za njim korača Pipl, zbunjeno, ustežuči se.) ' PEPI: No, hajde slobodno... Udi. (Pipl zastane na sred sobe. Gleda oko sebe, kao opčinjen) PIPL (zadivljen): Lepo je ovde. PEPI: Nameštaj je star. Sve je bakino. Naš je bio mnogo lepši. (Pepi príde ormanu i izvuče iz njega isukanu, čeličnu sablju) PEPI (važan sam sebi): Kako ti se dopadá? (Pipl uzima sablju. Odmerava je na svojim rukama) PIPL: Teška je (vrača sablju Pepiju) PEPI (stavlja sablju na sto, šapuóe): Imam ja u podrumu nešto drugo. PIPL (zainteresován, glasno): A šta je to? PEPI (stavi prst na usta): Pssst... Tiše, može baka da te čuje. (Pepi uzme bokal sa police, natočí vodu u času, zatim je pruži Piplu) PEPI (posmatra Pipla kako pije): Voliš li mleko? PIPL: Da. A ti? PEPI: Mi ga odavno nemamo. (Piplu je nelagodno, za trenutak čute. Opetse oglasi...) PEPI: Čuo sam da vi u bolnici dobíjate čokoládu. PIPL (zbunjen): Ponekad (žustro): Mogu da ti donesem? PEPI: Neka, ne volim čokoládu (laze, koleba se, okrene leda Piplu): Ako baš hočeš, donesi mojoj baki (sedne za sto): Hočeš li uskoro kuči? PIPL (slegne ramenima): Uskoro. Tako kažu. PEPI: Imaš li roditelje? (Pipl zatřese odrečno glavom) PEPI: A rodbinu? PIPL: Mislim da nemam. PEPI: Znaš li, kuda češ onda? PIPL: Pa kuči... (Pepi upre kažiprst u fotografiju muškarca na zidu) PEPI: To mi je otac. (Pipl gleda u sliku) PIPL:Umroje? PEPI: Pao je na frontu (jako važan): Imao je tri odlikovanja: A tvoj? PIPL (iznenaden pitanjem): Ne znam... PEPI: Moj je poginuo u tenkú. A tvoj? PIPL: Streljali su ga. 36 137 I J i tri PEPI: Nije hteo da ratuje? , PIPL: Zato što je ratovao. PEPI: Protiv nas? (Pipl klimne glavom) PEPI (očajan): Svi su ratovali protiv nas! (ustaje i pokazuje ženski portrét)... To je moja májka. Bila je bolničarka. Nestala je. A tvoja? PIPL (klimne glavom): I moja je nestala. PEPI: Na kom frontu? PIPL: U logoru. (Cute trenutak, Opet.) PEPI: Nama je učitelj rekao da su u logorima samo zlikovci i izdajice. PIPL (besno): Lagao je. PEPI (klimne glavom): Lagao je. Nikada više neču verovati učiteljima. (Pepi prijateljski pride Piplu) PEPI: Kad porastem biču konstruktor. Izmisliču tenk koji če iči brže od aviona i koga nece moči da probije ni jedan metak na svetu (pride polici sa knjigama): Vidi - sve ove knjige su moje. Hočeš da ti pozajmim jednu? PIPL: Neču. Zauzet sam. Pripremamo sahranu. PEPI (iznenaden): Ti voliš sahrane? PIPL (zbunjen): Ne znam. Još nikada nisam bio... PEPI: Nemoj ni da ideš. Nije lepo. PIPL: Da lije istina da na groblju ima mnogo uvelog lišča? PEPI: Zašto pitaš? PIPL (slegne ramenima): Tako. Voleo bih da gazim po uvelom lišču. PEPI (s nevericom): Na groblju, zar se ne plašiš mrtvaca? PIPL (osmehuje se): Zašto bih se plašio? PEPI (ispitivački i poverljivo): Moja baka kaže da mrtvaci noču izlaze iz grobova da se svete svojim ubicama. PIPL (prijateljski): Šta onda? Pa ti nisi nikoga ubio. PEPI (nesiguran): Eh, mrtvi to ne znaju. Oni sigurno misie jj r._ J_ i r da smo svi mi ubijali. Zato bih ja sve njih sahranio daleko. Daleko odavde. PIPL: Gde? PEPI: U nekoj drugoj, sasvim nepoznatoj zemlji. Što dalje... Tako daleko da nikada više ne mogu da se vrate ovamo. SCÉNA 8. (Bolesnička soba. Ditgačak sto postavljan je za šest osoba. Na sred štola je činija sa hranom. Na čelu štola sedi Justus zadubljen u pisanje. Na suprotnoj stráni od njega sedi Zero. Kašikom prebira po jelu, posmatra ispod oka Jiistusa. U sobu ulazi Zola, bez pozdrava, žurno prilazi stolu, sipa hranu u svoj tanjir i halapljivo jede. Justus je digao glavu, posmatra Zolu, nervozno lupká kašikom o sto. Najzad i Zoli postoje jasno zašto je Justus nervozan, podiže glavu) ZOLA (dobaci): Pop neče doči. (zatim nastavi da jede) JUSTUS (nestrpljiv): Molim? ZOLA: Nema ništa od popa. JUSTUS: Šta?Odbioje? ZOLA: Odbio je, ali vrlo učtivo. Zauzet je, kaže-treba da pretače vino. JUSTUS (lupi pesnicom o sto): Boga mu! Kladim se, da nisi objasnio da je u pitanju važna sahrana. ZOLA (prestaje da žváče): Jesam. Ali pop je ostao pri svome da mora da pretoči vino, inače če vino da zaudara na bure, a to je veli, vrlo neprijatno. (Pipl ude u sobu, promrmlja nešto u znak pozdrava, pa sedne za sto. Justus ga Ijutito odmerava, vrteči kašikom po tanjiru) JUSTUS: Gde si do sada? PIPL (sipa u svoj tanjir jelo iz činije): Sa Sipkom. USTUS: A gde je on? PIPL: Ostao je (odgrize parče hleba): Sa nekom ženskom. (Justusova kašika prestaje da se vrti po tanjiru, Zola podiže glavu, njegove vilice koje su do tada vredno žvakale odjednom se ukoče. Pipl je taman prineo kašiku ustima, kad iigleda da ga Justus i Zola zaprepašceno posmatraju. Ne shvata zbog čega je toliko zaprepaščenje njegovih prijatelja, ali odlúči da je to stvar odraslih, paprede naglavnu ternu') PIPL: Mrtvačkih kola nema. JUSTUS (negoduje): Nemoguče! Prosto nemoguče, svako civilizováno naselje mora da ima mrtvačka kola! PIPL (slegne ramenima): Ovi nemajú. JUSTUS (odgurne tanjir): E, lepo društvo (udari pesnicom c sto): Mi moramo da stvorimo mrtvačka kola! Boga mu, bez njih ne možemo da održimo sahranu! ZOLA: Justuse, video sam u šupi... Stoje kolica na dva točka. JUSTUS: Kolica? Taman posla! Nečemo, valjda, vuči leš kao šinteri! ZERO (gleda u svoj tanjira): A seljačke taljige? (Svi se pravé kao da ga nisu čuli. Justus opet nervozno lupka kasikom po stolu) PIPL (udari se dlanoni po čelu): Znam! Seljačke taljige! JUSTUS: Bravo, Pipl! Dobro si se setio! Tako je: taljige! Niko nam neče zameriti ako se u nedostatku kočija poslužimo taljigama. ZOLA: Justuse, u gradu ništa ne daju besplatno. Šta ako kočijaš traži da naplati za Jojoov transport? . JUSTUS (siguran u sebe): Neka naplati (veoma zvaničan): Blagajniče! ZOLA: Da? JUSTUS: Koliko imamo u blagajni? ZOLA: Ništa. JUSTUS: Kako? Več smo sve potrošili? ZOLA: Šta je tebi? Pa ništa nismo ni imali! JUSTUS: U redu, ako nismo imali - imačemo (poslovan): Pipl, pero! J Ji u 1 ■1 ! íe:: (Pipl ga iznenadeno gleda) JUSTUS (nestrpljiv): Šta zevaš? Daj! (Piplu drhte usne, ne daje pero, samo gleda u pod) JUSTUS (zbunjen): I meni je žao... ali, vidiš i sam... nemamo drugog izlaza. Nekako moramo da platimo. (Pipl okrene leda Justusu, čvrsto stežuči u šaci naliv pero) ZOLA (usteže se): Mogao bih ja nešto da priložím... JUSTUS (začuden): Ti? (Zola zavuče ruku u diep, zatim diže perorez sa graviranom drškom u vis) ZOLA: Ovo! JUSTUS (podozriv): Zola, otkud tebi perorez? ZOLA (zbunjen): Feferona, ona matora zmija, to jest, bolničarka, ostavila je... JUSTUS: Atisigaukrao?! ZOLA (lupi pesnicom o sto, revoltiran): Pa dokle cemo da jedemo bez noža?! JUSTUS: Slušaj, Zola-mi smo sad slobodní, moramo da se pridržavamo zákona kojí vladaju u spoljnjem svetu. Još danas češ vratiti perorez Feferoni! (Zola zaústi da protestvuje. Justus ga preseče pogledom) JUSTUS: Ni reči više! (Zola besno haci perorez na sto) JUSTUS (ustaje od stola, obrača mu se): Posle pôdne otiči češ u magacin i zamoličeš narednika da nam pokloní jedan mrtvački kovčeg... ili nešto tome slično. Jesi li razumeo?! A Majšeov ručak odnesi u mrtvačnicu (značajno): Ceo ručak. (Pipl se veselo nasměje. Zola iizima Majšeov tanjir i zlovoljno gundjajuči izadje iz sobe) JUSTUS (lupi Pípla po ramenu): Ti i ja idemo u potragu za taljigama (obratí se praznom stolu): Budite, gospodo, spokojní: imačemo solídna mrtvačka kola. (Justus i Pipl napuštaju sobu. Zero ostaje sam, prilazi stolu, uzima perorez, pa ga sa osmehom na licu, strpa u džep. Zatím stáje na čelo stola, nezgrapno imitira Justusa u stavu i govoru) ZERO: Gospodo, budite spokojní. Imačete solidná mrtvačka kola! (Zero se zabavlja, smeje se kao da ga třese groznica. ZAVESA DRUGIDEO SCÉNA 9. (Soba u Kočijaševoj kuti. Mala, polumračna soba, sa niskom tavanicom, sa starim rasklimatanim nameštajem, za stolom, sede Kočijaš, Justus i Pipl. Kočijaš je prevalio šezdesetu. Njegova seda, čekinjasta kosa, neuredno štrči sa mršave, bradom obrasle glave.) KOČIJAŠ: Ne. Taljige nečete naci. Sve su otišle u susedno selo. Převoze za vojsku neku slamu. JUSTUS: To známo... Ali videli smo konja i taljige u tvojoj stáji. KOČOJAŠ (klimne glavom): Monika je mojakobila. JUSTUS: Znáči ti ne převozíš slamu? KOČIJAŠ: Ne. Osloboden sam zbog bolesti. PIPL: Šta ti fali, čiča? KOČIJAŠ: Meni ništa, dete. Kobila je nešto sipljiva, a da sam ja bolestan - eh, ne bi me poštedeli. Sa ovom vojskom nema šale, cede nas dobro. JUSTUS: Šta češ, stari, tako je to kad se rat izgubi. KOČIJAŠ: Monika i ja ga nismo izgubili, jer ga nismo ni vodili (pažljivije osmotra svoje posetioce): Vi ste iz „Svetog Rafaela", je Ida? (Justus potvrdno klimne glavom) KOČIJAŠ (začuden): A šta če vama taljige? JUSTUS: Umro je jedan od naših. Sutra mu je sahrana i... KOČIJAŠ (prekine ga): I hočete da gä Monika i ja vozimo na groblje... Ma pusti to strance, Monika se plaši mrtvaca. Sečam se, prošle zime, vozili smo neke koje su postreljali. Umalo fras nije dobila. Tri dana nije uzela u usta ni jedno zrno zobi. JUSTUS: Ne brini, mi joj nečemo pokazati mrtvaca (poverljivo): Znáš, nama je veoma stalo da našeg druga sahranimo kako to dolikuje nama, slobodnim ljudima. Razumeš? KOČIJAŠ (zlovoljan slegne ramenima): Tja, odjednom je svima stalo da pokopaju mrtvé, a za Moniku, znam to sigurno, neče biti mesta pod zemljom. PÍPL: Pa stari, Monika je kobila. KOČIJAŠ (uvreden): Pa šta onda, dete? Ta kobila nije nikoga ugrizla ili ritnula u svom životu, a ipak su je več několiko puta hteli pojesti. Samo je nekim čudom preživela rat. JUSTUS: Čekaj, stari (značajno): Nisám rekao najvažnije: mi černo ti dobro platiti. KOČIJAŠ (nepoverljiv): Platiti? Vi? Hm... Cime? (Justus trijumfálno izvadi naliv pero, staví ga Kočijašu pod nos) to? JUSTUS (maše perom značajno): Ovim! KOČIJAŠ (zapanjen): Time! Mani šalu, strance, šta če mi JUSTUS (takode zapanjen): Kako - šta če ti? Pa to je fan-tastična vrednost! KOČIJAŠ (slegne ramenima): Možda je negde vrednost. i '"j ŕ' j ■tisy;' 1 ,tMj t Ovde nije. (ustaje) (Justus i Pipl su ukočeni od zaprepaščenja) KOČIJAŠ: Kazem ja vama: okanite se toga posla, kome su sada potrebne sahrane, kakve vajde od toga (prijateljski): Bolje da popijemo po čašicu vina, a? (Kočijaš stavlja na sto bokal sa vínom. Tog trenutka na vratima se pojavi Zero) JUSTUS (ustaje): Hvala, treba da idemó. KOČIJAŠ (slegne ramenima): Vaša volja. JUSTUS: Hajdemo, Pipl (kočijašu): Svako dobro. KOČIJAŠ: Kamo sreče daje dobro, strance. (Justus i Pipl izlaze i ne pogledavši Zeroa. Zero pride stolu i, bez reči, počne da točí vino u čaše) SCÉNA 10. (Seoski drum. Nailaze Pipl i Justus. Justus je dub oko zamišljen, Pipl je Ijut) PIPL: Matori je izlapeo. On ne može.da zna kolika je vrednost naliv pera? JUSTUS (odsutan): Ne... Ne može da zna. PIPL: Važno je da mi to známo (posle kráče pauze)... Hočeš opet da mi ga daš? (Justus pruži Piplu naliv pero) JUSTUS: Možeš da ga zadržiš koliko hočeš. (Pipl oprezno staví naliv pero u džep) PIPL: Ne brini, ja ču umeti da ga čuvam. (Čute jedno vřeme. Pipl je zadovoljan, Justus se diiboko zamislio) PIPL (radoznao): Šta je, o čemu razmišljaš Justus? JUSTUS (rezigriran): Neče nam biti lako. Nimalo lako, ništa nam ne uspeva. (najedanput nervozan) Gde lije sada taj Šipka? 1 ,_i PIPL: Pa u gradu. Hočeš i ti tamp? JUSTUS (odmahne glavom): Neču. PIPL (začuden): Ali ti još nisi video grad. JUSTUS: Šta mogu tamo da vidim? A i kud ču ovakav? Ličim na odrpanca. PIPL: Sto? Pa ni oni ne izgledaju mnogo bolje. JUSTUS: Neka. Prošetaču se kroz šumu. Hoceš li sa mnom? Kladim se, da če ti se mnogo više dopasti nego u gradu. PIPL (necka se): Pošao bin, ali, znáš, obečao sam nekome da ču doči... u stvari, jednom dečaku. JUSTUS (jako se uozbilji): Pipl, pazi s kim se družiš. PIPL: On nije loš, Justuse. Samo je neiskusan (znalački): Mlad je. JUSTUS (klimne glavom): Dobro. Vrati se do večere (podiže pogled ka nebu): Omorina je. Izgleda biče oluje. (Justus potapše Piplá po ramenu i pode umornim koracima) PIPL: Hočeš da potražim Šipku? (Justus se okrene.) JUSTUS: Zašto? PIPL: Reci ču mu da se odmah vrati. JUSTUS: Neka, Pipl, nije potrebno. On če se svakako vratiti. cima~) (Piplsačeka dok Justus ode, zatim, i on pode hitrim kora- SCENA 11. (Soba kodPepija. On sedi za stolom. Čita. U sobu ude Pipl. Cutke zastane kraj vrata, a Pepi podiže glavu) PEPI: Zašto si došao tako kašno? PIPL: Tražili smo taljige, znáš, za mrtvačva kola. Nigde ih nema. (Pipl se umorno sváli u stolicu) PEPI: Šta čete sad da uradite? L i. r 'i í 1 123 'í »I 5 f ] C: PIPL (gleda u pod): Nemam pojma. PEPI: Nemojte da pravite sahranu. PIPL (digne glavu): Moramo (pogleda Pepija)... Hočeš li da dočeš na sahranu? PEPI: Ja vašeg druga nisam poznavao. PIPL: Jojoa niko nije poznavao. (Sada Pepi sagne glavu i gleda u pod) PEPI: Ne volim kad neko umre. A ti? PIPL: Justus kaže da se sada više neče umirati. PEPI: U ratu če se umirati. PIPL: Rat je več sasvim prestao. (Pepi odmahne, digne glavu, pogleda Pipla pravo u oči) PEPI: Ne sasvim. Moj učitelj je rekao da če uskoro opet biti rata. PIPL: Tvoj učitelj mnogo laze. On te je prevario i za logore. PEPI: Jeste, ali u ratove se dobro razume. (Pipl se koleba i najzad, izvuče iz džepa tablu čokoláde, ne-spretno je pruži Pepiju) PIPL: Doneo sam čokoládu... (Pepi ne učini ni najmanjipokret) PIPL: Za tvoju baku. (Pepi uze čokoládu, ne gledajuči u nju. Stavije na sto i brzo je poklopi knjigom) PIPL: I ovo. (Pipl stavi na sto kutiju cigareta) PEPI: Moja baka ne puši. (Pipl izvadi cigaretu iz kutije i zapáli. Pepi ga začudeno posmatra) PEPI: Smeš da pušiš? PIPL (začuden): Zašto ne bih smeo (gurne kutiju prema Pepiju)... Uzmi. PEPI (iznenada): Hajde da nas dvojica budemo prijatelji. Hočeš? PIPL (klimne glavom): Hoču. PEPI: Vidačemo se svaki dan.Važi? PIPL: Kad se zavŕši sahrana oduzeče mi dozvolu za izlazak u grad. PEPI: Pa nernoj da se vrátiš u bolnicu. Možeš da ostaneš ovde (značajno)... Stalno. PIPL (zapanjen): Da ostanem? PEPI: Pa da! PIPL (koleba se): Pa, ne mogu... Morám da idem kuči. PEPI: Pa ti nemáš kuču. Pipl zbunjen, sagne glavu. Nelagodna pauza. (Pepi nadalje pokušava da ispravi grešku: otvora orman, iz njega izvlači razné igračke, večinom olupine od igračaka) PEPI: Vidi ovo! To je sve moje! (Pipl ostane na mestu, bez reakcijeposmatra Pepija) PEPI (izbacuje igračke iz ormana): Deličemo sve što imam... (Orman je prazan. Pepi zadihano stoji pored veliké hrpe igračaka) PIPL (ravnodušan): Ne volim igračke. PEPI (pride Piplu, zaverenički): Ako ostaneš daču ti nešto što niko nema. PIPL (nezainteresován): Rekao sam da ne volim igračke? PEPI (žurno šapuče): Ručne granáte i bombe. Ima ih puno u podrumu jedné ruševine. (Pipl zabezeknuto gleda u Pepija. Ovaj se zadovoljno smeška) PEPI: Oni balavci se igraju drvenim puškama, nas dvojica imamo pravé (uhvati Piplá za ruku): Ostáni, Pipl, molim te. Ne volim da budem sam.. PIPL: Da li ti poznaješ Šipku? PEPI: Ne. Koje on? PIPL: I on kaže da se plaši, ne voli da bude sam. (Pipl křene prema vratima. Pepi ga čvrsio steže za mišicu) PEPI: Kuda češ? I ![..... uil if Ti ,1 PIPL:Natrag. PEPI: Sutra češ doči? PIPL: Sutra je sahrana. PEPI (zlovoljan): Jedva čekám da prode ta sahrana. (Pipl ponovo pode) PEPI: Pipl! (Pipl zastane, okrenese) PIPL:Da? PEPI: Znam da ne voliš ono u podrumu, i zbog toga nečeš da ostaneš kod mene, je li? (Pipl čuti) PEPI: Ne brini, Pipl: zakopaču sve to pod zemlju. Na časnu reč! PIPL: Sačekaj dok dovedem Šipku. On če ti reči šta s tim treba da uradiš. (Pepi uz osmeh, prijateljskipruži ruku Piplu) PEPI: Do videnja. (Pipl odmahne glavom, blago odgurne Pepijevu ruku) PIPL: Ne volim da se rastajem. (Pipl izade iz sobe, Pepi neveselo sedne na pod, kraj razba-cane gomile igračaka) SCÉNA 12. (Mrtvačnica. Majše sedi naslonjen rta zid. Tiho pevuši, ne skidajuči pogled sa stola na komeje pokřiven Jojoov les. Ulazi Zola. Uruci drživeliko parče kartona) ZOLA: Jesi li pojeo ručak? MAJŠE: Nestoje ostalo. Hočeš? (Majše pruži činiju Zoli. Ovaj se nečka, reda radi) MAJŠE: Nisám gladan. Uzmi ti. (Zola uzme činiju, sedne preko puta Majšeajede) ZOLA (preko zalogaja): Nije ti dosadno? L, .3 MAJŠE: Nije. ZOLA: Šta radiš? MAJŠE: Čuvam Jojoa. (Cute, Zola je zmizet jelom.) MAJŠE: Kako je napolju? ZOLA: Oblačno... Biče kiše (pokaze kašikom na karton): Pogledaj, napravio sam posmrtnú listu. (Majše uze parče kartona. Zagleda ga) ZOLA: Svida ti se? MAJŠE: Lepaje. ZOLA: Neka ostane'ovde, dok se Justus ne vrati. (Zola je završio sa jelom, ustaje, pode ka izlazu.) MAJŠE: Kuda češ? ZOLA: Da spavam. MAJŠE (začuden): Zar nečeš u grad? ZOLA (ravnodušan): Več sam bio. MAJŠE (radoznao): Šta tamo ima? ZOLA: O, pa svega. Ima puno izloga. I tako, svega... Ali ništa ne daju - onako, traže novac, čak i za hranu (odmahne rukom): Neču više ni da idem. MAJŠE: A ljudi? Šta rade? ZOLA (slegne ramenima): Pa, tako. Šetaju se, razgovaraju, E - - rzi t-.......i" Oaf to ■ ■ 13» jedu. popa. MAJŠE: Kaoipre? ZOLA (klimne glavom): Da, baš tako. Kao i pre. MAJŠE: A da li u gradu ima - crkve? ZOLA: Ima. Bio sam u njoj. Morao sam, znáš da sam tražio MAJŠE: Bilajepuna? ZOLA: Crkva? Vraga! Nije bilo u njoj ni žive duše. MAJŠE: Niko se nije molio? ZOLA (nezainteresován): Ja nikoga nisam video. MAJŠE: A ti? Da li si se ti pomolio? ZOLA (zapanjen): Ja? Glupost! Kome da se molim? MAJŠE (zbunjen): Pa, bogu... JC-J ZOLA: Hajde, Majše, ne lupetaj! Mene je to več odavno prošlo. Pre sam i ja bio blesav, svake nedelje išao sam na misu, čak u susedno selo, pa sam se molio, i pre setve, i pre žetve, i pre berbe, i-ha! MAJŠE: Da li ti je to pomoglo? ZOLA: Davola mi je pomoglo! MAJŠE: Ipak, varaš se ako misliš da bog ne postoji. ZOLA: Ma, pusti to! Nemoj da me zasmejavaš! MAJŠE (prekori ga): To nije smešno Zola, ja ga se bojim. On je svuda stalno prisutan, na svákom mestu, uvek je spreman da nasrne i da uništi! (Tog trenuťka na ulazu se pojavijedan od rekonvalesce- nata) REKONVALESCENT: Majše, došla je Feferona (i sa puno nade)... Da je oteramo, a? MAJŠE: Pusti je. (Rekonvalescent odlazi, a malo zatim ulazi Feferona.) FEFERONA (sa prezrivim osmehom): Igrate se vojske, a? Da niste podetinjili? MAJŠE (ljubazan): Molim? Izvolite? FEFERONA (podsmešljivo ih gleda): Ko je "komandant" onih budalastih pajaca? MAJŠE: Ja sam. FEFERONA: Vi? (nasmeje se) Svašta. I šta čuvate? Leš? MAJŠE: Jojoa. FEFERONA: Moračete da napustite svoj štab. Zove vas major. MAJŠE (zabezeknut): Mene? Zašto? (Feferona ne udostoji Majšea odgovorom, priäe Jojoovom odrú. Majše napeto prati svaki njen pokret) FEFERONA: Zašto mrtvac nije u kovčegu? ZOLA: Nemamo ga. FEFERONA (superiorna): Lepo. Pobedili ste u ratu, a za vaše leševe nemáte mrtvačke sanduke. (Feferona ih odmeri s prezirom, zatim podeka izlazu, Zola 151 joj prepreči put, sa posmrtnom listom u ryci.) ZOLA: Hteo sam da pitam... Gde mogu ovo da zälepim? FEFERONA: Nigde. Zabranjerto je lepljenje objava na zidove! ZOLA (uvreden): Ovo nije objava, ovo je posmrtná lista. FEFERONA: Posmrtná lista? Budalaština, da smo za sve koji su ovde umrli lepili posmrtne liste, svi'bi nam židovi bili tapacirani takvim škrabotinama. (Feferonapode, na izlazu se ponovo okrene) FEFERONA (sa nebeské visine): Zapamtite: ovo nije azil za umobolne, vec bolnica! (Feferona se udalji, energičnim koracima.) ZOLA (ozlojeden): Guja! Ona nam se ruga. MAJŠE (spokojan): Kad je bogu teško da podnese poraz, zašto bi to ljudima bilo lako? SCÉNA 13. (Nanitina soba. Mala, niska tavanska soba u koju se jedva probija světlost kroz omanjiprozor. Uredna je, nameštena skromno: gvozdeni krevet prekriven čebetom, stočit, orman, pohabana fotelja, mala polica. Nanita sedi zavaljena u fotelji, Sipkaje kraj njeníh nogu, na pôdu.) - NANITA (srče neko piče): Nekada sam i ja imala služavku, velikí stan, lep nameštaj, mnogo skupocenih haijina... . SIPKA: Bila si lepa? 1 NANITA (zadovoljna): Veoma. SIPKA: Nisi ni sada ružna. Oči su ti lepe (nesiguran)... Jesam li to več rekao? NANITA (osmehne se): Jesi. SIPKA : A za kosu? i; r „......iW i.: j.....j í : H NANITA: Jesi. SIPKA: Za grudi? (Nanita zavali glavu na naslon odfotetje) NANITA (gleda ga, izazivački): Kada si poslednji put spavao sa ženom? (Sipka ne odgovara, izvali se po pôdu na ledja. Njegov pogled uprt je u tavanicu) NANITA: Ne sečaš se? SIPKA: Nekih se žena sečam. NANITA: Voleo si ih? SIPKA (osmehne se): Ne sve. (Nanita sklizně sa fotelje, sedne na pod pored Sipke) NANITA: Da li bi mogao da voliš-mene? SIPKA (ne skida pogled sa tavanice): Ja te volím. NANITA (nagne se nad njim, smeši se izazovno): Zašto lažeš? ŠIPKA (i on se smeši njoj): Ti si mi dala da pijem i da jedem. NANITA: Voliš me samo zbog toga? ŠIPKA: I zbog toga. NANITA (stidljivo, ali i koketno): Ne poznaješ me. Ranije me nisi video. ŠIPKA: Jesam, vidao sam te cesto. NANITA: A gde to? ŠIPKA: Pa, svuda. NANITA: To nisam bila ja. ŠIPKA (ljutne se): Bila je žena. Zašto ne bi mogla da budeš baš ti? (Čute, jedno vreme) NANITA: Kako se zoveš? ŠIPKA (podigne se i sedne): Sipka. NANITA: Neobično ime. SIPKA: Logoraško (izvadi muštiklu iz usta i staví je na dlan): Značí - muštikla. NANITA: Otkada je imaš? podá) ŠIPKA: Odavno. , NANITA (ispruži dlan): Volela bih da mi je pokloníš. (Šipka se strese, stisne muštikhi u saku, naglo se diže s NANITA: Nečeš? (On stavi ruku s muštiklom u džep, okrene leda Naniti) ŠIPKA: Neču. NANITA (gleda ga, naslanja glavu na fotelju): Više voliš tu muštiklu, nego mene. (Šipka joj pride, spusti ruku niz njenu kosu) ŠIPKA: Volim vas podjednako. (Nanita hitro uzme Sipkinu ruku i pritisne je na svoje grudi) NANITA: I ja volim tebe... Šipka. ŠIPKA: Znam. Dala si mi da pijem i da jedem. NANITA (koketno se smeši): Mogu da ti dam mnogo vise... ŠIPKA (oslobodí svoju ruku): Ne treba preterivati, Nanita (prilazi polici, razgleda predmete na njoj: komad kamena, parče drveta, komadič platná): Šta je ovo? (Nanita se diže sa poda, pride Sipki, pa s police uzme komad kamena u ruku) NANITA: To je ostalo od naše kuce... (pokaze parče drveta)... Ovo je od nameštaja... (zatim uzme komadič platná): Moja omiljena haljina... ŠIPKA: Čuvaš otpatke? NANITA (izazovno): Zašto ne bacis muštiklu? ŠIPKA: Muštiklu sam poneo iz logora. NANITA (odlučno): U redu, Šipka, baciču ovo smeče! Uništiču ga onog dana, kada ponovo budem imala sve! ŠIPKA (ruga se): Nameštaj, služavku, haljine? NANITA: Ne! Ne samo to. ŠIPKA: Štajoš? NANITA: Sve! ŠIPKA: Šta? í ff NANITA (zbunjena): Ne znam...Sada možda ne znam...Ali morám da imam! Morám da počnem ponovo (učuti, gleda ga kao da traži saglasnost za ono što joj se mota po glavi): Možda... Da počnemo zajedno... (Šipka uzme Nanitu za ruku i vodije predprozor) ŠIPKA: Pogledaj. Vidíš one ruševine (grubo): To ruglo svému smetá. (Nanita okrene ledaprozoru) NANITA: Nas dvoje nikome ne smetamo! ŠIPKA (klimne glavom): Da. Dotle dok ništa nemamo i dok ne budemo zajedno. NANITA (prkosno): Mi možemo da budemo zajedno! ŠIPKA (cinično): Věčno? NANITA: Koliko věčno od nas zavisi? ŠIPKA: A kad prode, Nanita? NANITA (odvažno): Ne zanima me! ŠIPKA: U redu. A moja věčnost je moja prošlost. (Nanita cutke obori glavu, pride krevetu i sedne na njega. Čute jedan trenutak) NANITA (molečivo): Zašto stalno govorimo o prošlosti? Nje više nema. Mi srno tu... zajedno smo... možemo i da se svadamo... zar ne? (smeši se, ispruži ruku prema Sipki)... Dodi... (Nanita se izvali na krevet, Šipka pride bliže, stane kraj kreveta) NANITA: Ovde... (Šipka sedne na krevet) NANITA: Lezi, kraj mene. (Šipka se ne pomera) NANITA (otkopča prvo dugme na haljini): Nečeš da spavaš samnom? • SIPIKA (nasmeši se): Nisám pospán. NANITA (podiže se na laktove, ispitivački): Hočeš da me mučíš? ŠIPKA: Zbog čega? NANITA: Zbog "Nanite". (skriva glavu iza Sipkinih leda) Nisám znala... Nisám verovala pričama.l. Nije me zanimalo, bila sam sebična... Znam, kriva sam... (Šipka se okrene prema njoj, nežno podiže njenu glavu u visini svog lica.) ŠIPKA: Ti nisi kriva. (Čute trenutak, gledaju se) NANITA: Zar me ne želiš? ŠIPKA (klimne glavom): Osam godina. NANITA (plaho): Želela bih... (Šipka blago staviprst na njene usne) ŠIPKA: Ne! Ne sve odjednom. NANITA (uzme njegovu ruku, ljubi je): Želim da te učinim srečnim... Možda mogu? probaj... učini to! sad... sad... (ljubi ga po licu)... isplati se... videčeš. ŠIPKA (srnrknut, nežno je onemoguči da ga ljubi): Video sam! (Trenutak se samo gledaju) NANITA: Ti ne želiš da zaboraviš? ŠIPKA: A ti? (Ona se izvlači iz njegovih ruku, opruži se na krevet, on legne na pod kraj kreveta) NANITA: Moračemo da zaboravimo: tužnu Nanitu i nesrečnog Šipku. ŠIPKA: Hokus-pokus, ne postoji više tužná Nanita... NANITA: Hokus-pokus, ne postoji nesrečni Šipka... (Njih dvoje, leže na ledima, svako na svom mestu, nepokretni. Nadalje, oni se prepuštaju fluidu koji njima vláda, razgovor je opuštěn i dremljiv) NANTTA: Tako bih volela da budemo nežni. ŠIPKA: Ijabihvoleo. NANITA: Nemoj da me miluješ po kosi, stidim se. Graba je. ŠIPKA: Moji prsti su grubi. NANITA: Nekada sam bila lepa... ŠIPKA: I sad si lepa. NANITA: Sada sam nekako stará... baš stará... (Duga pauza, čini se da su utonuli u san. Možda ijesu?... _._J. J Bljesak munje osvetli polumračnu sobu. Snažná grmljavina trgne ih iz dremeži, Nanita přestrašeno skoči sa kreveta.) NANITA: Šipka! Čuješ? ŠIPKA: Čujem, grmi... (Nanita je šišla sa kreveta, zajedno su napodu, zagrljeni) NANITA (s olakšanjem): Obična grmljavina... uplašila me... ŠIPKA: I mene. HANITA: Sanjala sam. ŠIPKA: Lepo? NANITA (izmišlja): Možda?... Veliké, tamne senke nestaju... nema ruševina... Na krovovima cveče... svuda cveče... nijedna ruševina... prelazim svetlucavi most... (podiže glavu)... Volela bih da snovi traju věčno? ŠIPKA: Ima i ružnih snová. (Šipka ustane) NANITA (zacvili): Né, Šipka... Ne idi! ŠIPKA: Morám. Drugovi me čekaju. (On pride prozoru, gleda u sumořne ruševine. Nanita se diže sa poda) NANITA (přibraná): Doči češ opet? ŠIPKA: Sprema se oluja... (Šipka se okrene vratima i izade iz sobe, ne osvrnuvši se) SCÉNA 14. (Majorova kancelarija. Uobičajeno sivilo, pisači sto i několiko stolica. Major stoji kraj prozora, ledima je okrenut vratima. Puši. Povremeno hlesne munja i dopre zvuk udaljene grmljavine. Majše, sa vidljivim strahopoštovanjem, otvara vrata, zbunjen, smušen. Trepce očima, nenaviknut na světlost. Vřeme prolazi, Majše se ne pomera sa vrata. Major se okrene, primeti Majšea) MAJOR: A? Vi ste došli? ' MAJŠE: Ja? (klimne glavom): Da. [Major príde pisačem stolu, pa pokaže na jednu stolicu) MAJOR: Pa... sedite, gospodine... khrrľ? MAJŠE: Majše. MAJOR: Gospodine Majše, sedite. (Majše pride najbližoj stolici, sedne na njenu ivicu. Majše se smeši.) MAJOR (lupka rasejano prstima po stolu): Tako znači. MAJŠE: Zdrav. MAJOR: Vrlo dobro (sedne za pisači sto): Uskoro môžete da idete kuči. MAJŠE (klimne glavom): Vrlo dobro. MAJOR: Šta ste vi bili? MAJŠE: Logoraš. MAJOR (odmahne rukom): Pre... MAJŠE: Moj otac je bio rabin. MAJOR (rasejan): Tako znači... Vaš otac je bio rabin... Hočete? (Major pruži Maj š e u kutiju sa cigaretama. Sa blagonaklonim osmehom, Majše pride pisačem stolu, uzme cigaretu. Major mu pripaljitje. Majšeponovo sedne na ivicu stolice, nespretno páčka, osmeh mu ne silazi sa usana. Major ne zna kako da počne) MAJOR (s náporom): Ta vaša sahrana... Znáte... Hm? Ja vas razumem, ali treba i vi da raznmete mene. MAJŠE (klima glavom): Treba. MAJOR (smelije): Ja sam, pre svega, lekár. Ali sam i vojnik. Móram da izvršavam naredenja. MAJŠE: Morate. (Major naglim pokretom otvoríjy oku pisačeg stola. Izvadi iz nje gomilu akata) MAJOR (maše aktima): Evo, pogledajte! Sve sama naredenja! A ovo... (podigne u vis list hartije): Písmena naredba da se leševi u bolnicama moraju pokopati odmah, da ne bi došlo do [ ( f "1 ■•! V VI, L- ■' i i :;i r "'V I I J .n_. -.u . ;__, infekcije, zaraze, i tome slično. Razumete? (Majše se zakašlja, pa rukom odstráni dim ispred očiju) MAJOR: E, pa? Danas je bila vojna inspekcija u susednom mestu. Sutra če sigurno doči i kod nas. A šta onda ako pronadu leš u mrtvačnici? Leš star preko jednog dana! (Majšeu je narastao pepeo na cigareti. Ne zna šta če s njim: pepeljara na pisačem stolu mu je predaleko, zabrinuto se osvrče) MAJOR: Obeéao sam varn, ali vidíte i sami, ta iznenadna inspekcija (raširi ruke): Šta mogu (ustane): Vi čete vašim, drugovima objasniti, zar ne? MAJŠE (predusretljiv): Hoču. MAJOR (odahne): E, pa onda... poslaču bolničare po leš. MAJŠE: Zašto? MAJOR: Leš se mora pokopati još danas. Odmah! MAJŠE (dobročudno se smeška) Sahrana je sutra. MAJOR: Sutra dolazi kontrola! Ako nadu leš, kazniče me zbog prekršaja. MAJŠE (začuden): Vas? MAJOR: Mene, naravno! Je li vam sad jasno? MAJŠE: Sad (klimne glavom): Jeste. MAJOR: (s olakšanjem): Poslaču bolničare. MAJŠE: Zašto? (Major se jedva uzdržava, nestrpljivje) MAJOR: Slušajte, gospodine... MAJŠE: Majše. MAJOR (ostro): Gospodine Majše! Ako ne predáte mrtvaca bolničarima, alarmiraču stražu! Znáte li šta to znači? MAJŠE (klimne glavom): Znam šta znači. MAJOR: Bolje je da se ne svadamo. MAJŠE (uz šírok osmeh): Bolje je. MAJOR: Znači sporazumeli smo se? (Majše ustane i pode. Pred vratima se okrene, sa lica mu je nestao osmeh) MAJŠE: Jojo je naš mrtvac. (Otrese pepeo sa cigarete na patos, zatim izade) SCÉNA 15. (Soba kod kočijaša. Slabá, škiljava sijalica osveíljava sobu. Zero i Kočijaš sede za stolom. Na stolu je bokal sa vinom. Ispred sabesednika po jedna veliká čaša. Kočijaš je připit, ali se drži sigurno, Zero je připit, udarilo mu u glavu) ZERO (lupi dlanom o sto): Tvrdim opet, i po sto puta tvrdim: za slabice nema opstanka (s gadenjem): I tvoja kobila je fuj! Pravi mekušac... KOČIJAŠ: Ama, ne žesti se, pustimo jadnicu da se odmori, dosta je patila. ZERO: Prema životinjama třeba biti strog! Moraju da očvrsnu! KOČIJAŠ: Ja ne volim bič, strance. U mojoj kuči ga nečeš nači. (Zero ustaje, nogom odgurne stolicu, zaklati se, pa se osloni na sto pesnicama.) ZERO: Nečeš da tučeš, ha?! (Obide sto i stade pored Kočijaša): A kad bi došli i řekli... (naglašava svaku reč): Premlatičemo tebe starkeljo, ako ne biješ svoju kobilu (pobedonosno): Šta bi onda uradio, a, šta? KOČIJAŠ (spokojan): Pa, ako ne bi moglo drukčije neka me biju. (Zero se směje, sedne na sto, unese se Kočijašu u lice) ZERO: Jesu li tebe ikada tukli, stari? KOČIJAŠ: Ne sečam se. (Zero skočí sa štola, zatetura se) ZERO: Nisu! Kunem se da nisu! Inače bi se"sečao, još kako bi se sečao (dograbi času sa vinom, iskapi je do dna): A meni, vidiš! Meni! Šta sve meni nisu radili (unese se u lice Kočijašu) mogao bih danima da pričam... KOČIJAŠ (slegne ramenima): Tja... bio je rat. (Zero se primiri, njegov se gnev stišao) ZERO: Da, naravno. Imaš právo... rat (dogega do svoje stolice, sváli se u nju)... Kakav bi to bio rat kad niko nikoga ne bi tukao? ' -j L _i " i 1 (Kočijaš uzme bokal, natočí vino u čaše) KOČIJAŠ: Pa, ne bi baš moralo... ZERO (lupi pesnicom o sto): Kad je rat - mora se (smirenije): Neko bije zato što mu se to dopadá, a neko jer mora. A zar je to isto! Reci, je li to isto? KOČIJAŠ: Kad bi mene tukli, bilo bi mi isto. ' (Zero ustaje, naginje se preko stola ipotapše Kočijaša po ramenu) ■ ZERO (ceri se pijano): Ti si mudar starac. Trebalo bi da nam pomogneš. (Kočijaš otpije gutljaj vina, obriše rukávom usta, zatím odmahne glavom) KOČIJAŠ: Neču. ZERO: Čuješ ti mene, ne zaprdevaj! Dodi sa Monikom na sahranu. KOČIJAŠ (rnrzovoljno odgurne času): E, za boga miloga? Šta si se okomio na moju sirotu kobilu, ostavi je na miru! Rat se završio. ZERO: Rat se završio - veliš? Završio se, a?! Varaš se, stari, grdno se varaš! Traje rat! (Zvuk grmljavine dopre do njih, Zero se uznemiri, pruža ruku prema vratima) ZERO: Čuješ? Tamo? Čuješ, kako tutnje topovi?! KOČIJAŠ (smiren): To je grmljavina, strance. ZERO (pobesni): Ma šta kážeš? Grmljavina? Znáči ne pucaju više? Prestala je paljba? Zamukli su topovi, a, a, (patetično): Rat je završen! Nema više rata (podigne u vis času): Zaboravimo rat! Zaboravimo sve! Živeli (iskapi času, dotetura do Kočijaša i stavi prst na usta): Psssst... Ako te neko pita-ti ništa ne znáš, ništa nisi video, razumeš? Pravičemo se kao da se ništa nije desilo... KOČIJAŠ (klima glavom): Tako je, strance, imaš pravo: ružno treba što pre da se zaboravi. ZERO (lupi časom o sto): A ko prvi treba da zaboravi? Ko?! Pobednici svoju pobedu - ili pobedeni poraz (naglo učuti, zagleda se pred sebe)... A ja? Šta ču ja? Šta ja treba da zaboravim? (Zuri "1 pred sebe i tetura do stola, svali se u stolicu, jeca): Molim te, starí... Učini to... učini mení... molim te, dodi na sahranu... (Kočijaš gubi strpljenje, Ijutito lúpi sakom po stolu) KOČIJAŠ: Dosta te sahrane! Dosta! Neču da idem! Neču - i kvit! ZERO (cvili): Razmisli... KOČIJAŠ (tvrdoglav); Ne! Monika neče da vuče mrtvaca! (Udari praznom časom o sto)... Ne, ne i ne! ZERO: Da ti objasním... KOČIJAŠ: Neču više da te slušam! Idi! (Zero se dotetura do prozora, pa se zagleda napolje) ZERO: Ne mogu da idem nigde. Napolju je oluja. KOČIJAŠ: Eto, vidiš: pašče kiša. Nema ništa od sahrane! (Zero se vrati na svoje mesto) ZERO: Ništa ti ne znaš, na sahrani je lepše kad pada kiša. Kiša~i sahrana - slažu se. (pruží praznu čašu): Još! KOČIJAŠ (nabusit): Ne dam! ZERO: Malo. KOČIJAŠ: Ni kap! ZERO: Onda daj da jedem. KOČIJAŠ: Nemam! ZERO: Jedan zalogaj. KOČIJAŠ: Ništa nemam. (Zero se zamisli, kláti se u mestu, zatim teškim koracima pride Kočijašu. Uruci drži perorez. Njegovo sečivo upereno je u Kočijaševe grudi) ZERO: Nemáš - ili nečeš da mi daš? KOČIJAŠ: Stranče, znaš li ti šta je glad? ZERO (zúri u svog domačina) Glad? Rekao si - glad? I, gladujete?! Vi? (prasne u smeh)... Gladuju! Oni gladuju! KOČIJAŠ (besan): To nije smešno. (Smejúci se nepřestáno, Zero se dotetura do stolice) ZERO (kroz smeh) Smešno je! Davolski je smešno... (naglo se uozbilji i ispravi, svom snagom lupi dlanom o sto, likuje)... Doči češ na sahranu, stari! Doči češ zajedno sa Monikom, kunem ti se! í 3 SCÉNA 16. . (Bolničko dvořiště. Na nebu povremeno bljesne munja. Vetarje sve jači. Odred vojnika, na čelu sa Vodníkom, korača preko ledine, prema bolničkoj kapiji. Ulazi u bolničko dvořiště. U njemu, ispred ulaza u mrtvačnicu, postrojen je kordon rekonvalescenata. Medu njima su Justus, Majše, Šipka, Zola, Pípl. Stoje čutke, bez i jednog pokreta-kao da u njima nema života. Líče na strašila, na koja su okačeni širokí bolesnički mantili. Odred vojnika stáje na několiko koračaja od nemog kor-dona. Iza vojnika su Klempa i Piktija. U rukama drže prazna nosila. Vodník istupi napred, daje znak bolničarima da prídu. Piktija i Klempa oprezno pôdu prema idazu u podrum. Pred kordónom zbunjeno zastanu) VODNÍK (odsečno): Propustíte bolničare! (Munja bljesne, a grmljavina potřese nebo. Kordon ostaje monolitan) VODNÍK: Imam naredenje da upotrebím silu u slučaja neposlušnosti! (Vodník se okrene prema odredu i daje znak rukom. Vojnici se přestrojavaju u strelce. Stroj krene napred. U kordonu rekovalescenata, niko se ne pomera. Vojnici neodlučno zastanu, njihovi pogledi uprti su u Vodníka. Ne znaju šta da čine. Prema Vodnikovom držanju može se zaključiti da to ni on ne zna. Vodník pogleda na svoj ruční sat) VODNÍK: Dajem vam dva minuta da se razidete! (Vodník ne skida pogled sa sata. Vojnici se nervozno premetu s noge na noga. Njihovi pogledi su uprti čas u pretpostavlje-nog, čas u nebo koje sve češče šaraju munje. Piktija i Klempa se opreznopovlače iza vojnika. TJ'kordonuprugastih mantila nema ni najmanjeg pokreta. Vetar kao da je pomahnitao) VODNÍK (nespokojno): Još minut... (Tajac. Vodník nadlakticom obriše znojavo čelo, dok na satu uznemireno pratiput sekundáre. Najzad, spusti ruku) VODNÍK (muklo): Vřeme je isteklo. (Vodník baca očajničkipogled na vojnike, kao da od njih očekuje spas. Vojnici gledaju u zemlju ili u stranu: niko od njih ne baca pogled na čutljivi kordon) VODNÍK (muklo): Dakle?' (Odjednom snažná grmljavina zagluši sve. Istog trenutka počinje silovit pljusak) KLEMPA: Kiša! PIKTIJA: Kidaj! (Bolničari beže prema záklonu. Vodníku nesmetá kiša, radosno diže ruku i hitrim koracima potrči u zakloň. Za njim, i vojnici, složno potrče prema záklonu. Kordon prugastih mantila stoji nepomičan. Oluja dostiže kulminaciju..) ZAVESA 13 TRECIDEO SCÉNA 17. (Mrtvačnica. Pokisli Slonovi Odbora za sahranu, ščučureni u polumraku. Spolja, dopiru šumoví oluje. Jedino je Justus u pokretu, nervozno kružipo podrumskoj prostoriji) JUSTUS: No? Sta je? Što ste se ukipili?! ZOLA (zlovoljan): I šta treba da radimo? JUSTFS: Treba da radimo! Sutra je sahrana, aposlapreko glave! Kladim se, da ni posmrtnú listu nisi napravio. ZOLA: E, jesam! Majše gde šije ostavio? (Majše iz ugla mrtvačnice donese posmrtnú listu. Zola diže u vis veliko parče kartona) ZOLA, (trijumfalno): Pogledajte! JUSTUS (ljutit): Boga mu! Pa ovo nije crni okvir! ZOLA: Nije bilo crnog mastila. Konačno, šta fali zelenom okviru? Baš lepo pristaje uz crvena slova. JUSTUS: Glupost! Posmrtná lista treba da ima crni okvir i crna slova. Crna bojä je znak žalosti. Je li tako, Šipka? ŠIPKA: Tako je nekad bilo. ' JUSTUS: Dobro, okvir... ali, dozvoličete, crvena slova... ZOLA: Šta mogu? Pipl nije hteo da mi pozajmi naliv pero. JUSTUS: Dobro, dobro. Pročitaj nam tekst. ZOLA (čita): Sutra u četiri posle podne održace-se veliká sahrana pokojnog nam Jojoa bivšeg logoraša koji umře ovde sasvim iznenada. Molite se svi koji ste zdrávi i umete da hodate, da uzmete učešča u sahrani. Pokojnikova sahrana če se izvesti na groblju. Odbor za sahranu pri bolnici „Sveti Rafael." (Posle značajne pauze, zadovoljno): No, kako vam se dopadá? JUSTUS: Užasno! Pa ovo je pravo buljenje na pokojnika! Kaži, Šipka! ŠIPKA: Meni se dopadá. JUSTUS (odmahne rukom): U redu, sad daj šta daš. Važno je da imamo posmrtnú listu. (Zoli): Hajde, zalepi je na vidno mesto! ZOLA: Kako? Pa ne mogu da izadem dok traje opsada! PIPL: Misliš da če vojnici doči? Ponovo? ZOLA: Nego! Eto njih - čim prestane oluja! PIPL (zvizne): Biče gužve! (Justus skida naočare, pažljivo ih břiše) JUSTUS: Hm, da... plašim se da su oni ipak jači od nas. Šta ti misliš, Šipka? ŠIPKA: Od nas su jači, ali protiv nas -pitanje? JUSTUS: U svákom slučaju, ne možemo da se tučemo sa njima. PIPL (razočaran): Znáči, dačemo im Jojoa? JUSTUS: Nipošto! ZOLA: E pa, šta onda? JUSTUS (ozlojeden): Pa šta? Pa šta? Zašto stalno mene pitate? Nisám ja vojskovoda, več predsednik odbora za sahranu! (Majše se meškolji na svom mestu) MAJŠE (s ustručavanjem): Predsedniče... Smem da kazem? JUSTUS (blagonaklono): Govori. [ -H ú i TI ] MAJŠE: Hajde da štrajkujemo gladu. (Zola dipi sa svog mesta, kao opařen) ZOLA: Šta?! Jesi li ti, Majše, šenuo?! JUSTUS (gladi svoju bradu i misii): Hm... da vidiš, to i nije tako loš predlog. ZOLA: Vraga nije! Da ne jedemo? Zar mi? Pa na takvu ludost niko od naših neče pristáti! Bolje je onda da se bijemo - pa nek pukne kud pukne! (Spolja se začuje oštar zvižduk. Svi se umire) MAJŠE: Koje? GLAS: Voda straže! MAJŠE (Justusu): Voda straže. JUSTUS: Šta se desilo? MAJŠE (viče): Šta se desilo? GLAS: Dolazi major! MAJŠE (Justusu): Dolazi major. JUSTUS (uzbuden): Sa vojskom? MAJŠE (viče): Sa vojskom? GLAS: Sam. Šta da radimo? MAJŠE (Justusu): Sam. Šta da radimo? (Justus pogleda u Šipku. Ovaj spokojno klimne glavom) JUSTUS: Propustíte ga! (Svipogledi su upereni u vrata. Posle kraéeg vremena na njima se pojavi Major) MAJOR (bací pogled oko sebe): No, gospodo, lepu ste mi čorbu zapržili. JUSTUS (jetko): Mi srno se držali dogovora, a vi ste pogazili svoju reč. Vi - oficir. MAJOR: Gospodine, ja nisam samo ratnik. JUSTUS: A mi nismo više stoka! MAJOR (strpljiv je): Ako inspekcija sutra otkrije leš, ja ču biti kažnjen, a ne vi. Meni ce oduzeti odsustvo, a ne vama. JUSTUS (strog): To nije naša krivica. MAJOR: Gospodine, treba da mi verujete: ja tri godine nisam video svoju porodicu. JUSTUS: A ja svoju, punih pet godina. MAJOR: Ipak, vi čete vaše porodice pre videti nego ja svoju. ŠIPKA (odměřen): Nema svako porodicu, gospodine majore. {Majorpogleda Siphi, izvadi iz kutije sa cigaretamajednu, pa je polako pripali.) MAJOR: U redu, shvatam vas, ali ne vidim razloge zbog kojih ne biste mogli sahraniti leš večeras. Môžete i tako vašem drugu odati poslednju počast. JUSTUS: Jojoovo mesto je na groblju, a ne na dubrištu. MAJOR: Njemu je sasvim svejedno gde ce počivati. SIPKA: Jojou je svejedno i to što smo mi živi, i to, što i dalje treba da živimo! A vama, gospodine majore? Da lije i varna svejedno?! (Major i Sipka se jedno vreme čutke gledaju. Čuje se samo pljuštanje kiše. Najzad, Major naglim pokretom baci polupopušenu cigaretu i energično je zgazi) ' MAJOR: Konačno - neče mi to biti prva kazna! (Sipka se prijateljski osmehne. Major mu uzvrati osmeh i pode prema izlazu. Justus mu prepreči put) JUSTUS (isprsi se): Primam na sebe vašu odbranu! MAJOR (iznenaden): Vi? Da niste, možda, bili právnik? JUSTUS (dostojanstven): Ja jesam právnik. MAJOR: Hvala. Na žalost, necu moči da koristim pravnu pomoč (obráti se svima): Môžete da srušite" barikáde. (Pipl poskoci od radosti. Major pruži ruku Justusu, ovaj iznenaden časakgleda u ispruženu ruku, zatím je čvrsto stegne) MAJOR: E, pa - ja sam održao reč. Sad je red na vas. Pažite: sutra... JUSTUS: U četiri, i ni minut kasnije! (Major klimne glavom, pode prema izlazu, zastane na vratima. Dvoumi se) JUSTUS: Još nešto? l i! ■mm t -i - ' *a _—I l. i i: J J (Major se koleba, ne nalazi pravé reči da izrazi svoju misao. Najzad, se odluči) MAJOR: Pa, želim vam srečnu sahranu. (Major brzo izade. Justus lupi dlanom o dlan) JUSTUS: Gospodo, uspeli smo! (Piplu): Idi, obavesti ostale. Neka se vrate u sobe. (Pipl hitro pode) ZOLA: Ne zaboravi večeru! (Pipl ode. Justus zadovoljno trlja ruke) JUSTUS: Tako. Gotovo je! ZOLA: Bavola je gotovo! A mrtvačka kola? A pop? A mrtvački sanduk? (Odmahne rukom): Ako ovako nastavimo, ništa nečemo úraditi. JUSTUS: Ni govora! Sahranu moramo održati! To jepitanje časti! ZOLA: Dali su nam kratak rok. JUSTUS: Pristali smo i sad nema više nazad! ZÓLA (malodušan): Nečemo uspeti. (Zoline zloslutne reči kao da je htela da potvrdí i sama stihija: munja blještavo osvetli mrtvačnicu, a odmah zatim, prolomí se snažná grmljavina. Istog trenutka, na ulazu se pojavi Zero. On je mokar, sa njegovog neobrijanog lica cedí se voda. Zero čini šírok pokret rukom) ZERO: Gospodo, mrtvačka kola su spremna! (Zero nesigurno kroči u mrtvačnicu) ZOLA (prezrivo): Mrtav pijan. JUSTUS: Pijani mrtvac. ZERO (pokaze prstom u njegovom pravcu): Mrtvac, kao i vi, gospodine Justuse (iskezi se Zoli): Kao ti, Zola (zatetura prema Jojoovom odru): Kao Jojo... (Načini širok pokret rukom): Svi mi! Sve sami - mrtvaci! Mrtvaci na odsustvu, gospodo... JUSTUS (Zoli, odsečno): Izbaci ga! (Zoli se nareSenje ne dopadá, nevoljno se meskolji na svom mestu) ZERO (stavi prst na usta) Pssst... Mrtvačka kola posebno za vas, kolica na četiri točka, sa kobijom, da da (kezi se): Sa neurasteničnom kobilom (zagrcne se, pa ponovo stavi prst na usta): Pssst! Kobila se plaši mrtvaca, ne sme da vidi nikog od nas! Sirota kobila dobiče fras (prasne u smeh, pa se uozbilji): Znáte ko je nabavio mrtvačlca kola? Zero! Čujete?! Vaš šugavi Zero! Gospodo (unese se Justusu u lice, ovaj sa gadenjem okrene glavu): Ti si glup -"predsedniče", zaboravio si ovo (lupi šakom po stomaku): To! To! (Okrene se ostalima): Ždranje, gospodo! (Justusu, prezrivo): Ždranje, a ne - naliv pero! (Zeroove reči su pobudile pažnju, nestrpljivo se isčekuje šta dalje ima da im saopšti. Iako pijan, Zero je svestan utiská koji su ostavile njegove reči.) ZERO (podrugljivo): Šta je? Možda ne želite da me slušate? Hočete da začepim odvratnu gubicu? Dobro, dobro... (samom sebi)... kuš, Zero! Na svoje mesto, pseto šugavo! (Zero, íetura do Jojoovog odra. Svi čute i niko se ne pomera) ZERO: Pssst... Grobnaje tišina-po vašoj želji, mrtvaci. ZOLA (razdražen): Prebiču ga, májku mu. (nasrne na Zeroa) (Iznenada, u Zeroovoj rud zablista sečivo peroreza. Zola iznenadeno ustukne. Zero prasne u smeh i baciperorez kraj Zolinih nogu. Zola se koleba. Zero pode prema njemu. Zola se sagne, dograbiperorez i zamahne njim na Zeroa..) ŠIPKA (vikne): Miruj! (Zola se ukopá, perorez, iz njegove šake, padne na pod. Zola okrene leda Žerou. Ovaj ponovo prasne u grohotan smeh. Prisutni čute, niko se ne pomera) ZERO (pride Jojoovom odru): Ti si Jojo pametan mrtvac... Plačanje može i u naturi, svim stoje za ždranje! Ujutru treba odneti tom starkelji hranu i stvar je uredena, razumeš? (Okrene se, ostalima): Eto vam! Imate mrtvačka kola! Možete dapljujete napokojnog Zeroa (dotetura do izlaza i ponovo se okrene)... Gospodo mrtvaci... (Zero izade. Jedno vreme u mrtvačnici vláda tajac) JUSTUS (plane): Šta je? Što čutite?! Šipka, vadi tu muštiklu iz usta i kaži več nešto! i t It ■-! \ . ni. T iL 1 L L ; II' SIPKA: Hm... Izgleda tom kočijašu cesto krče čreva. JUSTUS: Pa onda? (Sipka raširi ruke) SIPKA: Možda bismo mogli da mu pomognemo. ZOLA (poskoci revoltiran): Nečemo, valjda, da primamo usluge batinaša?! SIPKA (spokojan): I divlja zver je korisna (osmehne se)... Ponekad. JUSTUS (odlučno): Blagajniče! ZOLA (Ijut): Čujem. JUSTUS: Sutra ujutru počečeš sa skupljanjem dobrovoljnih priloga! Traži uglavnom čokoládu, keks, sir i konzerve! (Justus, kao da je obavio težak i odgovoran posao, umorno sedne) JUSTUS (odahne): E, taj smo problem řešili. ZOLA: Vraga! Ako ne nabavimo mrtvački sanduk, nema ništa od sahrane! JUSTUS: Pa rekao sam da ideš u magacin... ZOLA: Bio sam! Narednik kaže da niko ne poklanja mrtvački sanduk. On se kupuje ili sleduje, po odobrenju. JUSTUS: No, lepa paráda! Mi nemamo ni odobrenje, ni novac. Sipka, šta ti misliš? SIPKA: Zola, imaju li prozori od magacina rešetke? ZOLA: Nemajú. SIPKA: Hm... zanimljivo... (Justus iznenaden gleda u Sipku) JUSTUS: Ali, Sipka, to što misliš, to nije sasvim pošteno... SIPKA (prekine ga): Ni Jojoova smrt nije sasvim postená. (Sipka izade) JUSTUS (posle kračeg dvoumljenja): U redu! Ďrugog izlaza nema. Samo, da se razumemo: to nije nikakva krada, več pozajmica! SCÉNA 18. . ' (Magacin. To je dugačka prostorija, sa visokim rafovima dužžidova. Na njima, na podii, na svákom pedlju korisne površine, uredno su složeni najrazličitiji predmeti. Tišinu prolomí tresak. Mnoštvo metalnih predmeta ruši se uz urnebesni zveket) ZOLA: Do davola! Pipl, upali več jednom tu sveču! (Plamičak švece probi tminu. Na podii, ispodprozora, medu razbacanim vojničkim porcijama, sedi Zola. Očigledno, nije dobrovoljno zauzeo taj položqj. Zola se s mukom diže s poda) ZOLA: U-ha! Pravi rusvaj! (Zolapoli sveču na Piplovoj. Predmeti u magacinu dobíjajú odredenije kontuře) PIPL (zadivljen): Ovde ima svega! ZOLA (razočaran): Izgleda nema ništa za jelo. PIPL: Vidi, Zola! Vidi ovo! (Pipl trijumfalno podižesapoda vojničku trúbu sa velikom kičankom) PIPL: Bašjelepa. (Piplzatrúbi izsvesnage. Reskizvuci trubepresekošedah Zoli) ZOLA (prestravljen): Umukni! Hočeš da nas čuju? Daj mi to čudo! (Piplposlušno pruži trúbu Zoli. Ovaj se zamišljeno Češka po potiljku) ZOLA: Hm? Možda i trúba treba za sahranu. (slegne ra-menima): Tja... Davo bi ga znao (odloži trúbu): Moramo da pitamo Justusa. PIPL: Zola! (Zola pride rafu čij a je sadržina kod Piplá izazvala toliko ushičenje. Na rafovima su obične kartonske kutije, do vrha napu-njene ordenjem. Zola, iz kutije zagrabipunu saku) ZOLA (zadivljen): Kako se lepo presijavaju! Eh, šteta što Jojo nije živ. On bi se s njima lepo igrao. Da ponesemo několiko, a ? lili J llps ] ] ] 3 1 ,&3 PIPL: Sta če nam? (Ordenje skliznu iz Zoline rastvorene šake na pod. Pipl pode dalje) PIPL (vikne): Dodi ovamo! (Zolina sveča osvetli gomilu uniformi pobedene vojske. Pored njih, na kamari, vojnički šlemoví) ZOLA: Uniforme-na časnú reč (proba prstima kvalitet čoje): Potpuno su nove. Da próbam, a Pipl? Uzmi sveču (dograbi vojničku blůzu, nestrpljivo je oblaci)... evo, gotov sam! (Pipl visoko podiže iznad glave obe sveče. Na Zoli je oficirska blůza, nedovoljno zategnut opasač visi mu oko mršavih bedára. Glava mu je do nosa utonula u vojnički šlem. Izgužvane bolesničke pantalone i razglavljene papuče dopunjuju Zolinu „uniformu". ZOLA (ponosan): Kako izgledam? PIPL:Glupo. (Pipl pode dalje. Zastane) PIPL (zaprepaščen): Gledaj! ZOLA:Šta? (Pipl čutke zuripred sebe. Zoli je šlem pao na oči, on ga podiže, pa oduze Piplu jednu sveču i visoko je podiže. Zola i Pipl, sa uzdignutim svečama, skamenjeni, stoje kraj gomile logoraških oděla. Izgužvani prugasti kaputi, pantalone, logoraške kape) ZOLK (zabezeknut): Prokletstvo! Logoraška oděla.... PIPL: Otkud im to? ZOLA (zamišljen): Uzmi, Pipl, jednu kapu. PIPL: Čekaj, Zola (u konspiraciji)... zar se ne sečaš šta ti je šef magacina rekao? ZOLA (imitira narednikov strogi náčin goyora): Sve što se nalazi u bolničkom magacinu biče komisijski popisano,. numerisano, složeno. A zatim če se sve to ponovo upotrebiti-kad bude zatrebalo. PIPL (preteruje): Eto, vidiš: ne smemo ništa da diramo. ZOLA: Žalim, kapa mi je potrebná. Hajde, izaberi jednu. (Pipl zagazi u hrpu oděla ipoče nogom da pretura po njima) l 173 ZOLA: Pazi da bude čistá. * PIPL: Drži! (Pipl dobaci jednu logorašku kapu Zoli, a ovajje hvata u letu) ZOLA (zadovoljan): Bravo. Dobra je! Justus treba da nas časti. PIPL: Zašto? ZOLA: Zašto? Do davola - zar nikada nisi video vojničku sahranu? Nisi? Pazi: prvo - lafet, na lafetu: mrtvački sanduk, a na vrhu sanduka - vojnička kapa! (Zola položí kapu na dlan íspružene ruke, pa pognute glave, poče dakorača, imitirajuči zvuke posmrtnog marša) PIPL: Zalim, Jojo nije bio vojnik. ZOLA: Svejedno, on je bio logoraš (besan): Na njegovom sanduku Iežače kapa koju je nosio. PIPL: Na kom sanduku? Pa mi ga još uvek nemamo... ZOLA: Polako, samo polako (podigne sveču): Osvetli i ti Pipl! (Pípl podigne sveču. Zola pažljivo razgleda najudaljeniji ugao magacina) ZOLA: Pogledaj! (Světlost otkri u uglu několiko mrtvačkih kovčega. To su grubo sklepáni, uzani, crno obojeni, drveni sanduci) ZOLA: Možemo da biramo! (znalački kuca po sanducima, kao da oprobava njihov kvalitet): Šta misliš, ovaj, a? PIPL: Mislim da odgovara. (Oni uzimaju jedan sanduk, nose ga na sredinu magacina) ZOLA: Težak, jeli? (Spuštaju sanduk. Pipl se zaduvao, vadi kutiju sa cigare-tama, pružije Zoli) PIPL: Hočeš? ZOLA: Daj (pale cigarete na plamenu sveče): Da sednemo, a? (Sedaju na mrtvački sanduk) ZOLA: Pazi - pa meni je šlem još uvek na glavi. Osečam nešto me pritiska (skida šlem sa glave, pa krene da ga prevrče u ruci)... Kad bih poneo tu gvozduriju kuči... Zamisli! Sedi celo prokleto društvo u kŕčmi, a ja - trap - banem sa šlemom na glavi (kroz smeh): Društvo bi popadalo od iznenadenja! (Pipl se smeje, zajedno sa Zolom) ZOLA: Pijemo crnjak iz šlema, svi redom! Ni kapljica ne sme na dnu da ostane! Zatim stavimo šlem u čošak i gadamo ga čašama. Tras! Tras! Tras (iznenada Zola učuti, šlem mu sklizně na pod)... Šta misliš, da li če nie žena čekati? PIPL (klimne glavom): Pa žena mora da čeka. ZOLA (koleba se): Možda nije mogla sama... mislim, da čuva decu... da čuva stoku... toliké godine... Ustvari, ona i ne zna da sam živ. Možda sam za nju odavno mrtav? PIPL (zbunjen): Iznenadiče se kad te vidi. ZOLA: Da, iznenadiče se... (Trenutak čuti, zamišljen) ZOLA: Imaš li ti devojku? PIPL: Imam. ZOLA: Da li če te čekati? PIPL: Ona ne zna da mi se dopadá. Nisám stigao da joj kážem. ZOLA: Pa, ništa... Kad se vrátiš reci češ. (Pipl skuplja hrabrost, veoma je napet) PIPL: Znaš, Zola, odlučio sam, kad se vrátim, stanovaču na spratu. Visoko, na najvišem spratu. U velikom gradu. Stajaču na prozoru i gledaču odgore svet kako ide ulicom... (Zola zgazi pikavac, zatim udari Pipla po ramenu) ZOLA: Hajdemo, Pipl. Čekaju nas. (Zola i Pipl ustájit sa mrtvačvog sanduka. Pipl gasi sveče. Magacin ponovo utone u mrak) SCÉNA 19. (Mrtvačnica. Titravi plamen sveče osveiljava Jojoov odar, a kraj njega usamljenog, pogurenog Majšea. Umrtvačnicu, krupnim koracima udě Justus, vukuči noge. Za njim korača Zero. Majše podiže glavu. Na njegovom lieu ocrtavaju se tragovi neprospavane noci) JUSTUS: Jesi li pospán, Majše? MAJŠE: Ne, ne... Nisám. Mogu ja ovako da izdržim sve do jutra. JUSTUS (nasměje se): Jutro je več odavno prošlo, Majše. MAJŠE (začuden): Prošlo je? {Justus položí ruku Majšeu na ráme) JUSTUS (svečan): Majše, jedna radosna vest: ti češ biti pop na našoj sahrani! (Osmejak nestoje sa Majšeovih usána) MAJŠE (mirno, ali odlučno): Neču. JUSTUS (zaprepaščen): Kako? Kako - nečeš? Čekaj, da se razumemo. Znáš li napamet hebrejské molitve? MAJŠE: Znam. JUSTUS: Pa ondaje sve u redu! Biceš rabin na sahrani. MAJŠE (nepokolebljiv): Neču! JUSTUS: Čuj: Jojo je možda bio tvoje vere. Pa da! Po računu verovatnoče to je skoro sigurno.-Bilo bi ideálno da na sahrani imamo rabina. MAJŠE (predusretljiv): Ako treba nešto da sašijem, to mogu. JUSTUS: Slušaj, Majše: ako je molitva suviše dugačka, ne moraš je celu očitati. Razumeš? Samo početak i kraj. MAJŠE: Ako treba da naeepam drva, to mogu. JUSTUS: Bojiš se da češ pogrešiti? Vrlo važno! Pa ko ovde razume hebrejskí ?! MAJŠE: Ako treba nešto teško da se nosi, i to mogu. a 3 IE. JUSTUS (iznerviran): Nama sada třeba rabin! Razumeš li: ra-bin! Ne možemo da održimo satirami, bez popa! MAJŠE (ne trepnuvši) : Ako třeba nešto... JUSTUS (besan, razočaran): Dosta! Prekini! Ništa ne třeba! Od tebe - ništa! (Majše pode ka Jojoovom odru) JUSTUS (oštro): Kuda? MAJŠE: Da čuvam Jojoa. JUSTUS: Ne třeba! Ostavio si nas na cedilu i ja te isključujem iz odbora! (Majše pogne glavu) JUSTUS (neumoljivo): Možeš da ideš! Justus energičnim koracima napustí mrtvačnicu. (Majše jedno vřeme stoji pognute glave, kraj ulaza. Zero ga uporno, ispitivačkiposmatra. Ne podižuči pogled, Majše křene ka izlazu) ZERO: Oni ne znaju za milost. (Majše zastane, pogleda u Zeroa, kao da je iznenaden što ovaj ume da govori. Zero mu pride) ZERO: Vidiš, tako izgleda njihova zahvalnost. A kažu da sam ja zao. MAJŠE (klimne glavom): Bio si zao. ZERO: I drugi su tukli! MAJŠE: I oni su bili zli. ZERO: Meni su naredili, razumeš? Naredili su mi! Šta sam drugo mogao da uradim? (Majše upře svoj pogled u Zeroa. Njegovo lice je strogo, přeteče..) MAJŠE (s mržnjom): Trebalo je da prkosiš bogu! (Iznenada... Majše podiže ruku i snažno udari Zeroa po obrazu. Zero stoji nemo. Majše ukočeno zuri u svoju ruku, koja kao da je obamrla. Zero se pomeri i uhvati Majšea za ruku; blago, sa nespretnom nežnošču) 177 ZERO: Ti i ja nismo kao ostali... Zbog toga nas mrze. MAJŠE: Niko tebe ne mrzi. ZERO: Jeste, mrze me! Svi me mrze! Svi! (Majše odmahne glavom i izvuče svoju ruku.) MAJŠE: Ne mrze te. Tebe preziru, uzalud pokušavaš da se spaseš? (Majše se zagleda pred sebe) MAJŠE: A mene, neka mrze. Ja se ne plašim mržnje ni ljudske, ni božje. (Majše pode. Istog iremitka, na ulazu se pojavi Šipka) SIPKI: Kuda si pošao? MAJŠE (zbunjen): Ne znam... ŠIPKA: Zar nečeš da čuvaš Jojoa? MAJŠE: Justus je rekao... ŠIPKA: Predomislio se. Nabavióemo pravog popa. ŠIPKA (obrati se Žerou): Gde se nalazi tvoj tajni prolaz u spoljnji svet? ZERO (nepoverljiv): Hočeš da me potkažeš? ŠIPKA (ne obrača pažnju na Zeroovu primedbu, Majšeu); Sakupi odmah desetak dobrovoljaca. (Žerou): Ti češ ih izvesti iz bolnice. ZERO (zaprepaščen): Tražiš pomoč? Od mene? ŠIPKA: Zašto? Možda je neču dobiti? (Zeroovo lice se ozari od sreče) ZERO (spremno): Čekačemo te na ledini iza bolnice! ŠIPKA: Tačno kroz jedan sat. ZERO: Kuda idemo? (Pre nego što je Šipka mogao da odgovori, na ulazu se po-moli Piktijina glava) PIKTIJA: Bolesnik Šipka, koji je taj? ŠIPKA: Da? PIKTIJA (sumnjičav): Ti? (Pikíija odmeri Šipku, pa se počeše iza uveta, kao da mu nešto nije jasno) PIKTIJA: Ako si ti Šipka... imaš posetu. í M , rJ i t J L -j -i Piktiju) ocima. (Tajac. Majše i Zero zure u čudu, prvo u Sipku pa u ) PIKTIJA: Nije podvala, časná reč. Video sam je svojim ZERO (zaprepaščen): Nju? (Pikíija se krsti) PIKTIJA: Žensko je, tako mi „Svetog Rafaela"! SCÉNA 20. (Bolničko dvořiště. - Ledina kraj bolnice. Sipka, bez uzbudenja, korača prema bolničkoj kapiji. Za njim, čutke stúpajú rekonvalescenti. Ima ih mnogo - svi su izišli iz svojih soba da prisustvuju nevidenom dogadaju. Kraj rešetkaste bolničke ograde Sipka zastane. Njegova se pratnja takode zaustavlja. Svi pogledi uprú su u ogradu, iza koje stoji Nanita. Ona je doterana, obučena u prazničnu haljinu. Kraj nje, pored kapije, stoji ravnodušni stražar. Sipka i Nanita, rozdvojeni rešetkama, jedno vreme, čutke se gledaju) NANITA (zbunjena): Zdravo... . SIPKA (nije ravnodušan): Zdravo. NANITA: Ne ljutiš se? SIPKA: Zbog čega? NANITA: Pa, što sam došla da te vidim. (Čute. Nanitije nelagodno) NANITA: Ne puštaju me unutra. SIPKA (slegne ramenima): Propis. (Nanita preletí pogledom preko grupe rekonválescenata, iza Sipkinih leda. Sva líca su ozbiljna i u napetom iščekivanju) NANITA: Volela bih da razgovaram s tobom. ŠIPKA: Govori. . ■ NANITA: Nasamo. ŠIPKA: Niko nam ne smetá. (Clíte trenutak. Nanita prikriva ljutnju) NANITA: Možda bi mogao da izadeš? ŠIPKA: Da, zaista-to bih mogao. (Šipka izvuče propusnicu iz džepa, pokaze je stražaru. Lenjim pokretom, stražar otvori kapiju. Šipka izade i stáje kraj Nanite.) ŠIPKA: Lepo izgledaš. NANITA (zbunjena, lice joj kao bulka): Dopadám ti se... to je najlepše što imam.. (Nanita učuti, ne zna šla če s rukama, skupi hrabrost) NANITA: Da se prošetamo? ŠIPKA: Ostanimo ovde. Morám da sačekam drugove. (Šipka sedne na zemlju, Nanita se dvoumi za trenutak, zatim sednepored njega i neprijatéljski gledaprema bolhičkom dvorištu. U dvorištu bolnice, uz ogradu, poredani su rekonvalescenti. Lica prislonjena na rešetke, čutke posmatraju Šipku i Nanitu) NANITA (šapatom): Zašto nas gledaju? ŠIPKA (smeši se, takode šapatom): Dopadáš im se. (Nadalje oni razgovaraju šapatom, grozničavo i posvěceno) NANITA: Svi cute. ŠIPKA: Iz uctivosti. NANITA: Izgleda da sam nešto pogrešila, hladan si... ŠIPKA: Nisám hladan. NANITA: Nisi me ni dotakao. (Šipka naglo uhvati Nanitinu ruku) ŠIPKA: Dobro, evo. NANITA: Poljubi me! ŠIPKA (iznenaden): Sada? NANITA: Odmah! (Šipka čutke posmatra Nanitu. Ona baci pogled na ogradu i na rekovalescente) ;!t- 11 3 ti 3 * pí1 m JI ] IDO NANITA (izazovno): Stidiš se? (Šipka poljubi Nanitu u oko. Nanita nasloni glavu na njegovo rame) NANITA (posle kračeg dvoumljenja): Hocu da znaš... Dala sam otkaz starom. ŠIPKA: Zašto? NANITA: Řešila sam da odem. ŠIPKA: Kuda? NANITA: Kuda i ti. ŠIPKA: Ideja nije dobra. NANITA: Izabrala sam. ŠIPKA (sa ironijom): Šta? Muštiklu? NANITA: Da: Šipku. (Šipka naglo ustane) ŠIPKA: Morám da idem. NANITA (razočarana): Zař več? ŠIPKA: Imam posla. Danas posle podneje sahrana. (Nanita ustane) NANITA: Kad obaviš posao, dodi. Kucaj kod mene. Hoceš li? ŠIPKA (klimne glavom i pruži joj ruku): Hocu. (Nanita stegne Sipkinu ruku, rukuju se) NANITA: Dodi sigurno, treba da razgovaramo. ŠIPKA O čemu? O Naniti i Sipki? NANITA (besna): Ne! (Nanita odlazi. Šipka sačeka dok se Nanita udalji, zatim se i on polako upliti u istom pravcu. Kad se Nanita udaljila, rekonvalescenti okreču leda ogradi. Bolničko dvořiště začas opusti) CENA 21. (Soba kod Sveštenika. Soba je ušuškana tepisima i debelim zavesama. Svečana atmosféra. Na židu veliko raspece. Spredaje otvorená terasa, sa pogledom na dvořiště. Sveštenik je starijir dežmekasti i prošed čovek, veoma dobrocudna izgleda. Obučen je u crno svešteničko odělo, na nogama ima papuče. Sveštenik gleda u raspeče, njegove reči kao da su upučene raspetoj figuri Isusa...) SVEŠTENIK: Veliká je nesreča umreti... (Okrene se, diže u vis obe ruke, kao da drži besedu) SVEŠTENIK: Umreti, u željno očekivanoj slobodi. ŠIPKA: Da, to je veoma neprijatno. (Sveštenikpode ka stolu, iza koga sede Šipka i Pipl) SVEŠTENIK (nakrivi glavu na stranu, setno): Poslednjih godina svi smo navikli na pomisao da svakog trenutka možemo napustiti ovaj svet (nasmeši se i isprsi bodro): Ali danas ponovo verujemo u život! ŠIPKA (smeši se): I na to černo se nekako naviknuti. (Sveštenik ne zna kako da nastaví) SVEŠTENIK: Hm... da, da (posle kráče pauze, podstaknut iznenadnom idejom)... Da! Mogao bih vas ponuditi vinom (pode prema ormanu)... nadám se da me nečete odbiti? (Sveštenik vadí iz ormana flašu sa vinom ipodiže je prema svetlosti) SVEŠTENIK (sapijetetom): Dobro je! To staro dobro vino (toči u čašu i stavi je pred Šipku)... Siguran sam da odavno niste ovo pili... ne u logoru, naravno (zbuni se, kašlje). ŠIPKA (osmehne se): Ne, ovakvo nismo pili. (Pipl uzima pražnu čašu ipruža je Svešteniku) SVEŠTENIK (začuden): I ti piješ, sinko? PIPL (iskreno začuden): Zašto ne? SVEŠTENIK (podigne kažiprst u vis, očinski): Kad sam i li I '.ť- i ja bio u tvojim godinama nisam pio (sipa vino u Piplovu casu, prekorno)... niti sam pušio. (Pipl brzo izvadi cigaretu iz usta. Ne zna šta ce s njom) SIPKA: Ne treba mu zameriti, oče. Bio je u logoru. SVEŠTENIK (iznenaden): Zaista? Nisam, znao da su i decu zatvárali u logore (položi ruku na Piplovu glavu)... nadám se daje bilo malo dece. PIPL: Malo nas je ostalo. SVEŠTENIK (zbunjen): Hm... Da. (Sveštenik sedne, toči i svoju čašu) SVEŠTENIK (ne diže pogled sa čaše): Priča se daje u logorimabilo teško? SIPKA: Priča se. SVEŠTENIK: Kažu da ste gladovali? SIPKA: Ponekad. SVEŠTENIK: Ťukli su vas? SIPKA: Pomalo. SVEŠTENIK (zamajava se časom): Znáte, vidao sam i ja logoraše. Vodili su ih kroz naše selo. Bili su dosta mršavi i prilično prljavi. Kad su prolazili uvek sam zatvarao prozore i spuštao šalone (nagne se prema Sipki, kao da otkriva strogo čuvanu tajnú): A bilo je, znáte, i takvih, koji su se nalakčeni na prozor buljili u jadna stvorenja. SIPKA: Oni nisu imali srca, oče. (Sveštenik ustaje. Načini několiko koraka, zatim staje na sred sobe) SVEŠTENIK: Jednom su prolazili ovuda, i zaustaviše se blizu kuče. Učinilo mi se da su veoma umorni... Poslao sam služavku da im odnese čabar mleka. Sve su popili? SIPKA: Sigurno je mleko bilo sveže. SVEŠTENIK (raširi ruke): Pomogao sam koliko sam mogao. 2 SIPKA: Mnogi nisu ni toliko, oče. (Sveštenikponovo korača, rasejano lupa dlanom o dlan) SVEŠTENIK: E, pa, jako mi je žao, dragi moji... ovoga puta ne mogu da pomognem... rekao sam i vašem drugu... poslovi, brige... ŠIPKA: Razumeřn vas. Došli smo samo da se izvinimo. SVEŠTENIK: Ooo, nije potrebno. SIPKA: Ipak, treba. Znáte, onaj momak koji je bio kod vas, on nije mnogo bistar. (Sipka ustaje, prilazi terasi, razmakne závese. Pogleda u dvořiště) SIPKA: E, on je, još pre nego što je pošao kod vas, razglasio po bolnici, da ste vi pristali da dodete na sahranu (okrene se Svešteniku): Svi su tu vest primili sa oduševljenjem. SVEŠTENIK: Zaista nezgodno. Ali ja tu nisam křiv, sinko. SIPKA: Naravno da niste, zato vam se izvinjavamo za sve ono što se može desiti - svakako, bez vaše krivice. (Sveštenik pride Sipki) SVEŠTENIK (uznemiren): Izvinite, a šta bi se moglo desiti? (U tom trenutku u dvorištu sepojavljuje Zero, u društvu sa dvojicom rekonvalescenata. Staju ispred terase) SIPKA (spokojno): Znáte, to su bivši logoraši, preke su naravi, brzopleti, grubi... (U dvorištu se pojavijoš jedna grupa rekonvalescenata. Cutke se pridruží ostalima) PIPL: Oni se cesto tuku. . SIPKA: Naročito ako se osečaju převařeni. (Sveštenik pogledom obuhvati "dvořiště. Nepomični rekonvalescenati nalaze se svuda. Sipka prilazi Svešteniku) SIPKA (iza Sveštenikovih leda): Ako dode do nekog incidenta, velečasni, oprostite, biče mi žao. (Pogledi iz dvorišta upereni su u Sveštenika. On okreče leda terasi) SVEŠTENIK (žamišljen): A kad... kad počinje ta sahrana? [ ] j ! L L: ] L ] 3 1 1 CC j SIPKA: U četiri po pôdne, oče. SVEŠTENIK: U četiri? Vidite.u to vreme mogao bih da dodem. Da, to mi odgovara. SIPKA: Hvala, oče, veoma ste plemenití. (Sipka klimne glavom Žerou. Ovaj pode. Rekonvalescenti, čutke napuštaju dvořiště. Sipka se okrene Svešteniku) SIPKA: Samo, treba da vam kážem - mi smo vrlo siromašni. (Sveštenik uze Sipku i Pipla srdačno ispod ruke, pa ih vodí prema vratima) SVEŠTENIK: Znam, znam... Ništa ne treba da platíte. Učiniču to besplatno. A crkvenjaku ču narediti da za vreme sprovoda zvoni malim zvonima. (Odjednom Sveštenik zastane, poverijivo se nagne prema Sipki) SVEŠTENIK: Recite: zašto se toliko zalažete za ovu sahranu? Da pokojnik nije neka značajna ličnost? SIPKA: Nije značajna, velečasni, ali je ličnost. (Sipka i Pipl podu. Kraj vrata Sipka se okrene) SIPKA: Još nešto: pokojnik, znáte, možda nije hriščanin. SVEŠTENIK: Ne mari sine (patetično): U smrti smo svi jednaki. SIPKA: Da, oče, imate pravo - u smrti... SCÉNA 22. (Dvořiště Pepijeve kuče. Nailaze Sipka i Pipl. Zástoju. Pipl zvizne několiko puta. Niko se ne odazva) PIPL: Pepi... (Tajac) PÍPL (viče): Pepi! (Iza njih pojavise, dečaks mačem. U ruci nosí svoj drveni mač, na glavi ima kapu napravljenu od novinske hartije) 185 DECAK S MAČEM: Nikog nem?. PIPL: Gde je Pepi? (Poverljivó) DEČAK S MAČEM: On je imao pravé bombe! Znaš? Krio ih je od nas. Sad su sve odneli. PIPL (uzbuden): Odneli? Ko?! DEČAK S MAČEM: Pa ovi! Vojska. Pepi je hteo je da'ih zakopa pod zemlju, glupak. PIPL (Sipki): Čuješ? Vojnici su uhvatili Pepija. SIPKA (Dečaku s mačem): Znaš li kuda su ga odveli? DEČAK S MAČEM: Pa u bolnicu. PIPL (preneražen): Zašto? DEČAK S MAČEM (slegne ramenima): Ne znam ni ja zašto. Bio je odmah gotov. (Kóji trenutak vláda tisina. Pipl se přibere iprilazi Dečaku s mačem) PIPL (gnevno): Nije istina! DEČAK S MAČEM (prkosno): E, baš jeste! Znam kako izgleda kad eksplodira pravá bomba! SIPKA (pribran): Kada se to desilo? DEČAK S MAČEM: Sinoč, za vreme oluje. Mislili smo daje grmljavina. PIPL (Sipki): Ne verujem ništa! Idemo u bolnicu kod Pepija SIPKA (odmahne glavom): Čemu Pipl? (Pipl sedne na zemlju, glavu zavuče medu kolena. Sipka sedne do njega. Dečak s mačem gleda ih malo zbunjeno, malo ravnodušno. Odlazi, vukuči ža sobom drveni mač. Sipka uzdržanim pokretom stavi ruku na Piplovo rame) SIPKA: Niko nas ne gleda. Plači slobodno. PIPL (zatřese glavom): Kako? SIPKA: Pokúšaj. PIPL (odmahne rukom): Ne mogu. (Sipka i Pipl jedno vreme čutke sede) PIPL: Justus je rekao da se neče umirati kao nekad. :L.] [ 1 SIPKA: Ne tako cesto. PIPL: Znači, ipak če se umirati. (Trenutak razmišlja neveselo, pa opet) PIPL: Sipka, postoji li svet gde ljudi mogu da žive dok to žele? SIPKA (posle kračeg dvoumljenja): Može se i ovde živeti, Pipl. 1 J 1 i . J '1 PIPL (klima glavom): Teško je... SIPKA: Da. Ponekad. (Sipka ustaje) SIPKA: Hajdemo, Pipl. Uskoro počinje sahrana. (Polaze, Pipl zastane ipovuče Sipku za rukáv) PIPL: Pa, Sipka! Obečao si da češ me upoznati sa tvojom devojkom? SIPKA (smrknut): Predomislio sam se. (Pipl stavi dlan na čelo ipogleda u vis) PIPL: Imačemo lepo vreme za sahranu. (Odjednom, zadivljen, podize u vis obe ruke) PIPL: Sipka, pogledaj! Ptice! Koliko ih ima... (Sipka diže pogled) . SIPKA: Vrača se leto... (Jedno vreme, čutke prate let ptica) PIPL: Sipka, ima li otrovnih ptica? SIPKA: Otrovnih ptica? Ne, Pipl, nema. PIPL: Jesi li siguran? SIPKA: Sasvim siguran. PIPL (uzdahne): Voleo bih da budem ptica! A ti Sipka? (Sipka prebaci ruku preko Piplovih ramena) SIPKA: Ja bih voleo da budem - Pipl... 187 "T Edek Jašonjski Štatisti Momak u belom Momák u sivom Devojka u plavom Devojka u ružičastom prvi deo (Monument - grandiózni spomenik milionskim žrtvama nekadašnjeg logora za masovno istrebljenje: grubo isklesani kameni blokoví: beton, gvozdene šípke, brpnza, mermer. Pravougaoni obelisk simboliše dimnjak krematorijuma. Na vrhu obeliskaplamti veční oganj. Sa obe strane spomenika betonski stubovi, isprepleteni bodljikavom žicom. U dnu, „zid smrti" - visoki, pravougaoni zid, obložen crnim platnom. Ujednom uglu visoka stražara s reflektorom, u drugom - gvozdeni stub, sa zvonom od bronze. Započinje múzickí prolog - „Haleluja" iz Hendlovog oratonjuma „Mesija"." Nailaze bivši logoraši - Sipka, Gošer, Amos, Jup i Kefalo. Staju pred spomenik - nemí, pogleda uprtih u zemlju, kao u svetilištu. Posle završnih akorda „Haleluje" vláda duga tišina.... ...a onda odněkud, odjekne neprijatnoprodoran glas... Osveženje...Voda... Sokovi... Sendviči..Ĺ Pivo...! Pojavljuje se Mladič u belom mantilu; to je golobradi, dugonogi dvadesesetogodišnjak. Pred sobom gura tricikl. Zástoje.) MLADIČ U BELOM: Oranžada...? Mentol bombone...? Cigarete...? Í*—i......t»l í 1 i 1 1 i I- | CSU (Mladič strpljivo iščekuje. Amos čini prvi pôkret. On je vitak, privlačan četrdesetogodišnjak. Obučen je upadljivo nemarno, ali u toj nemarnosti ima stila. Na njemu je sve neukrotivo: razbarušena kosa, nemiran, prodoran pogled, ruke čine male geste i kad čuti, a noge nepřestáno traže novi oslonac.) AMOS: Imaš li piva, mqmče? MLADIČ U BELOM: Imam, gospodine. (Mladič skida zatvaračsapivske flaše, pruža je Amosu. Pokretnoj prodavnici pride i Kefalo.) KEFALO: Znaš šta? Daj i meni jedno pivo! (Kefalo3' ima oko pedeset godina, i verovatno, dva puta više kilograma. Belovi njegovog tela su uvečanih dimenzija: četvrtasta glava, snažan vrat, teške šake, hod kao u medvěda. Obučen je svečano, ali na prvi pogled je jasno da ne mari mnogo za sklad i istančan ukus.) MLADIČ U BELOM (Obrača se Jupu, koji odmerava sendviče.): A vi? Želite li možda sendvič sa kobasicama? Još su tople, odlične su. JUP: Hajď, kad ti je baš toliko stalo... (Jup je mršav dugajlija, izmedu četrdeset i pedeset godina. Na njemu je sve pogrešno skrojeno i postavljeno: veliká usta, klempave uši, krátka, oštra kosa, duge noge, duge ruke, sa lopatastim šakama koje se najčešče odmarqju u džepovima od pantalona. Njegov izgled, hod, način govora, ostavljaju utisak simpatičnog, budalastog klipana, koji izigrava ozbiljnog, sredovečnog čoveka. Jup se osvrne oko sebe, uzme sendvič, bez veliké procedúre zagrize, zatim, dva sendviča strpa u džepove.) MLADIČ U BELOM (nasměje se): Tri? JUP: Pa šta? Da si došao pre dvadeset godina, pojeo bih ti radnju. MLADIČ U BELOM: Pre dvadeset godina? Hvala lepo! Pretpostavljam da znáte šta je tu bilo pre dvadeset godina? AMOS: Ne známo. A šta je tu bilo? MLADIČ U BELOM: Šalite se, gospodine, ne verujem da I } ne znáte. Zašto biste, inače, bili ovde? ČuM ste za nacistické logore? (praví pauzu, gžeda ih ljutito, naslavlja) Ovo baš i nije mesto za šalu, zař ne? (pohazuje): Tamo je bio krematorijum... A ovde, baš na ovom mestu, na kome ja stojim, bila je gasna komora! Da, da, tu, pod zemljom... ne volim o tome da mislim, iako radim ovde. Pokúšajte da mislite o tome, šta se tu dešavalo...Pokušajte, ništa ne košta? AMOS: Jesi li siguran daje tu bila gasna komora? MLADIČ U BELOM (uvredi se): Sigurno je da sam siguran! AMOS: Kefalo, reci tom deliji šta je tu bilo. KEFALO: Da kazem? Čekaj, da vidim... (razmišlja, pokušava da se orijentiše): Boga im, sve su ispremeštali! Kako da se snadem?! AMOS: Reci ti, Jup. JUP (nervozan) Ovde, misliš? Šta je ovde bilo? (u tom trenutka...) KEFALO (napraví iskorak, lupl se po glavi): Znam! Klozet! AMOS (nakloní se Kefaht, pa se okrene Mladičů u belom): Dakle, moj delijo, tu gde stojiš bilo je - ono što si čuo. MLADIČ U BELOM (promuca): Ko bi pomislio? AMOS: Da je spomenik podignut malo bliže, sad bi se gordio tačno iznad tog neophodnog zdanja. (Jup se grohotom nasměje. Jedino on.) GOŠER (iznerviran): Zaista veoma smešno. JUP (postiden): Nije smešno, Gošer... Kad Amos lupi, ja morám da se smejem. GOŠER: Amos nije više klinac, mogao bi da prestane sa lupetanjem. (Gošer4'je najstariji - o tome svedoče potpuno seda kosa i mnogo bora na licu. Oděven je pedantno, a gledano spolja, ima samo jedan nedostatok, ali on je veoma upadljiv: nema desnu ruku. Njegov nastup, hod i govor predstavljaju čoveka koji je navikao da mu se pokoravaju. Amos se okrečeprema Sipki, koji sedi izdvojen i čutljiv.) pí t, ;j I i r--. —3 • J '3 >4- AMOS: Reci, Šipka... Tebi ne smetá taj betonski monstrum od spomenika? (Šipka s/je na domaku pedesete godine. Prosedá kosa, visoko čelo, zamišljen i odsutanpogled. Njegov izgled mirnipokreti, blag, ali i superioran osmeh govore o čoveku koji je u harmoniji sa sobom.) SIPKA: Ne verujem da bilo kome smetá... Praktično. AMOS: Da, ne smetá, ne ometá javni saobracaj.... Bolje da su ostavili ruševine i korov. KEFALO: A što ruševine? Baš je lep spomenik. Deluje! AMOS: Naročito kad ga gledaš uz kobasice i pivo. MLADIČ U BELOM: Izvinite... vi ste bivši logoraši? KEFALO: Dabome da jesmo! MLADIČ U BELOM: Pomislio sam, ali nisam bio siguran... Veliká je sreéa da ste se izvukli čitavi! AMOS (ljutne se): A ko ti je, delijo, rekao da smo čitavi? MLADIČ U BELOM (zabezeknut): Izvinite, molim vas... Ja... (Šipka prilazi tricikht, smeši se na sebi svojstven náčin.) ŠIPKA: Molim vas, muštiklu. MLADIČ U BELOM (zbunjen, pa uslužan): Baš muštiklu? Imate sreče... Slučajno imam, inače nemam. ŠIPKA: Da, molim. (Mladič u belom pruža Sipki muštiklu od tilibara.) SIPKA: Ne hvala... Može i sasvim prosta... Na primer ova... (uzme drvenu muštiklu, daje novčanicu Mladicu) Plačam sve... (pokretom ruke) Kusur zadržite... MLADIČ U BELOM (gleda novčanicu): Hvala... Nije trebalo... (pode, gura tricikl, okrene se) Ne propustíte muzej... Tamo su slike iz logora... Možda su vaše slike... Treba da vidite i. muzej, zar ne?! (Mladič u belom odlazi.) KEFALO: Rekao je da su naše slike možda u muzeju? JUP: Sreo sam Musfelda na stanici, skoro smo se sudarili! Gospodin Šturmfírer nije me prepoznao! Ja njega jesam. 195 AMOS (provocira Jupa): Sram ga bilo, zaboravio te! Sad te ne poznaje, a nekada...? JUP (reaguje oštro): Sta, nekada? Pusti to! Známo mi ko je bio Musfeldoy miljenik! AMOS: Nisám glancao njegove čizme svakog jutra. JUP: Dobijao sam za to cigarete i delio ih s tobom! A ti... GOŠER: Dosta! Šta ovo znáči?! Hočete li tako da se ponášate i na sudenju? (rezolutno): Niko odnas nije bio Musfeldov miljenik. Prema tome, niko mu ne duguje ništa! Jasno? (Kefalo ne obrača pažnju na razgovor, isključio se, zuri u pravcu spomenika, iznenada...) KEFALO (uzvikne): Boga mu njegovog! On tamo stoji i čuti! (Društvo gleda u pravcu spomenika — ko stoji tamo? Samo Kefalo vidi, ostali vide samo spomenik.) KEFALO (viče): Jesi li to ti, Šalom?! (ha obeliska se pomoli nečija prilika. Učini korak, zatim stane. Stoji nemo i nepomično uz spomenik, čini se da je njegov sastavni deo.) JUP: Za ime sveta, to je zaista Šalom! (Prilika se najzadpokrene. Sagne se i dohvati pohabanu ručnu torbu, zatim křene, umornim hodom.) (Salom je čovečuljak niskog rasta, čije je godine nemoguče odrediti. Drži se ukočeno, hoda sporo i nečujno, kao da se boji da če nekoga uznemiriti svojim prisustvom. Njegova glava jepognuta ka zemlji, alije pogled ispitivački, nije obořen. Na usnama mu lebdi osmejak, dobročudan pa zloban, prezriv pa srdačan. Obučen je neskladno, odeča kao da nije krojena za njega. Na glavi nosi iskrzani crni šešir, sa širokim obodom. Mogao bi da deluje ko-mično, da njegova prašnjava prilika i izmučen izgled ne izazivaju sažaljenje.) JUP: Dobro, Šalom, šta si rádio tamo sam? ŠALOM: Pozvali su me da dodjem i ja sam došao. KEFALO: Zašto nisi prvo otišao u hotel? ŠALOM: Pozvali su me da dodjem ovamo. [ 1 i 1 í It AMOS: Ovde če biti sudska rekonstrukci]a...- Ne misliš, valjda, da čemo i spavati ovde? ŠALOM: Ja mogu i ovde da spavam. KEFALO: Da li si žedan?Hočeš pivo? (Kefalo mu pruža flašu, Šalom se ne pomera. Samo mu je pogled uperen u Kefala.) ŠALOM: Jesi li ti Kefalo? KEFALO: Da, Kefalo. Ja sam Kefalo (zadovoljan): Jeste li videli? Mene je prepoznao prvog! ŠALOM (upre kažiprstom u Jupa): Jup. JUP (zadovoljan, kroz smeh): Da, da, Jup! Uvek veseo... AMOS: Nikad sit! KEFALO: E, sad je valjda sit. Sad ima svoj bistro. JUP (naljuti se): Kakav bistro? To je restoran! AMOS: A ti, Šalom? Šta ti radiš? ŠALOM: A ti, Amos? Šta ti radiš? AMOS (slegne ramenima): Najčešče ništa. JUP: On piše. Postao je čuveni pisac. Intelektualac. (Šalom pride Sipki koji stoji čutke, sa muštiklom u ustima.) ŠALOM: Je li to tvoja muštikla iz logora, Šipka? ŠIPKA (smeši se): Ne, ona se odavno raspala. ŠALOM: Raspala se ili si je izgubio? ŠIPKA: Najpre sam je izgubio, a zatim se raspala. (Pored Sipke stoji Gošer. Šalom ga pogleda, okrene mu leda.) KEFALO (pokazuje na Gošera): A on? Njega ne poznaješ? ŠALOM (okrene glavu, pogleda u Gošera): Ne! Njega ne poznajem. JUP: Kako to? Pogledaj mu ruku! ŠALOM (ne obrača pažnju): A Edek? Gde je Edek? ' KEFALO (zapanjen): Ko? ŠALOM: Edek. Edek Jašonjski. Zar njega nisu pozvali? JUP: Šta je tebi, šta pričaš? Pa Edek... 1 ispitivanje svedoka. Neka pristúpi prvi svedok! (Pred sudijski kolegijum izlazi Gošer.) SUDIJA: Vaš nadimak je Gošer? GOŠER: Tačno. SUDIJA: Zbog toga što ste levák? GOŠER: Da. SUDIJA: Kako ste izgubili ruku? GOŠER: U ratu. Bio sam aktivní oficir. SUDIJA: A šta ste sada? GOŠER: (posle krace pauze): Ništa. U penziji sam. SUDIJA: Kako ste dospeli u ovaj logor? GOŠER: Bio sam rukovodilac pokreta otpora u logoru za ratne zarobljenike. Moja delatnost je otkrivena i... BRANILAC: Da li ste u ovom logoru nastavili svoju aktivnost? GOŠER: Jesam. Odmah po dolasku povezao sam se sa pokretom otpora u logoru. BRANILAC: Da li je taj pokret bio legalan? (Gošer se samo osmehne.) SUDIJA: Odgovorite na pitanje. GOŠER: Ne, nije bio legalan. BRANILAC: Znači, vi ste kršili zákone? GOŠER: Mi nismo priznávali logorske zákone! SUDIJA (Braniocu): Ne udaljavajte se od teme (Musfeldu): Okrivljeni, ustanite. (Gošeru) Poznajete li tog čoveka? GOŠER: Da. To je SS Šturmfirer Musfeld. SUDIJA: Gde ste ga upoznali? JUP (upadá): Na gala banketu! (Kefalo i Jup se smeju. Sudija lupa čekičem.) SUDIJA (Gošeru): Molim, odgovorite. GOŠER: Upoznao sam ga onog dana kada je postavljen za komandanta našeg odeljenja u „Kanadi".87 SUDIJA: Objasnite nam šta je „Kanada". GOŠER: Tako srno nazivali logorski sektor, u kome je bila smeštena roba, oduzeta od ljudi upučenih u gasne komore. i ľlť' i • l i---'■—- ^ I 1......,1 r; i TUŽILAC: Da lije Musfeld znao kudaodlaze ti ljudi? BRANILAC: Jedino okrivljeni može da odgovori na to pitanje. SUDIJA (Gošeru): Nastavíte. GOŠER (pokazuje): „Kanada" je bila ovde... krematorijum tamo... Mogli srno sve da vidimo i da čujemo. SUDIJA: Okrivljeni, da li je tačno da ste videli i čulí sve što se dešavalo u krematorijumu? MUSFELD: Nisám mogao da vidim sve. Gasne komore su bile pod zemljom. TUŽILAC: Ali vi ste znali šta se u njima dešava... Jeste li znali? MUSFELD: Znao sam. TUŽILAC: I vi ste se slagali sa takvim postupcima? MUSFELD: Nisám se slagao. TUŽILAC: Niste? A šta ste onda protiv takvih postupaka preduzeli? BRANILAC (Gošeru): Gospodine, vi ste řekli da ste bili očevidac dogadaja koji su se zbivali u logoru. Mislim na krematorijume i spaljivanje ljudi u njima? Jeste li řekli? GOŠER: Jesam. BRANILAC: I vi ste se slagali sa takvim postupcima? GOŠER: Ne. Nisám se slagao. BRANILAC: Niste? A šta ste onda protiv takvih postupaka preduzeli? TUŽILAC: Prigovor. Pitanje je neumesno. SUDIJA: Prigovor odbíjen. (Gošeru) Odgovorite. GOŠER: Preduzeo sam sve stoje bilo u mojoj moči. SUDIJA: Da čujemo pojedinosti. Molim, što kráče. GOŠER: Ja i moji drugovi radili smo u odeljenju koje srno nazivali „drogerijska radnja". Sortirali smo četke za zube, češljeve, sapune, pomade... SUDIJA: Koliko vas je bilo u tom odeljenju? GOŠER: Osmorica. Ja... Sipka... Amos... Jup... Kefalo... Šalom... (Sipka, Amos, Jup, Kefalo, Šálom, redom zauzimaju svoja mesta u „drogerijskoj radnji". Osvetljenje se menja. Spomenik u pozadini dobija kontúre krematorijumske zgrade sa zdepastim, pravougaonim dimnjakom. Večni ogan, na vrhu obelisk, sada je plamen iz dimnjaka krematorijuma.) SUDIJA: Ostala dvojica... (čita iz beleške pred sobom): Edek Jašonjski i Zelman Levental... Je li tako? GOŠER: Tako je. Edek i Zelman... (Pojave se Edek i Zelman. Obučeni su u prugasta logoraška odela. Edek je mlad, jedva da je prekoračio dvadesetu godinu. On zrači neukrotivom energijom koja njegovo lice čini posebno lepim. Zelman je sušta suprotnost Edeku. Ne samo da je mnogo stariji od njega - taj ružni čovek spuštenih ramena ipovijenih leda kao da je stalno na oprezu, spreman daprimi i otrpi iznenadni udarac. Medutim, iz njegovogpogleda i glasa izbija skrivená snagá zanesenjaka.) GOŠER: Od rukovodstva pokreta otpora dobio sam saglasnost da organizujem sabotáže u lcrematorijumu... (ne govori sudijskom kolegijumu, nego grupi logoraša)... Obaveštavačemo ljude iz transporta da ih ne vode na kupanje, vec u gasnu komoru... SIPKA: Kakva razlika? Zar ishod neče biti isti? GOŠER: Ne, neče biti isti. Makar i delimična neposlušnost i panika poremetiče njihov proces. Smanjili bismo dnevni promet napola! AMOS (šegači se): I tako če dnevna proizvodnja íjudskog pepela opasti za pedeset posto. (Jup se nasměje.) GOŠER (suvq): Amose, stáni pored vrata i pazi da nas neko ne iznenadi. (Amos nevoljno, aliposlušno izvršava naredjenje.) EDEK: Gošerov predlog nije loš, Šta ti misliš, Jup? JUP: Ja mislim da smo dosta zevali u nebo. KEFALO: Jeste... Aľ šta ako nas otkriju? í '^-~ľ U íl JUP: Zna se - šta. GOŠER: Prema tome, složili smo se? ZELMAN: Gošer... Da lije dobro to što hočeš da učiniš? GOŠER: Malopre sam objasnio zbog čega je to dobro. Zašto me nisi slušao, Zelmane? ZELMAN: Slušao sam te, Gošer, i čuo kako govoriš svoju istinu, onu u koju ti veruješ. Ali to nije istina u koju veruju oni koji umiru pred nama. Tog trenutka odjekne strogo profesionalan glas iz zvučnika. GLAS IZ ZVUČNIKA: Pažnja! Pažnja! Vi se nalazite u kupatilu. Vi se nalazite u kupatilu. Svucite se. Molimo vas, budite što brži da ostali ne bi dugo čekali svoj red. Hvala. (Iz zvučnika se sada čuje vedra melodija: „Adieu, mein kleiner Garde-Offizier, adieu. .."9/) GOŠER (Zelmanu): Čuješ li? To je istina u koju oni veruju! ZELMAN: I odlaze mimo u smrt. EDEK: E, od sada neče iči mirno! Biče nereda! ZELMAN: Nereda neče biti. GOŠER: Šta si rekao? ZELMAN (siguran u sebe): Oni se neče pobuniti. EDEK: Šta?! Neče se buniti ako saznaju šta ih čeka? ZELMAN: Oni znaju šta ih čeka. JUP: Kako znaju? Otkud mogu da znaju? ZELMAN: Naučilo ih je vekovno iskustvo, oni osete žar lomače i pre nego što je zapaljena. JUP: Sveca mi, on govori kao prorok. EDEK: Lud čovek. Kome su potrební proroci? Buntovnici su sad potrební, ne zatucani propovedŕiici! ZELMAN: Naši dželati priželjkuju buntovnike. Oni bi voleli da žrtve progovore njihovim jezikdm. Ali njihov jezik nije i naš jezik! On je tvoj jezik, Gošer, čini onda ono do čega je rieprijatelju stalo i nečeš ih pobediti, ne. Mi černo ih pobediti. Oni više strepe od našeg čutanja i od naše pokornosti, nego od vaše pobune! "1 203 KEFALO: Sta on priča? Znaš šta, Zelmane, kaži ti glasno i jasno: jesi li sa nama, ili, nisi? EDEK: Čuli smo da nije! JUP: Je ľ Zelmane, da se ti ne bojiš, a? (Zelman se samo tužno osmělme. Sipka mupriäe.) SIPKA: Razumeli smo mi tebe, Zelmane. Samo, na žalost, ne znaju svi kuda ih vode. Mnogi to ne znaju. ZELMAN: Oni koji to znaju, nisu se ni do sada bunili, a oni koje čete vi obavestiti učiniče isto što i ostali. EDEK: Gošer, Sipka, gubimo vřeme! Zař ne vidite daje zatucan? GOŠER: U redu, idemo na dogovor. (Zelmamt) A ti, pazi kome govoriš i šta govoriš! JUP: Zucneš li nešto - znaš šta ti sleduje? ZELMAN: Znam. KEFALO: Onda pazi Zelmane, molim te, pazi... (Odlaze svi osim Zelmana i Saloma. Sudijski kolegijum, takode, napušta scénu.) ZELMAN: Šta čekaš? Idi s njima, treba da radiš ono što rade ostali. ŠÁLOM: Rekao si da to ne treba raditi. ZELMAN: Ja sam rekao i to je dovoljno. Nema potrebe da ponavljaš istinu koja je vec izrečena. Ako ja móram da strádam zbog nje, možemo to nazvati voljom božjom, ako i ti strádaš zbog iste istine, onda nas sa pravom mogu nazvati budalama. ŠÁLOM: Ali ako ti strádaš, šta ču ja, Jevrejin, sam, medu njima'strancima? ZELMAN: Istina koju sam ja izrekao nije jediná. Zato čekaj svoj red. Razumeš? Čekaj svoj red! A sada idi kod njih i postupaj onako kako ti oni kažu. Idi. (Zelman odlazi. Salom ostaje, nepomičan ipognute glave. Osveíljenje se menja. Upozadinije ponovo spomenik. Na vrhu obetiska plamti večni oganj.) (Za stolom, u hotelskom salonu, mesta zauzimaju Gošer, Sipka, Amos, Jup i Kefalo. Amos sipa sebipiče, ispija.) 1 I i Ľi [I "1 GOŠER: Mnogo piješ, Amos. AMOS (imitira sud) Prigovor! To je samo konstatacija! (Kefalo i Jup se smejú.) JUP: Je ľ istina, Amos, da si se četiri puta ženio? AMOS: Ňisam brojao, moj advokát vodi računa. Nego, reci i ti nama Jup, kako to da imaš više sinova nego prstiju na ruci? JUP: Pojma nemám kako. Sinove ne brojim, brqjanje mi je slabija strana. Žena vodi računa o tome. (Smeh.) AMOS: A ti, Sipka? Jesi li ponovo oženjen? SIPKA: Ponovo? Radi čega? (Tajac.) (Jup primeti čutljivog, nepomičnog Saloma.) JUP: Šta je tebi, Šálom? Pretvorio si se u kip? Zar nečeš da nam se pridružiš? (Šálom se ne pomera s mesta.) AMOS: Hajde, dodi ovamo. (Šálom príde njihovom stolu.) ŠÁLOM: Zelman je rekao da dodem i ja sam došao. Naredite šta treba da radim. JUP: Radi šta god hočeš! ŠÁLOM: Zelman je rekao da postúpim onako kako kážete. GOŠER: Slušaj, Šálom, ostavi Zelmana na miru! Ti vrlo dobro znaš da je on odavno mrtav. ŠÁLOM: Ja znam da je čovek po ímenu Gošer odavno mrtav. (Gošer ustane, čini se da če da piane. Šálom ga posmatra, sa podrugljivim osmehom na itsnama. Gošer se savlada.) GOŠER: Ko če sa mnom? Idem da razgledam grad. KEFALO: Zar danas nemamo sudenje? JUP: Ti se nekud žuriš? KEFALO: Sigurno da se žurim. Ja nisam svoj gazda kao ti. JUP: Je ľ, sveca ti seljačkog, a šta ti zapravo radiš? KEFALO: Misliš - gde? (pošle kračeg kolebanja) Radim u jednom ministarstvu... (naglo ustane) Hôčemo li, Gošer? (Jup, Gošer, Kefalo, odlaze.) AMOS: Sedi, Šálom. (Šálom sedne.) AMOS: Šta piješ? Konjak, votku, viski? 'ŠÁLOM: Sve. AMOS: Sve zajedno? ŠÁLOM: Može i zajedno. (Amos se smeje, sipa pice Šalomu.) (U hotelski salon ulazi Estera. Sedne za obližnji sto. Šálom ispija čašu, dostojanstveno i sa lakočom.) AMOS: Gde si naučio tako da piješ? ŠÁLOM: Tamo gde i ti. AMOS: Šta si ti, u stvari? SALOM: Ono što si i ti, AMOS: Pitam, šta radiš? ŠÁLOM: Čekam svoj red. AMOS: A gde živiš? ŠÁLOM: Ovde. AMOS: Sada. A gde si bio pre? ŠÁLOM: I pre sam bio ovde. AMOS: Predaj em se. Ništa te više neču pitati. (Šalomov pogledpočiva na Esteri.) ŠÁLOM: Ona žena je logorašica. AMOS (Sipki): Proveriču. (Amos príde Esteri. Ona nezainteresováno pogleda u njega) AMOS: Izvinite... Možda je zabuna... Vi ste logorašica? (Estera ima oko četrdeset godina. Tragovi nekadašnje lepote još su vidljivi, zahvaljujuči harmonicnim crtama líca i krupnim očima. Ono što tu ženu čini izuzetno privlačnom, nalazi se izvan domašaja površnogpogleda. Iza njene upadljive mirnoce, iza sanjive odsutnosti i gotovo svetácke skrušenosti krije se energija satkana od najtananijih emocija i najžeščih strasti. Obučena je s ukusom, ali skromno. Jediní upadljivi detalj na njenoj garderobije t 3 J V-.--1 i —' svileni šal, obmotan oko vráta. Amos trenutak čeka i uz osmeh izvinjenja, širi ruke.) AMOS: Znači, greška (okrene se da pode). ESTERA (náglo): Da... Jeste... Logorašica sam... (Amos se okrene.) AMOS (nije iznenaden): Moji drugovi i ja takode smo logoraši. Biče nam drago ako predete za naš sto. (Estera se koleba, ipak, ustaje. Prati Amosa do stola. Sipka i Šálom ustaju.) AMOS: Pogodio si, Šálom... (Šálom okreče leda, ne sluša ga. Sporím hodom napušta hotelski salón. Sipka pruži Esteri ruku. Predstavlja se.) ESTERA: Zovem se Estera. SIPKA: Oho? Zvezda?! Lepo ime. ESTERA: Imepotiče iz „Kuče lutaka" (Očekuje reakciju, nje nema. Sipka se smeši, Amos je nudí pičem. Sedaju u tišini. Amos sipa konjak u čistú čašu sa stola.) ESTERA (ispija naglo): Čuli ste za „Kuču lutaka"? SIPKA: I čuli i videli. ESTERA (uznemirena): Bila sam tamo, više od jedne godine... AMOS: Svedok ste na sudenju Pendelu? (Estera ne stiže da odgovori ha pitanje, spolja se čuje ratoborni ženski glas. Svi gledaju u tom pravcu.) IRIS (van scéne): Zašto hodam bosa? Gospodine, ja hodam bosa uvek, a naročito kad mi se prohte! Da li je to ovde zabranjeno? Da nije možda, nemoralno? (Pojavi se Iris. Drži cipele u ruci. Ona je vitkonoga, uskostruka žena, blizu tridesete. Na njenom privlačnom lícu godine su ostavile neke tragove, ali nisu naškodile njenom agresívnom, šarmu. Živahna je, graciózna, sva u pokretu i gestu. Prijatan glas deluje izveštačeno, kao i njeni osmesi. Ona je autentična slika umiljatog, kapricioznog deteta, naviklog da mu se ugada iprašta. Iris ugleda društvo. Baletski doleprša.) IRIS: Zamisli, Estera, ovaj zatucani svet u hotelu misii da je nemorálne- hodati bos. Optužili su me da sam ja krivá što sam nagazila na ekser. Sobarica kaže daje taj ekser moj...! Valjda misii da sam fakir i da vučem eksere sa sobom... (odglumi) A možda je ekser zardao? Nisám valjda toliki baksuz? (visoko diže nogu i pokaze taban Amosu): Vidite li nešto, gospodine? AMOS: Vidim, gospodice, i više nego što treba. IRIS (provocira): Da li vam to kvári raspoloženje? AMOS: Naprotiv! IRIS (koketná, smeje se): Onda gledajte dok môžete (Amos se smeje, nudijoj stolicu da sedne.) Estera mila, ko su ovi dragi ljudi s tobom? ESTERA: Bivši logoraši. IRIS: Pa, društvo, zdravo. Ja sam Iris. Vidite, kakav sam ja magnet? Prvi dan u Aušvicu i vec sam privukla ekser. (Amosu) Šta pijete? ' AMOS: Konjak, za početak. IRIS (nasměje se): Divno, volim da pomažem početnicima. (Amos joj sipa piče. Iris pokaže na flašu ispred Amosa.) IRIS: Osim ovoga, čime se gospodin bavi? AMOS: Pišem. A vi? IRIS: Izgovaram gluposti koje drugi pišu. Pazite štapišete (koketno ispija piče, Sipki) A zašto vi stalno čutite? SIPKA (smeši se): Pored vas, to ňije teško. . IRIS (prihvata igru): Šta ste vi? Da pogadam? SIPKA: Nema potrebe. Ja sam vaš gledalac. IRIS (gleda ga ispitivački): Pardon, ja nemam apatične gledaoce. (zevně) Izvinite, loše sam spávala. Kad putujem vozom, uvek loše spávam. Mrzim vozové. Neverovatno, putovala sam u istom kupeu sa Esterom... Prepoznale smo se kad smo sišle sa voza... Katastrofa, a zajedno smo bile u logorskom burdelju... više od trista šezdeset i pet dana... Zar ne, Estera? ESTERA (zhunjena); Vec sam im rekla. AMOS (Iris): Vi, u „Kuči lutaka"? Koliko godina ste tada imali? IRIS: Dodite na Pendelovo sudenje i doznačete detalje. I više. r iL 3 1 a L 3 L 1 •1 ~i 91 ' j 'letí ESTERA: Sa sudenja je isključena javnost. IRIS: Na tvoj zahtev? ESTERA (pogne glavu): Na zahtev Pendelovog branioca. IRIS: Matora budala! Kakvo je to sudenje bez novinára? (Izvuče iz tašne flašu sa kolonjskom vodom, zatim stavi nogu Amosu u krilo.) Budite ljubazni, namažite mi ranu. AMOS (pokaže na Siplai): Obrátite se njemu. On je lekár. (Iris se okrene Sipki. Pruža flašicu.) SIPKA (odmahne glavom): Vama krvare tabani, gospodice, a ja sam samo specijalista za srce. IRIS (uvredena): A lekárska etika? Šta je sa njom, gospodine doktore? (Ne zanima je više okršaj. sa Sipkom, tog trenuikapojavio se Pendel.) Estera draga, vidi ko dolazi! (Pendel je sedokosi gospodin, niskog rasta, prilično iznad pedesete. Patkast hod, sedi brkovi i rumeni obrazi ulivaju poverenje. Obučen je sa merom i ukusom dobro situiranog malogradanina. Pendel za trenutak zastane, preletí ravnodušnim pogledom preko salóna, a zatim ponovo krene. U tom trenutku Iris dohvati svoju cipelu i svom snagom je hitneprema Pendeln. Cipela pogada cilj. Pendel zastane.) IRIS: Hej! Čika Pendel! Jesi li to ti? (Pendel sa čudenjem zúri u Iris. Ona mu príde šepajuči.) IRIS: Čika Pendel me ne prepoznaje. Razočarana sam... PENDEL: Pa to je mala Iris! Vidi, vidi, izrasla je u pravú lepoticu! Je li moguče? IRIS: Izrasla je kao što vidiš! (smejulji se) A ti si ostario, je ľ moguce? Mala Iris je verovala da su te dávno smakli... PENDEL (kiselo): Imali su pametnija posla. IRIS: Nadám se da su ovog puta besposleni. PENDEL: E, jesi bezobrazna! Ista, kao što si bila! (Smejidje se oboje.) IRIS: A ti, jesi li još uvek besan pas? (Pendel gleda u Amosa, Sipku, Esteru.) PENDEL (nesiguran): Ja sam miran i pošten gradanin... (Estera ustane. Pendel joj prilazi, nije mu jasno da li se I 209 poznajii. Javlja se Esterin muzički lajtniotiv: terna iz prvog dela oratorijuina „Dies irae" - Lamentatio.'"') PENDEL (Esteri): Imam svoju malu radnju, prodajem antikvitete... (Estera je odsutna, ne gleda u njega, vec u neku neodredenu tačku. Pendel se naglo okrene. Pode.) IRIS: Hej, dedice! Imaš li kola ovde? PENDEL (okrene se): Imam. IRIS: Mogao bi da me poyezeš na sudenje. PENDEL: Ako móram, zašto ne...? Krečem odmah. (Odlazi) IRIS (viče za njim): Cekaj me! (obuva cipele na brzinu, obrača se društvu) Potražite me... (Iris otrči. Sipka i Amos ustaju.) AMOS (Esteri): Želite Ii da vas otpratimo? (Estera ga ne čuje. Obuzeta je svojom muzikom koja je sve dominantnija. Sipka daje glavom znak Amosu da krenu. Odlaze. Pojavi se Šálom. Prilazi Esteri. Čutke je posmatra. Esterin muzički motiv se postepeno gubi.) ESTERA: Ko si ti? ŠÁLOM: Znaš li šta znači „šálom"? ESTERA: Znam. Mir. ŠÁLOM: AH oni se varaju.. Ja im ne donosím mir. A ti? ESTERA: Ne znam. ŠÁLOM: Plašíš li se? ESTERA: Ne. ŠÁLOM: A ako budu razvaljivali usta kad te vide? ESTERA: Necu ih primečivati. ŠÁLOM: Nemo su nas ispratili, iako su znali kuda idemo. ESTERA: Ne zaboravlj am. ŠÁLOM: Onda im bez reči podmetni obraz, da budu siti svoje šramote... (Salom odlazi. Čuje se galama mnogobrojne dece, njihov smeh, nadvikivanje. Odjekuje školsko zvono. l 1" ÍL- í it.: f ľ] Svoja mesta zauzimaju sudijski kolegijum, okrivljeni Pendel i Iris.) SUDIJA: Dalije „Klub za vojničkurazonodu" bio smešten u ovoj školi? ESTERA: Da. U suterénu je bila smeštena straža, u prizemlju je bio salon, a mi smo bile na spratu... SUDIJA: Jesu li sve žene dovedené iz logora? ESTERA: Ne. Bilo je oko dvadeset pravih prostitutki. SUDIJA: Kako to mislite „pravih prostitutki"? ESTERA (zbunjena): Misiím... TUŽILAC: Da li ste i vi u „Kuču lutaka" dovedeni iz logora, ili ste...? ESTERA: Dovedena sam iz logora. TUŽILAC: Kada i kako vam je postalo jasno da ste dovedení u javnu kuču? SUDIJA: Zar nemate neki blaži izraz, doktore? TUŽILAC: Plaším se da su ostali izrazi mnogo gori. BRANILAC: Mi govorimo o „Klubu za vojničku razonodu", kolega! TUŽILAC: Mi ovde govorimo o logorskom burdelju, kolega! SUDIJA: Gospodo... Tiše, molím vas. U susednoj prostoriji je nastáva. (Esteri) Odgovorite na pitahje tužioca. TUŽILAC: Da ga ponovim? ESTERA: Nije potrebno. Pitali ste kada mi je postalo jasno da sam dovedena u javnu kuču. Onda kada su mi objasnili šta treba da radim. TUŽILAC: Objasnili su vam da čete primáti u posetu vojnike? ESTERA: Da. TUŽILAC: Koliko dnevno? (tajac) Dvojicu? (tajac) Petoricu? (tajac) Sedmoricu? ESTERA: Više od desetorice. TUŽILAC: I vi ste pristali da obavljate taj „posao"? ESTERA: Jesam. J í 211 tó1. TUZILAC: Zašto? > ESTERA: Morala sam... TUŽILAC: Zašto ste morali? BRANILAC: Prigovor. Tužilač se udaljio od predmeta sudenja. SUDIJA: Prigovor odbijem (Esteri) Ako sam dobro razumeo, vi ste bili prinudeni na blud? ESTERA: Da. Bila sam prinudena. TUŽILAC: Šta se dešavalo logorašicama koje su se suprotstavile prinudi? ESTERA: Bile su ubijene. TUŽILAC: Ubiti se može na bezbroj načina. Navedite bar jedan. ESTERA: Mučili su ih... TUŽILAC: Mučiti se može na bezbroj načina. Navedite bar jedan. ESTERA: Tu, dole... U podrumu... Zakopali su ih... Samo su im glave virile... (učuti na trenutak) TUŽILAC: Dalje? ESTERA: Zakopali su ih u podrumu... TUŽILAC: To smo vec čuli. Dalje... . ESTERA: U podrumu je bilo mnogo pacova... TUŽILAC: Dalje! ESTERA: U podrumu... Bio je mikrofon... U našim sobama bili su zvučnici... (Iznenada se začuje dečiji hor. Deca, ritmički skladno, skandiraju latinské predloge: Ante, apud, ad, adversum -circum, circa, citra, cis -contra, erga, extra, intra -infra, inter, juxta, ob -penes, pone, post, praeter -prope, propter, per, secundum -supra, versa, idtra, trans... Sudija rasejano prati skandiranje dece, ritmičkim pokre-tima ruke. Trgne se. Lupa čekičem.) 1 ""1 J t i a sada me nosi vetar..." (Ulazi Sipka. Jedno vřeme, čutke, posmatra Iris. Ona puzi na kolenima. Kupa po patosu. Čini se da ne primečuje Šipku. Mladič sa gitarom tího svira na gitari.) SIPKA: Tražite svoju lutku? IRIS (ne osvrnuvši se) Vi sve znáte, dosadni ste. SIPKA: Šta može da krije devojčica u „Kuči lutaka"? IRIS (sedne na patos, jedno vřeme, gleda ga podozrivo): Sipka, znáte li da vas ja poznajem? Posmatrala sam vas kad ste prolazili ovim putem. Uvek odande, sa onog prozora... SIPKA: Nisám prolazio ovuda. IRIS: Jeste. Prolazili ste. Svakog jutra i svake večeri. SIPKA: To nisam bio ja, Iris. IRIS: Ali mogli ste da budete. Baš vi. (Sipka sedne na patos, pored Iris.) SIPKA: Da (nasmeši se). Da, sad se sečam. Jednom ste mi bacili kroz prozor cigarete, zar ne?! IRIS: Ne, to nisam bila ja. SIPKA: Mogli ste da budete. Baš vi. (Cute trenutak, samo se gledaju.) IRIS (prijateljski): Ne mogu da vas zamislim u lekarskoj ordinacřji. (Sipka se smeje. Ulazi Amos. Nije přimeten.) SIPKA: Naravno da ne môžete, i ja sam glumac... Ostalo je vesta kamuflaža. U stvari... Ja sam mornar, gnjurac, lovac, istraživač...Vozim pseču zapregu kroz snežnu divljinu, borim se sa vukovima... (Amos im pride.) AMOS: Čuveni kardiolog, ukrotitelj zveri, ukrocen, leži na patosu... IRIS (ustane, prekine Amosa, smešise) Morám hitno nešto da pojedem, gladna sam. Amose, imaš li možda sendvič pri ruci? AMOS: Bife je preko puta, gospodice. f,:j f 3 i 1 I 'J í i ; |i If "I L-J R33' I 11» 1 \aí 1 IRIS (odlazi, vikne): Pa društvo, potražite me! (Otrči. Odlazi i Mladič sa gitarom.) AMOS: Kao što vidiš, doktore, može se lečiti i sopstveno srče. Nije nimalo komplikováno. SIPKA: Jednostavnije je pisati ljubavni roman. Ili nije? (Obojica se smeju.) Pišeš li nešto novo? AMOS: Zašto pitaš? Kkod vas i onako ne štampaju moje knjige. Za vaše sam mračan i bez ideja, a za naše sam orijentisan isuviše levo. Neko je očigledno okrenuo leda suncu i izgubio ori-jentaciju. SIPKA: Nisam znao, Amos, da i ti ljude deliš na „vaše" i „naše". AMOS: Nisam ih ja podelio. Ako baš hočeš da znaš, u mojim delima nasilje se ne deli na istočnu i zapadnu varijantu! SIPKA: Ti sudiš nepristrasno? AMOS: Ja ne sudim! Pomalo opominjem... SIPKA: Opominješ? I? Ljudi više ne vrše nasilja? AMOS (plane): A šta ja mogu? Ne mogu da izmenim ljude. Ne verujem više u te gluposti. Niko ljude ne može izmeniti! SIPKA: Nisu svi ljudi isti, Amos. AMOS: Svi su isti! I nikada se neče izmeniti! (Sudijski kolegijum zauzima svoja mesta. Retrospekcija. Vlaze Edek, Jup, Gošer, Salom.) AMOS: Jednog dana ljudi če se izmeniti... SIPKA: Nisu svi ljudi isti, Amos. EDEK: Amos ima pravo: ljudi se moraju promeniti, postojače svet bez logora ili če biti logora; ali sveta neče biti. SIPKA: Na žalost, moguč je i kompromis Edek. Biče logora i bióe sveta koji če to dozvoliti. GOŠER: Komunisti to neče dozvoliti! (Dolazi Kefalo. Uzbuden je.) KEFALO: Gošer! On je saznao! GOŠER: O kome govoriš? KEFALO: Pa, on! Musfeld! Saznao je! 219 i i JUP: Otkud znáš? > KEFALO: Čuo sam... Kaže, to je sabotaža! AMOS: Šta černo sada Gošer? GOŠER: Samo mirno... Možda ne zna sve. KEFALO: Zna, zna... Sve zna! JUP: Dolazi Musfeld! GOŠER: Na posao! Brzo! (Razilaze se. Edek nestoje. Pred sudijskim kolegijumom ostaje jedino Kefalo.) BRANILAC: Zanima me, gospodine, kako ste čuli daje Musfeld saznao za vašu sabotažu? KEFALO: On je bio u svojoj kancelariji, a ja u susednoj prostoriji... BRANILAC: S kim je bio u kancelariji? KEFALOrSa naredňikom Vosom. SUDIJA: Koje ta osoba? TUŽILAC (čita iz beleške): SS Šarfirer 13/ Helmut Vos, roden 1922. godine, pre rata pekárski radnik, poginuo na frontu, februára 1945. godine. BRANTLAC: Recite nam o čemu su razgovarali Musfeld i Vos. KEFALO: Pa sad... Treba se setiti... BRANILAC: Pa, setite se. KEFALO: Vos je rekao: „Aha, sad černo ih udesiti... Zreli su za vešala." A Musfeld je rekao: „Ne treba s njima zapetljati..." TUŽILAC: Da nije Musfeld rekao: „Ne treba s njima peťljati?" KEFALO: Pa tako sam i kazao. BRANILAC: Nije tačno! Vi ste řekli: „Ne treba s njima zapetljati!" KEFALO: Tako je. TUŽILAC: Pažite, molim vas. Řekli ste „petljati". „Petljati", a ne „zapetljati"! BRANILAC: Svedok je upotrebio izraz „zapetljati". U stvari - „komplikovati". A nikako - „petljati"! SUDIJA (Kefalu): Molim vas, ponovite šta ste řekli. i I rx !; .d-........ KEFALO (očajan): Sad više ni ja ne znam. (Jup se smeje. Kefalo je besan.) KEFALO: Boga mu! Kao daje ta jedna reč toliko važna! TUŽILAC: Razumljivo daje važna! Vi ste policijski agent. Trebalo bi da znáte koliko u praksi sve zavisi od jedné reči. KEFALO (zbunjen): Mislite-ja? Paja... JUP (ljut): E, sveca mu njegovog! (Sudija lupa čekičem.) SUDIJA (Kefalu): Nastavíte. Šta ste još čuli? KEFALO (besan): Ništa. (posle kráče pauze, přibrán) Jedno vřeme... A onda, opet čujem.. Vos kaže: „Moramo ih odmah prijaviti Politickom odeljenju!" 14/ A Musfeld kaže:.„Mi smo saznali, mi čemo i dejstvovati..." TUŽILAC: Okrivljeni, kako ste otkrili da logoraši 1 II.!: J...... organizujú sabotažu? MUSFELD: Ja nisam otkrio. Neko me je obavestio. TUŽILAC: Ko? MUSFELD: Jedan logoraš iz mog odeljenja. TUŽILAC: Ko?! MUSFELD: Ne želim da odgovorim na to pitanje. BRANILAC: U vašem je interesu da odgovorite. MUSFELD: Ne mogu. Šmátram svojom obavezom da ime tog čoveka držim u tajnosti. SUDIJA (lupa čekičem): Nastavljamo rekonstrukciju dogadaja. (Logoraši su na svojim mestima u „Kanadi". Rade. Medu njima je i Edek. Dolazi Musfeld u pratnji Vosa. On je stasit, crnomanjast mladič, uspravnog držanja, dečačkih črta lica. Esesovska uniforma stoji na njemu kao salivena. Naoružan je pištoljem.) VOS: Prekini posao! (Svi stoje u iščekivanju. Musfeld ih jedno vřeme čutke odmerava, zatim upre kažiprst u Amosa.) MUSFELD: Ti, mali! Moja kancelarija je u neredu. Zar ti nisam rekao daje očistíš? AMOS: Očistio sam je. ? MUSFELD: Sad češ ponovo! Hajde! (Amos okleva.) MUSFELD: Šta je? Šta čekaš? (Amos ne polazi.) GOŠER: Čuo si naredenje. Gubi se odavde! (Amos odlazi.) MUSFELD: Sve znam. Da li ste svesni da ovde postoji samo jedna vrsta kázne za sabotažu? (nema komentára) Da li ste svi učestvovali u toj glupoj avanturi? (nema odgovora) VOS: Odgovorite! GOŠER: Svi. MUSFELD: Onda vas sve čeka ista kazna. Jasno? (Tajac.) VOS: Bičete svi obešeni! Jasno? EDEK: Jasno! MUSFELD (príde Sipki): I ti si bio u to umešan? ■ Sipka čuti. Klimne glavom. MUSFELD (Jupa): A ti? JUP: Naravno. MUSFELD (Šalomu): I ti? ŠÁLOM: I ja. MUSFELD: Lepo... Solidaraost... Ali ja znam istinu. Niste svi bili umešani! Ne svi, samo j e d a n! Razumete li? Jedan! I taj če biti kažnjen! Ko je taj? (Tajac dugo traje. Najzad, Šálom istupi.) ŠÁLOM: Ja sam taj. MUSFELD: Ti? ŠÁLOM: Ja, ja sam kriv za sve. (Krene ka izlazu, mrmlja.) Kriv sam. MUSFELD: Stani! (Šálom stane.) MUSFELD: Nisi ti taj. (Okrene se ostalima, posmatra, svakogponaosob odmerava. Najzad, upre kažiprst u Edeka.) MUSFELD: Ti! Eli 1T, fax r i jIľt-'-tj----- .li ILp-' " 1 trá r i tes (Edek se osmehne, zatim, istupi.) ■ MUSFELD: Kazna če se izvršiti odmah.. (Vosu) Vodite ga! VOS: Hajde, mustro. Kreni! (Edek pogleda ostale) EDEK: Nastavite posao! (Odlazi upratnji Vosa. Sudijski kolegijum napušta svoja mesta.) (Kafana. Gošer, Sipka, Šálom, Jup, Kefalo, sedaju za sto. Ulazi i Musfeld sedne za izdvojen sto. Pojavljuje se i Amos. Nosi velikí pehar.) AMOS: Prazna antikvarnica i samo ovaj preživeli trofej! Trista godina star. JUP (prezrivo): Na šta trošiš pare, čoveče? KEFALO: Posteljinu treba kupovati, jeftinaje... (učuti) (Amos sedne. Baca na sto hrpu novina. Gošer uzme novinu.) GOŠER: Pišu li nešto o sudenju? AMOS: Pišu... Naročito o izdaji jednog od logoraša... GOŠER (vráti novinu): Tako nam i treba! Dozvolili smo da ime izdajice ostane tajná. Sad sumnja pada na sve. KEFALO: Zar na sve? Zašto onda nismo rekli ko je iz- dajica? ŠÁLOM: Nismo rekli, jer ne známo ko je. GOŠER: Svi známo da nas je izdao Zelman Levental! ŠÁLOM (ustane od stola): Mi známo samo to koje izdao Zelmana Leventala! (odlazi) (Svi čute. Amos pokúša da podstakne razgovor.) AMOS: Kakav je bio ručak, Jup? JUP: U mom restoranu takvu hranu služimo poreznicima... (gleda u Kefala) Naravno... I policajcima... AMOS: Ma nemoj, a šta ti imaš protiv policije? JUP: Ne volim ljude koji pendrekom zaradujú hleb. KEFALO: Ja ne upotrebljavam pendrek! AMOS: Ti si, znači, dobar kapo?15/ KEFALO: Šta me gledate? Šta hočete od mene? Ja sam običan agent, hapsim kriminálce... 223 JUP (upre prst u Musfelda): Možeš da uhapsiš onoga? KEFALO: Ja? Kako da ga hapsim?! Ne izdajem ja naloge! AMOS: Dabome. Ti samo izvršavaš naredenja. KEFALO: Pa svi mi... Boga mu! Svi mi izvršavamo nečija naredenja! Je li talco, Gošer? Kaži im! (Gošer ne odgovara. Na trenutak zavlada nelagodna tišina.) AMOS (nasměje se): Šta bi uradio policajac Kefalo kad bi bio čuvar logora? Ne biti, iľ ne ubiti - pitanje je sad! (Musfeld ustaje od stola, počinje rekonstrukcija...) KEFALO (drekne): Prekini posao! Mirno! (Svi ustaju. Stoje u stavu mirno. Musfeld im pride. Sudijski kolegijum zauzima svoja mesta.) MUSFELD: Treba da čuvate svoje usijane glave, ja to ne mogu umesto vas. Razumeli srno se... (drekne) Svako na svoj posao! BRANILAC: Gospodine Musfeld... MUSFELD: Izvolite, gospodine? BRANILAC: Postavljam vam značajno pitanje: šta bi se desilo da ste slučaj sabotáže prijavili Politickom odeljenju? MUSFELD: Celo moje odeljenje bilo bi likvidirano. BRANILAC: Znáči, vaša namera je bila da spasete šestoricu logoraša sigurne smrti? MUSFELD: Da. Moja namera je bila da sprečim najgore. TUŽILAC: Jedan čovek je ipak ubijen. MUSFELD: To se nije moglo izbeči. Neko je morao da bude kažnjen. TUŽILAC: Neko, koga čete vi izabrati? MUSFELD: Ja sam bio njihov komandant. TUŽILAC: Prema tome, vi ste odlučivali. Zašto onda niste izabrali onoga koji se dobrovoljno javio? MUSFELD: Da ste vi bili na mom mestu, izabrali biste Jevrejina? TUŽILAC: Zašto, dakle, niste izabrali Jevrejina? 71 :,«r.í J < I 1 L C ľ] MUSFELD: Zbog toga što je Jevrejin. TUŽILAC: To kážete sada. A kako bi glasio vaš odgovor pre dvadeset godina? MUSFELD: Bio bi isti. TUŽILAC: Dozvolite da u to sumnjam. MUSFELD (plane): Jednog sam morao da izaberem! TUŽILAC: I izabrali ste studenta Edeka Jašonjskog. Zašto baš Edeka Jašonjskog? SUDIJA: Gospodo, o tome drugi put! (lúpi čekičem) Sudenje če se nastaviti. (Sudijski kolegijum napušta svoja mesta.) (Kafana. Mesto za klavírom zauzima Mladič sa gitarom. Svira. Gošer, Sipka, Amos, Jup, Kefalo,.sedaju za.sto. Pridružese Estera i Iris. Za odvojenim stolom sedi Musfeld. Jup preteči krene prema njemu.) GOŠER: Ne izazivaj ga! (Jup pridje Mladicu sa gitarom.Dogovara se s njim. Mladič svira „Adieu, mein kleiner Garde-Offizier... " Jup peva, Iris se pridruží. Musfeld sedi, zamišljen.) (Gošer iznenada lupi pesnicom o sto. Jup zanemi, Iris peva.) IRIS (pravípredstavu): O, ne, ne prekidaj, sviraj još, molim još... Nešto ludo! Ludosti mojoj nema kraja... (Mladič svira. Iris je nalivena. Nikad ne znaje U ili ne.) IRIS: Pijani ples, gospodo! Hajde, Estera, pridruží se.. da malo razdrmamo pospáno društvo... (igra) Sečaš se takmičenja u plesu? ESTERA: Ne znam o čemu govoriš. IRIS: Zaboravila si? Šteta! Najluda predstava u mom životu! (pleše i gov or i, kao da bunca) Dvadeset golih žena... Dvadeset plavokosih momaka, zakrvavljenih očiju... Tenkisti, zarne Estera? Ludi momci kažu: Igrajte... Koja prva odustane, tri dana če se pokrivati tenkistima... (prestane da pleše, umornay'eJMoj bože, kako su igrale... (áavolaku njojproradi, provocira) Estera, draga, da nisi ti prva odustala? ESTERA (koníroliše se): Nisám if tome učestvovala. IRIS: U „svadbenom vencu" si učestvovala, toga se sečaš? Znáte li šta je „svadbeni venac"? Poredaju trideset žena... GOŠER. (prekidaje): Ne zanima nas, gospodice! IRIS (blesavi se): Zaista ne? A ja sam mislila da vas zabavljam. Uf, što sam nespretna... Estera, pomozi da ispravim grešku. (Pride klavíru i teatrálním gestom pokaze na Esteru. U isti mah, kad lris podigne ruku, Estera ustaje.) ESTERA (očajna): Nemoj! IRIS: Ne isplati se biti skroman...Predstavljam vam Esteru, poznatu pijanistkinju, nekadašnje čudo od deteta. Svirala je u šestoj, koncertirala u trinaestoj, komponovala u osamnaestoj godini! (Ona aplaudira. Jup i Kefalo, takode. Estera odmahuje glavom.) Molim Betovena! Od svih nemačkih genijalaca, najviše volim Betovena... Sviraj nam, molim, molim... GOŠER: Dakle, da slušamo Betovena. (Uhvati Esteru pod ruku, vodije do klavíra.) (Estera je zbunjena. Seda za klavír. Koleba se. Svi cute. Posmatraju. Estera se koncentriše. Svira. Akordi su čisti, harmonični... Na krátko... A onda, njena glava se trza, rukeprestaju da slušaju. Iris je posmatra, bez truni saosecanja, sa mržnjom i podrugljivom grimasom na lícu.) IRIS (zlobno): Trebalo je da me poslušaš Estera i igraš. To bolje umeš... (Estera ustane, stojí nepomična, pognute glave.) IRIS (besná): Čutiš? O, kako si jadna, baš mi je muka od takvih. Muka mi je, muka... SIPKA (prekine je): Iris! Idite kuči. (Iris ne sluša. Njena mržnja prema Esteri prelazi u histeriju.) IRIS: Šta je? Ne usuduješ se da kážeš istinu? Zašto? Slobodno izbaci trulež iz sebe kao ja. Jednostavno je! Evo, priznajem da sam kurva i da za to imam lične razloge, aľ se ne pokoravam. Draga, ti si izabrala klopku, a želela si da budeš heroina... E pa, evo... (Pride Esteri, gnevno strgne šal sa njenog r. ■i p,íí I vrata, zatím jedním pokretom cepa blůzu. Ispod Esterinog vrata krupnim slovimá utetovirano je „FELD HURE".'6'Iris je gurne svom snagom.) Zadržala si njihov ukras, za uspomenu... (umorna je odpostignutog cilja) Čitajte gospodo... I slobodno mislite da sam neviděni monstrum, složiču se s varna! (Učuti, bes je presahnuo, samo se prkos čita u sjaju njenih očiju.) Ester, ova predstava.. Nije završena... (Svi stoje. Musfeld sedí. Ne skida pogled sa Estere. Sipka pode, slede ga, Gošer, Jup, Kefalo. Prolaze pored Iris ne pogledavši je. Ona stoji opuštěno. Poslednji krene Amos, zastane kraj Estere.) AMOS: Napijte se... (Amos odlazi. Iris se spusti na pod.) (Musfeld ustane. Pode, 'kad stigne do Estere, sagne se i podigne njen šal. Preko njenih obnaženih ramena, prebaci šal.) MUSFELD: Laku noč, gospodo. (Odlazi.) (Estera i Iris, same. U napuštenoj kafani) (Mladič sa gitarom svira protestnú pesmu „Aušvic") „Ubijen bejah kao dete, ubijen sa drugom decom, přetvořen ú dim i pepeo, a sada nosi me vetar... a sada nosi me vetar... a sada nosi me vetar..." f- 1 DRUGIDEO (Upozadini obrisi krematorijuma. Iz dimnjaka bukíi plamen.) GLAS IZ ZVUČNIKA: Pažnja! Pažnja! Vi se nalazite u potpunoj nezbednosti. U potpunoj bezbednosti. Nemate razloga za nespokojstvo. Môžete da pošaljete dopisnicu vašim najbližima. Na-pišite: „Dobro sam. Nalazim se zajedno saporodicom. Sa nama postupaju lepo. „ Hvala. (Iz zvučnika se zaori melodija „Adieu...") (Nailazi Estera, seda na klupu za svedoke. Sudijski kolegijom seda na svoja mesta. Pojavljuju se Sipka, Gošer i Zelman.) ZELMAN (podrugljivo): Trista četrnaesti transport, Gošer. GOŠER: Vec bi se trista četrnaest puta pobunili, da imaju trunke mozga i hrabrosti. ZELMAN: Njihova hrabrost nije u njihovim pesnicama. Ona je u poštovanju samoga sebe i svoje sudbine. (Upadá Jup. Veoma je uzbuden.) JUP: Pobuna! (Utrči Amos, isto uzbuden. Nailazi i Kefalo, za njim i 1 Šálom.) AMOS: Pobuna! Pobuna KEFALO: Pobuna, ljudi! Pobuna! EDEK (utrči): Uspeli smo! Gošer, uspeli smo! (Grli Gošera.) !1 KÚ j .li . , ] TJ1 i1; r, ** (Estera, vidno uzbudena, ustaje sa klupe za svedoke. Javlja se njen muzički lajtmotiv: terna „Pobime", iz drugog dela oratorijuma „Dies irae - Ápocalypsis".) (Jup, Kefalo, Edek, Amosgrle se, igraju, pevaju „Adieu..." Ulazi Musfeld. Prvi ga primeti Sipka.) SIPKA: Prekini posao! (Prestaju da pevaju, svi se ukoče. Musfeld ne obratá pažnju na njih. Gleda u pravcu krematorijuma. Osluškuje. Muzički motiv je sve snažniji.) MUSFELD (usplahiren): Pevajte dalje! (Svi čute.) MUSFELD: Jeste li čuli?! Pevajte! (Jup i Amos započinju, pesmu „Adieu.." Pesmu prihvataju i ostali, osim, Šaloma i Zelmana.) MUSFELD: Glasnije! (Edekpočinje da lupa takt. Ostali slede njegov primer. Lupaju nogama. Pesma je sve prkosnija. Uz lupanje takta, nepřestáno se ponavlja refrén: ,Und vergiss mich nichtl171 Pesma logoraša je dominantná, potiskuje muzički lajtmotiv iz ■ oratorijuma.) (Pesma zamukne. Odjednom potpuna tisina. Upečatljiva, stvarnija od svakog zvuka.) JUP (gleda u pravcu krematorijuma): Gotovo... ZELMAN (počinje da se moli): „Blažena je počivka u senci vrline... Više vredi dobar glas od skupocenog i mirisnog ulja, i bolji je dan smrti nego li dan rodjenja..."187 MUSFELDfo<&ec«o,).• Zavŕšite pesmu! EDEK: Mi smo završili. Sad je na vas red. MUSFELD (zaprepaščen, gleda u Edeka): Šta si rekao? (Zelmanova glasna molitva pretekne Edeka. U stvari, Zelman se molitvom obrača Edeku...) ZELMAN: Podigni svoj glas, o Gospode, jer slabašan i nemoóan je glas ljudski... MUSFELD (vikne na Zelmana): Tišina! (Zelman učut,i a Musfeldpride Edeku): Kakav red, mladicu? GOŠER (dohad Edeku): CutU MUSFELD (vikne na Gošera): Ti da čutiš! (Edeku) Kakav red? Da „zavŕšim", zar ne? Zar ne?! EDEK- Ako ste tako razumeli... MUSFELD Znaš li ti da te mogu posiati na vešala zbog ovog? EDEK: Znam. Vi sve môžete. MUSFELD: Pa? Jesam li moc zloupotrebio? Odgovori! (Edek čuti.) MUSFELD: Ja nisam ovde jediní oficir. Odgovaram samo za svoje postupke. Jasno? EDEK: Jasno. Ostalo se vas ne tiče SIPKA: Edek, pomozi mi da iznesem sanduk. (Edekpode.) MUSFELD: Čekaj! (komanduje) Kad govorim, stanimirno! (Prilazi Edeku, pokaze u pravcu krematorijuma) Misliš da ono što se tamo dešava ima veze sa mnom? EDEK (cedi reči): Zašto mene pitate? Te ljude pitajte... MUSFELD: Ti dobro znaš da te ljude ne šaljem u smrt ja! EDEK (odváli, hitro): Neko ih šalje u smrt... Vi dobro znáte ko, pa ipak mu služite! MUSFELD: Znaš li ti s kim razgovaraš? Nisi baš pametan (Iako je Edek u stavu mimo, ljut, komanduje.) Mimo! Nikad više nemoj to da ponoviš, môžeš loše da prodeš! A sad se gubi! (Edek i Zelman nestaju. Svedoci i okrivljeni odlaze na.svoja mesta. Pred sudijskim kolegijumom ostaje Sipka.) TUŽILAC: Mislim daje sudu sad jasno, zástoje Musfeld uperio prst baš na Edeka Jašonjskog. BRANILAC (Sipki): Gospodine, ja cenim vaš iskaz, meáutim, surnnjam da je jedino Jašonjski učestvovao u razgovoru sa Musfeldom. Šta ste radili vi i ostali u to vreme? SIPKA: Čutali srno. BRANILAC: Ali to je neshvatljivo. Musfeld je pokazao spremnost da sa vama otvoreno razgovara. Zašto i vi niste izložili svoje mišljenje? Niste ga imali? Í 3 i ■ ] rJ'] iL-.—' ~qi üb I; l E" ] L. El Mul I V "TI ■' ■ U* SIPKA: Imao sam ga gospodine, samo, nije imalo nikakvu vrednost. . BRANILAC: Gospodine doktore, istina, u svako vreme ima vrednost. SIPKA: Varate se, gospodine doktore. Vrednost istine opadá, sa porastom količine Ijudskog pepela. SUDIJA (udari čekičem ): Gospodo, udaljíli ste se od teme. Sud bi želeo da čuje da li je u razgovoru izmedu Musfelda i Jašonjskog bilo otvorene pretnje? SIPKA: Bilo je sa obe strane. TUŽILAC: Nas zanima da li je Musfeld pretio? BRANILAC: I zanima nas, zašto je Musfeld pretio? SIPKA: Vas ne zanima zašto je Edek pretio? SUDIJA (lúpi čekičem, opomene Sipku da čuti): Okrivljeni Musfeld, zašto ste pretili logorašu Jašonjskom? MUSFELD: Ja sam s njim razgovarao bez pretnji, sve dotle dok se nije pojavio narednik Vos. BRANILAC: Razumem. Vi ste želeli da pred Vosom zataškate ispad Jašonjskog. TUŽILAC: Koješta. Narednik Vos nije prisustvovaô razgovoru. SUDIJA: Šta j e sad? Da lije Vos bio prisutan razgovoru ili nije bio prisutan? Postavljam to pitanje svim svedocima. SIPKA: Ne sečam se. GOŠER: Nije bio prisutan. AMOS: Bio je prisutan. JUP: E, nije bio! KEFALO: Nije bio. (Šalom čuti.) SUDIJA (Šalomu): Molim Vaš odgovor. ŠALOM: Zašto ne pitate i Zelmana Leventala? BRANILAC: Tako je! Zašto ne pitate i Zelmana Leventala? SUDIJA: Dragi doktore, vi znáte da je logoraš Levental mrtav, a znáte i to da ne volim zagonetke. Recite, šta želite? 231 232 BRANILAC: Predlažem sudu da rekonstruiše dogadaje u vezi sa pogibijom Zelmana Leventala! SUDIJA: Zahtev odbrane prihvačen. Sudenje če se nastaviti. (Pojavljuje se Mladič u sivom: dvadeset godina, brada, siv džemper, farmerice, žvakača guma, u mci nosi kofer.. Odmerava prisutne, očigledno je da ponešto zna o sudenju, diskretno, nudi svoju robu.) MLADIČ U SIVOM: Želi li neko suvenir? Sve za borbu protiv zaborava... Nisu gluposti, značke, slike, specijalne marke! (Sudijski kolegijum napušta svoja mesta. Odlaze i svedoci. (Musfeld i Estera ostaju sami.) MLADIČ U SIVOM (obrača se Esteri): Želite neku sitnicu? (Estera odmahne glavom, Mladič u sivom prilazi Musfeldu, otvára kofer i nudi svoju robu.) Male makete svega ovog što ovde ima, prema originálu... Stražarski toranj (izvinjava se) samo od crnog čilibara, lep suvenir za nekog? Želite gospodine? MUSFELD: Ne. Hvala. MLADIČ U SIVOM: Stranac? Da niste bili u ovom logoru? MUSFELD (neljubazan): Bio sam. MLADIČ U SIVOM: Svedok ste na sudenju? Ne zamerite, volim da pogadam ko je ko, a to sudenje danas, čistá glupost, zar ne? Proš'o voz. MUSFELD: Zašto? MLADIČ U SIVOM: Nema rezona! I vi to znáte! Sude izlapelim bednicima... Oni koji sada žare, pale i trljaju ruke, dobíjajú ordenje. Dakle, gospodine? Želite li nešto da kúpite? MUSFELD: Drugom prilikom. MLADIČ U SIVOM: Evo, uzmite, logoraška značka, besplatna je! (kiselo se nasměje) Zakačite je - štosa radi. (Mladič u sivom odlazi. Musfeld zamišljeno obrče značku u ruci. Estera prilazi. Posmatra ga. Musfeldpodiže pogled. Zbunjen je.) f1"] ľ ' - J C --1 ôi 12 (T t f 1 i;;," MUSFELD: Moj sin skuplja značke. (Tajac. Musfeld se okuraži, nasmeši se.) MUSFELD: Ne bi trebalo da tražim da sedíte sa mnom, ipak molím.. (Estera seda. Musfeld takode seda.) MUSFELD: Ovde su noči veoma sveže... ESTERA: Vlažne i maglovite... Koliko dugo ste bili ovde? MUSFELD: Oko godinu i po. A vi? ESTERA: Ja znam tačno. U sate. MUSFELD: Grešite. Treba zaboraviti, gospodo. ESTERA: Ime mi je Estera. Logoraško. MUSFELD: Opet greška. Moje pravo i jedino ime je Erih. ESTERA: Više me zanima vaš nadimak. MUSFELD: U gimnaziji su me zvali „Pi". Na fakultetu sam bio „Gek"... (kroz smešak) „Kicoš"... ESTERA: A kako su vas zvali u vojsci? MUSFELD (posle kračeg kolebanja): Šturmfirer. (Cute trenutak.) ESTERA: Šta ste studirali? MUSFELD: Muziku... Muziku brojki. A šta vi radite? ESTERA: Prodajem steznike i čarape. (Odnekuda se pojavljuje Iris.) IRIS: Ne môžeš bez njih...Toliko su ti prirasli za srce? (Musfeld se nakloní Esteri. Odlazi. Iris sedne pored Estere.) IRIS: Imaš cigaretu? (Estera joj daje kutiju, Iris uzme. Pali cigaretu.) ESTERA: Ne treba da budeš tako agresívna? Čemu? IRIS: Bila jednom jedna devojčica koja je imala puno lutkica... Ipak, bila je veoma usamljena... Njene lutke suje mrzele, pogotovo najlepša... ESTERA: Pridaješ sebi velikú vážnost. Po svaku cenu - izuzetak. 233 •m i ■ 1 IRIS: A šta bi ti volela? Dabudenŕpravilo? Pogni glavu, lezi.... ESTERA: Šta ti radiš sada? . IRIS: Misliš daje isto? ESTERA: Oslobodí se mržnje, Iris. Treba da odrasteš. IRIS: Reče Estera - i diže noge. ESTERA: Znáš dobro da je pobuna bila nemoguča! IRIS: Znam. Moje jadne lutkice bile su ustrašene... ESTERA: Pobuna je legenda... IRIS (nervózna): Da, da, ljudima su potrebne legende, ali su im potrebnije javne kuce, zar ne? Ako im je stalo do legende, zašto se lutkice nisu pojavile? Zašto nisu došle? Daje.brane i odbrane? ESTERA: Jednaje dovoljna. IRIS (ironična): Ti? ESTERA: Ja. IRIS: Dobro. Ondaje braní... (Sudijski kolegijum i okrivljeni Pendel zauzimaju svoja mesta.) ESTERA: Pobunu smo pripremale u tajnosti, posebno smo naš dogovor tajile pred devojčicom. Bila je dete, privilegovaná... IRIS (viče sa mesta): To privilegováno dete, Estera, „organizovalo" vam je pištolj. ESTERA (mima): Devojčica Iris ukrala je i dala nam pištolj... IRIS (sa mesta): Dala sam pištolj da pucaju, a one ga nisu upotrebile! SUDIJA (lupne čekičem ): Ne. Tako ne može. Postavljam pitanje: Da li svedoci ostaju pri ranijim izjavama? ESTERA: Da. . IRIS: Da. TUŽILAC (Esteri): Jedna napomena, gospodo, ukoliko se dokáže daje u „Kuči lutaka" bila pobuna, položaj okrivljenog biče znatno olakšan. Da li vi to želite? BRANILAC: Protestujem. Tužba vrši direktan upliv na svedoka. SUDIJA: Protest usvojen. (Tužiocu): Doktore, budite iL- >4 iií t uzdržijiviji. TUŽILAC: Svakako, gospodine predsedniče (Esteri) Napomena ipak važi. Dakle, ostajete li pri izjavi daje u „Kuči lutaka" bila pobuna? ESTERA: Bila je pobuna. (Estera odlazi na mesto. Pred sudijski kolegijum, izlazi Pendel.) TUŽILAC: Okrivljeni Pendel, Vi ste, shodno vojnim pravilima, upotrebili svo naoružanje da ugušite pobunu. Tačno? PENDEL: Tačno, gospodine. TUŽILAC: Vrlo dobro. A sada nam recite da li su vaši vojnici imali kao naoružanje sekiru, toljage, motke, pivske flaše? PENDEL: Gospodine, bili smo vojnici, a ne odmetnici! TUŽILAC: Gospodine predsedniče. Dozvollte da procitám odlomak iz dnevnika Alojza Erdrmana, oficira Političkog odeljenja, koji je prisustvovao uvidjaju u „Kuči lutaka", prvog dana Božiča, u zoru. SUDIJA: Slušamo vas, doktore. TUŽILAC (čita): Pred nama se ukazao ne baš ugodan prizor... U dvorištu koje je bilo pokřiveno snegom, pocrnelim od usirene krvi, ležalo je više od stotinu ženskih leševa. Na večini žena odeča je bila iscepana, a neke su bile potpuno gole. Skoro svi leševi bili su unakaženi... Neke od žena imale su raspolučene glave od udarca sekirom, dok su neki leševi imali samo trup... (Tog trenutka, kroz otvorenprozor, odněkud se čuje veselá dečja pesma, koju peva hor. Tužilac nastavlja da čita, Sudija zatvára prozor, pesma se tiho i dalje čuje.) TUŽILAC: Nekim ženama glave su bile razmrskane, motkom ili toljagom... Iz jednog leša štrčao je velikí kuhinjski nož, zaboden duboko u trbuh. Líca nekih leševa bila su unakažena, grudi izmrcvarene razbijenim pivskim flašama koje su ležale razbacane po dvorištu. (Tužilac spusti knjigu. Dečja pesma jedno vreme, tiho traje, zatim se čuju samo neodredeni glasovi.) TUŽILAC: Dakle, Pendel? 235 (Sudijski kolegijum zauzimtŕ svoja mesta. Na khtpi za svedoke mesta zauzimajit Amos i Salom. Ulazi i Mladič sa gitarom.) JUP: Gošeru nema spása. KEFALO: Gošer ima veze, izvuči če se on. JUP: Nema izvlačenja. Ko je na spisku, mora u dim. KEFALO: Pa šta demo onda? (Pojavi se Edek.) EDEK: Gošer ne sme u dim, potreban je... (Ulazi Gošer.) GOŠER: Pisár je pristao. Zameniče me. JUP: Kako? GOŠER: Izbrisače sa spíska moj broj i stavíce drugi. EDEK: Dobar posao, Gošer. GOŠER: Nije obavljen. Pisár zahteva da mi izaberemo broj. JUP: Mi? Koga mi možemo da izaberemo? KEFALO: Izmislicemo neki brcj... GOŠER: Ne može. Ako je broj lažan, otkriče prevaru. SIPKA: Imaš li ideju, Gošer? GOŠER: Edek, pozovi ostale, odlučičemo zajedno. (Edek odlazi.) SIPKA: Učinilo mi se da imaš ideju, Gošer. ŠÁLOM (ustaje): Ja imam ideju... Neka ide onaj kojí je odreáen. TUŽILAC (Braniocu): Kolega, kakve veze ima ovaj dogadaj sa predmetom sudenja? BRANILAC: Videóete... (Obrača se Jupu.) Molím vas, objasnite nam šta su bile logorske selekcije. JUP: Svuku nas gole... Onda... BRANILAC (prekine ga): Koga su izdvajali za krematorijum? JUP: Bolesne, mršave... Onda... BRANILAC (prekine ga): Gospodin, sa nadimkom Gošer, selektiran je zbog toga što nije imao desnú tuku? ŕ;.....- Ĺ; ] r. ovde... JUP:Takoje. BRANILAC: On je bio osuden na sigurnu smrt? JUP: Naravno. BRANILAC: Zašto - naravno? Tog gospodina vidím živog JUP: Je 1 vam krivo? BRANILAC: Naprotiv! Ali, dragi gospodine, kako je dotični Gošer ostao živ, kad je bio odreden za smrt? Kako? JUP: Tako. Mi smo ga zamenili. BRANILAC: Kážete da ste umesto njega poslali u smrt drugog? JUP: Gošer je bio potreban! Morali smo da ga spasemo! BRANILAC: Morali ste? JUP (prkosan): Pa, dobro, hteli smo. BRANILAC: S kojim pravom? TUŽILAC: Gospodine predsedniče, kome se ovde sudi? Svedoku? BRANILAC: Gospodine predsedniče, ovi ljudi su žrtvo-vali čoveka dabi spasli jedan život. Jedan život! Musfeld je takode žrtvovao čoveka da bi sačuvao šest života. Šest! Ipak, njemu se sudi. Radi čega? TUŽILAC: Musfeld je svoju odluku doneo sam, na sopstvenu odgovornost. Ova gospoda donela su odluku složno. BRANILAC: Ja nisam čuo da je odluka doneta složno. A vi, gospodine predsedniče? SUDIJA: Sud bi želeo da čuje. BRANILAC: Onda Vas molim da pozovete sledečeg svedoka. SUDIJA: Neka svedok pristúpi. (Pred sudijski kolegijum izlazi Šálom.) BRANILAC: Da li ste Vi, gospodine, bili prisutni dogovoru o zamení? ŠÁLOM: Zámena je reč neprikladna. Možemo da menjamo novac i robu, da menjamo mišljenje i zákone, ali život ne možemo da zamenimo životom. BRANILAC: Da li ste, dakle, bili prisutni Zelmanovom izboru? ŠÁLOM: Izbor je reč neprikladna. Možemo da biramo ženu i cveče, veru i istinu, ali... Ne možemo da biramo život, ni sopstven, ni tud. BRANILAC: Ipak, Zelman Levental je izabran da umre. Da li ste Vi bili saglasni s tom odlukom? ŠÁLOM: Ko može da bude saglasan s odlukom da neko umre, osim same Smrti i onoga koga ona pohodi? BRANILAC: Vi ste, znáči, bili protiv toga da se Zelman žrtvuje? ŠÁLOM: Ko ima pravo da žrtvuje druge, kada niko nema pravo sebe da žrtvuje? Ko mora da umre, treba da umre, ko može da živi, zašto da ne živi? BRANILAC: Jeste li iste reči řekli i onda, vašim prijateljima? ŠÁLOM: A ako sam čutao, zar nisam iste reči rekao? TUŽILAC: Zelman Levental je bio vaš prisni prijatelj, zar ne? ŠALOM: A zar nije bio i Vaš prijatelj? (pohazuje na ostale) I njihov? TUŽILAC: Odbio da saraduje sa njima. Sumnjam da su ga oni šmátrali za prijatelja. ŠALOM: Ako moji prijatelji greše, zar morám i ja da grešim da bih im dokazao svoju odanost? TUŽILAC: Siguran sam da su Vaši prijatelji bili ubedeni da Zelman greši. Zbog toga je Zelman Levental morao da umre. BRANILAC: Ali pre nego stoje umro - izdao je... (Sudiji) Mislim da je sada jasno daje Musfelda o sabotáži obavestio Zelman. ŠALOM: Ne. Zelman Levental nije izdao... (pokaze na ostale) Vi! Vi ste izdali Zelmana Leventala! (Bivši logoraši ustaju. Prilaze Salomu.) ŠALOM: Šta možete da očekujete od svog života, dok pamtite da ste oduzeli tud? r ] c; c:. ' "l 1 I ICJS (Pojavljuju se Edek i Zelman.) EDEK (pokaze na Zelmana): On je postao opasan, suviše zna, a naš je protivník... KEFALO: Pa da. Nema vajde od njega, bez Gošera ne možemo... AMOS (besan): Gošer nas vodi, a Zelman zavodi, zar ne Kefalo? (Jup se smeje.) GOŠER: Amos! Ovo je ozbiljno! AMOS: A zašto i Zelman ne kaže šta misii? O njegovoj koži se radi! JUP: Amos ima pravo. Da čujemo Zelmana. ZELMAN: A šta možete da čujete? Šta da vam kazem? ŠALOM: Reci im, Zelmane, da nemajú pravo da oduzmu život onome koga sudbina nije odredila. ZELMAN: Ako to znaju, zašto da im kazem? Ako to još uvek ne znaju, zašto da im kazem? EDEK: To je sve? ZELMAN: Ne. To je - ništa. GOŠER: Treba da se izjasniš, Šipka. ŠIPKA: Jedino što mogu da učinim za tebe, Gošer, to je da cutim. GOŠER: Onda - da glasamo. (Edek cepa hartiju i deli cedulje.) EDEK: Ako ste za to da ide Gošer, ostavíte cedulju pražnu. Ako ste za to da umesto Gošera ide Zelman, stavíte krst. (Svi dobíjajú cedulje. Osim Zelmana. Edek stavlja kapu na sredinu.) EDEK: Prazno - Gošer. Krst - Zelman. Okrenite se. (Mladič sa gitarom počinje da svira protestnú pesmú „Aušvic". Šipka, bez rezmišljanja, savi pražnu cedulju i ubacije u kapu. Trenutak ga svi čutke posmatraju. Salom, sa praznom ce-duljom u ruci, prilazi kapi.) ZELMAN: Okreni se, Šalom! Glasanje je tajno. 243 cedulju. Edek.) (Svi se okreču, osim Sipke i Zelrhana.) MLADIČ SA GITAROM (peva): „U Aušvicu, kad nebo je tmurno, kad dim se diže ka nebu, u žicama toliko je ljudi, svi oni postače vetar..." (Dok pesma troje, jedan po jedan prilaze kapi, ubacuju Kasnije, iz kape, jednu po jednu cedulju otvára i čita EDEK: Krst! (Sipka, krédom, na „zidu smrti", nacrta krst.) EDEK: Prazna... Prazna... GOŠER: Dalje... EDEK: Krst!... Krst! (Sipka na zidu smrti črta drugi i treči krst.) EDEK: Prazna... (Ostala je još samo jedna cedulja. Edek se koleba.) GOŠER: Dalje! Dalje! EDEK (otvára poslednju cedidju): Krst! Četiri krsta - tri prazne. Gošerje pobedio! GOŠER (přibráno): Edek! Potraži pisára i obavesti ga da je odeljenje donelo odluku: umesto mog broja, na spisak dolazi Zelmanovbroj! (Edek odlazi, ostali se razilaze.) (Sudijski kolegijum takodje napušta svoja mesta. Zelman i Šálom, sami.) ZELMAN: Čudno... Odlazim u smrt pod znakom krsta. ŠÁLOM: Zelmane, nisi dobro uradio. Trebalo je da se braniš... ZELMAN: Ti misliš da lepe reči mogu da zaustave zlo? ŠÁLOM: Zašto nisi govorio ružne i grübe reči? ZELMAN: Izgovorene mojim ustimabile bi to smešne reči. I 'J i. G 3 [ 1 í 1 [ ] c: ] ŠÁLOM: Ja znam da ih izgovaram onako kako treba! ZELMAN: Šálom, pazi šta radiš! Seti se šta sam ti govorio 0 tvom redu... Moja smrt neka te ne brine, jer šta znači jedna čitava cigla u moru ruševina? I šta če biti? Sjatiče se ljudi oko razvalina 1 zgarišta, ne da bi tragali po pepelu i kamenju, vec da bi podigli visok zid, čvrst i neproziran, ne bi li sakrili smrad i rugobu. Ali kao što židovi Jerihona nisu mogli da odole zvucima trúba, tako ni taj zid neče moči da odoli istini! A teško vama ako odoli! (pravi pauzu) Šta sam rekao Šálom? ŠÁLOM: Da ponovim? ZELMAN: Zaboravi. (Zelman odlazi.) (Salom stoji okrenut prema spomeniku, pognute glave. Nailazi Gošer, stane iza Saloma.) GOŠER: „Ko ima pravo da žrtvuje druge, kad niko nema pravo sebe da žrtvuje?" Nisam verovao u to, celog života postupao sam suprotno... Pitam se - zašto? (Salom se ne okreče.) GOŠER: Mogao sam svojim vojnicima da naredim da se predaju; ja sam ih poveo na juriš: mnogi su poginuli, ja sam izgubio ruku... Radi čega? (Salom čuti.) GOŠER: U logoru za ratne zarobljenike mogao sam mimo da sačekam kraj rata; ja sam organizovao bekstva i pobune: mnogi su poginuli, a ja sam dospeb u logor smrti... Radi čega? (Šálom čuti.) GOŠER: Ovde sam mogao da čutim i da gledam sebe; ja sam organizovao sabotažu: Edek je poginuo, a vi me svi prezirete. Radi čega? (Šálom čuti.) GOŠER: Radi čega? Kome je sve to kořistilo? Da lije zbog mene rat ranije završen? Da li je zbog mene neko spašen? Kome je onda sve to kořistilo? Meni? Odgovori, Šálom, da lije meni kořistilo? Šta sam ja? Ko sam ja? Imam li zvanje, položaj? Porodicu, prijatelje? Pitam te: ko sam ja? ŠALOM: Zapisanoje: „SavjetrUdČovečjizaustanjegova, ali se ne može nasititi duša njegova... On uzalud dode i u tamu otide, a ime mu je tamom pokřiveno... I kakva mu je kořist što se trudio u vetar?"21/ (Salom odlazi.) (Gošer sedne kraj spomenika. Nailazi Šipka. Sedne pored njega.) tobom. Sipki.) GOŠER: Šta ti misliš, Šipka, da li nas je izdao Zelman? ŠIPKA: Ukoliko je izdao, učinio je to posle zámene s GOŠER: Kakva razlika? ŠIPKA: Tada beznačajna Gošer, ali sada... (Tog trenutka pojavi se Iris. U žurbi je. Prilazi pravo IRIS; Zdravo. Da li me dugo čekáš? ŠIPKA (začuden): Molim? IRIS: Izvini, zalutala sam (p okazuj e na sat)... Nije mnogo. (Gošer ustane.) ŠIPKA: Kuda češ? GOŠER: Neču da smetám. ŠIPKA: Ali ne... Nismo... IRIS (upadá): Šta - nismo? (Gošer se smeška i odlazi. Iris sedne pored Sipke.) ŠIPKA: Pratili ste me da biste izveli ovaj skeč? IRIS: Baš ste uobraženi, sve je.samo slučaj. Imate li cigaretu? ŠIPKA: Vi ib. nikada ne kupujete? IRIS: Uvek ih negde zaboravim. (Pripaljuju cigarete.) (Pojavljuje se Mladic sa gitarom. Sedne. Tího svira na gitari.) IRIS (nespokojná): Verujete li vi u duhové? ŠIPKA: Ovo nije groblje. IRIS: Zamislite; iz spomenika izlaze duhovi. Šta biste uradili? ŠIPKA (smeje se): Pokušao bih da vas stignem. IRIS: Ja sam jednom bežala kroz mračnu šumu, ali me nisu jurili duhovi, ja mislim. Srečom, naišla su neka kola.... Vi, gospodine doktore... ŠIPKA (prekine je): Ne, ja nemam kola. IRIS: A šta imate? ŠIPKA: Sve. (posle kráče pauze) Imao sam muštiklu. Čuvao sam je u logoru pet godina. Kada sam se vratio iž logora, izgubio sam muštiklu. Sada više nemam šta da izgubim. IRIS: Znáte li šta ste vi? Slabič bezvezni! Ništa nemate, nikoga nemate, uvek ste sami... ŠIPKA (prekine je): Ali ne o d u v e k. IRIS: Ne važi! To je bilo dávno. ŠIPKA (smeši se): I - šta? Treba da se ponovi? IRIS (nasměje se): Da! Ja sam pbnavljačica. ŠIPKA: Nijedan od vaših izabranika nije odbio izazov? IRIS: Ne. Niko. Nikad. ŠIPKA (přibrán): Zašto ne pokúšate sa mnom? IRIS (zatečenapitanjem): Vi ne dolazite u obzir. ŠIPKA: I reče lisica: „Kiselo je grožde!" IRIS (ljutne se): Znáte li šta ste vi? ŠIPKA: Znam! Slabič bezvezni. IRIS (osmehne se): Vi ste neodoljivi jezuita! Zadovoljni? (uozbilji se)... Mogu li da vas pitam nešto? Važno je. ŠIPKA: Da čujem. IRIS: U „Kuči lutaka" bila je pobuna. U „Kuči lutaka" nije bila pobuna, nego pokolj. Koju varijantu biste vi izabrali? ŠIPKA: Šta kaže Estera? IRIS: Bila je pobuna. ŠIPKA (klimne glavom): Bila je pobuna. IRIS (razočarana): Estera laže... Ja govorim istinu... ŠIPKA (ustane, uznemiren): A kome koristi vaša istina? (Šipka odlazi. Iris se tremitak koleba, zatim potrči za njim. Mladič sa gitarom prestaje da svira. Čuje se buka: ritmičko udaranje nogu i lupanje. Jup i v—n 247 Kefalo, predvodeni Amosom, marširajit. Amos u rukama drži metalne porcije, lupa jednu o drugu, improvizuje koračnicu. Pijani su.) AMOS: Leva... Dižite noge, lopuže galilejské! Leva... Odred stoj! (Jup i Kefalo se ukoče.) AMOS: Na desno! (Jup i Kefalo se okrenu. Amos im pride.) AMOS: Koliko vas je na broju, bube zemaljske? KEFALO: Dvojica, gospodine! AMOS: Još uvek? Suviše sam ja mek sa vama. Drž'te miske!22' (Jup i Kefalo uzmu porcije od Amosa.) AMOS: Str vine judejske! Večera! (Iz džepa, Amos izvlačiflašu sa pičem. Kefalo i Jup pruže porcije. Amos usiima vadi zapušač.) AMOS (sipapiče u porcije ): Za danas, čorba od šljiva! (Ulazi Estera. Radoznalo posmatra trojku.) AMOS: Pazi na komandu! K ustima prinesi! Piiij! (Jup i Kefalo u cugu isprazm porcije.) AMOS: Na levo krug! Jup i Kefalo se okrecu prema Esteri. AMOS: Nákaze biblijske! nazdravite lepoti! JUP (smeši se hlesavo Esteri): Nema čorbe.. (Amos pogleda u praznu flašu.) AMOS: Na levo! Idemo da fasujemo 'culag' (Jup i Kefalo se okrecu. Kefalo, zatetura iposrne.) AMOS: Mešino misirska, ne kláti? KEFALO: Sišlo mi u noge... zviňte, gospodne! AMOS: Marš napred! Leva, leva! Kto tam prvoj šagajet? Leva, leva! (Veselí momci odlaze. Ulazi Musfeld. Sedne pored Estere.) MUSFELD: Kako je na sudenju? ESTERA: Loše. A kod vas? r ] i r. t hi3 ť '-ml Ui. I I u 1 MUSFELD: Ne znam... (posle kračeg kolebanja)...Šta mislite o Sturmfireru Musfeldu? ESTERA: Zar on još uvek postoji? MUSFELD: Ako me osude, koga če osuditi? ESTERA: Ako vas oslobode, koga če osloboditi? MUSFELD: Da, da... Cesto se pitam, šta bih uradio kad bih se ponovo našao u toj situaciji. ESTERA: Šta bih uradila, kad bih se ponovo našla u toj situaciji... MUSFELD: Odgovora nema. ESTERA: Nema... MUSFELD: Ne poričem krivicu... Ja samo ne znam šta je trebalo da uradim... Možda da kážem tim ljudima kuda ih vode? Ili da im kážem da dišu dublje kako bi se manje mučili? (Musfeld se nasmeši.) Koješta! Moj jedini izbortada, bio je da zajedno s njima udem u gasnu komoru. Danas bih sigurno bio spokojan, ali ne i živ.(Estera pažljivo shiša, pognute glave, tog trená ga pogleda.) Znam, mislite da sam pogrešan izbor napravio mnogo ranije... mnogo pre logora. Sada je to sasvim jasno. (Spolja se zaori logoraška pesma „ Organizuj".24'Upadajú Amos, Jup, Kefalo i Iris. Složno pevaju.) „Organizuj, ne čekaj naš zadnji čas, organizuj, jer sutra guše i nas. Nadu li te da kradeš, čuti i pljuj, u poslednjoj ti sekundi svima dupepokazuj!" JUP (primeti Musfelda, drekne): Prekini posao! (Pesma umakne. Jup pridje Musfeldu. Stane u stavu mirno.) JUP (pijan, zapliče jezikom): Gospodine Starmfirru, prisutna tri gomnara i jedna gomnarica. Radimo. (Musfeldovo lice je spokojná maska. Estera je uznemirena.) 249 'í; tra 1 ESTERA (Musfeldu): Idite. > MUSFELD: Neču. JUP (drekne): On kaže da neée! AMOS: Šta-neče? JUP (šapuče): Da te poljubi odostrag... IRIS: To je pobuna!.. dajte efekat... slušajte zvone zvona... AMOS: Ima li ovde husara?! KEFALO: Ja! AMOS: Odgegaj do gospodina i reci mu da je izazvan na megdan! (Kefalo se tetura do Mitsfelda.) KEFALO (Mitsfeldu): Gospodne, imate poživ za dvoboj. Gače dole! JUP (smeje se): Ne može, pune su! (Musfeld ustaje, koleba se. Iris pride Amosů, u ruci drži triflaše.) IRIS: Naš voljeni zapovedniče, birajte oružje! (Amos uzme jednu flašu.) AMOS: Je li nabíjena? IRIS: Do vrha! (Amos pride Musfeldu. Pruži mu flašu.) MUSFELD: Nepijem. AMOS: Ima li ovde pilota? IRIS: Ja,ja... AMOS: Gospodice, letité u Eden i donesite oreol za gospodina arhandela! (Iris raširi ruke, popne se na prste, vrti se u krug, imitira avion. Kefalo je trpavo sledi. Amos seda za prazan sto. Pije i posmatra.) JUP (Musfeldu): Moj Šturmfireru, to su kreténi, moramo da uspostavimo red (drekne)... Mirno! (Svi se ukoče.) JUP (Musfeldu): Vi sedite. (Musfeld i dalje stoji.) JUP: Kefalo, reci mu da sedne. 41. •. (Kefalo pride Musfeldu, grubo ga posadí u fotelju.) KEFALO: Rekao sam mu. JUP (klanja se Musfeldu, tetura): Da vam se predstavím... Šerfirer Vos, na službi, gospodine! (Kefalu): Cigaretu, molim. (Kefalo pruži Jupu cigaretu.) JUP: Ne celu... Vos poklanja pikavce... AMOS (prilazi Musfeldu): Idite odavde, gubite se! (Musfeld i dalje sedl) ESTERA: Idite, zaboga. (Musfeld odmahne glavom. Jup zapali „polovče", zatim ga stavi Musfeldu u usta. On podigne ruku, u nameri da ga odstraní.) JUP (drekneJ-Ne mrdaj rukama! (Skida sa/Musfelda masnu i, uzpomoč Kefala, vezuje njome Musfeldove ruke. Estera istrči.) JUP (unosí mu se u Hce): Puši! Vuci jače! (Pikavac dogoreva na Musfeldovim usnama.) JUP: Ne pokušavaj da ga ispljuneš, zube češ ispljunuti! (Zar odpikavca prii Musfeldove usne.) IRIS (vikne): Ludaci, izgorece čovek! (Saspe punu času piča u Musfeldovo Hce.) (Sa Musfeldovog lica slíva se pice. Pikavac je ugašen. Ulaze Sipka i Gošer u pratnji Estere. Za njima idazi Šalom.) GOŠER (odsečno): Odvežite ga! (Niko se nepomeri.) GOŠER: Šta čekáte?! Jup, odveži ga! JUP: Odveži ga ti. GOŠER: Kefalo! KEFALO: Što baš ja? Neču! (Amos pride Gošeru.) AMOS: Ne komanduj, Gošer! Možda više ne volimo naredenja. JUP: Idi na spavanje, kašno je za penzionere. SIPKA (besan, Jupu): Odveži Musfelda. (Jup se koleba, zatim prilazi^Musfeldu. Odvezuje ga. Musfeld ustane. Ujadnom je stanju: košulja mokra, kosa raščupana, usne modre.) ŠIPKA: To je sve što ste naučili u logom? (Svi aute.) ŠIPKA: Třeba da pokupite flaše. IRIS (prigrli jednu flašu): Sta te briga ako pijemo! Idemo Jup, Kefalo, Amos... Dižemo sidro! (Niko se ne pomera, Iris Sipki): Jezuito blentavi! (Iris odlazi. Šipka pride Musfeldu.) ŠIPKA: Treba da nas izbegavate. MUSFELD: Ne možete zahtevati da se krijem. ŠIPKA: Dovoljno je da sakrijete pogled. MUSFELD: Nemam razloga. Pogled nek' krije onaj koji vas je izdao! (Svipogledi su upereni u Musfeída.) MUSFELD: Nije vas izdao Zelman Levental! Ne on! Izdajica je jedan od vas preživelih! (Musfeld izade. Salom príde Gošeru.) ŠALOM: Jesi li čuo? Zelman Levental (pun přezírá) nije izdajica! Ti, čoveče bez ruke, ti, čoveče bez istine. (Šálom odlazi umornim hodom. Ostali ga prate. Gošer stoji tutke, opuštenih ramena. Pogrbljen, skrhan.) MLADIČ SA GITAROM (peva protesnu pesmu „Aušvic"): „U Aušvicu, kad nebo je tmurno, kad dim se diže ka nebu, u žicama toliko je ljudi, svi oni postače vetar... svi oni postače vetar... svi oni postače vetar..." I;........3 luh ■ r-i ■ ti......j ' ....li 3) II (.LIJ 1 1 ito' !| (XII TRECIDEO (Muzej. Panoi sa mnogobrojnim slikama poginulih logoraša. Salom korača pored panoa. Cita imena ispod slika. Zastaje.) ŠALOM: Edek Jašonjski... (Nailaze Šipka i Ámos u društvu devojke u ndičastom. To je lepuškasta devojka, elegantná i izazovna.) DEVOJKA U RUŽIČASTOM: ...Ovde su slike logoraša koji su pogubljeni, naravno, to je samo mali deo. U susednoj odaji su vitrine sa ženskom kosom... AMOS: Agdeje bife? DEVOJKA U RUŽIČASTOM (Smeši se Amosů, dopadá joj se): Volim kad me to pitaju, normalno je da se i to dešava, ljudi ožedne. ŠIPKA: A šta najčešče pitaju? DEVOJKA U RUŽIČASTOM: Najčešče čute... Neki kažu da ceo svet treba naterati da prode kroz ovaj muzej. AMOS: A šta vi kážete, gospodjice? DEVOJKA U RUŽIČASTOM: Iskreno? Sve mi to liči na kolektivní mazohizam. Prijatnije je otiči u galeriju slika. ŠIPKA: Neki ljudi tvrdé, a j a ne znam da li su u pravo, da zlo treba pamtiti. DEVOJKA U RUŽIČASTOM (koketira): Bojim se da su to zlopamtila, gospodine. AMOS: Poslušaču vaš savet... Iz ovog muzeja zapamtiču jedino vas. DEVOJKA U RUŽIČASTOM (poslovna): Hvala. Želite li da vas vodim dalje? ŠIPKA: Ne, zahvaljujemo. (Devojka u ružičastom se šarmantno nakloní. Odlazi.) AMOS: Jesi čuo? Tako treba rezonovali. SIPKA: Zašto ti nisi tako rezonoyao, u njenim godinama i na ovom istom mestu? AMOS: Nisám znao daje to muzej. Mení su řekli daje logor. (Nailaze Gošer, Jup, Kefalo, Iris.) JUP: Hej, znáte li ko je u muzeju? Pendel! AMOS: Zašto se čudiš? Čovek voli istoriju, naročito sopstvenu... (Iris razgleda panoe. Kefalo seda. Očigledno je umoran.) JUP: Naše slike nisu tu? AMOS: Srečom. ŠALOM: Zelman nije živ, a njegove slike ipaknema. GOŠER: Ovde su samo slike boraca. AMOS: A šta je bio Zelman? ŠALOM: Isto ono što i ja. GOŠER: A šta si ti? Izdajica? KEFALO: Ti misliš daje izdao Šalom? GOŠER: Ko drugi? On je bio Zelmanov prijatelj, ista su vrsta! AMOS (piane): Kakva „vrsta", Gošer? (Gošer čuti.) ŠALOM: Zelman nije izdao, a vi ste ga ipak osudili. Zašto? Zato jer nije bio iz vaše vrste?.! JUP: Nije istina! Ja na to nisam mislio! KEFALO: Ni ja! SIPKA: A zašto niste na to mislili? KEFALO: Pa onda... onda bi Šalom bio u pravú! SIPKA: A ovako - nije u pravú? JUP: Nije! SIPKA: Môžeš li da dokážeš? GOŠER: Kome da dokazuje? (pokaže na Šalorna): Njemu? Radi čega? Da se pravda izdajici? AMOS: Ti zaboravljaš nešto, Gošer. Kada je Musfeld tražio žrtvu, Šalom se jedini javio. JUP: Tačno! Šalom se javio, a ne ti, Gošer! KEFALO: Pa da! On ne može da bude izdajica! Ali, koje onda? L 3 r 3 ,■ iľ : t í X í~t juj l í I Í 3 3 í 2 'TJ inj Sipku.) GOŠER: Jedan od onih koji su glasali praznom ceduljom. AMOS (podrugljivo): Ti nisi sumnjiv onda. KEFALO: Protiv tebe su glasali Šalom i... (Učuti, gleda u AMOS: Šipka je glasao javno. Nije se krio kao mi. GOŠER: A treči? Ko je bio treči? KEFALO: Ne znam... Ja sam glasao za tebe! (Gošer gleda u Jupa.) JUP: Što me gledaš? I i ja sam... Mada, više bih voleo da nisam. GOŠER: Edek je glasao za mene. Znáči - trečeg nema? AMOS: Zar si Amosa zaboravio? (Gošerpridje Amosů. Ovaj mimo izdrži njegovpogled.) GOŠER: Glasao si za moju smrt? AMOS: Ne! Glasao sam za Zelmanov život. GOŠER: Da nije bilo mene, crkao bi prvog dana! AMOS: Trebalo je da mi kážeš koliko to košta. GOŠER: Verovao sam da češ se i ti boriti za moj život! AMOS: A protiv koga je trebalo da se borim? Protiv Zelmana? Da li je on bio naš neprijatelj? GOŠER: Musfeld je bio naš neprijatelj, a ti si mu sve otkrio! AMOS: Koješta! Nisam izdao. KEFALO: Kako? Nisi ti? Pa ko je onda? (Amos raširi ruke. Kefalo glasno razmišlja...) KEFALO: Edek, Gošer, Jup i ja stavili srno krst... Ne dolazimo u obzir. Šipka nije, Šalom nije, ti nisi... Zelman nije... JUP: Hej, ljudi! Sad sam se setio! (Svipogledi su upereni u Jupa. Očekuju.) JUP: Zelman uopšte nije glasao! (vlče) Zelman nije glasao! GOŠER: Zašto se dereš? (Pojavljuje se Pendel. Zasíaje i sluša. Na njega niko ne obrača pažnju.) JUP: Derem se, jer sam naseo! Ti si glasao Gošer, za 255 sebe si glasao... I Zelman je mogao da gíasa za sebe! Bilo bi četiri glasa prema četiri... Shvatate li? Možda bih ja u sledečem glasanju promenio mišljenje! GOŠER: Možda. JUP: Zbog tog „možda", treba celog života da me grize savest ?! . GOŠER: Nema razloga da te grize savest! Ni tebe, ni ostale. Nije važno kako je ko glasao. Glasanje uopšte nije važno, nije bio u pitanju moj ili Zelmanov život. Radilo se o tome čiji če stav da živi, a čiji da nestane! Ja sam bio za otpor,'zajedno sa vama. Zelman za pokornost! I kamo sreče da su svi Zelmani blagovremeno iščezli, onda ove vitríne ne bi bile do vrha napunjene ženskom kosom i dečjim cipelama (Šalomu)... Kao što je vaš národ sebe osudio na masovno istrebljenje, a ne drugi, tako je i Zelman sebe osudio na smrt, a ne mi! (Salom pride Gošeru.) ŠÁLOM: Zapisano je: „Ako nisam za sebe, ko če za mene biti? Ako sam samo za sebe, šta sam ja? Ako ne sada - kada?"251 (Šalom odlazi. Sledi ga Amos. Za njim odlaze Jup i Kefalo. Sipka i Iris čutke stoje postraní. Pendel pride Gošeru.) PENDEL: Gospodine, ja u potpunosti delim vaše mišljenje. (On se nakloní, zatím napustí odaju.) (Gošer se okrene Sipki, gleda ga, čeka. Sipka čuti. Gošer se naglo okrene. Odlazi brzim koracima.) (Iris i Sipka, sami.) SIPKA: Dakle?... Vřeme je da odrastete, draga Iris. (Sipka odlazi.) (Sudijski kolegijum, Pendel i Estera zauzimaju svoja mesta.) TUŽILAC: Pošto je utvrdjeno da je Pendel zaista bio uhapšen prvog dana Božiča, u zoru, doneo sam odluku da izmenim optužnicu, te optužujem Pendela za učešče u masakru logorašica iz „Kuče lutaka". i:;.] L-;--l ~1 J r r BRANILAC: Skrečem pažnju, kolega, daje Pendel posle deset dana puštěn iz zatvora. TUŽILAC: Na intervenciju komandanta logora koji je hteo da zataška masakr (obrača se Iris)... Gospodice, molim vas da nam sistematski opíšete dogadaje. (Iris čuti.) TUŽILAC: Dakle, kako je sve počelo? IRIS: Sve je počelo u sredu, u podne, dok sam sedela kraj majke... i črtala more, čamac... Oblake... Brat je otvorio vrata i viknuo: „Dolaze... TUŽILAC: O čemu govorite, gospodice? Ja sam vas pitao o pokolju. Šta znáte o tome? IRIS: Časni sude, bila je pobuna... Žene.su se pobunile... (Branilac ustane. Ustaju i Pendel i Estera.) TUŽILAC: Gospodice, upozoravam vas... IRIS: Zaista je bila je pobuna. Lutke su se dogovorile i pobunile... TUŽILAC: Do sada ste tvrdili daje bio pokolj! IRIS: Pogrešila sam. TUŽILAC: Kako ste mogli da pogrešite? Na vas je neko uticao! Ko? BRANILAC: Prigovor. Svedok ima pravo da menja iskaz u toku rasprave. SUDIJA: Prigovor usvojen. TUŽILAC: Gospodice, treba da nam kážete šta znáte o tom dogadaju i kako ste ga vi videli. Nadám se da ste svesni kakve posledice mogu imati vaše reči? IRIS: Svesna sam. TUŽILAC: Onda vas još jednom pitam: da lije u „Kuči lutaka" bio pokolj? BRANILAC: Protestujem... SUDIJA: Odbija se. Gospodice, sud če vam postaviti pitanje. Pre nego što odgovorite, opominjem vas, nečete više imati prilike da menjate iskaz. Pitanje glasi: da li je na noc uoči Božiča, 1943. godine, izbila pobuna žena u „Klubu za vojničku razonodu"? Daüine? > IRIS: Bila je pobuna/ SUDIJA: Odgovorite sa da ili ne. IRIS: Da. SUDIJA: Gospodo, ima li još pitanja? (Tajac.) SUDIJA: Pre donošenja presude, sud se povlači na večanje. (Sudijski kolegijum napušta svoja mesta. Odlazi i Pendel Estera i Iris ostaju same. Estera sedne za klavír. Svira motiv iz drugog dela oralorijima „Dies irae" - Apocalypsis.) IRIS: Šta sviraš? ESTERA: Oratorijum... IRIS: Je li to tvoje delo? ESTERA: I tvoje je, Iris... (Estera svira. Horpeva „Započnimo sestre naš strašní niz, da bi tirani upoznali našu moč."26' Sudijski kolegijum i Pendel zaitzimaju svoja mesta.) SUDIJA: Sud je doneo odluku! (čita) Postoje dokázáno daje na noc uoči Božiča, 1943. godine, u ovom koncentracionom logoru, u „Klubu za vojničku razonodu", izbila planirana pobuna logorašica i, postoje dokázáno daje straža reagovala pridržavajuči se tadašnjih vojnih propisa, te da je upotrebila oružje vršeči svoju dužnost, sud je doneo odluku da se bivši voda straže, Ludvig Klaus Pendel, oslobodí opfužbe. (lupl čekičem) U ime pravde... (Sudijski kolegijum, Iris i Estera, napuštaju svoja mesta.) (Pendel je sam. Odjekujii zviici orgiilja. Pendel klekne. Moli sepognute glave. Ulaze Sipka, Iris, Gošer, Jup, Kefalo, Estera, Šalom i Amos. Pravé pohkrug oko Pendela. Zvuci orgulja utihnu. Pendel se diže. Pohíkrug oko Pendela je nepokretan. Nem.) PENDEL: Bio sam samo vojnik... Vi ste bili druga strana... I koje onda mogao da zna koja strana je ispravna, koja pogrešna?! (Ámos izade izpoliikruga. Pride klavíru. Tího svira božičnu pesmu.) PENDEL: Kážete da smo bili zli? A vi? Da li ste vi dobři? L JI t: ] (Amos svira. Sve jače.) PENDEL: Bili smo okrutni, ali nama su naredili... Da nema milosti prema neprijatelju. I ja bih više voleo da su nam naredili: budite plemenití! Ali, ko je i u kom ratu izdao takvo naredjenje? Ko?! Kada?! (Amos svi?"a. Sve glasnije. Peva.) „Andjeli če siči s nebesa u vaš dom, zalutale ovčice da vrate stádu svom..." PENDEL (trudí se da nadjača Amosa): Zar je važno kako i Cime se ubija u ratu? Zar je važno koliko ih je ubijeno? Syi misie da če pobediti onaj koji ubija najviše i najbrže! Vi ste pobedili! Sta onda hočete?! (Amos svira. Sve glasnije. Pendel viče...) PENDEL: Hočete da se světité? Kome? Istoriji? Sudbini? Zbog čega? Zbog toga što ste pobedili? Zašto se onda i mi ne bismo světili?! " (Amos zahtpi poklopac klavíra. Potpiina tišina. Pendel očekuje da neko iz nemog polukruga progovori. Stoji nepomično jedno vřeme, a zatim odlazi odměřením, sigurnim koracima.) (Jedan za drugim, za njim odlaze Gošer, Jup, Kefalo, Estera i Šalom. Amos improvizuje na klavíru.) IRIS: I pustiše šinteri besnog psa... SIPKA: Nije je on važan. IRIS: Ko je onda važan? SIPKA: Iris... Amos... Sipka... IRIS: Znáči, svi smo mi - běsni? SIPKA: Svi! Manje ili više. IRIS: Meni je jednom jedan kardiolog rekao da je nečovečnost sličná gušterovom repu. SIPKA: Greška. živi? ga Iris.) IRIS: ... daje čovečnost sličná gušterovom repu. ŠIPKA: Nije loše. Svida mi se taj kardiolog. Znáte li gde IRIS: Pokušaču da saznam. ŠIPKA: Pokúšajte, svakako. (Izvitče iz džepa ključ, pruži \ IRIS (uzme ključ): Šta ako ne dodem? ŠIPKA: A šta ako ovaj ključ nije od mog stana? (Čutke se odmeravaju, a zatim Šipka pruža ruku. Iris prihvaía ruku. Amos svira kreščendo. Šipka i Iris odlaze.) (Amos je sam, i dalje svira. Pojavljuje se Vos. Pali cigaretu. Ceka. Sudijski kolegijum i svedoci zauzimaju svoja mesta. Tu je i Estera. Ulazi Musfeld. Obrača se Vosu...) MUSFELD: Da li ste izvršili naredenje? ' VOS: Nisám. MUSFELD: Šta čekáte? VOS: Na vas, Šturmfireru. MUSFELD: Šta hočete od mene, Vos? VOS: Hoču da vi povučete oroz, Musfeld. MUSFELD: Zbog vašeg ponašanja podneču prijavu! VOS:Kome? MUSFELD: Direktno komandantu. VOS: Molim. Vi, komandantu, a ja - politickom odeljenju. MUSFELD: Šta hočete da prijavite? VOS: Pokúšali ste da prikrijete sabotažu. MUSFELD: Naredio sam da kaznite krivca! - VOS: Jednog krivca. A šta je sa ostalima? MUSFELD: To se vas ne tiče! Izvršite naredenje. VOS: Vi čete izvršiti kaznu! MUSFELD: Do sada ste bili revnosni, Vos. j ir. J ,1----------n IL,.- 3 1 VOS: A gde ste vi bili za to vřeme? MUSFELD: Nisám varn bio potreban. VOS: E, pa, sad ste mi potrební! Ja sam do ramena umočio ruku, a varna je teško da okrvavite kažiprst! MUSFELD: To je besmisleno! Ne moramo sví da ubi- jamo! VOS: Ti češ morati, naravno, ukoliko želiš da živiš. (Musfeld okrene Vosu leda. Amos prestaje da svira. Vos křene. Pre izlaska zastane.) VOS: Po pravilima, likvidacija se vrši metkom u potiljak. (Vos izade. Musfeld odlazi na svoje mesto - optuženog. Amos snažno zalupi poklopac na klavíru. Cini se da je odjeknuo pucanj. Tuzilac se obrača Amosů.) TUŽILAC: Šta se desilo posle Vosovog odlaska? AMOS: Otišao je i Musfeld. TUŽILAC: Kuda? AMOS: Ne znam. Nisám gledao, skupljao sam pikavce. TUŽILAC: Vašeg prijatelja su ubíjali, a vi ste mislili na pušenje? AMOS: Zašto? Vi ne pušite dok druge ubijaju? SUDIJA: Opominjem svedoka. TUŽILAC: Znáči, tvrdíte, niste videli Musfelda da ubija Jašonjskog? AMOS: Vi mislite da ja pamtim sva ubistva koja sam video? SUDIJA: Ovde se sudi samo Musfeldu, gospodine. AMOS: Zašto samo Musfeldu, gospodine? Želite da budete pravični? Onda, súdite svima kojí su ubíjali, ili budite pravični i sudite svima onima kojí su ubíjeni. Súdite, gospodo, sudite! TUŽILAC (Sudiji, poluglasno): Nije trezan, pijan je. AMOS: Ako čekáte da se otreznim, čekačete do Strašnog suda. SUDIJA: Gospodine, niste pozvaní da držíte govor, vaše je da odgovarate na naša pitanja. 261 n AMOS: A kakva su vaša pitanja, pitam j a vas? (Tužiocu): Vi gospodine, zašto vi, recimo, ne pitate zbog čega su saveznici bombardovali sve fabrike, sve osim jedné - ove, največe fabrike smrti? (Braniocu) A vi, gospodine, zášto ne pitate, zbog čega niko nije hteo dazameni milion ljudi odredenih za gasnu komoru, za milion kilograma kafe? Izvinite, možda vi gospodo, volite karu? TUŽILAC (Sudiji): Prekinite ga... AMOS: Časni sude, prekinite me slobodno, vi četě ionako brzo zaboraviti šta sam rekao. Istina, vi pamtite daje pre dve hiljade godina raspet jedan čovek. Ovde je, gospodo, pre dvadeset godina, raspeto četiri milióna ljudi... BRANILAC (Sudiji): Gubimo vřeme. AMOS: Časni sude, gubite vřeme, zaista. Pažite, gospodo, ja sam izračunao: ako za svako ubistvo izvršeno na ovom mestu utrošite samo jedan dan, onda čete za četiri milióna ubistava suditi deset hiljada godina! Imate li toliko vremena? SUDUA: Gospodine, sud smatra da ste pod dejstvom alkohola i da niste u stanju da svedočite. AMOS: Gospodine, Amos smatra daje sud bezvezan i da zbog toga nije u stanju da sudi. (Amos odlazi na svoje mesto.) TUŽILAC: Gospodine predsedniče, mislim da je tužba dokázaná. Musfeld je izabrao Jašonjskog, prema korné je gajio antipatiju, a zatim ga i svojeručno ustrelio. BRANILAC: Gospodine predsedniče, niko nije video daje Jašonjskog ustrelio Musfeld. Moglo je to da učini i neko drugo lice. TUŽILAC: Gospodine predsedniče... SUDUA (prekine ga): Gospodo, gospodo... Dozvolite. (obrača se Musfeldu) Okrivljeni, pristúpite! (Musfeld izlazi pred sudijski kolegijum.) SUDUA: Postavljam varn sledeče pitanje: da li ste vi svojeručno ustřelili logoraša Edeka Jašonjskog? Da ili ne? MUSFELD: Da. BRANILAC: Razmislite, ne morate da odgovorite! MUSFELD: Razmislio sam. 1 3 1 [ti SUDUA: Ostajete li pri svom odgovoru? MUSFELD: Da. (Branilac nemocno širi ruke.) SUDUA (pogleda u svoj sat): Gospodo, ima li još pitanja? (Branilac i tužilac čute.) SUDUA: Pre donošenja presude, sud se povlači na vecanje. (Sudijski kolegijum napušta svoja mesta. Izlaze i svedoci. Musfeld i Estera, sami. Ona pride Musfeldu.) MUSFELD: Čuli ste... ESTERA: Nečemo o tome... MUSFELD: Nego? O čemu? ESTERA: Čutačemo. To je stari običaj - kaď se prijatelji rastaju. (Čutke stoje.) (Pojavljuje se sudijski kolegijum. Za njima ulaze svedoci i Mladič sa gitarom. Estera odlazi.) SUDUA: Sud je doneo odluku! (čita): Postoje dokázáno da je na dan osmog septembra 1944. godine, u ovom koncentracionom logoru, u takozvanoj „Kanadi", bivši SS Šturmfirer Musfeld, svojeručno ustrelio, metkom u potiljak, logoraša Edeka Jašonjskog. I postoje dokázáno daje to delo učinjeno bez ovlaščenja ili naredjenja pretpostavljenih, sud je doneo odluku da se Erih Ferdinand Musfeld, proglasi krivim za ubistvo prvog štěpena, i da se osudi na strogi zatvor, u trajanju od šest godina. (lupi čekičem) U ime pravde! (Musfeld stoji pognute glave.) SUDUA: Sudenje je završeno! (Mladič sa gitarom svira protestmi pesmu „ Aušvic".) (Musfeldprolazi kraj klupe za svedoke. Jedan do drugog stoje Šipka, Gošer, Amos, Šalom, Jup i Kefalo.) MLADIČ SA GITAROM (peva): „Još ljudi željni su krvi, i oganj ponovo gori, a dim se diže ka nebu, > i opet nosi nas vetar... i opet nosi nas vetar... i opet nosi nas vetar..." (Musfeldpolakoprolazi Icrqj nemog špalira. Gleda u njih kao da vrši smotru. Svi stoje nepomično. Pogledi sii upereni u Musfelda. Kad on stigne do Šaloma, ovaj skine šešir. Musfeld odlazi. Jedan za drugim odlaze i svedoci. Na kraju i Mladič sa gitarom. Ostaje sudijski kolegijum. Tužilac, Sudija, Branilac, prilaze spomeniku. Zastaju u njegovom podnožju. Jedno vřeme čutke stoje.) SUDI JA: Četiri milióna... Kako je to moguče?! (Tužilac, Sudija, Branilac, odlaze. Pusto je. Upozadini spomenik. Grubo isklesani kameni blokoví, beton, gvozdene šipké, bronza, mermer. Na vrhu obeliska, plamti veční oganj. U prostor spomenika ulaze, Estera, Iris, Šipka, Amos, Gošer, Salom, Jup i Kefalo. Iris nosi cvet. Koračaju polako isveČano. Zastaju ispred spomenika. Iris poloze cvet u podnožje spomenika.) ŠALOM (vikne): Ja sam vas izdao... ' (Niko se ne pokrene. Svi stoje lícem prema spomeniku.) ŠALOM (mnogo mirnije): Čuješ li Šipka? Ja sam te izdao! I tebe Amos! Izdao sam te Jup! I tebe Kefalo! I tebe sam izdao Gošer! I tebe Edek...! I tebe sam Zelmane izdao. (Svi se okreču prema Salomu.) ŠIPKA: Zašto si to učinio, Šalom? ŠALOM: A zašto reka vekovima mirno teče svojim koritom, a onda preko noči pobesni, plavi njive i ruši ognjišta? Zar čovek ne voli ženu svoju više nego sebe samog, a prvi se baca kameňom na nju, samo ako jednom poklekne? Hteo sam da budem osvetnik, postao sam izdajica; hteo sam da postanem žrtva, a bio sam razmetljivac. I postadoh hrást kome je opalo lišče, vinova loza bez grozdova, vrt bez kapi vode... Kořen je moj bio truo, a cvet se u prah raspao. Danju, oblaci su bili dim spaljenih; noču, mesečina 1 i r 3 je bila odsjaj plameňa. Ali, čujte! Radovao sam se svojim mukama, jer sam se radovao ispaštanju onih koji su me nadmašili u grehu i bezumlju. Lutao sam, pazio sam i video: nema nikoga da se kaje za nedela koja je počinio. Ko padne, ne ustaje li? Ali oni nisu ni pali! Gresi su njihovi kao skerlet, nikada ne pobele. Misii su im kao kučine, a reči kao iskre. Strele su im uvek oštre, a lukovi zapeti. Zar moja brača i moje sestre nisu odlazili pokorno u smrt, ne bi li pepelom svojim ugasili lomače? A sad kleveču njihovu žrtvu i skrnave uspomenu na njih, što bledi kao pokosena tráva na suncu. A onima koji žive, govore: „Što niste mrtvi?" i u srcu svom vec nameštaju novu zasedu. Zar da rode i laste znaju vreme odredeno za odlazak i povratak, a čovek ne zna vreme za plemenitost i vrlinu? Zar je čovek zaboravio na svoje iskupljenje? Židovi su čvrsti i teški i istine se slamaju na njima. Istina je sve manje, a židovi su sve jači i viši. Zar ne čujete? Vetar se ponovo diže, kao što je zapisano: „Vetar ide na jug i obrče se na sever, ide jednako obrčuči se, i u obrtanju svom vrača se."27/ Vetar se vrača... Da li če se čovek ikada vratiti? (Salom se okrene prema spomeniku i vikne...) ŠALOM: Edek!... Zelmane!... (Príde spomeniku, podigne ruke u vis. Krikne.To je jattk, vapaj...) ŠALOM: Edek Jašonjskil... Zelman Leventall... (Započinje treči, finálni deo oratorijuma „Dies irae" -Apotheosis. Horpeva: „ABSORBTA ESTMORSIN VICTOR1A!"28/ Šipka, Iris, Gošer, Amos, Jup, Kefalo i Estera, stoje ledima okrenuti spomeniku. Cutke, gledaju ispred sebe. Salom je licem okrenut spomeniku. Cini se da je njegov sastavni deo. Muzika je dominantná. Hor peva poslednje stihove oratorijuma...) „UBI EST, MORS, STIMULUS TUUS? UBI EST, MORS, VICTORIA TUA?"291 ZAVESA TUMAC STRANIH RECI IIZRAZA 1. Georg Friedrich Haendel: „Messiah"; 2. Amos - ime starozavetnog proroka; ' 3. Kefalo (od grčkog „cefalo") - glavonja; 4. Gošer (od francuskog „gaucher") - levák;. 5.Sipka (od madarskog „szipka") - muštikla; 6. Šturmfuhrer - čin u SS formacljama (odgovara činu potporučnika); 7. Šalom (od hebrejskog „shalom") - mir; 8. „Kanada" - tako su logoraši nazivali sektor u koncentracionom logom Aušvicu, u kome su bili smešteni magacini (zvanično -Effektenkammer); 9. „Adieu; mein kleiner Garde - Offizier" - „Zbogom, moj mali oficiru garde"- stari i veoma omiljeni nemački šláger; 10. „Kuča lutaka" („Puppen Hause") - javna kuča za esesovce; 11. Krzysztof Penderecki: „Dies irae" („Dani gneva") - orato-rijum, posvěcen uspomeni na žrtve koncentracionog logora Aušvic. Prvi put je izveden 16. apríla 1967. godine, prilikom otkrivanja medunarodnog spomenika u Aušvicu; 12. Lunero-Vandelli: „Auschwitz"; 13. Scharführer - čin u SS formacijama (odgovara činu narednika); 14. Politicko odeljenje (Politische Abteilung) - logorski Gestapo; 15. Kapo (Capo) - logoraš - funkcioner koji je rukovodio radnom grupom; 16. Feld Hure - „državna kurva"(logorašice iz „Kuče lutaka" imale su tu oznaku istetoviranu na grudima); 17. „Und vergiss mich nicht!"- „Ne zaboravi me!"; 18. Odlomak iz jevrejske posmrtne molitve „Kadiš"; 19. Organizacija (logorski žargon) - krada, nabavka; 20. S. Berezowski: „Me mow nigdy, že to jest ostatnia droga" -pesma pobunjenika varšavskog geta; 21. Stari Závet: Knjiga propovednikova, 6; 22. Miška (logorski žargon) - porcija; ] 1 J '.3 23. Culag (logorski žargon) - dodatak hrane; 24. Omiljena pesma logoraša, na melodiju „Rozamunde"; 25 Talmud: Mišnah, Abot; 26. Aischylos, 307-309; 27 Stari Závet: Knjiga propovednikova, 1; 28. „Pobeda je ovládala nad smrču!"(Korinčanima, poslanica prva); 29. „Smrti, gde je žaoka tvoja?" Smrti, gde je pobeda tvoja?" (Korinčanima, poslanica prva,15). 6 267 vojnikilutka (Traktát o ljubavi, mržnji, Bogu, i ratu) LICA: Dr. VILMA KALDEON, rodená Rajner, dečji lekar, bivša Lutka DANIEL KALDERON, njen muž; muzikolog i pijanista LEA KALDERON, njihova kčerka; studentkinja medicíne EMIL GRABNER, advokát; bivši komandant „Kuče lutaka" RUT JELÍNEK, Vilmina sestra; direktor hotela DR BORIS JELÍNEK, njen muž; lekar opšte prakse JUDIT ŠTRASER, modni kreator; bivša „Lutka" LUDVIG ŠUMÁN, profesor istorije FLEGEL, bez stalnog zanimanja ALBERT ROŠONEK, javni tužilac BAKA Plesači i plesačice (manekenke; „Lutke"), devojčica u beloj haljini, deca s loptom PRVI CIN > (Dogada se u jednom neimenovanom gradu u Evropi i u snovima. Scenski prostor je jedinstven. Inscenaci] a predstavlja zbir svih enterijera i eksterijera, bez scenskih meda i ograničenja: masívni trpezarijski sto sa stolicama, fotelja sa visokim naslonom, komoda, bračni krevet, klavír, veliko ogledalo;hitka-poprsje sa venčanom haljinom; kafanski stoloví sa šarenim suncobranima; mala, improvizovaná pozornica sa Ijuljaškom; kabina za tuširanje; klapa. Čuje se múzickí lajtmotiv „Barkarola" (Barcarolle) od Ofenbaha. Devojčica u beloj haljini, na Ijuljašci. Lagano se njiše. Sedamdesetogoaišnja Vilma, u invalidskim kolicima. Glava klonula. Cini se da spavá. Pored nje, Albert Rošonek.) ROŠONEK: (Tiho): Gospodo... (Vilma ne odgovara): Gospodo... (ne pomera se): Gospodo! (Vilma podigne glavu, ali ne gleda u Rošoneka.) VILMA: Opet vi? ROŠONEK: Gospodo... VILMA: Recite mi, je li ovo san? ROŠONEK: Prepoznajete me? VILMA: Sanjam vas cesto. Rošonek... Albert Rošonek, javni tužilac. ROŠONEK: Poslednji put smo se sreli pre trideset godina. Sečate li se? (Pojavljuju se Grabner, Daniel, Lea, Rut, Boris, Judit, Suman i Flegel. Ókružuju Vilmu.) VILMA: Ovo je san... Ipak, san. ROŠONEK: Ne, gospodo Kalderon, nije san. Pred vama je,-uistinu, Rošonek, javni tužilac, nekada, pre trideset godina. Sada samo skromni pisac. Pišem knjigu o istragama protiv nacističkih ratnih zlocinaca. Optuženi Emil Grabner í "Kuča lutaka", slučaj kojim sam se bavio pre trideset godina ostao je nerazjašnjen. Priča može biti zanimljiva - ukoliko mi pomognete? Nece biti naznačeno mesto zbivanja. Dešava se u jednom neimenovanom gradu, u Evropi. Vi, gospodo, vi cete se zvati...? VILMAVilma. Tako se zvala moja baka koja je spaljena u Aušvicu. ■ 1icJ - '-L - 1 |_j;r . I ; r —i ;i í 1 ROŠONEK: Devojačko prežime? VILMA: Rajner. Vilma Rajner. • ROŠONEK: Vaš muž... DANIEL: Daniel Kalderon. ROŠONEK: Vaša kčerka... LEA: Lea Kalderon. ROŠONEK: Starija sestra... RUT: Rut Jelinek. ROŠONEK: Njen muž... BORIS: Doktor Boris Jelinek. ROŠONEK: Bivši komandant logora „Rad i radosť'... GRABNER: Emil Grabner. ROŠONEK: Vašaprijateljica, bivša lutka... JUDIT: Judit. Judit Štraser. ROŠONEK: I dve ličnosti koje su i tada imale lažna imena... ŠUMAN: Ludvig Sumán. ROŠONEK (Flegelu): Vi? FLEGEL: Meni je svejedno. ŠUMAN: Flegel... Her Flegel. Gospodin Prostak. ROŠONEK: Zanimanja necemo menjati (Vilmi): Vi ste...? VILMA: Dečji lekar. Rajnerovi se od davnina posvečuju lekárskom pozivu. To je porodična tradicija. ROŠONEK: Vaš muž...? DANIEL: Muzikolog i pijanista. Odrastao u porodici u kojoj vláda čvrsta vera. Bog je stvorio svet i dao nam zákone. Ništa nije nezávisno. Postoji samo dobro delo - micva, ili greh - avera. Trečeg nema. LEA: Studentkinja medicíne. Verena za diplomiranog rentgenologa, Karla, koji je na specijalizaciji u Engleskoj. Venčačemo se uskoro. RUT: Otpadnik od porodične tradicije. Turistickí radnik. Direktor hotela. Nisám bila u logoru. Postoji samo jedan način suočavanja sa fašistima: preko nišana. BORIS: Lekar opšte prakse. Nisám Jevrejin, ali izmedu mene i njih postoji neraskidiva veza. Ipak, ne razumem ih sasvim. JUDIT: Módni kreator. Vlasnica uglednih butika. Neudata. Bez dece. Ne tražim ni počasti, ni priznanja, ni ljubav. Tražim samo da me ostave na miru. ŠUMAN: Profesor istorije. Vážna karika u lancu reda i poretka. ROŠONEK: Gospodin Flegel? FLEGEL: Sve. ROŠONEK: Kako-sve? 271 ! i ŠUMÁN: Sve što zatreba. , ROSONEK: Bivši komandant logora „Rad i radost", Emil Grabner... GRABNER: Advokát. Oženjen. Četvoro dece. ROSONEK: Gospodo Kalderon, kako je sve to počelo? VILMA: Svěje počelo jednog jutra -jednog jutra u sredu. Citala sam priče hasida...Sečam se zapisa na prvoj stráni knjige: „Tama ima hiljadu ruku, světlost, samo jedno veliko oko. Tama vláda povremeno, a světlost je gospodar večnosti"... Majka je gledala kroz prozor, řekla je: „Evo ih. Dolaze"... Nisam sigurna da je tako bilo,,ali tako sanjam. ROSONEK: Predlažem da počnemo od logora „Rad i radost". Kada ste dovedeni tamo? VILMA: Zimi. Noču. Sto pedeset devojaka iz Aušvica. ROSONEK: Jesu li varn řekli daje taj logor zapravo javna kuča za vojnike? VILMA: Řekli su nam. Da, Grabner je održao pozdravní govor... GRABNER: Ne treba da se plašíte devojke. Vojnicima nije dozvoljeno ponašanje koje prelazi granicu propisane rutine ili, koje je motivisano sadistickom požudom. VILMA: Posle toga su na jednoj devojci pokazali kako če proči one koje odbijú poslušnost. Umírala je, pred našim očima, čitave noči. ROSONEK: Koliko vas je preživelo? VILMA: Manje od jedné trečine. ROSONEK: Posle povratka, da li ste nekome pričali da ste bili u „Kuči lutaka"? RUT: Samo sam ja znala. VILMA: I moja baka, Vilma. ROSONEK: Řekli ste daje ona spaljena. VILMA: Svi su spaljeni... Svi... Sva moja rodbina. ROSONEK: Grabnera nikada više-niste sreli? VILMA: Ne^sve do mája devetsto sedamdesete. Za kraj meseca predvidena je Leina svadba. Šila sam za nju venčanu haljinu... (Svi se povlače, osim Grabnera. Vilma ustáj e iz invalidskih kolica. Škida sa svoje glave sedu periku, skida sa lutke venčanu haljinu. Oblaci je.) Vilma, u beloj venčanici. Stane pred ogledalo. Ogleda se. Grabner je čutke posmatra, jedno vreme. Pruazijoj. Vilma vidi njegov lik, u ogledalu. Ne reaguje.) GRABNER: Izgledate lepo u venčanici, nestvarno... Kčerka vam se údaje? Cestitam Vilma, iz sveg srca. Kako se zove vaša kčerka? 3 1 3 c3: " ' tšr» r r ~j ~ '< If.'S I r 1 1 r': 53 ' Cl (Vilma čuti, Grabner se smeši,. nije zbunjen čutanjem domačice, naprotiv.) GRABNER: Video sam je kad je izlazila.iz kuče. Lepá je. Nalik je na májku (pode prema Vilmi, ona ustukne, podigne ruku, kao da štiti glavu od udarca)Ni\ra&, zaboga? Ne bojte se... Nemate razloga. Svěje u najboljem redu (vadi iz džepa pasoš, pokazuje): Pasoš... Ulazna víza... Sve uredno i zákonito. (Vilma se naglo okrene, pride telefonu, podigne sluša- licu.) GRABNER: Upozoravam vas: ako vašoj policiji otkrijete šta sam bio, biču prinuden da im kazem šta ste bili vi. (Krace vreme, Vilma se koleba, zatim odloží slušalicu.) GRABNER: Vrlo dobro Vilma, pametno, policiji ne biste otkrili ništa novo. Več sam prijavljen. Prijavio me je moj bivši vojnik. (Dok objašnjava, nervozito opipava džepove, traži cigarete...) Tražioje novac, a ja nemam.novaca.za bacanje, naljutio se na mene i otišao u policiju. I šta je mogao da kaže a áa ne optuži sebe? Bio sam komandant logora „Rad i radost" u Aušvicu.. I šta još? Ni jednu činjenicu u vezi sa zločinima... (vadi cigaretu iz kutije): Dozvoljavate? (Vilma ne odgovara. Grabner se koleba, zatim vráti cigarete u džep.) GRABNER: Na moju nesreču, nažalost, neki mladi javni tužilac, Albert Rošonek, iskopao je odněkud, iz arhivske grade, izjavu logorašice Vilmě Rajner, datu pred savezničkim vojnim vlastima. Veoma nepovoljnu izjavu po mene. (Vilma čuti, pognute glave.) GRABNER: Sečate se?, Logor Berger-Belzen, neposredno posle oslobodenja... Naravno, u trenucima povratka u normalan život niste zrelo rasudivali. Logično? Ali, ne treba da brinete: ta izjava nije pravno valjana. Ja sam bezbedan... sve dok Vilma Rajner ne potvrdí autentičnost te izjave (naglo učuti). (Vilma podigne glavu, uzbudena je, na licu ima prezrivi grč od osmeha.) GRABNER (gubi nerve): Čujte, stavio sam sve na kocku da vas pronadem pre Rošoneka, i priznajem, da sam to činio radi sebe.. .Ali i radí vas! Razmislite Vilma? (Grč od osmeha ne silazi sa Vilminih usána.) GRABNER(/eíA:o se svladava): Hočete da me izvedete pred sud, to hočete, je li? (Korača gore-dole, přibrán, právnickí elokventan): Znáte li u čemu je tada nevolja? Moračete da se pojavite i vi na sudenju! Upozoravam vas: ono neče biti tajno. Mnogima u političkim krugovima je stalo da se sudenju obezbedi publicitet. A znáte li šta za našu priču znáči publicitet? Javna kuča, logor smrti, seks, brutalnost, posíasticeza novinaře... Sve če ih zanimati, koliko ste posetilaca imali na dan, a koliko na sat... Psiholozi tužioca če vas ispitivati da li ste sada frigidna žena, i kakav je vaš.porodični život.. .Neki profašistički novinári pitače vas da li ste baš uvek osečali gadenje ili vam je ponekad bilo prijatno... Da li ste možda i danas ono što ste nekad bili... (Vilma, napraví trzaj glavom, jako stisne usne.) Šta ste řekli? Ništa. Znam šta mislite - neka pitaju šta hoče, ja ču im govoriti o Emilu Grabneru! Draga Vilma, nadáte se uzalud. Ne môžete im zapušiti usta za vašu intimu. Novinári su hijene. Za njih je Emil Grabner bedni epizodista, šrafčič u perfektnoj mašineriji zločina. Sve prežvakano! Medutim, dozvoličete Vilma, petnaestogodišnja devojka koja je poslúžila za seksualnu katarzu stotinama ozloglašenih vojničina, nije svakodnevna priča. U redu, nije se dobrovoljno kurvala, znam, bila je prisiljena! Ali šta onda? Da lije Emil Grabner svojevoljno postao komandant logorskog burdelja? Da li mu je to bio životni cilj? Pa i on je činio ono stoje činio pod prinudom. Morao je da nosi teret svoje sudbine, podjednako kao i Vilma Rajner. (Grabnerj e zadovoljan svojim advokatskim bravurama. Sat sa crkvenog tornja otkucava vřeme, odměřením, zvonkim zvucima. Grabner sluša, njegovo líce dobíja izraz čoveka spremnog na plač, sa njim se dešava, čini se, iskrená i ozbiljnaproměna.) GRABNER (kadprestane otkucavanje): Kaď sam dolazio ovamo, zapazio sam u blizini, stáru crkvu sa zvonikom. Volim zvuk zvona (Grabner govori iskreno, kao sa prijateljem koga je sreo posle dužeg vremenq) : Stanujem izvan gradaci kad je vřeme mirno, čuju se zvona iz daleka (neumereno prisno): Žena i ja tad otvaramo prozore, čak i zimi, i uživamo u timprelepim zvucima. (Vadí iz džepa fotografije, pokazuje ih Vilmi, ona ih ne gleda): Ovo je moja žena... mlada je od mene deset godina. Vidi se, zar ne? Ovo.su naše čerke. Imamo ih četiri. Najstarijoj je devetnaest, najmladoj jedanaest... (Telefon zvoni. Vilma se ne pomera. Zvono je uporno, Grabneru je neprijatno.) GRABNER: Vaš muž? (Vilma čuti. Telefon i dalje zvoní.) GRABNER: On, pretpostavljam, ne zna ništa? (Vilma čuti.) GRABNER: Da li bilo ko zna? (Vilma i dalje čuti. Zvonjava prestaje.) GRABNER (onaj spočetka, siguran u sebe): Znáči, niko. Pametno Vilma, ljudi lako osuduju. Jeste li čuli šta se dogodilo Marti Fridman? Sečate se naravno dugonoge Marte. Jeste čuli? Niste? Posle povratka, pričala je svima šta joj se dešavalo u logoru, u „Kuči lutaka", htela je svetu da obznani istinu. Moj bože! Bivše F 1 Fest i -$3B i , I JJ'.- I :u> logorašice suje bojkotovale, muškarci izbegavali ili tražili odrédene usluge, porodične veze je sama prekinula. Nije mogla da podnese ni sažaljenje ni prečutkivanje, tražila je spas u alkoholu. A onda je izabrala jedino moguče rešenje: hoklicu i konopac (trenutak učuti, nastaví u stilu dobronamernog savetodávca): Budíte oprezni Vilma, svoje tajne zadržíte za sebe, nemojte dozvoliti Rošoneku da ih otkrije pred svetom. Konačno, neka potraži druge Grabnerove lutke - akoone uopšte postoje? Ja, lično, ne verujem da postoje. Za trideset godina nije se ni jedna oglasila. Ni jedna! Osim nesrečne Marte Fridman! I to je sve. Niko se više neče oglasiti. Vilma Rajner nije Marta Fridman. Nije luda ... VILMA (samokontrola popusti, vikne): Ona je luda, Grabneru, luda, luda! Godinu dana je bila u vašem logoru, mora da bude luda! ^ ' (Započinje muzički lajtmotiv. Parovi plesu valcer. Vilma svlači vencami haljinu, vrača je na lutkino pbprsjé. Odlazi.) „ GRABNER (vikne za njom): Moje namere nisu loše. Zelím da pomognem i sebi i varna! Vilma!... Vilma!... * * * (Muzički lajtmotiv. Terasa restorana. Veče. Parovi plesu. Za jedním stolom sede Vilma, Rut i Boris, za drugim usamljeni Flegel. Muzika prestaje. Parovi se razilaze. Grabner prilazi Vilminom stolu. Ljubazan, srdačan osmeh. Uctiv nakloň premakut.) GRABNER: Smem li da vas pozdravím, gospodo? RUT: O, gospodin Grabner. Da varn predstavím svog muža... Doktor Boris Jelínek. Moja sestra, doktorka Kalderon. (Grabner se učtivo nakloní Vilmi, zatim se rukuje sa Borisom):fjos^oáin Grabner je gost u našem hotelu. Javni tužilac, iz Nemačke. VILMA: Tužilac? GRABNER (uz lak nakloň): Na službi. BORIS: Pridružíte nam se, gospodine. (Grabner sedne za sto.) GRABNER: Zahvaljujem. Biče mi prijatno da popijem času vina u društvu. Imate odlična vina. BORIS (sipa vino u čaše): Ovo vino, gospodine, ne pije se u svakoj prilici. Večeras slavimo dvadeset godina braka. GRABNER: Čestitam. Impozantná cifra. RUT (smeje se): Trebalo je to izdržati. GRABNER: Izdržali ste toliko dugo, siguran sam da nije bilo rdavo. RUT (smeje se): Da, gospodine, bilo je dobro, kao crvu u renu. (Sada se i Boris smeje. 1 Grabner se nasměje, pripretivši Rut prstom.) GRABNER: Znam da se šaliíe, inače bih vam zamerio. Ja sam prilično staromodan, porodični život shvatam ozbiljno. Dug i srečan brak daňas je pravá retkost (gleda netremice u Vilmu): Treba ga čuvati i štititi, zar ne? Svi smo mi ranjivi, a brak je neophodno útočište (obráti se Rut): Imate li dece? RUT: Dva sina. GRABNER: Ja imam divne četiri kčerke, moja žena je po svaku cenu htela srna. Na sreču, pod teretom godina, splasnule su njene ambicije. RUT: Greška, gospodine Grabneru, daje gospoda Bah stala kod svog dvanaestog deteta, Johan Sebastijan ne bi ugledao svet. GRABNER (smejulji se): Iskreno sumnjam daje gospoda Grabner mogla da rodi génij a. Retko se radaju. Slobodno se može . reči da su greške prírode. . .. ...... BORIS: Ja mislim, da génije čuči pritajen u svima nama. Potrebne su samo povoljne okolnosti da se razbudi. GRABNER: Gospodine doktore, znáte li ko je „pritajen u nama"? Hajnrih Himler, Berija... nastupaju, kada kucne njihov čas. RUT: Znáte to iz sopstvenog iskustva? GRABNER: Tačno, gospodo, imam bogato iskustvo. Eto, sada radim na složenom slučaju: jedan ugledan gradanin danas, bio je nekada komandant konc-logora... RUT (prekine ga): Šta je u tome složeno? GRABNER: Nema dokaza za njegovu krivicu. RUT: Cinjenica daje bio komandant logora nije dovoljan dokaz? GRABNER: Zašto bi bila? RUT: Gospodine Tužioče, ako za vřeme rata niste znali, šta se sve u vašim logorima dešava, pa, sada valjda znáte? GRABNER: Mislite na masovna ubistva? RUT: Izmedu ostalog. GRABNER: Nisu šmátraná za zločin, gospodo. U ono vřeme, po zakonima ondašnjim, bile su to mere za záštitu nacije. RUT:Sranje. GRABNER: Molim? VILMA: Moja sestra misii, da to nije pitanje zákonitosti več morala i čovečnosti. GRABNER: To su bili vojnici, gospodo Kalderon, nije se postavljalo pitanje morala i čovečnosti. Kao vojnici dobíjali su naredenja i izvršavali ih. 1-X i [ 3 r 3 l_ - ■--TI" ' 113» : l» ji j £1«! VILMA: Gospodine tužioče, da li vi okrivljenog optužujete, ili ga bráníte? ..... GRABNER (nasmeši se): Moglo bi se reci i jedno i drugo, gospodo. Ustvari, ukazujem na složenost optužbe, ukoliko ne ubedim krunskog svedoka da svedoči. BORIS: Ne razumem, a zašto neče? GRABNER: Neče pred sud, jednostavno. Do sada ni jedna logorašica iz „Kuče lutaka" nije pristala da svedoči. BORIS: Kuča lutaka? Kakva je to kuča? (Rut ne skida pogled sa Vilmě, a ona netremice gleda u času kojom se nervoznp poigrava.) GRABNER: U toj „kuči" su bile lutke, doktore. Zíve lutke. BORIS: Znam: vivo eksperimenti. GRABNER (nasmeši se): Ne, gospodine, u toj oblasti ljudske delatnosti nisu potrební eksperimentni, ja bar tako mislim BORIS: Onda, ja stvarno ne razumem... GRABNER: Prostoje doktore. Vojnicima, koji su odlazili na front, jednako kao rum i cigarete, trebalo je obezbediti i žene. BORIS: Kurve, što ne kážete odmah... RUT (plane): Ne zovi ih tako, Borise! BORIS: Pa kako da ih zovem? GRABNER: U právu ste, doktore. One su i službeno nažívané „Vojne kurve". RUT: Sta onda? Nacisti su Jevreje, Sloveně i Cigane službeno nažívali ljudima nižeg reda. I sa tim se slažete? GRABNER: Naravno, ne. Medutim, te žene su stvarno bile - no, kako da kazem, - javne žene. BORIS: To su bile logorašice? GRABNER: Da, jevrejske logorašice. (Svi čute.) BORIS : Vrlo komlikovano. Pokušavam da razumem... al ne razumem... RUT (prekine ga grubo): Ne pravi se lud Borise, jednostavno je. Prisiljene su. BORIS: Razumem, svaki put su silovane...... GRABNER: Ne, nije bilo silovanja. Bile su profesionalno veoma aktivně, inače doktore, ne bi preživele! (Započinje muzički lajtmotiv. Par ovi plesu.) RUT: Ide mi na živce ova terna, hajde, matori, da plešemo. (Rut i Boris se priključuju parovima, koji plesu. Grabner i Vilma, sami.) 277 GRABNER: Oprostite. Ne zamerite mi što se predstavljam kao tužilac. Hteo sam da vam prikážem reakciju bikova na crvenu maramu. Čuli ste vašeg zeta?.. Prezir je kao smrdljiva tekucina, kad se razlije teško se podnosí. Mnogo téže nego robija (oboje čute trenutak): Rošpneka ne treba shvatati ozbiljno, neka živi na miru i neka pusti i nas dvoje da mimo živimo. VILMA: Zar vi mirno živíte Grabneru? Posle svega? GRABNER: Romantični ste Vilma. Vřeme je čarobni plast, i slávu i šramotu prekríva zaboravom (uzme svoje vino): Da, ja živim mirno (ispije vino): Uglavnom! (Fleget prilazi stolu, nakloní se pred Vilmom, moli je za ples. Vilma se koleba, ustane, ostavlja Grabnera, odlazi sa Flegelom. Vilma i Flegel plesu. On je privlači sebi, šapuče joj na uvo, Vilma křikne, otrgne se odFlegela. On se podrugljivo smeje, Vilma pokrije líce dlanovima. Flegel odlazi. Odlazi i Grabner. Muzika prestaje. Plesači se razilaze.) (Vilma je sama. Stoji, lica skrivenog medu dlanovima. Prilazi joj Rpšonek.) ROŠONEK: Izvinite, gospodo..Ja sam Albert Rošonek... Tužilac... (Vilma se ne pomera, i dalje lica skrivenog medu dlanovima.) ROŠONEK: Gospodo...fŕq/acJ: Da li ste vi Vilma Kalderon, rodena Rajner? Vilma se ispravi. Trudi se da deluje přibráno.) VILMA: Da, gospodine Tužioče, ja.sam Vilma. Ja sam dala izjavu koju posedujete. (Trenutak čute. Samo se gledaju, Rošonek se ljubazno smeši.) ROŠONEK: Mislio sam daje logično, da vas lično zamolim da dodete na sud. Da potvrdíte vašu izjavu. Inače, na moju velikú žalost, dogodice se da jedan zločinac ostane nekažnjen... VILMA: Znam daje Grabner prijavljen (grubo, poslovična): Gospodine Tužioče, nakon toliko godina vi hočete taj proces sada? Zašto? ROŠONEK: Emil Grabner je zločinac i nakon toliko godina. Zločin ne zastareva. On mora da se suoči sa svojom krivicom, a svaki put i svi Nemci kojima ne možemo suditi. Meni I: i ť ■ T r 3 [ ] i i _, L 1 i je taj zajednički problém jasan ali mnogima nije, ni danas. Za našu budučnost je važno da se čuva plemenití duh nemačkog národa. VILMA (nervózna je i užnemirena): Hrabri ste, gospodine?. Zar je potrebno da meni govorite o „plemenitom duhu" Nemaca? Ili ste licemerni?, iz vama poznatih razloga, a o tome ne želím da raspravljamp. Namere su vam dobre, recite, slušam? ROŠONEK: Oprostite, priznajem, nije bilo umesno... prejake reči zabolnu istinu. Oprostite, (nelagodnapuza): Na jednom sudenju, pre mnogo godina, iskreno sam rekao svedoku-logorašu: daje Gete mogao da vidí ponor u koji ste gurnuti, verujem da bi izabrao vašu sudbinu... I danas se toga stidim. Logoraš nije rekao ništa, samo je gledao u mene. Bio je uplašen.. VILMA (prekine ga): Gospodine Tužioče, a šta ako sam sada ja uplašena? ROSONEK: Sta to znači, gospodo Kalderon, neko vam je pretio? VILMA (činise odsutna, prijatelski): Gospodine Rošoneku, vi ste, čini se, častan čovek. Očekujem da čete na moje pitanje odgovoriti iskreno.. .Kada biste saznali daje vaša supruga bila u „Kuči lutaka" i da je to godinamä tajila od vas, da li biste mirno prešli preko svega? (Ro§onek ne odgovara odmah, gleda je zbunjeno.) ROŠONEK: Ne znam... Morao bih o tome da razmislim. VILMA: Dozvolite onda i meni da razmislim. ROŠONEK: Razumem. Vračam se u Nemačku, a vi odlúčite! Prvo ročište na sudu zakázáno je za dvadeseti maj, a vi dotle... VILMA (odlučno ga prekine): Ne, nikako! To je loše, tog dana je venčanje moje kčerke. ROŠONEK (prijateljski): Da, tp je loše... S druge strane, ako ne dodete, to bi značilo da nemam svedoka. Bojim se, da bih morao da odustanem od optužbe, ovog puta.. Gospodo Vilma, razmislite, imate dvanaest dana da donesete odluku. Razumem delikatnost vaše situacije, ali vas molim, još jednom! Saberete se i donesete dluku sa najmanje štete po vas. Ovde je adresa i moj telefon (pruža joj vizitkartu). (Rošonek odlazi. Vilma sedne na Ijidjašku. Ljulja se. Započinje muzički lajtmotiv.) # # * (Muzički lajtmotiv. Vilma, na Ijuljašci. Pojavljuje se Vilmina boka. Nosi srebrne svečnjake sa svečama. Pokriva glavu, izgovara subotnju molitvu. Páli sveče.) 279 VILMA: Bako, šta da radim?... Šta da uradim? BAKA: Taj čovek nosi Kainov znak. Takvom se ne može oprostiti. Ti, Vilma, ti ne môžeš. Ko zlima prašta, dobrima škodi. VILMA: Stidim se, bako... BAKA: Dete moje, nemáš čega da se stidiš. Bio je rat, tuda vojska ne zna za čast i poštenje. I u onom starijem ratu, devetsto petnaeste, mnoge su bile obeščaščene. Kad su se muškarci vrátili, nisu ništa pitali. Sve se znalo, ali se o tome čutalo. VILMA: To nije isto, bako... BAKA: Ne mogu se celom svetu povezati usta. Važno je šta govore oni do kojih ti je stalo. VILMA: Bojim se...Uvek sam se bojala da ču izgubiti Danijela. BAKA: Zar se Danijel ne boji da če izgubiti tebe? VILMA: Ništa više neče biti isto, bako,ne može biti isto. A Leino venčanje...? BAKA: Da lise deca vole? VJLMA: Vole se. (Subertova ,,Serenáda", sa klavíra.) BAKA: Ondaje sve u redu. Što je više Ijubavi, manje je zla. VILMA: Ali ga ima, bako... Ne manje, nego sve više... Mnogo više ... (Vilma uzima svečnjake sa upaljenim svečama. Nosi ih prema stolu.) * * * (Vilma stavlja svečnjake napostavljenu trpezu. Daniel svira na klavíru Šubertovu „Serenádu". Grabner stojíporedDanijela, predano sluša muziku. Rut završava sa postavljanjem stola. Boris sedí u fotelji, razgleda časopise.) RUT: Nije pametno što si tog Švabu dovela u kuču. VILMA: Daniel ga je pozvao RUT: Kako su se upoznali BORIS: Ja sam ih upoznao. RUT: Baš si budala. BORIS: Zástoja budala.. .Vidim da se odlično slažu. (Rut povuče Vilmu u stranu.) RUT: On traži tebe, Vilma? Ti si njegov svedok? VILMA: Ne mešaj se, preklinjem te... Ovogputa nemoj, móram sama da odlúčim. ir! ] i í "J í t '1 RUT: Šta češ da uradiš? (Vilma čuti. Lea unosí poslužavnik sa činijama. Stavlja ih na trpezu.) LEA: Večera je spremna. (Daniel prestaje da svira. Svi se okupljaju oko trpeze. Daniel izgovara molitvu, pred subotnju večeru. Sedaju. Razgovor se vodí za vřeme jela.) DANIEL: Izvolite, gospodine Grabneru, služite se. Jela su pripremljena na jevrejski náčin. Nadám se da če varn přijati. GRABNER: Hoče, sigurno. Volim jevrejska jela. VILMA: Toliko je dovoljno. Nije obavezno i Jevreje da volite. DANIEL (negoduje): Vilma, zaboga... GRABNER: Ne smeta, gospodine Kalderone, nisam se uvredio. Poznato mi je šta Jevreji misie o Nemcima. Ali, to su predrasude. Večina Nemaca ne mrzi Jevreje. VILMA: Ubíjali ste ih iz Ijubavi? GRABNER: Ne poričem da su ubijani,alŕne iz mržnje. Sigurno je da večina nije ubíjala iz ličnih razloga. U ono vřeme, bio je to čin higijenske samozaštite. Himler je govorio: „Domačica koja zgnječi bubu, ne činí to iz mržnje - ona čisti svoj stan". DANIEL: Bravo! Dostojevski. I njegov Raskoljnikov vidi neke svoje bližnje kao gamad koju treba ubijati. RUT: Raskoljnikov je bio lud. GRABNER: Izvinite, ne slažem se. Kod Dostojevskog ne postoji nagoveštaj daje njegov junák umno poremečen. On je bio u zablúdi, nacisti takode. RUT: Ja misiím da su Jevreji bili u zablúdi. Imali su poverenja u nacisté. Oklevali su i čekali i onda kad se što-šta moglo preduzeti. DANIEL: Moramo ih razumeti. Verovali su u božju mudrost i njegovu milost. RUT (podrugljivo): Za večinu što su otišlau dim, to je bilo veoma múdro, ne? LEA: Tetka Rut.. .Tata! Molim vas, večeras bez rasprave o Bogu, imamo gosta. GRABNER: Ali ne, gospodice, ja volim rasprave. Svako ima pravo da veruje, ili da sumnja. Zar ne? DANIEL: Tako je, gospodine. Po meni, jevrejski národ je opstajao ne zato što je sumnjao, več zato što je verovao. Verovao u boga i njegovo providenje. RUT: Bravo, Danijele! Imamo odličan dokaz njegovog providenja. Dao je moč nacistima da trebe njegove sledbenike, kao gamad. DANIEL: Hočeš da kážeš daje Bog zao?, ili da ne zna šta radi? 281 RUT: Ja samo kazem daje zao ônoliko koliko ja mogu da vidim. DANIEL: Rut, ne možeš suditi o Bogu, po onome što vidiš. To nije u reduĽ VILMA (prekine ga): Znáš li šta mene zanima, Danijele? Pitam se, da li se Bog ikada nasmejao? DANIEL: Kako to misliš? VILMA: Mislim, ako se nikada nije nasmejao, večeras se sigurno kida od smeha. (Vilma ustane od stola, izlazi iz sobe.) BORIS: Ne razumem. Zašto bi se Bog smejao baš večeras? RUTČutiijedi. (Nelagodna tišina.) DANIEL: Gospodine Grabneru, izvinjavam se zbog ponašanja moje supruge. Morate je shvatiti, bila je u Aušvicu. GRABNER: Da. Razumem. A vi? Da li ste vi bili? DANIEL: Ne. Moja porodica se na vřeme sklonila u Svajcarsku. GRABNER: Imali ste mnogo sreče. RUT: Imali su mnogo novca, gospodine Tužioče! DANIEL: Rut, molim te! (Grabneru): Ruga mi se! Bio sam dete tada, o svému su odlučivali moji roditelji. Ja ne mogu biti křiv GRABNER: Gospodine Kalderone, ne treba da se izvinjavate što niste mrtvi. DANIEL: Možda zvuči nestvarno...ali, nas, koji srno se spasli Aušvica, muči savest. Nismo bili tamo sa ostalima. GRABNER: Ne treba ništa da vas muči. Hitler je imao nameru da otera sve Jevreje uAušvic. Izgubio je rat, i nije uspeo. Prema tome, svi Jevreji koji su dočekali kraj rata, preživeli su Aušvic - bili tamo ili ne bili. DANIEL: Možda bih preživeo i da"sam bio tamo? RUT (nasměje se): Ti, Daniele Kalderone, ni slučajno. Svi koji su se oslanjali na božje providenje - nisu imali nikakve šanse. BORIS: Ja bih sigurno preživeo. RUT: Svakako dušo! Preživeo bi i direktan pogodak atomske bombe! (Grabner i Danijel reagujú tihim smehom. Danijel naliva čaše vinom. Ulazi Vilma, nosi poslužavnik sa vočem i kolačima. Zastane.) GRABNER (nazdravlja Borisů): Znáte doktore, snaga L 1 I • mi ^•i ' n i tj^ ^ n ■ laj i izdržljivost nisu bile od presudnog značaja. Nisu preživljavali najotporniji, več najbezobzirniji. Nije bilo prostora za ljudskost. Suvereno je vládala glad, studen, veliki strah..:. (Vilma gubi samokontrolu: tresne poslužavnik na sto. Několiko čaše pada na pod, voče se kotrlja na sve strane.) VILMA: Vladao je zločin!... Zločin... Trenutak vláda tajac, Lea se prva pokrene, skuplja sa poda voče i razbijene čaše, Rut joj pomaže, čuje se sat sa zvoníka, otkucava vřeme... VILMA: Mislim da je vřeme za kafu.. izvinite, malo sam urnorna... (Vilmapode, pa zastane, izgubljeno stoji.) LEA: Sedi, mama. Doneču ja kafu. (Lea izlazi. Daniel donosi času sa konjakom Vilmi, pa se obrati Grabneru.) . DANIJEL: Ne zamerite, gospodine Grabner, sve je to njena prošlost i njen konstantni umor. Vilma je voma.savesna.ua posla.. GRABNER (rezigniran): Gospodo Rajner, řekli ste, vladao je zločin. Da, vladao je zločin, i ja kazem. Danas to tako nazivamo. A ondaje to bio sistem. Moral sveden na preživljavanje, što duze i po svaku cenu. Za dodatno sledovanie hrane dobři ljudi su postojali ljudu bez savesti, obični krvnici. Batinaši, potkazivači... Cak i bludnice... (Atmosféra za stolom je civlizovano neprijatna.) RUT (naglašeno luckasta): Kad se vecgovori o hráni, mogli bismo da navalimo na koláče? Gosodine Graber, poslúžite se kolačima, izvolite (pruži mu tacnu)... Vilma je majstor za koláče. GRBNER:Hvala, ne volim slatkiše. DANIJEL: Možda još malo vina? GRABNER: Hvala, to mogu. (Danijel ustaje, sipa vino, odlazi do klavíra, otvara poklopac, predomisli se, vrača se stolu u trenutku kad Lea unosi kafu. Grabner ispija vino. I Vilma prilazi stolu.) VILMA: Daniele, naš gost je govorio o bludnicma u logom? DANIEL (uzme kafu): Zbilja? VILMA: Ne zanima te ko su one bile? DANIEL (ispija kafu): Pretpostavljam, prostitútke? GRABNER: Nikakve prostitútke, gospodine! To su bile specijalno odabrane logorašice zaposlene u burdeljima. (Danijel je, čini se, nezainteresován, vrača se klavíru, odsvira mužičku frazu, ponovije, Rut nervozno lupká po stolu, dohvati flašu sa vinom, naliva pražnu Grabnerovu času.) RUT (neprijateljski): „Zaposlene" je pogrešan izraz, gospodine Tužioče! a.mo[s\(kontroliše ton): Ako nas ništa više ne vezuje, ne treba da se vredamo! DANIEL (postiden): Oprosti, nisam želeo. da te uvredim. VILMA: Steta što ne živimo u srednjm veku, spálili biste me káo vešticu -t svršenô. Tvoja sujeta bila bi zadovoljenä i ostao bi savršeno čist. DANIEL: Priznajem, zaslužio sam da mi se rugaš (skriva lice medu dlaňové) Vilma nalije konjak u dve čaše, jednu jspije, drugu prinosi Danijelu, pomiluje ga majčinski nežno po kosi VILMA: Otputuj negde. Možeš namiruda razmisliš. Ako se za nedelju dana ne vratiš, značu daje medu nama svršeno. DANIEL: Ovo postaje neizdrživo! Sta hočeš od mene, Vilma? Hočeš da te napustím, da te oteram - to hočeš? (Dolaze Rut i Boris. Rut je, kao i obično, borbena.) RUTVilma, zašto mi nisi řekla da ti přete? VILMA: Nije ništa ozbiljno... RUT: Ne laži. Lea mi je sve ispričala. DANIEL: Ne razumem o čemu govorite (Vilmi): Neko ti preti? Ko? (Vilma čuti.) DANIJEL: Reci, ko? BORIS: Nacisti, čoveče. DANIEL: Koji nacisti? Ovde nema nacista, prošla su ta vremena. RUT: Njih ima u svim vremenima. VILMA: Rut, ne preteruj, molim te. Svěje u redu, nema razloga za paniku. (Vilma je savršeno mirna. Sipa vino u čaše, poslužuje najpre Borisa, zatim Rut. Daniel sedne za klavír. Nastaví da svira Šubertoviľ'Serenadu",pa prekine, sluša.) RUT: To je Grabnerovo delo. VILMA: Nema veze s tim... 1 ~—-ji RUT: Koji ti je davo, Vilma? Zašto ga braniš? Neka pokuša još jednom dati preti - ubiču ga kao skota! Odavno je to zaslužio BORIS: Ja mislim... RUT: Ti čuti! Vilma, obavesti policiju. BORIS: To sam i ja hteo da kazem. RUT: Onda, izvini (Vilmi): Hočeš da ja nazovem policiju? DANIEL: Kakva policija? Treba da razmislimo, a ne tako... Da razglasimo šta se Vilmi dešavalo u logoru.. BORIS: Polako, Daniele, Vilma nije kriva. Naterali suje, májku im nacistickú! DANIEL: Dosta, molim te. Ti nisi Jevrejin, ne možeš to da razumeš. BORIS: Sta imam da razumem, ne treba mi jevrejska pamet da razumem. Bilo, pa prošlo. Važno je ovo, sad. " RUT: A šta je ovo, sad? Šta, u božju mater? Nacistická bagra vršlja ovuda. Přete, ucenjuju, a mi pijemo vino i slušamo Sopena. .....________......._ ......._......................... DANIEL: Nije bio Šopen. RUT: Baš mi je žao. Vilma, zovi policiju, treba da budu obavešteni. Obezbediče ti záštitu i na putu i u Nemačkoj. (Daniel zatvorí poklopac od klavíra, sa treskom.) DANIEL: Kakv put? Zašto Nemačka? BORISVilma putuje u Nemačku. Dvadesetog mája počinje sudenje Grabneru". DANIEL: Dvadesetog mája je Leino venčanje. VILMA: Odložiče venčanje. DANIEL: Ne dolazi u obzir. Venčanje se mora održati, več sam poslao pozivnice. RUT:Dodavola, žena ti je u životnoj opasnosti, a ti misliš na svadbeni ručak. DANIEL: Ne mešaj se, gledaj svoja posla. (UlaziJLea.) LEA: Šta se desilo? Zašto vičete? . DANIEL: Je li istina da si odložila venčanje? LEA: Jesam. DANIEL: Šta kaže Karlo? LEA: Ne znam. Obavestiču ga kad stigne. DANIEL: To nije u redu, Lea? LEA: Nema venčanja u ovim okolnostima DANIEL: Na koje okolnosti misliš? BORIS: Coveče božiji, jesi li čuo šta sam malopre rekao? DANIEL (Vilmi): Ti češ stvarno da svedočiš? RUT: Naravno da hoče. Mora. DANIEL (Vilmi): Nije ti stalo do mene, do naše kčerke? 'I............I -T| 1L3 J íi —, ■T-r~ VILMA: Sigurno mi je stalo. DANIEL: Kako ti je stalo? Tako da nam svima prirediš taj stres... RUT: Stres za tvoju rodbinu, naravno, i za tvoju karijeru... DANIEL: To nisam rekao. RUT: Vilma, šta je odlučio tvoj uváženi suprug? Ostaje li sa tobom, ili... LEA: Naravno da ostaje. Tata, reci im. (Daniel čuti, naizgled miran. Vilma gleda u pod. Boris i Rut neprijateljski gledaju u Danijela.) LEA: Tata?... RUT: Pusti ga, Lea, on sad izigrava pačenika. DANIEL (uzdržava se prasne): Sigurno da patim, to je prirodno. Nisam bezosečajna osoba, kao ti. RUT: Ti si humanista. Voliš sve ljude na svetu - osim one koje lično poznaješ. _..................__.....-. . — -- -.......... DANIEL (prasne): Slušaj, Rut! Slušaj.. RUT: Čekaj! Nisam završila! Ako ti Vilma više ne odgovara putpodnoge. DANIEL: Sta si řekla? RUT: Kupi svoje prnje i čisti se odavde. To sam řekla. DANIEL: Přestáni! Neču da trpim tvoje histerične ispade, kao tvoj glupavi muž. BORIS: Rut, hočeš da ga bijem? (Rut ne obrača pažnju na Borisové reči, peni od besa) RUT: Gospodine Kalderone, kad si več raspoložen za razgovor, da ti nešto kazem, odavno se u meni skuplja. Da bi čovek bio pobožan, nije dovoljno da čita božje zákone, treba da ih primenjuje. DANIEL: Meni pričaš o božjim zakonima? A šta ti o tome znaš? . . RUT: Toliko znam da čovek treba da pomogne bliznjem. Vilma ti je, valjda, dovoljno bliska. Ona od tebe očekuje podršku, a šta joj pružaš? DANIEL: Ljubav. Da, pružio sam joj ljubav, a to činím i sada. Ako joj ne dozvoljavam da svedoči, to nije zato što sam ravnodušan. Sve što želim, to je da ne uništi naš život. Takva odluka nije nečasna. LEA: Mama, ako je otac protiv toga da svedočiš - odustani. To sudenje ionako nema smisla. Grabnera če osuditi na tri ili četiri godine, od toga če mu pola oprostiti. RUT: Do davola sa Grabnerom! Ljudi treba da znaju istinu... LEA (prekine je): Ljude ne zanima istina, tetka Rut. Ne 307 žele vise da slušaju tepriče o holokaustu.'Zamara ih to. Hoóe da se radujú, da se zabavljaju... (Vilma širokim gestom prekine vruči razgovor, koji je dotle pažljivo pratila.) VILMA: Treba da svedočim. To je moja obaveza. LEA: Mama, nikome ništa ne duguješ. Grabnerje ostao dužan. BORIS: Njega treba ubiti. RUT: Šta bulazniš, Borise? BORIS: Zašto? I ti si malopre řekla daje odavno tako nešto zaslužio. LEA: I ja tako mislim... DANIEL: Lea! Ja sam duboko postiden zbog tvojih reči. Život je božje čudo, niko nema odobrenje da ga uništi. To je vrhunska božja zapovest. (Vilma prasne u smeh. Njen smeh je odušak napetosti i susdržavanju:) - „ .......— - --■ ■-.....-■— DANIJEL: Šta je smešno? (Vilma ne prestaje sa smehom.) DANIJEL: Molim te, Vilma, prestaní s tim ludačkim smehom! ....... (Vilmin smeh se prekida, kao što je ipočeo, naglo... Počinje muzički lajtmotiv.) RUT: Šta si řešila? VILMA (odsutnq): Šta sam řešila? RUT: Hočeš li da svedočiš? VILMA: Hocu, naravno... Sve Grabnerove lutke ce svedočiti... * * * (Muzički lajtmotiv. Modni salon. Judit pleše sa Flegelom, smeju se. Kad se Vilma pojavi, ne prekidaju ples) JUDIT (dobaci Vilmi): Neče da svedoče. VILMA: Neče? JUDIT: Ne, ni jedna neče. Boje se. VILMA: Boje se nacista? JUDIT: I njih, i ljudske pakosti. VILMA: A ti, Judit? Šta češ da radiš? (Judit ne odgovara, pleše. Vilma uzima flašu sa pičem, sipa u času. Pije. Judit i Flegel prekidaju ples. Flegel odlazi, unosi nage U-J í i □j i TT í ■H" 1 " 1 -ŤM plastične lutke, razmešta ih u polukrug. Juditprilazi Vilmi, prisno položi ruku na njeno rame.) JÚDIT: Svedočile mi ili ne, svet če ostati kakav jeste. Pomiri se s tim. VILMA: Da se rriirim? Kao tamo? Kao one koje ne mogu da govore? JUDIT: One su mŕtve. Nemajú više nikakva pravá. (Vilma sipa sebi pice, Judit uzme njenu punu čašu, i ispije.) JUDIT: Ti si prva srela Grabnera. Znaš šta treba da učiniš? Pomoci ču ti... (Vilma čuti, pognute glave.) JUDIT: Zakleíe smo se.Ti si ga prva srela. VILMA: Ne, Judit! Ne mogu. JUDIT: Mora da piati životom, zaklele smo.se. VILMA : Ne. Nije isti "" JUDIT: Dä,"sad su svi převařeni idealisff, svi žffvé mäsovne" hipnoze... VILMA (usplahirena): Možda se čovek sastoji iz dva biča: jedno hladnokrvno ubija dete - drugo zadrhti kad mačka rastrgne pticu. JUDIT (rezonerski): To ništa ne menja. VILMA: Judit, ovaj isti razgovor smo vec vodile. JUDIT: Kada? VJLMA: Ne znam. U snu, možda? Možda i sada sanjam? (Čuje se Šubertova „Serenáda". Flegel vadi revolver iz futrole, daje ga Judit. Ona pruži oružje Vilmi.) JUDIT: Izvrši presudu. VILMA (odlučna): Ne. Seti se Judit, mogao je da nas pobije kad je burdelj rasformiran a on to nije učinio. Odvedené smo u Berger-Belzen... JUDIT (prekine je): Neču o tome da razmišljam - treba ga ubiti dok je ovde. VILMA: A šta ako je došao da se pokaje? JUDIT: Važiče mu na onom svetu. (Daje revolver Vilmi, zatim uhvati Flegela ispod ruke. On joj šapuče na uvo. Ona se smeje. Odlaze. Vilma stoji, nepokretna, sa oružjem u ruci.) * * * (Vilma i Dqniel. Ona stoji, sa revolverom u ruci. On sedi za klavírom, svira Subertovu „Serenádu". I I? Ii 309 Vilma plane. Histerična je.) ' VILMA: Daniele, prestaní! Ne mogu da slušam tu muziku... (Danielprekine sviranje. U tišini, sat sa crkvenog íornja otkucava vreme. Vilma stavi oružje u tašnu. Ponovo je mima i přibraná.) VILMA: Daniele, koji je danas datum? DANIEL: Sedamnaesti. VILMA: Nije šesnaesti? DANIEL: Ne. Sedamnaesti je. VILMA: Juče je bio petnaesti, sigurna sam. Šta se desilo sa šesnaestim majem? (Vadi iz tašne bočicu s pilulama, gleda je, paje vrača u tašnu): Verovatno sam ga prespávala. Kad spávam, razgovaram sa bakom...sanjam orah i moju ljuljašku. Imam osečanje da me nosi vetar opojnog mirisa... da lebdim i da sam vec mrtva. Možda i jesam mrtva? (Počinje muzički lajtmotiv. Pojavljuje se devojčica u belej ■haljini. Sedne na ljuljašku, lagano se njiše.) -............. VILMA: I sada sanjam... (Vilma ustane, prilazi Danielu, pruža ruke, privuče ga sebi, on se ne opire. Plesu.) DANIEL: Vilma, ja odlazim. VILMA: Znam da odlaziš. DANIEL: Ne zauvek, vratiču se. Samo několiko koncerata u Izraelu, oduvek sam to želeo. VILMA: Ne znam da si to želeo. Odbijao si takve ponude, zar ne? DANIEL: Nisám bio spreman, sada jesam. VILMA: Ako tražiš zaborav, on ne postoji... nije ga ni bilo, nikada... (Telefon zvoni. Dugo, uporno. Muzički lajtmotiv se gubi. Devojčica u beloj haljini otrči. Daniel křene prema telefonu.) DANIEL: Ja ču... VILMA: Ne diži slušalicu, to su'Oni. Opominju, ovo je njihovo vreme. DANIEL: Šta hoče od tebe? VILMA: Prete. Ako svedočim, ubiée me. DANIEL: Ne moraš da svedočiš. VILMA: Javila sam tužiocu da dolazim. DANIEL: Nije trebalo. VILMA: Za nas je svejedno. (Sedne na Ijidjašku. Danijel klekne, obgrlije oko nogu.) . DANIEL: Meni je Bog celog života ugadao - tebe je surovo kažnjavao. Ja nemam nikave zasluge. Ti nemáš nikakve krivice. To nije pravedno! ] i f L VILMA (miluje Danijela po kosi): Daniele dušo, ostavi boga, zar nije vreme da odrasteš - pokúšaj da čuješ glas svog srca, on de ti reči kako da postúpiš. Sve je ovo san... San koji sanjamo na dugom putovanju u stvarnost... Probudicemo se jednog jutra... U sredu... DANIEL (potřesen, rida, onda, kao da se moli): Je li to tvoj sud, Gospode? Tvoja pravda? Čuješ li me? Čuješ li? Ja sam ti verovao, jedino tebi sam verovao, držao se tvog-Nauka, izvršavaq tvoje zapovesti, budi mi sada oslonac, prosvětli moj um i pomozi mi da spoznám istinu. Hodu da znam i shvatim zašto muciš bespomocne? Zašto ih kažnjavaš? Zar nije rečeno: „Bog gaji ljubav prema svemu postojedem"? Zašto onda kažnjavaš one koji se vole? Zašto slávu gradiš na njihovim patnjama? Kakav si ti Bog? Jesi li Bog ljubavi i milosrda? Ili si Bog moci i mržnje? - Surovi, okrutni, nemilosrdní Bog! Ne, ne, to nije moguce.. .Oprosti mi Bože , hodu i dalje da verujem, ne mogu da živim kad sumnjam! Ne mogu da živím bez vere u tvoju pravednost? Kakav"sŕondu,~Bo~g?:Bšerr osecanja? Ravnodušni Bog? Tebi je svejedno da li neko voli ili mrzi, veruje ili ne veruje, zna ili ne zna, da lije dobar ili zao? Ako ti je svejedno, a možda je tako, ondaje sve dopuštěno.... Ne postoji nagrada, ne postoji kazna, pakao je na Zemlji a tvog raja nema. Nema! Mesija - to je smrt - smrt nas izbavlja, ona nam donosí mir. To je pravá istina. (Smiraj dana., Vilma na Ijuljašci, Grabner sa buketom sveze ubranih Ijiljanau ruci.) GRABNER: Doneo sam vam cvede, za rastanak. Znam da volite ljiljane. Jednom je pored vašeg kreveta stajala vaza sa ljiljanima. Kad je cvede uvelo, vi ste plakali. VILMA: Plakala sam? Kada je cvede uvelo? GRABNER: Da. VILMA: I vi se toga secate? GRABNER: Da. (Vilma ustane sa Ijuljaške. Pride Grabneru, uzme od njega buket sa ljiljanima.) VILMA: I ja se sedam - uputili ste nas u logor Belzen-Belzen, a mogli ste da nas pobijete? Zašto nas niste pobili? GRABNER: Nisám dobio takvo naredenje. VILMA: A šta biste uradili da ste ga dobili? GRABNER: Nisám ga dobio. .oa (Stince zade, pozornicu preplaví bela světlost. Bela not. Počinje muzički lajtmotiv.) GRABNER: Ne vidim vas dobro. VILMA: Čudno? Ni javas nevidím (Grabner okrene leda Vilmi. Zagleda se u horizont.) GRABNER: Nema više sunca, zašlo je. (Vilma vadí iz tašne revolver.) GRABNER: Kada ponovo izade, ja ču biti kod svoje kuče. (Vilma uperi oružje u njegova leda.) GRBNER: Treba da dodete kod nas i da vidite našu baštu, sad, u proleče; širi se miris narcisa i zumbula, a ponekad sé pomeša sa mirisom procvalih vrba... Vetar ga donosi sa reke... (Vilma još uvek drží oružje upereno u njega.) GRABNER : Gospodo Kalderon, molim! Oprostite mi! (Vilma čuti.ruka sa oružjem klone. P ar ovi ulaze sa svih strana. Grabner se okrene.)------............-......_................. -......- .... GRABNER: Možete li? VILMA: Očekujete samilost?... Vi ste je imali za nas? (Vilma stavlja sedu periku, sedne u invalidska kolica. Muzika je sve glasnija. Pároví plesu, vrte se u krug. Grabner se penje na improvizovánu pozornicu.) GRABNER: Bio sam vojnik. Morao sam da izvršavam naredenja. Ne tvrdim da nisam ubijao, ali šta sam drugo mogao? Šta če uraditi svi oni koji če se nači u mom položaju? Možda sutra? -Uradiče isto. Izvršavače naredenja... bez obzira... na njihov ludački smisao... (Pucnji iz revolvera. Grabner pada preko ljuljaške. Pároví i dalje plesu.) (Muzički lajtmotiv. Parovi plesu. Sedamdesetogodišnja Vilma u invalidskim kolicima, sa buketom svěže ubranih Ijiljana u krilu. Pored nje, Albert Rošonek.) ROŠONEK: Gospodo Kalderon, ko je ubio Emila Grabnera? (Vilma čuti. Pojave se, u parovima, Daniel i Lea, Boris i Rut, Šumán i Judit, devojčica u beloj haljini i dečak sa loptom. Prikljiičuju se plesačima, plesu zajedno sa njima.) 3 [ ř v t 1 VILMA: Vřeme je da se probiidiš, Vilma... ROŠONEK: Ako ga niste ubili vi, gospodo Kalderon, ko je onda tó učinio? Placeni ubica? VILMA: Opet sanjaš Vilma!, ovo je san... ROŠONEK: Judit Straser? (Vilma čuti...) ROŠONEK: Vaša sestra, Rut? (Vilma čuti.) ROŠONEK: Ili - on? Vaš muž? VILMA (čuti trenutak): Moj Danijel? - dečak Danijel, odgovorio bi citátom iz Talmuda: „Svako ko uništi jednu dušu, kao da je uništio ceo svet". ROŠONEK: „... a svako ko održi jednu dušu, kao daje održao ceo svet"- nastavak tog zapisa, zar ne? Daniel je žrtvovao sebe, da bi održao dušu voljene osobe. Vašu dušu. . (Muzika utihne, zatím se potpuno gubi. Parovi i dalje plesu)" ~ VILMA: Ne znam, gospodine. Ja to ne mogu da znam, Daniela nisam videla nakon tog nesrečnog dana. Urriro je na turneji, za vřeme koncerta. Umrli su i Judit i Rut i Boris...! Sada su svi zajedno. Jedinao je živa moja Lea. Naravno, i nas dvoje. Lea je lekar bez granica, stalno putuje. Retko je vktam. ROŠONEK: Ubistvo Emila Grabnera ostalo je nerasvetljeno. Verovatno zauvek. VILMA (nasmeši se): Istina mora biti otkrivena, gospodine - na kraju svih krajeva, ako nije u vřeme naših života. (Pauza. Parovi i dalje plesu, bez muzike.) ROŠONEK: Kakva tišina... (Vilma čuti. Rošonek se povlači. Jedni za drugim, povlace se i plesni parovi. Vilma je sama.) VILMA: Da, ovde je uvek tiho (trenutk čuti, pa): Ugodno je sedeti u tišinĽ.I sanjati... (Pojavljuie se Flegel, sav u belom: mantil, pantalone, patike, bolničarska kapa. Prilazi invalidskim kolicima, stane iza Vilminih leda. Vilma je lehnula, glava je njena pognuta, cint se da spava. Flegel odgura invalidska kolica sa Vilmom. Tišina. Čuje se samo škripa ljuljaške koja se lagano njiše.) UMESTO POGOVORA Odlomci iz kritičkih tekstova o dramama Dorda Leboviča Kao poseban i interesantan prilog ovom izdanju dráma Dorda Leboviča donosimo odlomke iz pozorišnih lcritika koje su pratile njihovo pojavljivanje i postavke u domácim i inostranim teatrima. Ovaj niz izabranih tekstova, verujemo u to, dinamicno i nepotkupljivo prikazuje kako se menjao odnos javnosti prema dramaturgiji pisca i kako je savremena intelektuálna kritická misao, cesto vrhunskih pisaca i kritičara, tragala za odgovorima o značenju, smislu i vrednostima Tetralogije. V.P. Predrag Palavestra - Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, Beograd, 1998: "Mada se u razdoblju pošle Drugog svetskog rata više jevrejskih pisaca oprobalo u oblasti televizijske, rádio, i poz. dráme, največi uspeh u srpskoj dramskoj književnosti postigao je Dorde Lebovič (1928). Njegova dráma Nebeskí odred.(1956), napisana u saradnji sa A. Obrenovičem, označila je yažnu.pjekretnicu u novijoj srpskoj dramaturgiji. S očiglednim osloncem na dramske pokušaje i ostvarenja lcoja su předhodila modemom pozorištu, Nebeski odred '■^ahvačen jej dejom trag^čnog apsurda od čega, jedním delonC" -■savremena svetská avang^da'gTáiaiTvoje vizlje bespomoónosti i otudenja. Ňjégovl jezovita i mračna ideja apsojujnog.moralnog" úništen)a;čoyeka ima gotovo istu tragičnu projekciju dehuroMizacijé i apsurda^kakvii u sebi nose mnogi avangardni tekstovi modernih svetskihpisaca. Osmoricalogoraša'iznacističkoglogorau Aušvicu PriíiX5ÍÍl!L^EIÍ^^ dželata i za několiko meseci ponižavajučeg trajanja pred vratima pakla ostala bez gotovo ijedne ljudske vrline^ubijene pre odložené smrti borbom za opstanak.~ ' Zbijeni u tesán prostor na ulazu u krematorijum, lo^oiait.pj:inadnicL_ nebeskog odreda, obavljaju pripreme za egzekuciju hiljade ' bezimenih žrtava u gásřmřTEómorama. rTjiTíové^Tedmačne drame savesti i njihovi medusobni odnosi dali su NeběHorn^redu~obli'k —'", paklene filozofske i moralistické drame. U njoj bezizlaz i mrak ogoljenih egzistencija deluju kao neka vrsta negativné projekcije težnje da se u čoveku sačuva njegovo ljudsko dostojanstvo i da se isticanjem onih ljudskih vrednosti, koje su sasvim ugušene, kroz oštre kontraste otvori i naglasi humanistická perspektiva nade. Etička poruka Nebeskog odreda dala je Lebovičevom i Obrenovičevom delu neka svojstva angažované filozofske drame, ,. -koju su kasnije prihvatili i razvili drugi posleratni srpski pisci.....'"' Posle úspešne saradnje sa Qbrenovičem, Lebovič je nastavio da se bavi pisanjem sam, neprekidno tražeči najprikladniji dramski oblik, on kombinuje različite dramske forme, od lakrdije i lirske minijature do naturalistické tragedije.....Sigurnost dramaturškog postupka u Nebeskom, odredu, Haleluja - 1964 i Viktorija - 1968 -ukazujú na to da se Lebovičeva drama najbolje oblikuje onda kada se elementima realnog sveta i istinske tragedije, bez shematskih konstrukcija i ispraznog verbalizma, klasičnim metodom pridoda univerzalno ili mitsko značenje.-..." Štefan Treugot, ugledni varšavskí kritičar i teatrolog - Poljska (1957), beleži o drami - Himmel-kommando:"... beketovski zaključci o beznadežnosti čovekove pozicije u odnosu na svet koji sam stvara [ (na istoriju), samo su običan razgovor ljudi koji uz kafu filozofiraju 0 smrti... Himmel-kommando je literarno besprekorna drama, vesto kondezovaná súdbina ljudi stavljenih u položaj savremenih dželata. 1 kao i uvek - savest formalnog izvršioca ubistva, povlači zä sobom kompleks sudije i krivca, i opet postoji jediná uteha - da nije nas, našlo bi se dosta drugih. Na tome se úpravo i gradi dramski zaplet. Na toj neubedljivoj ljudskoj samoodbrani, koja je tužná koliko i prljava, tragična koliko i ljudska, Lebovič i Obrenovič postavljaju podlogu za svoju potresnu dramu... " K. K. - Glas Práci, Varšava, 1957: "Himmel-kommando, drama koju su napísala dva mlada autora iz Jugoslavije je okrutna istina o čoveku, i šokantan i velikí umetnički doživljaj u pozorištu..." Bora Glišič - Nin, Beograd, 1957: - Nebeski odred u Ateljeu 212. - Divni škorpione! Ili (obrnuto) - "Drama D. Leboviča i A. Obrenoviča - Nebeski odred, imala je svoju sudbinu, kao i toliké druge drame, i izvanredniju od svih: štampana je u Pozorišnom životu; nijedno pozorište nije je, isprva, htelo da prikazuje na sceni; potom je stavljaju Priština, T. Užice, N. Sad - a na Sterijinom pozorju najpoznatiji stručnjaci je proglašavaju za najbolju dramu, stavljajuči je ispred tekstova Marinkoviča, Matkovoča, D. Čosiča, Božiča, Cankara, Kolára iťd. Na taj náčin žiri se izjasnio za stil koji bih janazvao naturalističkim, mjůljstičjmn^^ materijazmom - koji se nikad nije mogao održati u ozbiljnom pozorištu i koji je več odavno prevaziden. Počeču od onog što je neosporno - i na izvodenju u N. Sadu, i na premijeri u Ateljeu 212, gledaoci su na kraju napustili pozorište sjedinjeni u mračnom raspoloženju i podvojenih mišljenja. Jedni su, iz razloga u koje ja neču ulaziti, bili skloní da kažu - "Da, šta černo... svěje to strašno.... Ali je istina. A od istine se ne može pobeči." Drugi su pak šmátrali da u drami nema istine, úpravo zato što je sve tako strašno i što je na ivici totalitarne imoralizacije i dehumanizacjje^.. Mračno je prema tome, zajednički, opšti utisak. Ali otkuda proizilazi taj mrak? Da li iz samog predmeta koji obraduje drama? Ne sasvim i L 317 ne jedino, iako je užasan. Jer nema tragedije bez mračnog predmeta, iako u tome postoji mera, eto, čak i naši mladí pisci nisu ispred nas izneli ni samo cikloniziranje, ni spaljivanje u krematorijumu... oni su samo odabráli jedan od najužasnijih predmeta - nacistická^ ubijanja u koncentacionim logorima (i jer svi mladi pisci'Vole efekat zaprépaŠčeqaJ^Čin tih"'šviŕepôsti: cikloniziranje i"spaljivanje u krematorijumu, eto vrše samľzaťočénici. Tu se tragično penje do svoje kulminacijé. Šta su sva ubistva, zločihi,běsovi,' mucěňja," inkvizicije, lomače - pred tim faktom da najbolji medu onima koji su u ime čovečnosti ustali protiv nacizma (inače ne bi bili 1 u logoru) pristaju, da bi sebi produžili život za ciglo tri meseca - da u najvecem úžasu ubijaju sebi bliske nesrečnike, da na sebe uzmu ulogu, koju, po ovoj drami, neče čak ni gestapovci."" - Umetnički životni ^ humanistickí -Tjudski - tragični problém je" i tome: šta je to, stoje u zločinu, večem čak i qd samih,tih..gasnih •komora i krematoŕijuma-J u najboljirnjudima líbilo JLoxeka u . . čoveku^ Umesto tog - jedino mogučeg problema, několiko sati gledamo kako se postaje tako sličanjiyotinii. Snimajuči gotovo faktografski, hroničarski, naturalistickí, materijalne činjenice, pisci slikaju spoljne izglede jedné stravične totalitarne dehumanizacije i imoralizacije. Nervi popuštaju, i čini mi se kao daje u ovoj drami nastala užasna zbrka, kao daje akcent dehumanizacije sa zločinaca přenesen na njegove žrtve. Kä"ď"da se ů bestijalnosti poistovečuju ' oni kóji sú svim metodama 'paralisali sve ljudsko u čoveku i bili protiv savesti i morala i duha - i oni, koji su ustali u ime čovečnosti i pali kao njihove žrtve. Naši mladi pisci bez osečanja razdvajanja izvesnih strašnih pojava, svaljuju krivicu na svoje ličnosti - koje zaslužuju samilost (Aristotel - samilost iziskuje neko ko nevin pati). Psihološki je moguče da se oseti samilost i prema zločinců, koji se u jednoj novoj nesreči koja ga snade, uzdigne ponovo do čoveka, pa pati u njenoj grozoti - i tad se, tako, zaboravlja na prethodna neděla. Ako se ujednej ovakvoj ljudskoj tragediji, dehumanizuju ličnosti, onda se odlazi u besmislicu, u galgen-istinu, u Grand-Ginjol, ovde jeziviji od onog pravog. Jer se materijano-biološkim podacíma ne može prikazati istina čovečjeg psiho-mentalnog aparata, koji je \ \ i......] t "i; i [ ■ i [ r i 1 f 1 pod pritiskom sile koja demonski prekoračuje ljudske okvire. (Iz razgovora Hitlera i Raušninga - Dodavola sa duhom i savešču. Priklonimo se instinktima.) U tragičnom motivu, materijalni odrazi, faktografija, naturalizam, ne mogu sadržavati sav puni smisao ljudske istine, iako postupak cesto uspeva da mnoge obmane, kao da u sebi oličava i umetnost i golu stvarnost. Takvi odrazi deluju isključivo na gledaočeve nerve. Sad mi se čini da sam shvatio ono mračno raspoloženje koje zahvata ljude na ovoj predstaví. To je pobuna ljudske svesti protiv jedné nesrečno- nelogično-nehumano postavljene teze - koja se okreče protiv same sebe i protiv drame, koja tragickí motiv tretira ne samo spirituálno več i animalno: nema ni herojstva, ni bilo kakve ideologije, ni ljudske vere, ni snevanja, ni spásonosné iluzije, ni spomena namilione kpji.supali, ni sečanja, ni plemenitosti misii. Čak ni groteske. Sav je život čovekov samo i jedino biologija i fiziološke funkcije. Avaj, ako je to sve! U šta onda čovek da veruje? I tako - umesto drevne, izandale katarze koja se obavlja u pozorištu (ma kako je tumačili), gledaocima ostaje jedino da posle predstave grupno odu specijalistima za psihoanalizu. Ne sve to nije ljudska istina! Samim tim ne može biti ni drama, niti umetnost, niti savremeno pozorište. Danas u doba 15MT. Zato ovog časa volim škorpiona - koji mi intimno pomaže da se oslobodim mnogo čega iz ove predstave... postavíte oko škorpiona, svud u lcrug naviljke slame i zapálíte vatru... kakva čudesná lepota u njegovom otimanjima, u njegovim skokovima i u njegovoj, da, stromodnoj, sili života. A kad ta lepota bude uzaludna, onda če škorpión sam izvršiti samoubistvo." Dušan Matic - Nin, Beograd, 1957. - U pitanju je jedan užasni vid tragedije modernog čoveka - „Posle poslednje kritike Bore Glišiča u NIN-u, o Nebeskom odredu Leboviča i Obrenoviča,. kazem kritike a trebalo bi reči napadá, razjasnile su mi se, najednom, neke stvari u našem pozorišnom svetu. Prvo, da smo prošli jednu fazu i sad smo mírni. Videli smo najcrnje stvari iz inostranstva, blagodareči Atelju 212. Videli smo i Sartra i Beketa... Nije bilo nikakvih katastrofalnih posledica, ni na nebu, hoču da kážem intelektuálnom, duhovnom, ni ňa zemlji, hoóu da kazem društvenom. Naši kritičari bili su staloženi, imali su šta da kažu, jer se u tom síranom svetu dosta o tome razglabalo i pisalo, i njima je bilo na raspolaganju dosta več ustaljenih mišljenja... Sa domaóom dramom počeo je proces, pokazalo se naličje medalje našeg pozorišnog života. Medutim, prošla pozorišna sezona otvorila je i nehotice, i protiv volje nekih vodečih pozorišta, pa i nekih kritičara, vrata domačoj drami. Pukao je čir... Sterijino pozorje to je potvrdilo, i razmah domace drame neče moci da se zaustavi... Recicu vam několiko osnovnih impresija o drami dvojice mladih autora, dobitnika ovogodišnje Sterijine nagrade. Prvo što me je frapiralo, pred čim sam zastao razmišljajuči o ovoj drami, i pored sveg neiskustva i nesavršenosti, koje su možda drugima ociglednije "líegb rhěni, ještě to, da su pisci 'do'täKli'jedän zlusfä sTvremen i možda osnovni problém našeg doba - groblem;_odgo,vprnps,ti,. problém ssLvpsťipoveka kojí se naSao u nečoYečnoi gituaciji ~'spase svoj goli život a da ga ustvari gubi... Čovek kcji sebacana ' žicu, cóveřkojiubya hitlerovca, Tostal^ da takozvani naturalistickí elementi nisu ovde ni primárni, ni jedini... Ako su se Lebovič i Obrenovié, uprkos svému što im se danas osporava, ipak dobili jednu veliku nagradu, uprkos značajnoj konkurenciji, onda to nije bilo samo zato što su napísali hroniku jednog krematorijuma, več zato stoje njihova drama jedan vid, jedan užasan vid tragedije modernog čoveka... Ako sam u Novom Sadu glasao za Nebeskí odred, onda to sigurno nisam učinio zbog toga što sam pretpostavljao da se radi o tretmanu nekih izuzetnih bica, več zato što sam shvatio, duboko, daje to - pre svega - tragedija čoveka koji se, u ovom našem vremenu, našao u jednoj teškoj i ludoj situaciji..." " Ivan Ivanji - Nin, Beograd, 1957. - Plemenito bežanje od istine. - „Dvadeset godina pošto su se kapije koncentracionih logora otvorile, dobronamerni kritičar koji se poživa na Aristotela i Spinozu i Hitlerovog novinára Raušninga - nije pronašao nijednu zbirku dokumenata, nijednu knjigu sa Nirnberškog procesa. nijedno [ : 3 r 3 i rz J ] 1 delo očevica bez literarnih pretenzija u koga bi imao poverenja, pa da dode do zaključka da taj "dramski momenat", tu "tragičnu leulminaciju" nisu izmislili Lebovič i Obrenovič nego Hitler, Himler i njihovi saradnici. U ime Aristotelovih teza, u ime onog što je věčno u pozorištu, u ime živaca gledalaca, za istinu se kaže da nije istina, "daje nihilizam", ali "čak ni groteska, možda Gran-Ginjol". Ako se danas može dogoditi kod nas, od čoveka koji stoji izvan svake sumnje daje svesno hteo time da sakrije tu istinu, koju su "mladi pisci hrabro bacili gradanima" željnim da zaborave sve što je neprijatno, kako da se čudimo da u zemlji u kojoj su nastale te "ne groteskne več Gran-Ginjolske scene" dolazi do izdavanja Raušningove knjige, i mnogih drugih štampanih proizvoda koji zaista dolaze od intelektualnog i humanističkog stanovništva, da su "sve'isťihe o koncenťracionimlogorimä preteřane, da lógor nije rüste gori od vazduhoplovnih napadá, a pogotovo od bacanja atomske bombe, daje rat rat, i da sve što je bilo nije istina, jer, bože moj, ljudi nisu takvi? - Ali, ljudi su takvi. Najužasniji eksperiment koji je u istoriji izveden, a koji se zove Osvijencim ili Aušvio, dokazao je da su logoraši pristajali da ubijaju svoju braču da bi produžili život za několiko meseci. Pokazao je da se u čoveku može ubiti čovek, ako se na tome svesno radi, i da čovek nije uvek škorpión koji če se ubiti kada ne vidi izlaz. A kada se izvuku zaključci tog eksperimenta, i postave pred gledaoca, naš kritičar se pita - da li je to umetnost? Ne znam da li je po Aristotelu to umetnost, ali ako nije, onda nisam za umetnost, nego za istinu.... Pod uslovom, naravno, da se posle predstave objasni onom, ko nije primetio i sam, da čak i Aristotelova maksima ostaje na snazi u odnosu na Nebeski odred... Pod uslovom da se stvori jedna publika, koja neče želeti samo mirno da spava na dobro spremljenim jastucima herojstva, vrline, lažnog, malogradanskog, na hriščanskim korenima izraslog morala i etike, koje oštri vetar nemilosrdnog dvadesetog veka ne može da izdrži. U prvom redu, od te umetnosti, za koju ne znam da li je umetnost, zahtevao bih da kaže istinu, i to naročito onda kada je neprijatna, kada pobuduje na razmišljanje, kada ima za rezultát ovakve polemike, kada upozorava, kada silazi sa pozornice í ] 321 1 i preuzima aktívnu ulogu, kao što je to i. največi pozorišni čovek ovog veka Breht zahtevao. Daje to potrebno, dokazuje i napiš eminentnog kritičara NIN-a, čak i njemu treba naglasiti da ti "hroničarski, naturalistički fakti" predstavljaju istorijsku istinu. Ne želim uopšte da govorim o dramskim kvalitetima ili slabostima dela, jer ni kritičar Glišič, zapravo, nije o tome govorio. Samo o istini. Sama istina još nije umetnost, ali je ona u simbiozi sa njom. A mislim da tu istinu treba reči i sa pozornice, da u plemenitoj težnji da ne primetimo čoveka u nedostojnoj ulozi, ne zaboravimo da se borimo za njegovo dostojanstvo, koje nije tu samo po sebi, nego za koje treba aktivno i stalno da se radi. I u pozorištu, i iza bodljikavih žica napunjenih električnom strujom..." ■ V: Slobodan Selenič - Borba, Beograd, 1957. -Nebeski odred' - „Veliké teme privlače mlade autore i nema ničeg iznenadujučeg u činjenici da su B. Lebovič i A. Obrenovič uzeli za mesto radnje, krematorijum u Aušvicu, a za ličnosti, sedám logoraša izabranih da vrše najprljaviji, tehnički posao, ubijanja i spaljivanja hiljada i hiljada ljudi - iznenaduje njihova dramaturška zreiost, njihovo poznavanje ljudi, psihologija i karaktera - osobine koje su učinile da se izbegne neuspeli gotovo uobičajan u sudaru entuzijazma bez iskustva sa velikom ternom, za čije je umetničko transponovanje, iskustvo možda potrebnije od entuzijazma, želje, talenta... Za ternu koju su autori izabrali trebalo je doista mnogo osečanja mere da drama o njoj ne bude prazna, neuverljiva, puna velikih reči i bez stvarne dramaturške i literárne veličine. Sedmoro logoraša je dovedeno u krematorijum i oni ne znaju šta treba da rade u njemu. .Obavešíeni da moraju da ubijaju žene, decu, svoje zemljake, možda prijatelje, oni doživljavaju prvi šok koji služi i kao podloga za prvi psihološki obrt, za sedám velikih individualnih katastrofa. Ovaj šok je istovremeno i prvi ispit autora, njihov prvi sudar sa veličinom teme koju su izabrali i sa drastičnošču dogadaja na koji moraju da nadu samo duboko opravdanu reakciju svojih ličnosti. Zavesa se spušta i ostavlja gledaoca u nedoumici - kako če da zatekne sedmoricu posle několiko dana provedenih u krematorijumu? Yidi ih f r ■L r L. i r L f r ] 1. kako jedu, piju, raspoloženi su i dobrovoljno zaboravljaju na posao. kôjfrade. Jasno je da ovo šamozavaravanje' ně možě ďúgo da potraje i tako drama doTazi do drugog probnpg kameňa na kome bi i autor sa mnogo večim iskustvom mogao da se spotakne - koja če od sedám jasno fiksiranih ličnosti biti prya..slQmljena?.Sasvim opravdano dešava se daje to Muzeíman, ekstravertirani, temperamentní, uvek uzbudeni Italijan, čija se slabost ispolji gotovo pri prvoj pojavi na sceni. Sledeči je introvertirani, čutljivi Serb, koga konačno uguši nagomilani poťencijal neizgovorenih misii; emočijä, i secanja na proživljeno. Koje'sledeči? - Greko čiji je pad bio samo odložen time što mu je data vlast had ostalom šestoricom -_bez morálne čvrstine, ovaj formální oslonac daje mu snagu da proživí izvesno vrerne,-mučen prezirom drugova. Očajanje síabiča i histerija, daju-mu snage da izvrši podvig - da ubije oberštumfírera logora. Ostaju četvqrica.. - Jevrejin koga njegov psihološki mehanizam bežanja, navodí da strasno popravlja sat i na sve prodore reálnosti odgovara citatima iz jevrejske Biblije - zatim, poljski intelektualac i aristokrata koji crpe čvrstinu, iz vekovima taloženog u njegovoj plavoj krvi i iz meditivnih špekulacija duha veštog da zavára i izda, i; samog sebe - i konačno, probisvet i ďžeparoš, od nemilá do nedraga bacaná skitnica, sa do kraja izoštrenim instiktom samoodržanja - Zeleni. Takvih sedám ljudi tavore u sobi pregrejanoj od sagorelih Ijudskih kostiju i mesa i čekaju trenutak kada če i sami biti spaljeni. Može li"se zamisliti nešto što više upučuje na melodramu i verbálnu bombastičnost?! Prvi deo Nebeskog odředa je ód svega najmanje melodrama, a dijalog u njemu je bez ikakve bombastičnosti. Lebovič i Obrenovič su uspeli da stvore atmosféru koja asimilira i gledaoca. Stvari izgledaju ne izdržljive kad se zamišljaju, ali veoma sugestívna atmosféra u prvom delu i u največem delu drugog, čini da gledalac veruje da čovek može da izdrži i ono što je izdržalo sedam zarobljenika. Od momentakada zatvorenicj počnu da planiraju bekstvo, drama mnogodobija u spôíjnoj dinamici... Čini mi se da bi skračenje u ovom delu, bilo potrebno, pogotovu kad se uzme u obzir dužina dráme koja traje preko tri i po sata sa samo jednom pauzom..." n Milutin Colič - Politika, 1957. D. Lebovió i A. Óbrenovič -Nebeskí odred. - „Ako se někom ova drama učinila morbidním zbirom snovidenja, pa je zbog toga sklon daje ne prihvati - on time, makar i nesvesno, štíti ljudski smisao od jednog neljudskog čina, čovečno od bestijalnog, normalno od abnormalnog. Ako je istina Nebeskog odredato postigla - ajeste - onda njen sadržaj, svejedno u kakvim se vidovima odražavao, ima duboko humanisticko značenje." Č. Č. - Slobodná Dalmacija, Split, 1960. - „Groteskno iznesen demonizam stravično ubilačke mašte... Umjetnička sugestivnost ovog optužujučeg svedočanstva izrasta iz dobre literárne obrade, iz uspjele obrade likova koji su precizno izdefercirani; iz potresnih proturěčja, naglašenih i sugestivno motiviranih..." Zvonimir Berkovic - Večernji list, Zagreb. - Uspela predstava - „ Nebeskí odred je potresni dokument jednog apokaliptičnog strašnog vremena, ujedno i jedno zanimljivo scensko dogadanje, koje su gledaoci pratili sa nasmanjenim interesovanje od početka do kraja. A oni koji su tom komadu dali nagradu i udarili talambase, učinili su tešku nepravdu literaturi, stavljajuči ga ispred drama, od kojih neke znače vrhunska ostvarenja novije dramske litarature. Jer, u osnovi Nebeski odred je scenska reportaža, doduše sa svirn kvalitetima odlične reportáže..." Vasilije Popovic - Nin, Beograd, 1964. - „U broju 2-3 časopisa Pozorišni život, štampana je kao prilog drama Himel-komando, od D. Leboviča i A. Obrenovica... najzad smo dobili odličnu domaču drámu širih razmera a ipak je nema u reportoarinia ni jednog beogradskog pozorišta? Zašto?..." Marijan Matkovič - Sterijino pozorje, 1964. - Věčna ljudska drama - Potraga za izgubljenim nadama - „Pisati dramu - kao jučer tako i danas - ne znáči ništa drugo nego kretati se pionirskim putem otkrivanja sudbinskih čvorišta vječne ljudske J L . J I C [ í ^.í j / CHS u> — [, ] dráme što je život oblikuje od pamtiveka do danas, uvjek nekako slično, prividno isto, a opet i uvjek drukčije. Suvremenu dramu ne karaktizira zajednički stil nego istovjetni nemír, ali je on iäko opšti po značenju, uvjek i subjektivan. Zato je valjda toliko opravdana ideja, pa i mozaična forma, kojom se Lebovič baví u svojoj drami Haleluja, ophrvan istím nemirom. U pitanju su savjesti i potraga za izgubljenim nadama i vremenom, kada se sječanja zaustavljaju, sa podjednakim uzbudenjima i na mukama predenog puta... U drami Haleluja, ljudi nisu više samo atributi smrti i nestajanja u izvorištu koje je uništavalo sve samilosti i svaki ljudski stid, kao u Nebeskom odredu, dojučerašnji sužnji u emocionalnoj sferi, sada zaneseni, iznad svega sopstvenim osječanjima, postepeno otkrivaju suštinu života dostojnog čovjeka...".................................._......_.......... Vítold Filler - Kultura ,Varšava, 1964. - Oproštaj sa Jojom -„Situacija, u koju je Borfe Lebovič smestio svoje junake, obogačuje dugu listu dela sa istom tematikom, unoseči nove i originálne elemente. Ta novina ne odnosi se na skalu moralnih faktora, tu se Lebovič slaže sa svojim prethodnicima, ona se odnosi na formu i same osnove konstrucije konflikata, i tuje njena originálna privlačnóst; zarazno bogatstvo dramarurgije, u kojoj se didaktika graniči sa ironijom, jednostavnost sa bufonerijom; dar da se dosegnu košrnari u najobičnijim faktima, kojima upravo neobične okolnosti daju izuzetan značaj. Jugosloven kao da je nakon logora otišao na praksu u Svajcarsku, kod Direnmata. Kod Lebovica tragedija, da bi u potpunosti dosegla svoj poučni tragizam, mora da sadrži odlike košmarne groteske - mrtvačka kola, sveštenik ispred povorke, posmrtná lista, sve te u bití teatarske rekvizite pogrebnog ceremonijala, postavljene su u situacije koje dostižu ivicu tragične farse. Dogadaji te makabreske, sa stvarnim štimungom života i u kapitalnim dijalozima konfrontiranja dva sveta, stvárajú organsko jedinstvo izmedu spoljneg sveta na periferiji kraljevstva peči i sveta žica, dosežu u komadu željeni efekat, dosežu snagu koja pokreče emocije i savesti. Kako je Lebovič istorijsku istinu time učinio jasnijom (košmar je bio jednak sa obe strane), invencija pisca r ' 1 postiže svoj cilj... savremeni svet mora da izvuče zaključke iz svoje istorije..." Marija Kosinska - Zycije Warszawy, 1964. - „Haleluja je stvořena u registru strašnih ličnih uspomena - to je komad o smrti, komad pisan u ime života, jednostavan i veoma sugestivan. Sačinjen mozaično, kao impresivna freska o htenjima obezljudenih Ijudi da kroz jednu jednóstavnu, običnu sahranu pronadu ponovo svoj ljudski lik. U sudaru sa spoljnim svetom, bivši logoraši su naivni do bola, čak smešni i groteskní u pokúšajú da se usprave, pa ih zato prihvatamo sa gorkim smeškom podseéanja na čovekovu nemoc u odnosu na smrt. Lebovič hrabro traži neulepšanu istinu o čoveku, verujuči u konačnu pobedu pravih vrednosti. Zanimljiva i precízna galerija likoya.„"_ Eli Finci - Politika, Beograd, - Put iz smrti u život 1965. -„Lebovič opet ima naglašeni ispovedni karakter, on je jedna vrsta psihičkog oslobadanja od traumatskih mora što su zagospodarile najdubljim slojevima njegovog biča, i svojim košmarnim dejstvom delovali na formiranje njegovih etičkih principa i njegove ljudske svesti. I u Haleluji je reč o logorašima. Ako je u Nebeskom odredu evociran njihov put iz života u smrt, u ovoj novoj drami prikázaná je naredna životná etapa onih koji su preživeli - put iz smrti u život. Meren količinom ljudske emocije, taj put nije manje potresan ..." Ivan Ivanji - Politika ekspres, Beograd, 1964. - Osmeh nad strahotom - „Pošto je naša knjižeynost dobila jednu od najzanimljivijih i najkompletnijih drama posle rata, tu činjenicu svakako valja istaknuti na prvom mestu. Največa vrlina Lebovióeve Haleluje je u autorovom blagom osmehu nad strahotama i leševima, u jednom ne baš crnom, ali svakako bar sivom humoru koji je nastao múdrom i duboko životnom mešavinom pesimističkih trenutaka i optimističkih struja u čoveku..." Slobodan Selenic - Borba, Beograd, O životu i smrti -1964. - „To da je i život samo jedna forma smrti, koja suviše sporo i [ c i i [ ] 3 í i utoliko bolnije skončava jadno čovekovo trajanje, ideja je koja je mogla da se rodi úpravo u ambijentu Lebovióeve drame Haleluja - Citát iz drame - Zero: "Ja sam izabrao - Život!" Šipka: "Suviše spora smrt Zola. Ti češ je veoma teško podneti" ... Haleluja je drama o posledicama koje rat ostavlja na ljude... naizgled naivna detinjasta priča o jogunastoj želji bivših logoraša da sahrane svog u bolnici, posle oslobodenja, preminulog druga... po žánru je neka vrsta čudne komedije, neki burleskni dans-makbr razorenih ljudi u susretu sa ljudima koji žive normalan život. Kada se život i smrt kao konstantně egzistencijalne vrednosti izrelativiziraju do štěpena na kome je nemoguče dati přednost životu, čak i kad se uzmu u obzir sve prednosti koje život obično ima, od bioloških do filozofskih; kada smrt (jedino ozbiljno filozofsko pitanje po uverenju Kamija)7pbšia¥ procesu uništavanja - ljudi, koji tako poznajú smrt i život, postaju neke nadstvarne marionete, kojima je oduzeta osnovna tačka oslonca pa se smešno i stravično ljuljaju u pomerenom kosmosu, kao oni pajaci što imaju ovalno dno koje teoretski, dodiruje zemlju samo u jednoj tačci. Stravičnost ovakve komike je osnova na kojoj savremena, avangardna drama, ili anti-drama gradi svoje likove, situacije i filozofiju. Lebovic za razliku od anti-drame, čuva svoje osnovno realisticko opredeljenje, ali u vrlo veštom dramskom prosedeu, likovi i situacije dobíjajú sasvim konštruktivistickú opštost. Haleluja, od drame jedné grupe logoraša, stravičnih svedoka na hiljade mathuzenskih smrti, grupe koja odlučuje po svaku cenu da sahrani pristojno svog sasvim iznenada preminulog druga Jojoa, postaje etička drama našeg vremena, rastrzanog u velikoj dilemi izmedu humanističkog ideala u koji se teško veruje, i bolno prisutnogiskustva koje se teško zaboravlja. U ovoj značajnoj drami Lebovič precizno i pouzdano provlači nit granice izmedu burleske i tragedije..." M. Grgičevic - Večernji list, Zagreb, 1966. - Tragična farsa - „Haleluja, predstavlja tematski nastavak Nebeskog odreda. Ako je prva drama svedočanstvo s mnogo naturalističkih elemenata, 327 druga se unutar posve realističkih okvira razvija do dráme u kojoj je sukob života i smrti, slobode i ropstva izražen univerzalnijim jezikom. Samapriča odredila je svoj izraz, u kojem se tragično i komično prepliču na pozadini namerno naglašene humanosti, prisnog saosečanja s ljudima... Kao i kod Antigone sahrana je ovde znak ljudskog dostojanstva, borba za nju - borba je za spašavanje tog dostojanstva, no kako se sve odvíja u koliko god bizarním toliko i posve přizemním životním okolnostima, tragedija se přetvara u farsu, gde se humor i tragika uzajamno prožimlju. Za Lebovióeve logoraše njihovo ljudsko dostojanstvo postaje sinonimom slobode, osnovni, ničím zamenljiv uslov povratka životu... Osnovna odlika ove drame su živi, zanimljivi, plastično uobličeni likovi i svjež, lapidaran humor..." Z. Jovanovic - Telegram, Zagreb, 1966. - „Lebovič je u jednostavnoj, a istovremeno apsurdnoj situaciji sahrane u ime života, gradio drámu sa obrisima tragične groteske, gotovo tragične farse, koja u svim svojim scenama podjednako poseduje realistickú osnovu i opštost simbola. Život je orkestriran stravično u svoj svojoj prirodnoj apsurdnosti, zvuče sve dirke životne klavijature od grotesknog do tragičnog, smeh i smrt su neodvojivi deo života, svetoví se ovde surovo sudaraju jer se i živelo surovo..." Vladimir Stamenkovič - Nin, Beograd, 1966. - Snaga legende - „Tema nove Lebovióeve drame je uzbudljiva, potresna, duboko poetska: ona slika patetični posleratni trenutak u kom se grupa bivših logoraša suočava sa običnim životom, uči poštovanju zákona, uči ljubavi, humanosti, ponovo otkriva vitálnu vážnost prastarih rituala. Kad pročita drámu, čovek lako može steči utisak da je ta veliká poetska tema samo skicirana, da nedostaje pravi dramski intezitet, kompleksni likovi, životno razuden dijalog, verodostojna atmosféra. Medutim, utisak se menja kad vidimo ovu drámu na sceni. Okuda ta razlika? Otuda što su náčiní doživljavanja čitaoca knjige i pozorišnog gledaoca potpuno različiti, što vrstan dramski pisac zna. Gledalac u pozorištu ne može da ostane hladan kada t......I L.....] Ľ 1 j C..... ľ : f 11 1 1 se pred njim pojave živi simboli ljudske patnje, kad u tempu koji ne dopušta predah stanu da se ritmuju zgusnute, čulne, konkrétne pozorišne scéne i slike, vec sadržane u njegovoj svesti, kad na pozornici vidí personifciranu legendu koja činí srž aktuelne legende. U tom kontekstu, u kontekstu istorije koja još traje, bilo u neposrednom ljudskom sečanju, bilo u mitu koji društvo kreira svim raspoloživim sredstvima, fragmentárna dramaturgija, iskidane replike, čak i letimično ocrtani karakteri dobíjajú novu rezonancu, počinju da žive dramatičnim životom, preobražavaju se u znake koji precizno opisujú drámu čovekovog prisustva u istorijskim zbivanjima... Komad ima tri različita ali podjednako vážna aspekta: psihološki, groteskní i poetski... I upravo u tome je jednostavna tajná i privlačnost.oyog komada..."........._______....._______________________...._____ Jovan Cirilov - iz predgovora odštampane Haleluje, 1966. - „Sa Halelujom, desio se značajan prelom, Lebovic se vratio temi Nebeskog odreda, ali posle iskustva sa dramom male forme. Haleluja je dokaz da ovaj period nije prošao uzalud. Mozaična po obliku, najnovija drama Dorda Leboviča kao daje sastavljena iz jezgrovitih dramoleta pisanih izmedu 1956. i 1963. godine. Svaka scéna ima svoju dramaturšku samostalnost, ali talcvu da predstavlja beočug u jednom lancu dogadajakoji činí jedinstvenu drámu. . Lebovic se vrača reálním ličnostima Nebeskog odreda. Ali kako? Nisu to više ličnosti sa podrobno izloženim biografijama koja se može oformiti brižljivim sakupljanjem po fabuli drame. To su poetske ličnosti koje žive život svojih osobina i sudbina, ali bez -odredenih mesta rodenja, boravišta i opredeljenja. Svedeni su na ljudsku suštinu, gotovo simboličnu kao Hep i Hap, ili Gospodin 13. i Gospodin 14. U Nebeskom odredu, svi kritičari su opažali suroví humorizam nekih pasaža, u ovoj drami, gotovo da od prvog trenutka osečamo da smo se sreli sa groteskním ličnostima kakve se sreču u delima farse ili komedije. Medutim, posebnu vrednost ovog humorizma čini reálna podloga. Svet bivših logoraša je u punom sukobu sa sverom spoljašnjeg sveta. To je sukob sféra u klasičnom smislu te reči. Logoraši izgledaju čudnovati, jer su živeli 329 nenormálni život jednog zatvorenog sVeta kojim su deformisani baš kao da ih gledamo u sfernom ogledalu... Oni su ošamučeni kao neke žive marionete, opsednuti ternom sahrane baš kao što su opsednute nekom fiksnom idejom najkomičnije ličnosti klasičnih komedija. Pa ipak jasno nam je dapred sobom nemamo komediju, vec surovú realistickú drámu u poetskoj izmaglici tanane stilizacije. Terna bivših logoraša koji u tvrdoglavoj želji da sahrane svoga sapatnika vide simbol povratka u život jeste ona jednostavna opruga fabule koju ima svaka dobra drama i svako pravo književno delo. Sve se taloži oko te osnovne opsesije koja je grandiózna u svojej naivnosti i čednosti, u svojoj apsurdnosti - logoraši odaju poštu smrti da bi slavili život. Oni se ízlažu opasnosti da zaraza zavlada bivšim logorom-bolnicom, bilo bi logično da pristanú na sasvim prirodan propis koji štiti žive od zaraze, ali oni su i racionálno i besmisleno na stráni svoje opsesije za koju se i mi opredeljujemo svim srcem, spremni da mrzimo ljude iz spoljnjeg sveta, gotovo isto onoliko koliko smo u Nebeskom odredu mrzeli štrumfirere.i nemačke stražare. Život se prepliče u Haleluji orkestriran široko, ali istovremeno i prirodno. Ne osečamo simboličke predstavnike, ali sve sile su tu, i ljubav, i závist, i volja za moč, i glad, i glupe navike svih vrsta, pa ipak sve tako prirodno i tako sadržajno na jedan nov náčin. Cela drama ima impresivnost dečačke uspomene. Sve je resko kao ružan san, neprijatno osunčan i hladan san deteta koje je bilo osudeno da preživi nešto što nije bilo za njegov uzrast. Ova drama kao da je videná očima Pipla, i pisana iskustvom petnaestogodišnjaka koji se našao negde.na mapi Evropě 1943. godine, ne znajuči ni sam zašto, po kojoj ludačkoj logici dogadaja. U potrazi za poljuljanom verom za dobrotom nalazi se, verovatno, i tajná najdnbljih poticaja koji nagone Dorda Leboviča da piše i saopštava svetu dráme koje su u njemu. Drama Haleluja, izmiče se svakoj sistematizaciji kao svaka dobra literatura, stavlja na dnevni red jedno za čoveka važno pitanje, kao svako novo dobro delo. Potrebno je posebno traženje novih odrednica da bi se odredila mera realizma ovog dela, mera njegove poezije, stilizacije, i svega što bi klasično potpadalo pod í;......i r.' i í í*" Ľ'L ternu teorijske sistematizacije. Pa ipak, kad to konstatujemo, jasno nam je daje Haleluja veoma ozbiljna drama sa dubokim korenima u životu. Ona je sva od probranih životnih podataka, surové grade, od koje se sastoji znojava a katkad i krvava istina..." Muharem Pervic - Politika, Beograd, 1968. - U ime pravde i istine - „... Svoje předáno traganje za pravdom i istinom Dorde Lebovoč u Viktoriji završava ubedenjem da žrtve nisu iskupljene i da pravda nije i ne može biti zadovoljena. - Paragrafi su isuviše uski da bi u njih mogla da stane sva istina o ljudskom strádaniu, o dobru i zlu što čovek može da nanese čoveku. Koliko bi vremena bilo potrebno i koliko procesa da bi svi odgovorni za milione mrtvih u Drugom svetskom ratu bili privedni pravdi? Pa čak, ako bi ovakva radikálna istraga bila moguča ni ona ne bi vrátila u život ni jednog od toliko nevino ubijenih ljudi. - Zato Lebovič prvo osuduje rat kao nešto u bití nehumano, rat u kome je pozivanje na etičke norme, u krajnjoj liniji iluzorno i cmično čak. Nema moralnog pobednika, kao da kaže pisac, na onom bojištu sa koga se posle završené bitke uklanjaju leševi. Sudski procesi zaista nisu ona snaga od koje valja očekivati da odbrani vrednost i dostojanstvo pravde, niti ce njihova efikasnost sprečiti ljude da počnu ponovo da se ubijaju. Úpravo zato Lebovičeva drama nastoji da pobudi u Čoveku drugo i dublje, osečanje odgovomosti i čovečnosti, osečanje koje če onemogučiti da ovaj mehanizam surovosti uopšte stúpi u dejstvo. Svoju dramaturšku, idejnu i etičku vrednost drama crpe iz produbljenog razumevanja onoga što podrazumevamo pod istinom, pravdom, krivicom, zaslugom, odanošču ili izdajom. Uzbudljiva etička istraga... Unutar opšteg stáva, Lebovič uspešno diferencira i razvija likove..." Luka Pavlovic - Oslobodenje, Sarajevo, 1968. - Zatvorení krug - „... Viktorija - drama u tri dijela, ima dva vremenska piana. Prví je dvadeset godina poslije rata, drugim oživljava logorske dane. Na sudenju okrivljenima za zločine defilujú preživeli logoraši: Sipka i Gošer, Jup, Amos, Šálom, i drugi, a priču i rekonsírukcije pojedinih ...1 331 scéna dopunjuje i priča Estere i Iris, koje su takode logorašice. Ako se zaključi daje Viktorija djelo koje zatvára jedan tematski krug i da je Lebovič uspeo da sačini vješto komponovánu, cistu i uzbudujuču literárnu podlogu za scensko oblikovanje, onda su to samo osnovni podaci o ovoj drami koja zaslužuje širu pažnju i ozbiljnije analize. Umjesto njih, evo još několiko utisaka o vrednostima Viktorije: saopštena u vrednim pregnanfnim replikama, bogata raznovrsnim psihološki precizno postavljenim likovima, vješto voděna na dva plana, podatna umješnoj rediteljskoj ruci, dramaturški harmonično gradena, sa jasno prezentovanom idejom o krivici i nadi koja ne napušta ni napuštěné. Ova drama daje uverenje daje u Leboviču naša savremena dramska literatura dobila dramatičara bez . pogovora,,.'1 ......... _ _____________ _....._______ Petar Volk - Književne novine, Beograd, 1968. - Viktorija, D. Lebovič - „... Ova drama, u poredenju sa prethodne dve na iste teme, deluje ne samo kao krajnji akord jednog bolnog prisečanja nego i kao čin u kome se bol i misao otelotvoruju kao uvek moguóa čovekova egzistencija. Poseta grupe logoraša bivšem mučilištu a sada muzeju, sudenje nekadašnjim ubicama i suočavanje sa besmislom formalizovane pravde, iskoriščeno je kao okvir u kome se pokazuje čitava skala čovekovih unutarnjih preživljavanja i preobražaja. Po onome što govore i kako se ponášajú sve ličnosti se s vremena na vřeme iskazuju kao sasvim odredena reálnost koja se u odredenim dramatskim trenucima pretapa u oznake jednog složenog psihičkog stanja i životne eseneijalnosti i trajanja. Za autora, vřeme ima odredenu funkciju i ono mu pomaže da prošlost čini stalno prisutnom u sadašnjosti kao faktor pomoču kojeg se on odreduje. Otudaje sečanje znatno racionalizováno, tako da se pred Lebovičem ne postavljaju dileme - šta sa prošlošču, več kako u tom neprekidnom previranju i oslobadanju od trauma ratnog užasa, pomoci da čovek pronade samog sebe. Ako je suditi po početnoj i završnoj sceni, kada logoraši stoje nemi jedan pored drugog dok odzvanjaju svečani tonovi komemorativne muzike, Viktorija je intimna drama i današnjeg čoveka, samog i otudenog, prestrašenog L ÍL [ . 1 [ 1 í . 2 í ] \ 1 i izgubljenog. Jer - ma koliko prošlost pripadá prošlosti, ona se uvlači u sadašnjost, unosi nemiř i strah pred neizvesnošču što nam svima, zajedno s njima, predstoji u životu. Lebovič nije pesimista ali ni deklarativní optimista. Njegova strast za istinom i otkrivanjem - šta je čovek - daje mu snagu da iz odredenih situacija izvlači suštinu i konfrontira je sa postupcima pojedinaca, da bi na kraju sa gorčinom zapitao - hoée li se čovek ikada vratiti sebi..." Petar Petrovič - Borba, Beograd, 1968. - Protiv kratkog pamčenja - „Dramom Viktorija Dorde Lebovič je okončao svoju logorašku trilogiju, započetu pre više od deset godina, znamenitim Nebeskim odredom. I ovog puta bio je to značajan trenutak jugoslovenskog teatra.- Lebovičeva najnovija drama„sazdana_ je u mračnom registru autorovih sečanja na infernalno vřeme koncentracionih logora Drugog svetskog rata. To okrutno vřeme bez milosti, pisac, očigledno, ne može i neče da zaboravi. Cudesno spájajúci visoko literarno-filozofsku koherentnost i rezonantnost u savremenom trenutku čovekove egzistencije, Lebovičeva Viktorija je u osnovi, protest protiv kratkog pamčenja pred vazda latentnom mogučnošču ostvarenja ponovnog ljudskog zla. Optužujuči rat kao nešto u biti nehumano, kao vrhunsko otelotvorenje zla koje je - po starojevrejskom učenju i po ovom pisců - permanentno u čoveku, ova nespokojná drama, ogoljene ljudske egzistencije i otudenosti u pustošnoj atmosferi rata, potresno svedoči o raspadu moralnih vrednosti pred animalnom željom za održanjem života. Završni akord ove drame čovekovog moralnog inferna, krik - hoče li se čovek ikada vratiti sebi - bolno se utkiva u svést, ali ostaje bez odgovora, bez nade da če čovek ikada iz sebe istisnuti zlo. Ostajuči u doménu poetslcog i filozofskog senzibiliteta najvišeg ranga, ova drama, doduše pesimistické projekcije današnjeg sveta, ali u kontekstu istoričnosti, srčano je angažovaná i zabrinuta zbog neizvesnosti čovekove sudbine..." Milosav Mirkovic - Politika ekspres, Beograd, 1968. - Zvona uvek zvone - „... U Lebovičevom ciklusu o logorašima, jednom r dramaturškom podvigu koji .podjednaUco pripadá nemiru naše kljiževnosti kao i suptilnom bdenju našeg pozorišta, najzad se stiglo do naših dana i, kako to logično utvrduje reditelj Burkovič, do naše kože. .Herojsko doba patnje iz Nebeskog odreda i doba slobode iz Haleluje sada su prošireni trenutkom nade da se spase čovečnost koju podjednako ugrožavaju pobedeni i pobednici, tamničari i logoraši, silnici i žrtve. Zvona dakako još zvone. Na mesto stravičnog logora, pred golemim spomenikom, okupljaju se bivši logoraši, sada svakojaki zasičeni gradani sveta, da svedoče i sude svojim preostalim tamničarima iz sitnije fašistické garnitúre. Sudenje jednima, pretvára se u sudenje svima. Logoraši se prepoznaju u svoj svojoj nesavršenoj ljudskosti, u svoj svojoj ™0laln°J..n?^g.li™osti._ Lebovič nije samo pakleni cinik koji. vešto dramatizuje jednu situaciju. Takode, više od toga i dublje, on ispituje šta ostaje od preživelih, od onih koji su izvukli svoju kožu... Uzbudljivo dramsko tkivo... deheroizirani su logoraši, depatetizovano je njihovo pamčenje u prilog nesebičnijeg i višeg pamčenja..." NAPOMENA Cetvrta, poslednja drama iz istog tematskog opusa je Vojnik i lutka. Ona za sada nije nigde izvedena, iako je naručena 1998. za kamerno pozorište "Bejt Lesin" u Tel Avivu. Napísaná je u dogovoru sa umetničkim direktorom tog pozorišta, Moti Lernerom, mladím izraelskim dramskim piscem (Slučaj Kesner). Nažalost, i Lerner i drama Vojnik i lutka i Lebovič, izgubili su bitku sa neprikosnovenom upravnicom tog pozorišta. Naime, ona je tražila izmene na koje Lebovič, podržan od svog mladeg kolege, nije pristao. Dramski pisac, Lerner, ubrzo je dramatično ostavio Izrael . (razlozi nepoznati), a Lebovič je u šali kometarisao, da su ovi ovde, vremenski mnogo više iza nas. Rekao je: "Sve me to podseča na priču koju sam več doživeo, kuči sa Nebeskim odredom." Ova drama je štampana kod nas u ediciji "Savremeni srpski pisci", knjiga 21. (Nažalost, nakon smrti Dordeve, dala sam im neprečiščenu, r. i *— íL ■r T i r i c ] prvu verziju). Ova drama se tematski vezuje zapréthodne tri, a vremenski se sasvim približava našem vremenu; iako je žanrovski ponajviše psihološka drama, ona, kao i preťhodne, otvára i bitne probléme našeg vremena. Četiri dráme su delovi istog tkiva, pa je moja želja da se nadu u istoj knjizi, zajedno sa zapisima iz njegove beležnice kao predgovorom (izborom tekstova sa sudenja u Nirnbergu, svedoka-logoraša i optuženih nacista). Z. L. BIOBIBLIOGRAFSKA BELESKA Dorde Lebovič je roden u Somboru 27. 06. 1928. - umro je u Beogradu 22. 09. 2004. Otac.Pavje, maj Osnovnu školu pohadao u Zagrebu (1934-1938), a gimnaziju u Somboru (1938-1947). Kao Jevrejin^qje_zatoče^ logorima: Aušvic, SakJenTmTzenv (1944-1945). Studirarľ(Í947- 1948) tehnologiju na Tehničkom fakutetu. Potom prešao i završio filozofsku grupu na Filološkom fakultetu (1948-1951). Za vreme studija rádio je kao fizički radnik, nastavnik, prevodilac i humorista (saradnik Rádio Beograda i Ježa). Godine 1953. bio je novinár u Rádio Novom Sadu, kasnije kustos Muzeja pozorišne úmernosti (1954-1955), gde je ostavio najobimniji rukopis - Prva inventarska knjiga Muzeja pozorišne Umetnosti u Beogradu. Od 1955. upravnik je Letnje pozornice, a od 1960. upravnik Izložbenog paviljona u Beogradu. Direktor dráme u Beogradskom dramskom pozorištu od 1979 do 1981, kada odlazi u penziju. Nosilac je ordena Poljske vláde za doprinos idejama mira. Saradivao je u časopisima i listovima - Pozorišni život (1956-1965), Delo (1956-1959), Borba (1957), Nin (1957), Student (1959), Jevrejski almanah (1959-1960), Oslobodenje (1960), Odjek (1969), Letopis Matice srpske (1972), Scéna (1975). Nagrade: Sterijina nagrada za Nebeskí odred,1957. (koautorstvo sa A. Obrenovičem); Haleluja, 1965; Viktorija, 1968. Medunarodni 335 festival radija i televizije, Palermo - Traganje po pepelu, Prix Italija, 1985. Na festivalima jugoslovenske rádio dráme -prva nagrada za Svetlosti i senke (1959) i Sahrana obično počinje popodne (1960), nagrada Tribine mladih za Hiljaditu noc (1960). Od 1965. dráme su mu prevodene,.štampane i prikazivane u svetu: Nebeskí odred - 1959. Osvjencim, režija M. Fotez. Svetlosti i senke - Kamerni teatar, Karlsrue, Kellertheater; Minhen, Liebhaber Theater, 1962-1963. Haleluja (praizvedba - 1964) Narodno pozorište, Varšava, 1966. Šäušpile,Ninberg, Nemačka, 1971. (otvorila Festival moderne evropské dráme); Teatar Houp, Mičigen, SAD. 1971. Viktorija,Katovice, 1971. ..' Lutka sa kreveta 21, Kamerni teatar, Krakov, 1967. Kamerni teatar, Prag - 1968. Hiljadita noč - pozorište Holvilag Kamaraszinhaz, Budirnpešta, 2006. Izvedeni pozorišni komadi na scenama Jugoslavije Nebeskí odred - 1956. Pokrajinsko pozorište, Priština; 1957. Srpsko narodno pozorište, Novi Sad; 1958. Atelje 212. Beograd (igrano na sceni "Boška Buhe", reditelj dr Hugo Klajn); Narodno kazalište, Split; Narodno pozorište, Sombor; Narodno kazalište, Osjek. Svetlosti i senke - Atelje 212, Beograd, 1960. Cirkus (sa A. Obrenovičem) - Zagrebačko gradsko kazalište "Komedija", 1964. Haleluja - Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 1964; Begradsko dramsko pozorište, Beograd, 1965. Šarlatán (sa J. Lešičem) - Zagrebačko gradsko kazalište "Komedija", 1965. r t;; i r 1 ĺ r: 3 Srebrno uže - Narodno pozorište, Beograd, 1967. Viktorija - Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 1968. Usamljena gomila - Kamerno pozorište, Sarajevo, 1970. Pali andeli - Mesno gledališče, Ljubljana, 1971. Lutka sa kreveta 21 - Narodno pozorište, Subotica, 1976. Dolnja zemlja - Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 1981. Ravangrad 1900. - Srpsko narodno pozorište'Novi Sad i Narodno pozorište, Sombor, 1982. - reprint postavka u Srpskom národnom pozorištu, Novi Sad, 2003. Sentadrejska rapsodija - Beogradsko dramsko pozorište, Beograd, 1983. Malj za věštice - Narodno pozorište, Niš, 1985. Groteske - Madarska drama, Novi Sad, .1999..______..........._________ Kaktusi i ruže (nostalgična komedija) - izvedeno na televiziji, 1999. - štampano. Novo Jevandelje - štampano u Letopisu Matice srpske (jul, avgust) Novi Sad, 1972. Nedovŕšená drama - Eleonora Hodis. Dráme Dorda Leboviča su prevodene i štampane u večini zemalja Evropě, a Haleluja je objavljena i u Antologiji moderne jugoslovenske dráme, SAD. U Madarskoj je 1968. objavljena Haleluja, u knjizi Moderna srpska i hrvatska drama. Televizijska scenarija Lutka sa kreveta 21, 1966. Apokalipsa, 1967. Legenda o dugoj noči ,1967. Opasni susreti (sa J. Lešičem), serija od 6 epizoda, TV Sarajevo, 1971. Haleluja, adaptacija i režija Z. Ratkovič, 1971. Milojeva smrt, adaptacija teksta Jare Ribnikar, 1973. Nesreča, adaptacija teksta Eriha Koša, 1973. Samoča, adaptacija teksta Andreja Hinga, 1974. Pesma, scenario po istoimenom romanu Oskara Daviča, 6. epizoda, 1974. Dorde Lebovič TETRALOGIJA Izdavač BIGZ Školstvo d.o.o. Za izdavača Mirjana Miloradovič Lektori Tanja Solunac Milorad Savič Idejno rešenje dizajna Zlata Lebovic Grafička obrada korice Dorde Slavic Grafička obrada Masha Plasman Ruža Vasiljevič," Komercijalni direktor, 011/ 3691-846 Prodajni centri: KNJLŽARA 1, Kosovska 37, 011/ 3221-250, BGD. KNJIŽARA 2, Požeška 136,011/3558-226, BGD. KNJIŽARA 3, H. Lekoviča 19, Požega Štampa „MEDIVEST" d.o.o.,Niš Tiráž 1.000 bigurnost aramatursicog postupjca u J>jeDesKom odretiu Haleiuji i Vilctonji úkazu ju na to da se Leboviceva drama najbolje obhkuje kada se elementima realnog sve tai ístinske tragedije, bez snematskih konstrukcija i íspraznog verbahzma, klasic ^ nim metodom pndoda umverzalno ili mitsko znacenj e Predrag PALÄVESTRA —Iz knjige Jevrejski pisci u srpskoj knjizevnosti SaHalelujom, desio se znacajan prelom, Lebovic se vratio term Nebeskog odre da, ah posle ískustva sa dramom male forme Haleluja je dokaz da ovaj period nije prosao uzalud Mozaicna po oblíku, najnovija drama Dorda Lebovica kao da je sa stavljenaizjezgrovitih dramoleta pisanih ízmedu 1956 1 1963 godine Svaka sce uisamostalnostřali takvu da predstavlja beocug u jednom dogadajakoji cmíjedmstvenu dramu lo\ in C IR1 LOV — Izpredgovora Haleluje 1966 godme