I G R E
Ujak je napravio tandem. Na tavanu pronašao je bicikl, stari, dodao mu je još neke cevi, bicikl se odjednom izdužio. Ujak je rekao: „To je za ljubavne parove", ali ga je dao tetkama. Tetke su sele na tandem, ali su se odmah, u dvo-rištu, skrljale. Mlada tetka pocepala je kajzer-čarape. Ipak tandemi su se naglo proširili po gradu, bez obzira na dogadaj sa čarapom, tetke su najzad ujednačile rad svojih nogu na pedalama,
Gledao sam predstavu u kojoj se ugasi světlost a na po-dijumu se posle pojavi plavokosa devojka u svilenoj haljini i íancima. Majka mi je šaputala: „To je Jugoslavija, ali cuti!" Predstave održavale su se pre pôdne, zbog dece. Majka je govorila: „Kad god dodem iz pozorišta, meni je nekako čudno!" IH: „Uvek deo mene ostane u pozorišnoj sali!" Jedan drugi glumac igrao je predstavu u kojoj je glumio dvanaest uloga, medu kojima májku i sina što odlazi. Glumac je, me-njajuči mesta i glas, govorio: „Ti odlaziš, sine moj, sad?" i: „Da, mati, jer móram!" Sve to trajalo je jako dugo, glumac se oznojio, ali se posle poklonio. Majka je rekla: „Jadnik!"
Bio je strip, zvao se: „Izmedu poživa i ljubavi." U stripu govorilo se o neustrašivom komandantu nemačke podmornice, zaljubljenom u čerku engleskog konzula. U stripu je bilo mno-go potapanja engleskih brodová, poljubaca, i, uopšte, ratnih strahota. U stripu pominjane su reči kao: „plutokratija", „srdašce" ili „federmeser". Na koricama te iste sveščice nala-zio se jedan gardista sa prekrštenim rukama, dosta mlad. Ispod ovog pisalo je: „Naš zarobljeni kralj". Tetka je čitala čuveni roman u nastavcima: „Grešnica", veliko delo o spa-vanju udvoje. Majka je čitala „Glad" od Knuta Hamsuna, nemačkog špijuna, sa neprijatnim crtežom na koricama. Otac je čitao jednu svoju trgovačku knjigu iz godine 1929, ne
46.
razumevajuči ništa. Ja sam čitao poznatu oslobodilačku bro-šuru „Miki u borbi protiv duhová", sa učestvovanjem Hromog Dabe, neprijatelja čovečanstva. Deda je čitao ogromnu knji-žurinu po imenu „Balkánski rat". U knjizi nalazilo se sve o Josifu Brodilu, slavenskom kapelníku, autoru „Srpskog pot-purija" a zatim i kompozicije „Srbinovi dani i sni", umrlom od ratnog štrapaca u Kragujevcu, godine 1912. Deda je rekao: „To se zove sviranje!" Ujak je čitao priručnik „Kako da postanem maáioničar", sa síikama. Deda je čitao list o raznim narodima prestupima koji se zvao „Obnova". Govorio je: „Fuj!" Ja sam čitao neshvatljivu knjigu od Palasio Valdesa, sveščice iz kolekcije „Ružičaste knjige za mládež", potom knjigu o pretvaranju u patuljke „Karik i Valja". Tetka je čitala proglas pod naslovom: „Srbi!" Došao je jedan na biciklu i doneo još neku ceduljicu, koja se zvala: „Rodoljubi!!" Sve što smo čitali stajalo je na stolu, ovo poslednje, medutim, stavili su u rupu ispod parketa, ta daščica je posle škripuckala. Otac je rekao:  „Sad cu da vam prevedem  ovu vojničku pesmu!" Pesmu su pevali na radiju, u nemačkom dijalektu. Otac je slušao, gledao u luster i govorio: „To je o nekoj flinti koja se zove Lili Marlen i čeka pred kasarnom svog švalera, ili tako nešto!" Majka je rekla: „A, tako!" I posle: „Dobro je što dete ne zna nemački!" Bile su i druge bezobrazne pesme koje je znao ujak, ali na srpskom. Moj drug zváni Ture imao je ttzrečicu u kojoj je govorio pogrdno o svom ocu i sebi lično. Ja sam te iste reči pronalazio po zidovima. Deda je rekao: „Neka čita, ali neka ne ponavlja!" Ja sam čitao strip o kine-skom mudracu sa jednog broda, Šang Linu, koji je govorio: „U knjigama je pisano!" i slično, sve u nekakvim zagonet-kama. Otac je dolazio kuci vrlo rano, ja sam pitao: „Zašto tata nije u kafani?" Majka je rekla: „Zabranjeno je izlaženje!"
Išli smo da dočekamo rodáku, rodáka je doputovala na vrhu s tvári koje su bile rasporedene u jednom vagonu. Rodáka je rekla: „Napravila sam ovde trpezariju, prosto mi je
47
žao da je istovarim!" Zatim je řekla: „Teču vise necete videti s obzirom da su ga ustaše zakláli, jadnika!" Neki Cigani ponudili su se da istovare sve ove kredence, májka je řekla: „Někom rat, někom brat!" Rodáka je řekla: „Sa mnom je pošla i Štefica, ali se usput bacila pod voz usled slabih ne-rava!" Najzad je řekla: „Tamo samo ubijaju, ne znam zašto su mene pustili!" Otac je rekao: „Ja ne znam gde mogu da stanu sve te njene stvari sem u podrum!" Majka je řekla: „Važan je goli život i slično!" Otac je ispričao kako su nje-govog prijatelja Samuila Rotnštajna naduvali jednom pumpom za bicikl dok se nije rasprsnuo. Mi srno slušali tajnu radio--stanicu zvánu „London", stanica je řekla: „Platiče za sve!" Neko je zvonio, mi smo okrenuli dugme na aparátu da zasvira obična muzika, ali to je bio ujak koji je rekao: „Neki ljudi vise na banderama kao mačke i svi su bosi!"
Počeli su da dolaze rodáci iz raznih krajeva, rodáci su donosili zavežljaje, neki su bili ogaravljeni po licu. Rodáci su govorili: „Ne známo šta da kažemo!" Otac je govorio: „Nije važno!" Majka je prostírala dušeke po parketu, rodáci su počeli da ležu svuda, trebalo ih je preskakati. Jedan je govorio: „Ja imam krevet u obliku aeroplana, crvenog!" Majka je řekla: „Samo kako ču stiči da očistim krompir za sVe!" Rodáci su sedeli na terasi i gledali u nebo, ne pomerajuci se. Otac je govorio: „To je sad tako!" Deda je kazao: „Lepa paráda!" Tetke su počele da crtaju pojedine likove iz porodice, njima do tada potpuno nepoznáte. Majka je govorila: „Živa glava na ramenu!" Susedi su govorili: „Kod vas je nesto kao internát!" Deda je rekao: „Pa šta?"
Oca su ubapsiii zbog značke u reveru. Na znački su bili ukršteni kašika, viljuška i čekič, značka je govorila sve o gvoždarskoj struci, vrlo ozbiljnoj. Onima je najviše smetao čekic, radnički znak, ali kašika i viljuška govorili su nešto suprotno, oca su pustili. Hapsili su i druge, sve zbog nekih značkica ili slično. Ujak je rekao: „Ubili su Gombroviča, apo-
48
tekara!" Deda je rekao: „Odveli su šternbergove, čak i decu!" Onda je otac rekao: „Ubili su Nikicu, sifon-sodom po glavi, i to oni njegovi, pederi!" Ja sam rekao: „Ubili su sve!" Meni su ubili zeca koji se zvao „Muca". Zeca su ubili parčetom drveta a zatim napravili paprikáš. Majka je govorila: „Rat je!" Ja sam u školskom hodniku stao u pljuvaonicu. Majka me je nosila do kupatila u naručju, dozivajuči u pomoč poslužitelje. Posle su mi nogu oprali, ali ipak.
J a sam sve stvari podelio na pet delova. Prvi deo zvao se „Krstarica", drugi „Monopol" i tako redom. U jednoj kesi držao sam testerice, šrafove i ključeve, to se zvalo „Četvrti deo ili gvozdeni". Posle sam sve to popisao u jednu knjižicu, knjižicu sam nazvao „štáb". Deda je našao spisak, u njemu je stajalo: „Dva nemačka vojnika marke Lineol kleče i pucaju", ili: „Jedan Englez u ležečem stavu na gotovs sa okrnjenim šlemom". Deda se uplašio i knjižicu bacio u šporet. Rekao je: „Zbog tebe da nas sve streljaju!" Ja sam posle počeo da sastavljam i druge spiskove. U spiskove unosio sam imena predmeta kao „vandekoracija", „slika praděde Vasilija", „nudlbret, običan". Voja Bloša rekao je: „Šta ce ti to?" Ja sam rekao: „Hocu da znam šta postoji!" Majka je řekla: „Na kraju češ poludeti!" Ja sam onda sastavio spisak svih poznatih imena, iz porodice i inače. Deda je rekao: „On radi za Gestapo!" Majka je řekla: „To se ne može preživeti!" Otac je rekao: „Alonzanfandelapatri!"
Rudika Frelih hvalio se da su mu Nemci ubili oca. Rudika je „r" izgovarao kao „h", zbog toga zvali su ga „Francúz", što nije bilo tačno. Rudika je govorio i druge stvari o ubijanju u njegovoj porodici, smešeči se. Jedan drugi tip rekao je: „Moj cale je puštao gas u cilju uništenja stenica, ali se posle i sam udavio!" Otac je rekao: „Danas su ubili Gavrančica, vodu sokola, moga druga!" Majka je řekla: „Onog trgovačkog pomocmka koji je dolazio kod gospode Daroslave zatekao je muž i udario ga sifon-sodom po glavi!" Posle je řekla: „Još
49
mu je posle i odsekao ono!" Tetke su plakale govoreci razné stvari. Jedna je řekla: „Imperijalizam kao poslednji stepen kapitalizma!" Druga je řekla: „Vatra srca!" Deda je rekao: „Govnarijaí"
Ujak je počeo da pljuje krv. Rekao je: „Sad sam nagra-busio!" Ujak je rekao; „Treba mi meda i putera!" Žene, razli-čite, počele su da mu donose najbolju hranu, predratnu. Ujak je jeo sve što su mu donosili a.usput opravljao časovnike, vrlo precizno. Ujak je, ležeci u krevetu, pokazivao trik sa parčetom klozet-papira na kome se probuši rupa za prst. Ujak je, neprekidnp primajuči ženské posetioce, pričao o svom radu na zagrebačkom tramvaju, o glumici Faniki Ilerovoj, koju je lično poznavap. Ujak je kašljao, jeo potpuno beo hleb sa medom i buterom, i syima pokazivao malu nepristojnu igračku koju je sam napravio. Ujak je izrezívao slike filmskih zvezda iz predratnog časppisa „Panorama", obojenog zeleno, i od toga pravio nešto kap pozorište za mene. Ujakovo pozorište irnalo je sarno jednu tácku, u kpjpj su izrezane glumice dizale noge pomocu nekih končica. Majka je govorila: „Prokleti rat!" Otac je ■govorio: „Sad cu da napravím stojů na rukama!" Deda je govorio: „Bplje da cutiš!" Ja sam gledao kroz prozor na „naopački" náčin: nebo je bilo dole, grad je visio odozgo. Majka je zapomagala: „Presamicuje se dok ne ispadne!" Otac je rekao: „Svako je kováč svoje sreče!"
Došla je jedna kelnerica i řekla: „On mi je napravio dete!" Ujak je rekao: „Nikad je.nisam video!" Otac je rekao: „To još ne znáči!" Tetke su udarile u plač. Majka je prestala da melje meso i uputila: „Ko je gospodica, ako smem da znam!" Kelnerica je zalupila vratima viknuvši: „Nek varn bude!"
Tetka je ispričala istoriju o nekakvoj operskoj pevačici i zatvoreniku, sakriv.enpm u jednom bunaru. Bio je još i jedan slikar iz neke crkve, pa zatim sudija, debeo, kojeg je pevačica ubila. Sudija je takode pevao, sudija se zvao Krsta lvic, slikara
So-
su zvali Mario. Tada je Ilza Verner izmislila pesmicu „Neču ni za milion!", imala je tanke noge, a zatim je i zviždala, dosta dobro, kao muškarac. Jedan Rus, emigrant, izmislio je ne-kakvu pec za zagrevanje pomocu izmeta, stvrdnutog. Oca su pronašli u někom tramvaju, nije bio siguran u pogledu adrese. Oca je doveo fudbaler, igrač „BASKA", prijatelj čovečanstva. Fudbaler je rekao: „Nije važno!" Oca su tražili kupci, kup-cima su bile potrebne mašine za mesp a zatim i šolje, nesalom-ljive. Otac je rekap: „Zar sad?" Kupci su tražili i druge .artikle, pptom su rekli: „U stvari, je ľ mogu da se nabave { čaure?" Dolazili su neki ljudi, jedan je imao gitaru, bio je pod dačkom kapom. Svirao je „Dubinušku" i pevao, tiho. Gpvprili su izmedu sebe na prste, mada su bili u istoj sobi. Deda je rekao: „Tp je bezobrazluk!" Tetke su rekle: „To je igra!" Bile su i druge igre, pravé. Jedna je bila u obliku pesmice: „Popeh se na pôdne, brdo odzvoni" ili slično. To sve znao je jedan drugi, ujak je odmah ove stvari zapisao. Ujak je zapisivao i viceve, vicevi su se zvali „masni". Ja sam napravio rupu na židu, kroz rupu sam slušao ono što se zbivalo kpd gosppde Mare sa modelom za čarape kao nogom. Kod nje dolazili su ražni ljudi, ona je govorila: „To mi je brat!" Kroz rupu se čuo razgovor: „Kako vi volite?", i: „Je ľ ovako?" Deda je rekao: „Otkud rupa u židu?" Rupom su se kořistili i drugi, naročito tetke. Gospoda Mara govorila je: „Brat mi doneo slaninu!" ili tako nešto. Onda je došao Nikola, naš rodák, šuster i proleterski borac. Nikola je rekao: „Šusternicu ostav-Ijam drugima, ja sam spremio komadic sapuna, jedan hleb i knjigu „šta muskarac treba da zna", pa sada idem!" Majka je rekla: „Je ľ znaš kuda ceš!" Nikpla je posle rekao: „Znam!" Ja sam rekao: „Partizánska borba!" Majka je vrisnula: „Sa-čuvaj bože da te neko čuje!" Nikola, sada potpuno opremljen, kazao je: „Strina, ne idem ja da vodim kolo, vec u tešku borbu iz koje nema povratka!" Majka je plakala. Otac je rekao: „Alon zanfan!" Deda je rekao: „Imaš li pucu?" Ujak
51
je  rekao:  „Čuvaj   tintaru!"   Nikola  je  rekao  na kraju: „Zdravstvujte\"
Mi smo počeli da se bavimo novom igrom, otac je to nazivao: „Kuéna industrija". Otac je donosio veliké kutije, prepune šibica i one mnogo manje, ali pražne. Iz velikih je šibice trebalo stavljati u male, u svaku tačno po pedeset ko-mada. Otac je podelio posao i nadgledao čitavu stvar govo-reci: „Zaradicemo veliku\lovu!" Deda je jedno vřeme rádio cutke, posle je počeo da h& ljuti na monopol zbog suvišnog posla kao i zbog brojanja do pedeset, nepromenljivog. Majka je, brojeci, izgovarala neke stihove Jovana Dučica, odbeglog ambasadora. Tetke su radile cutke, uporno se takmičeči, ali su onda, odjednom, obe pale u nesvést. Deda je rekao: „Zar zbog šibica?!", i: „Majčina im!" Posle se sve to rasturilo. Deda je uzeo da buši rupice na nekim kartonima, kartoni su slúžili ko zna čemu. Deda je rekao: „Ovo ce biti veliki posao sa zaradom, mada ne znam čemu služi!" Majka je za karton imala čudnú reč: „Papendekl". Ja sam od kartona pravio kuče i razné druge stvari, ali ovo je bilo nešto deseto. Ujak je rekao: „Jedna mi nudi da ukucavam roletne, pet dinara ko-mad!" Deda je kazao: „Donesi!" Ujak je dovukao gomilu zelenog platná i neke letvice, sve to trebalo ja sastavljati uz kucanje čekica, neizdržljivo. Majka je kázala: „Čime smo mi sve prinudeni da izdržavanio goli život!" Susedi su lupali u zid i vikali: „Vi mislite da smo mi od pleha!" Majka je řekla: „Ljudi imaju pravo!", i: „Prokleta neimaština!" Ujak je rekao tetkama: „Vi možete da se izdržavate putem izrade natpisa za jedan izlog, fotograf ski!" Tetke su rekle: „Kako?" Ujak je doneo modele raznih rečenica kao: „Što nema u izlogu, ima u radnju", tetke su ispravljale gramatické pogreške i pomocu vodenih bojica dale se na posao. Tetke su ranije radile prikaze Bledskog jezera i ostalih, sada su ispisivale slova, medutim odbile su da izrade fašistički natpis „Viktorija", obavezan za svaki izlog. Ujak je rekao: „E, onda ne znam kako cete!" Otac
52
je rekao: „Jedan šuster traži da mu sastavljamp donové za sandále od komadiéa drveta!" Otac je doneo, džak drvenih izrezaka, svi su ponovo počeli da kucaju upropaščujuci staré stolové, vrlo skupocene. Ja sam od parčiča namenjenih no-gama porobljenog národa gradio kulu, kulu su mi srušili da bi završili dnevni pian nove obuče, fašistické. Ujak se udarao po prstima i govorio: „Sve, ali šuster nisam bio nikada!" Majka je řekla: „Pravi šusteri sada su tamo gde je Nikola, jadnik i junák!" Hauzmajstorka je pitala: „Da li vi to sve prijavljujete ili ne?" Otac je rekao: „Ne!", i izbacio je napolje. Hauzmajstorka je od tada počela da govori: „Dobro jutro, gospon Čosič!", i slično. Majka je pokúšala da napravi šešir od hartije, i to novinske. U početku s majčine glave mogle su da se čitaju rečenice kao „Sevastopolj je pao!" ili „Mir u Srbiji?", posle su tetke sve to prefarbale bojama, vrlo živim. Deda je-rekao: „Kako vas nije sramota!" Ujak je počeo da ugraduje male federe u drvené áonove svojih cipela, govorio je: „Kao da imam krila!" Njegove dragane pitale su ga: „Otkud vam to?", ujak je govorio: „Iz Francuske, putem paketa!" Ujak je na vrhove tetkinih cipela ugradio malu sija-licu, bateriju je smestio u peti, vrlo velikoj. Tetke nisu bog zna kud išle, ali su oblačile cipele kako bi svetlucale i radi veselosti. Ujak je rekao: „Mogao bih da izmislim vozila kakvih nikada ranije nije bilo!" Ujak je uzimao delové sa starih bicikla, moje neupotrebljive koturaljke, lavore, sada probu-šene, i od svega toga sastavljao sedište koje se kretalo ulicama po svim propisima. Majka je kázala: „Kuda ce nas to od-vesti?!" Drugi su konstruisali vozila pomocu nekih štapova, ali to je vec bilo opasnije.
Ja sam ponovo odbio da jedem supu sastavljenu od za-prške, prepunu grumuljica, Supu su zvali „ajnpren", májka mi je řekla: „Praviceš me od blata!" Još je řekla: „Plakaceš tamo gde te niko ne bude video!" To je bilo strašno. Ujak je izvodio pokrete rukama, kao onaj kažiprstom ispod nosa,
53
to je bilo nešto pornografski. Otac je nosio spisak sa potpi-sima i sumárna priloga za ratnu siročad, u drugom džepu imao je ceduljicu sa mastiljavim znakom petokrake, otac je govo-rio: „Ko ce da dá nešto za šumske!" Majka je řekla: „Očeš da izgubiš glavu!" Deda je rekao: „Pijane i bog čuva".
Došao je čovek i rekao: „Dajte mi sada hiljadu dinara a ja ču varn doneti onu slaninu!" Još je rekao: „Moja je adresa ta i ta!" Majka je dala hiljadu dinara i otišla na onu adresu, tamo su joj řekli „Ta kuca srušena je još prilikom bombardovanja od strane nemačke sile i sada više niko ne stanuje u istoj!" Drugi čovek je rekao: „Nabavicu varn šecer u kocki samo mi dajte neko staro odělo a j a cu varn dati svoje ime i broj kuce". Majka je čoveku dala očeve pantalone, na onoj adresi su řekli: „Mi takvog ne poznajemo, i od nas niko ne trguje pantalonama čak ni sada, u ratu!" Jedna žena je kázala: „Evo fotografije mojeg muža koji ce iz Vrnjačke Banje da donese naročiti aparát za grejanje prostorije, samo prvo treba da mi uplatíte dotičan iznos!" Majka je pogledala u fotografiju i řekla: „Jadhi ljudi, čime sve moraju da se bave!" Majka je dala celu sumu, žena je uzela fotografiju i otišla zauvek. Majka i ujak išli su u prijavni odsek da pokupe adrese nekih ljudi kojima su znali samo imena. U prijavnom odseku bile su kutijice, za svakog čoveka znalo se gde je i šta je, za one koje su tražili májka i ujak nije bilo ničega. Majka je řekla: „Ko me nije video, nije me prevario!" Ujak je rekao: >',Picajzle!" s
Otac je nabavljao različite dragocene stvari, májka je govorila: „Možeš li preko svojih veza nabaviti lek „acetilholin" za jednu moju prijateljicu koja je zivčano popustila?" Zatim je govorila: „Ako možeš, nabavi negde dva kila masti, bez obzira koliko košta!" Najzad je pitala: „Možeš li da nabaviš one stvarčice za gospodu Daroslavu, hoce da pokloní mužu za rodendan!" Otac je govorio: „To sad téže idě!" Majka je onda řekla: „Nemoj pred detetom!" Ja sam testerisao jednu
54
šper-ploču sa nacrtanirh Iňdijancem, ali sam zňaó sve o pred-metima koje je gospoda Daroslava tražila kao rodendanski poklon. Voja Bloša je govorio: „To se navuče i posle se ne dobije dete!" Ja sam rekao: „Sigurno postoje i neki drugi pronalasci o kojima nemamo pojma!" Voja Bloša je rekao: „Ne verujem!" Ja sam rekao: „Ja imam jednu knjigu u kojoj postoje sve stvari sa sličicama i cenom koliko koja košta!" Gospodica sa prvog sprata nosila je závoj na nozi, Voja Bloša je rekao: „Svaka koja radi te stvari nosí závoj, ja sam to ,utvrdio!" Ja sam rekao: „Možda je pala!" Voja Bloša je kazao: / „Jes, vraga!"
Došao je pekar i rekao: „Da mi pomognete u lepljenju bonova za racionisanje!" Deda je odmah počeo da sastavlja male isečke, sve je to lepljeno putem brašna i vode. Ja sam rekao: „Ja sam sakupio poštanske marke sa Jamaike, Novog Zelanda i druge, sada mogu love bonove!" Ja sam se u tome poslu koristio pincetom i lupOm, na jednom mestu okrnjenom. Tetke su i dalje lepile seriju „Glumci moga života", koja je počinjala portrétom Tajrona Pauera, veoma nasmějanog. Ujak je pogledao zalepljene bonove i rekao: „Ovo može vrlo lako da se napřavi da izgleda kao pravo, ali neka im bude!" Deda je kazao: „Još i to!" .
Dolazila je neka žena, govorila je: „Sad cemo da vidimb celu istinu!" Zena je vadila kockice sa sličicama, redala ih po někom odredenom náčinu i pominjala konjičke kapetane, sada vec svakako zarobljerie. Deda je govorio: „Ma nemoj!" Ja sam rekao: „Imam i ja kockice sa krstaricama i zauzecem Singapura!" Majka je kázala: „Šta se ti mešaš!" Onda je májka řekla: „Meni je najvažnije da saznam kada ce prestati sa alkoholom!" Žena je kázala: „To vám ne mogu ništa reci, nego doči cu u sredu!" Ujak jé rekao: „Postojí čovek koji vidi dogadaje zagledan u jednu lampu!" Deda je rekao: „To su laži ili je lampa neka specijalna!" Ujak je kazao: „U lampi, ali običnoj, čovek vidi različite bítke i poraz okúpatorske sile,
55
sasvim lepo!" Onda je rekao: „Sve to košta pet banke!" Ujak je rekao: „Postoje i drugi ljudi, kao na primer jedan koji meri snagu!" Ujak je kazao: „Samo treba da se udari po jednom kantáru na mestu na kome piše: „ovde"!" Dolazili su ljudi i govorili: „Zagledajte se u ovu dopisnicu sa mladom kuvaricom i ona ce, odjednom, izgubiti svu odecu!" Oni su to izvodili pomocu nekih končica, deda je rekao: „Sram vas bilo!" Isti ljudi su posle vadili drugu dopisnicu sa fotografijom Adolfa Hitlera, vrlo začešljanog, umesto ovog pojavljivala se mrtvačka glava. Deda je rekao: „Jeste li vi iz policije?", oni su odgovorili: „Zar mi?" Deda im je onda dao tri banke za sve to.
Otac je donosio cigarete marke „Arda", bugarske. Deda je savijao cigare od nekih sušenih lističa, posle je to uvijao u klozet-papir. Hauzmajstor je pušio nešto drugo, to drugo smrdelo je po stepeništu. Voja Bloša rekao je: „Da pokušamo i mi?" Ja sam kazao: „Mene boli stomak!" Voja Bloša rekao je: „Svi puse!" AH najviše se pušilo preduzeče „šel" na Ču-karici, koje su zapálili americkí bombardéri. Deda je rekao: „Alal im vera!" To je bio naj veci dim u mom životu, a i inače. Mi smo učili predmet „Poznavanje prírode", posle smo se stĺkali u dvorištu, za uspomenu. Jedan pop govorio je o nekim dogadajima u afričkoj pustinji i o jednom lavu. Drugi, u običnom odelu, došao je i rekao: „Vi treba da se trudíte u smislu novog poretka!" Deda je to čuo i viknuo: „Fuj!" Dvojica su kázala: „Hajde da idemo zajedno kuci!" Jedan me je hvatao laktom oko vrata, drugi me je muvao u slabinu, govorili su: „Mi smo drugari!" Deda ih je sačekao u jednoj kapiji sa nekim štapom i viknuo: „Ja gledam kako ugnjetavate nevino dete koje mi nije ništa!", potom ih je izudarao. Mom drugu Srbi Raduloviču tramvaj je odsekao stopalo, posle je nosio neko veštačko, drveno, ugurano u cipelu. Majka je kázala: „Eto vidiš!" Jedan drugi pomocu vožnje na biciklu izgu-bio je nogu do kolena, májka je rekla: „Oko tebe sve neki
invalidi!" Ja sam rekao: „šta mogu!" Naš profesor srpskog jezika Božidar Kovačevic recitovao nam je pesmu „Početak bune na dahije", naglašavajuči reči kao „Izelice", „Sirotinja raja" ili „Kuka i motika". Posle je rekao: „Národ ie neu-ništiv!" Rudika Grimelshauzen, sin policajca, ustao je i pitao: „Je ľ vi to nešto govorite protiv Nemaca?", profesor Božidar Kovačevic rekao je: „Bože sačuvaj!" Otac mi je rekao: „Sad si gimnazijalac, sad gledaj šta češ!" Ujak je pitao kako mi se zovu profesorke i ja sam rekao. On je kazao: „Lepo, bogami!" Nama su rekli: „Sad malo nemojte da dolazite u školu usled neprijateljskih napadá iz vazduha, pa čete posle opet!" Mi smo silazili u podrum, májka je, bez obzira na leto, oblačila bundu i drhtala, izgovarajuci potpuno nerazumljive reči. Otac je govorio: „Nije to ništa!", i: „Da im mater amerikánsku!" Deda je rekao: „Zar njima, koji ce nas osloboditi?" Bombe su proizvodile neku muziku prilikom padanja, májka je rekla: „Sahranite me u bundi!" Ja sam otišao da vidim jednu parfi-meriju sa rasutim puderom i nekim čovekom, vrlo krvavim, u izlogu. Voja Bloša je rekao: „Hajde da vidimo ona hauzmaj-storova čreva koj a su bila namotaná na telefonsku žicu!" Na žici su bili i neki drugi delovi ljudskog tela, sada neraspo-znatljivi. Majka je govorila Folksdojčeru, organizátoru protiv-avionske odbrane: „Zar zbog vas, šake Švába, da nas sve pomlate!" On je rekao: „Eto vidite!" Još je rekao: „To su sve sami crnci i oni ne gledaju gde bacaju, šta vam ja tu mogu !"j
Opet su leteli avioni amerikanskog porekla. Iz aviona bacali su neke hartijice boje srebra. Deda je dreknuo: „Serem vam se u motore!" Oko kuce padale su krhotine protiv-avionskih granata. Majka je plela jednu cipelu od kanapa, levu. Otac je gledao kroz prozor i vikao: „Nosite se!" Došao je Graca i rekao: „Hajde da sakupljamo šrapnele!" Još je kazao: „Imam da ti pokažem neke sličice!" Na sličicama bili su neki ljudi, potpuno goli, i svi na gomili. Ljudi su bili dla-
56
57
kavi. Nemci su uveče priredili svečano pucanje sa svetlecim mecima. Otac je govorio: „Krásno je!" Tetka je čítala brošuru: jj „Naš zarobljeni kralj" i jednu drugu knjigu koja se zvala „Sanjin". Svi srno spávali na patosu, tetke, otac, májka i još neki ljudi. Ja sam našao gomilu novčanica u blatu. Majka je govorila: „Kupicemo kilo masti!" Ujak je došao na biciklu i rekao: „Srušili su apoteku Delini!" Otac je rekao: „Samo polako!" Majka je šila neke gaée. Deda je navijao rádio tražeci stanicu Berominster, da čuje najnovije věsti. Došao je čovek i rekao: „U Kumodražu su zakláli jednog trgovačkog pomoc-nika!" Majka je kázala ocu: „Ne izlazi nigde!" Otac je odgo-vorio: „Boli me pištolj!" Oko meseca pojavio se nekakav krug. Deda je rekao: „Počelo je!" Drugi čovek došao je i ispričao da je video neke Ruse. Majka je pitala: „Naše ili pravé?" Čovek je kazao: „Ne znam!" Drugi je rekao: „Neki vataju decu pa od njih pravé kobasice!" Jedan je kazao: „Čuvena partizánska komesarka jase na konju i seče muda popovima", Drugi je rekao: „Ima kupleraj sa ženskama od po trinaest godina". Jedan je govorio: „Dolazi strašni sud, pokaj se!" Taj je imao bradu. Deda je rekao: „A sad zavežite!" Majka je kázala: „Zašto ne úzmeš nešto da crtaš?" Ja sam pitao: „šta?" Tetke su rekle: „Bavi se nečim lepim!" Ja sam pitao: „Zašto?" Ujak je kazao: „Mpgao bi da nadeš neku sekicu!" Ja sam rekao: „Nije menilo toga!" Otac je rekao: „Čuo sam da postoje penkala koja še nalaze na ulici, a kad se otvore, eksplodiraju\" Deda je rekao: „Ja nemam šta da potpišem!" Majka mi je kázala: „Ne podiži ništa sa zemlje, makar bilo i zlatno!" Deda je rekao: „Sve su to izmislili Amerikána i Nemci zajedno!" Tetke su kazale: „Ali, tata!" Ujak me je odveo u jednu kafanu sa nekim mladicima koji su pili i govorili nerazumljive stvari, kao na primer: „Još malo!", ili: „Uskoro ée potprašiti pete!" Iz daljine čula se tutnjava, deda je rekao: „Ruski sveti Ilija!" Otac me je poveo na ulicu i kazao: „Hajde još malo da se prošetamo po čistom vazduhu
pre nego što zagudi!" Majka je řekla: „Ja cu ponovo da obučem svoju bundu, bez obzira na podrum!" Jedan je kazao: „Ja cu se zavuči pod krevet i niko me nece isterati, ni mrtvog!" Tetke su počele da govore nepoznáte reči kao: „Staljinove orgulje!", a zatim to isto, na nemačkom. Otac je izvirivao da shvati ko na koga puca i odakle. Majka je řekla: „Cúvajte mi muža!" Ja sam vikao: „Ubice mi jedinog oca!" On se smejao, ja sam ga vukao za nogavice i slično. Dva borca Dvadeset prve srpske oslobodilačke brigáde uletela su oznojena i pitala: „Ko je ovde bivši oficir?" Moj teča počeo je da plače. Oni su řekli: „Necemo da streljamo, nego nam treba oficir!" Teči su natukli šinjel izvučen iz sanduka i na brzu ruku zalepili petokraku zvezdu, teča je rekao: „Ja plačem baš zbog toga!", i: „Jao, májko moja!", i: „Nikad vas više neéu videti!" Otac je rekao: „Seronja!" Jednoga je zrno pogo-dilo u nogu, ranjenika su doneli tetkama da ga previjú. Teča se vratio u podne, veseo, rekao je: „Samo su me upisali u neku knjigu i pustili!" Teča je o vojsci govorio ovako: „Kazem ja komantu, kaze komant meni", i slično. Deda je rekao: „Jedi govna!"
P R I R E D B E
Pomocu harmonike „Majnel und Herold" ja sam kompo-novao dve stvari. Kompozicije su se zvale „Mi smo mladi Titovi junáci" i „Ruska romansa", ova druga nije imala ni-kakvog teksta. Sve to zapisao sam u notnu svesku, odmah iza ispisanih zadataka „Cele note, polovine nota, četvrtine nota". Deda je pitao: „Šta to čvrčkaš?" Ja sam rekao: „Muzické sastave!" Ja sam napisao i pesmu „Mrak", o tome šta se zbiva nocu, kao i o psima u takvom trenutku. Imao sam
58
59
BORA COSIC I ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ
REVOLUCIJI
BORA COSIC
ULOGA MOJE PORODICE U SVETSKOJ REVOLUCIJI