IK 0i
14
pa iz dovoda natočím po punu šaku. Trljam ga, nju-šim: i on mi miriše na Jugoslaviju. Namažem se po licu, po kosi, po grudima .. .
Kuci se vrátim umoran kao kuče. A moja žena mi kaže: »Ti si se, Ljuba, podmladio.«
A o tome kako sam došao ovamo, o tome joj ne pričam. Sta ce njoj to? Nije ni potrebno da zna. To ču sam nositi. To je moja stvar.
2.
Kao klinca, mene su mangupi na Dušanovou zvali Ljuba Vrapče. To je zato što je keva htela da ima lepo vaspitanog sina, pa me naučila da kitu zovem vrapče. I u školu sam več išao, a tako sam je zvao. Mangupi čuli — i eto ti.
Za vřeme rata, moj burazer Vlada, koji je pet godina stariji od mene, rádio je ilegalno. A mi — ja, Jova Jolpaz, Miša Cvrčak, Pera Paták — mi ništa, ze-zali smo maglu. Ponekad srno burazeru ponešto i preneli. Ali ko te za to pita ■— niti smo znali šta no-simo niti nam je to bilo važno. Uglavnom, moj ma-tori, koji je stalno bio napolju, morao da šljaka da zaradi za klopu, ostavljao me na miru; keva me ta-kode nije dirala: iako mi je šveca bila punih sedám godina mlada od mene, ja sam bio kevin ljubimac, njena maza; jedino mi burazer nije dao oči da otvorím: lešio me kako stigne i kako me dohvati.
A onda, četrdeset druge, on ode u šumu: jedné noci Germanci dodoše po njega, a on im dálnu go-tovo na oči, još mu je krevet bio topao kad su ušli. Oni zbog nečega ne drpiše ni čaleta ni kevu. I tako i ostade.
E, tada nastade raj za mene: naokolo vec počelo bombardovanje, škola ne radi: vrátim se s posla — učio sam zanat — pa noga: niko te ne pita ni gde si ni šta radiš.
16
17
U leto četrdeset četvrte je meni, Pätku i Jolpazu jedna kurva kelnerica što se ševila s nekim German-cem istog dana skinula junfer.
Stojimo nas trojica kod bioskopa kad naide Stole Apaš.
»Klinci«, kaže — a on vršnjak mog burazera •— »je ľ biste vi večeras nešto uboli?«
Mi mislimo — zeza se. Gledamo ga belo.
»Kroz pola sata«, kaže, »budite kod kupatila.«
Skupimo se mi tamo još pre vremena. A panta-lonice nam ovako trepere.
Malo zatim dode i Stole. Vodi još neke.
»Tu ste?« kaže. »Dobro. Da krenemo.^
Ukupno nas osmorica.
Podemo pored kupatila, izbijemo na šumicu. Zatim, ivicom — oko nje — sve do njene druge strane, tamo, prema Zvezdari.
Stole kaže:
»De sad, posakrivajte se.«
Zavučemo se u neki šušmušljak, ni nos nam se ne vidi. Čekamo.
Vec polako poče da pada súmrak. Čutimo tako petnaest minutá. Pitam Jolpaza: »Šta je, br e, ovo?« »Ne znam«, kaže.
»More, da mi idemo. Prebiče me matori kad vidi da nisam kod kuée.«
A Stole vec sikče:
»Cuti tu, májku ti balavu!«
Uto se na ivici pred nama, dosta daleko napred, pojavi neki Germanac. Ne vidimo ga dobro. Vidiš samo kako se ljulja u širokim čizmama i kako mu se na opasaču kláti bajonet. U rukama nešto nosi: kao nekakve konzerve.
Dode tako na tridesetak metara do nas, pa sede na trávu. Upola se i on sakrio. I puši.
Sad se više nema kud. Cekamo i dalje.
Malo zatim evo i nje.
Ide istim putem kuda i on, i osvrče se.
Ni nju dobro ne vidimo. Vidimo samo da nije baš mlada i da ima malo krivé noge. U ruci nosi neku torbicu.
Germanac, kad ona pride, ustane, zagrli je i oboje se uvuku u šumicu. I sad više ne známo gde su. Unutra vec mrak.
Stole malo pričeka, pa četvoronoške odbaulja napred. Mi i dalje onde čučimo.
Tako potraje, bogami, pola sata.
Najzad evo Stoletá. Zove nas rukom.
»Pazi sad«, kaže. ^Germanac ce sad da ode. Ona če još malo da posedi unutra. Cim on izade, mi čemo da joj se privučemo. Kad dam znak, skači. Vas dvojica držite joj noge. Vas dvojica ruke. Ja joj neču dati da viče.«
Podemo za Stoletom četvoronoške. Uvučemo se u šumicu.
Uto, tamo negde pred nama, Germanac odněkud ustane kao da izraste iz onog šušmušljaka, obuče blůzu, sagne se, valjda da je poljubi, i pode napolje. Ona ostane sedeci. Vidimo joj, sasvim nejasno, samo glavu. Puši.
Počnemo da joj se primičemo.
I ■— Germanac vec zamače za ivicu. Promiče pored drveca.
Kad on odmakne, Stole polako ustane i, još po-gnut, mahne nam rukom.
Pred nama, tamo, žena ustaje. Još puši, ali polako prikúpi ja prnje oko sebe. Stavlja u torbicu one konzerve.
n/a
18
Na prstima, krijuči se iza žbunja, sasvim joj se primaknemo. Onako otpozadi, Stole joj odjednom skoči pravo na glavu i obori je na zemlju. Šakama joj pritisne usta i potmulo viče:
»Drži je! Drži joj ruke!«
Pritrčimo i mi — i napravi se čitava gužva. Ne zna se ko koga drži.
Ona se rita, bráni i u toj zbrci odjedanput nam se nekako izmigolji. I vukuči se naguz, izmače se metar-dva.
Sa crvenim flekama na bledom licu, gotovo za-gušena, nemajúci vremena ni da ustane, sa zadignu-tom suknjom nad belim, pomalo debelim butina-ma, otuda psuje:
»Ma, šta 'očete, májku vam slinavu! 'Očete min-džu? A? 'Očete mindžu? Pa evo vam! De da vas vi-dim šta môžete!«
Mi se zbunismo. Gotovo da se pokupimo.
Ali Stole, kao da je samo to čekao, skoči kao zec i več joj uskoči izmedu nogu. Zgrabi je za butine i zavali na leda. Nervozno poče da se otkopčava.
»A ti?« kaže. »A ti šta 'očeš? 'Očeš da kažemo četnicima, pa da te ošišaju? Je ľ to 'oceš?«
Pa onda nama:
»Drž' joj ruke! Drži joj ruke, šta bleneš! . . .«
Kad smo se svi izreáali, ona se, onako raščeplje-na, znojava, jadna, polako uspravi na laktove.
»Je ľ vas ima još koji? Je ľ vas ima još, májku vam ništačku? Svu ste mi bluzu iscepali, májku vam usranu! Nečete valjda da mi je kúpite. Bolje da je is-cepate. Kako ču, ovakva, kuči? Je ľ vas ima još tak-vih, mŕtvu vam májku!«
I psujuči, žmuri od besa...
3.
Posle smo Patak, Jolpaz i ja počeli da služimo Apašu kao skakavci. Trčali smo onako kud bi nam rekao da idemo — da prenesemo neku poruku nekoj šolji ili nekome drugom, da sklonimo nešto što ne bi hteo da bude kod njega, ili nešto slično. Ne, ništa nismo drpisali; samo dva-tri puta nešto Germanci-ma, i to pred sami kraj. Apaš nije voleo takve stvari. Hteo je da otme, recimo; hteo je da prevarí na kar-tama; ali da ukrade nije voleo niti je to uopšte rádio. Uopšte, on nije voleo ništa da radi za šta ne bi imao publiku. I — několiko puta smo mu asistirali u nekoj tuči: voleo je, na primer, da prebije nekog džulova na pijáci. — I to je uglavnom bilo sve.
Onda je došlo i oslobodenje. Moj burazer Vlada je u Beograd stigao valjda s prvom jedinicom koj a je u njega ušla, a prvi posao koji je u n jemu imao da obavi bio je da mene oleši. Kako je on za to s Apa-šem saznao, veze nemam, tek več je sve znao i odrao me na mrtvo ime i prežime. A odmah zatim su Apa-ša i druge starije medu nama pokupili u vojsku i oterali na front. I tako se prvo Stoletovo društvo raspalo.
Nekako, medutim, još za vreme rata, a pogotovu posle njega, kod nas je odjednom postao vrlo popu-laran boks. Moj burazer se za vreme rata, zajedno s ilegalom, a možda i koristeči ga kao záklon za nju,
n/2*
time bavio; Apaš je to takode rádio; a posle njega, vec, gotovo da nije bilo klinca sa Dušanovca kóji to nije pokušao: Mita Majmun, Ivica Lepi, Števa Džam-bas, svi. Samo nas nekolicina smo u tome bili malo uporniji i nešto ipak postigli, svi ostali su pre ili kasnije otpali. A to znači da u to vřeme na Dušanovou gotovo nije bilo klinca koji nije znao da se maklja. Stole, razume se, baš medu njima i skuplja svoje novo društvo.
A boks ti je takav: može te naučiti dobrim stva-rima — da osetiš da se ne umire od svakog udarca i učiniti te gotovo neustrašivim ili čak i mudrim, da više ne primáš sve tako kako izgleda ■— a može te i za ceo život preplašiti ili ti i dušu zatrovati, tako da počneš da uživaš u tome što u čoveka môžeš da uda-raš kao u džak. Stole je stvarno bio neustrašiv. Jer, ako se to ne može reči za Majmuna, a pogotovu za Džambasa, od Apaša je zaista mogao da postane do-bar bokser, samo da ga je to interesovalo.
Pri tom, svi smo mi bili u Radničkom: a Radnički — zna se čiji je bio klub. Tako, jedno vreme, dok još nije bio potpuno prestao da trenira a vec je oko sebe imao i Ivicu, i Majmuna i još nekolicinu, iako mu se radnja tek razvijala, cajkoši su bili ti koji su njega i njegove, s jedne strane, jurili i, opet, upravo cajkoši ti koji su ga, sa druge strane, kao svoga štitili.
Ipak, četrdeset peta i četrdeset šesta još su bile isuviše vrúce za takve stvari. Ni četrdeset sedma još nije bila sasvim dobra. Četrdeset i osme, tek, poôelo je da se priprema ono zlatno doba Apaševo, koje ce zatim trajati gotovo několiko godina.
A ja u to vreme — nekako sam se bio otkinuo. Stvarno sam se vec bio zagrejao za boks. četrdeset i sedme na omladinskom prvenstvu Beograda zau-zeo sam drugo mesto u velter-kategoriji.
Sve dotle, iako sam pomalo počeo da treniram još četrdeset pete, bio sam ne samo potpuno nepoznat nego sam i sam boks i boksersku dvoranu shvatao kao mesto gde se uglavnom môžeš dobro zezati. Re-dovno trenirao, naravno, nisam. Medutim, bio sam ono što se zove daroiňt. Mada dugih ruku i visok, gotovo mršav, bio sam dosta brz, pa čak, za počet-nika, imao sam i dobru tehniku. Vec tada, umeo sam da udarim žustro i jako, i levom i desnom, dosta sam dobro rádio nogama, i kako sam imao i od-lične reflekse, teško me je bilo pogoditi. Dosta sam bio i srčan — nije me bilo Iako uplašiti. I, pri tom, što za boksera takode nije nimalo nevažno, imao sam i prilično simpatičnu njušku; vec tada sam počeo da stičem svoju publiku. Još posle ovoga, posle omla-dinskog prvenstva, tako reci kao klinac, postao sam bokser s kojim se ubuduče mora računati.
Tada, u finalu — nekako sam do njega dospeo — sreo sam se s Jovicom Čauševicem, kasnijim držav-nim reprezentativcem, koji je bio godinu dana sta-riji od mene i imao duži staž u boksu nego ja. On nije bio nikakva klasa; bar je takav utisak ostavljao. Bio je levák i imao desni gard, koji je za mene gotovo do samog kraja bio priličan problém. Uz to, sa-ginjao se, hvatao rukama, nije bio nesklon da u guž-vi udari glavom. Kážem, nije ostavljao bogzna ka-kav utisak, i stvarno nije bio veliki bokser niti ga se danas iko seca, ali je zato bio jedan od onih koji umeju da smrse konce mnogim boljima od sebe. Samo asovi su uspevali da izbegnu njegove zámke i da ga pročitaju; samo njima u stvari nije bilo po-trebno mnogo da ga čitaju. Ja tada to ni izbliza nisam bio.
Nastupio sam samosvesno •— bio sam, u stvari, srecan što sam njega dobio — i, u početku, gotovo
sam uspeo da ga zbunim. Uspeo sam da mu namet-nem svoj stil: ne puštam ga blizu, stalno ga presre-éem direktima, i kad god mi se ukáže prilika, bombardujem ga krošeima; několiko puta sam ga baš dobro odalamio. Pred kraj, več imam dobijenu rundu.
Publika navij a za mene. A oko ringa — gomila dušanovačkih mangupa. »Napred, Vrapče«, viču.
Tada, gotovo pred sam gong, on mi se nekako uvuče u klinč i, niži od mene, prosto mi iskida plek-sus. Pokušavam ja da mu se izvučem, izmičem mu se, gledam da ga tako pogodim da ga odgurnem i — u tom izmicanju — on me potkači aperkatom. Učini mi se da cu da progutam svoj sopstveni jezik; prosto, kao da mi západe u grlo. Ipak, nekako ostadoh na nogama, pružih odozgo dva-tri direkta — i on se malo odmače. I — iako mi se dobro mutilo u glavi, još dva-tri udarca, dve-tri eskivaže — udari gong.
Publika — da poludi.
Odem u svoj ugao —■ a malo se, kao, povodím — sednem. »Je ľ te dobro potkačio?« pita me trenér, neki Miča Stefanovič. »Kao maljem«, kazem. »Ni-sam to znao.« »Pa govorio sam ti«, veli on i ljuti se. I stvarno mi je, čovek, govorio. »Ne puštaj ga«, kaže, »blizu«, kao da ja to ne znam, »beži od klinča. Gledaj da ga sateraš u čošak. To ga, izgleda, zbunju-je.«
U drugoj rundi sam oprezniji. Pimplam nešto direktima, pretim mu krošeima. Ali sad više nisam siguran da sam prvu dobio: morám da křenem. Po-dem polako, kljucnem ga dva-tri puta direktom u čelo — a on je tu osetljiv koliko i bizon — načinim fintu desnom i — nekako mi se zgodi — dobro ga odalamim desnim krošeom. On to izdrža i pobeže u ugao. Sad si, mislim se, moj. Počnem iz daljine da
radim kao mašina, direktima, da ga ne bih proma-šio, pa da izgubim ravnotežu, i čekam ga da mi se namesti za krose. Ali nikako da ga dobro potka-čim: beži mi, levo, desno, saginje se, i sitnim, mr-kim očicama kao u divljeg vepra stalno me gleda pravo u oči. Najzad, odjedanput se saže kao jež, opet mi se uvuče u pleksus, tu me valjda samo dva puta opáli, dok me ne otvori, i duf! — opet onaj aperkat. Ja ovako, raširenih i ruku i nogu — na leda!
U publici, čini mi se, tajac.
Odmah skočim na noge. Sudija mi broji.
Tresem glavom, okrečem se oko sebe, skaku-cem. I tek sada čujem da publika urla: svi stoj e.
Na »sedam« zauzmem gard; još ne čujem sasvim dobro, još mi sve izgleda kao da je u jastuke umo-tano. Opet počnemo. On me sada prosto juri. Ja uzmičem, a levu stalno držim ispred sebe. I tako nekako izdržim do gonga.
U pauzi sedim u uglu mrtav preplašen. Dotle sam imao več oko trideset mečeva, a pošle ovoga sam izašao na ring još oko sto trideset-četrdeset puta, ali nikad se ni pre ni pošle toga nisam ose-cao tako smrvljen. Sedim onako i mislim: »Beži ti, lafe, iz ovih konopaca dok još imaš vremena.«
U trečoj rundi samo što nisam bežao. Pokušavam da držim strvinu na odstojanju, tražim ga odozgo, kvrcam ga u čelo. Ali on me napipao, pa me juri kao mrtvog konja. U životu sam doživeo svega dva klasična nokauta, a svega sam osam puta u borbi uopšte bio oboren: on me je tada načeo. I u trečoj me je oborio.
Tada je, još iz rata, nekako pomalo bio u mo-di jedan udarac koji se zvao sfing: to je bio krvnički udarac, nalik na krose, ali malo odozgo, poluopruže-
24
2&
nom rukom, koji je nekako ubrzo bio i zabranjen. Ja ga nisam koristio: to mi je pomalo vec ličilo na ubijanje, ne na boks. Tri puta mi je u trečoj run-di opet ulazio u pleksus, otuda me otvarao, zatim je dolazio levi aperkat, pa krátki desni krose i onda bi levom odozgo ispovio sfing. Dva puta sam mu iz-makao, tako da umalo sam nije pao; društvo se naokolo smejalo. Treči put me je ipak našao. U uvo. Odleteo sam na pod kao da me je šutnuo nogom.
Izgubio sam, naravno. Istina, opet sam ustao, ali jedva sam izdržao do kraja. U to vreme još nisam sasvim shvatao šta je kondicija i to mi baš nije bila jača strana. Čudim se što nas sudija nije pre-kinuo ranije.
Pošle toga sam, kážem, boksovao još sto če-trdeset puta i za sve to vreme izgubio sam svega devet bor bi. Četiri puta od toga — on me je tu-kao! Nikako nisam uspevao da mu nadem slabú tačku. — Laž je to da ima boksera koji nemajú slabú tačku. Svi ih imaju! Oni za čiju se nije sa-znalo bili su, svakako, i veoma dobri, ali imali su i sreče da ne sretnu dasu koji bi umeo da im je napipa. Ja sam, na primer, važio za čvrstog boksera, umeo sam i dobro da udarim i da podnesem veliké batine, i nisam imao staklenu bradu, ali od aperkata sam se čuvao kao od žive vatre. Ako me neko tako zgodi u bradu malo jače, teško sam ostajao na nogama; to je valjda od sklopa vilka: moji zubi zaista nisu baš najpravilniji. Isto tako, u eskivaži sam se čuvao od saginjanja; na kraju sam se od toga goto vo bio i odviknuo. Jer ako me neko tako, dok sam sagnut, pogodi krošeom u uvo, ja padám kao sveča, ni svi sveci ne mogu da mi po-mognu.
Tako sam ja mome prijatelju Čauševiču vre-
menom postao stalna mušterija.
O tom prvenstvu, a i o ovom meču i meni novine su dosta opširno pisale i, mada sam u finálu izgubio, čak me proglasile za nekakvu malu boksersku nadu. Posle toga sam naj zad stvarno po-čeo ozbiljno da treniram. Nekako upravo tada, preu-zeo me je tréner Miša Poparsič, čovek koji je podi-gao několiko odličnih boksera. On mi je poboljšaO' rad nogu, usavršio mi udarac, tako da sam vreme-nom počeo da udaram krátko i žustro, gotovo ne-vidljivo, i pri tom razorno, nabij ao mi kondiciju. To je bio čovek koji me je odlično poznavao i koji je, znajuči koliko volim da se zezam i da jurim ribe, umeo da uveče navráti i mojoj kuci da pro-kontroliše da li sam na vreme legao. A i ja sam se, móram da kážem, naj zad ipak bio naučio na disciplinu; retko sam kasno išao u krevet, a pušio ni pio, recimo, nisam nikad.
Pa ipak, mada sam iduče godine kao junior lako postao prvák Beograda i Srbije u velter-kate-goriji — Čauševič je vec bio senior — a pedesete' i pedeset prve kao senior prvák Srbije u polusred-njoj, za sve vreme, sa Čauševičem sam svega je-danput uspeo da izvučem neřešeno, a tek u našem poslednjem susretu, kad sam bio u vojsci i kad i- sam stvarno bio pun kondicije, uspeo sam i da ga
pobedim. I to mi je bio prvi i poslednji put.
Uloge su nam se za to vreme menjale. Ja sam postao teži i dospeo u polusrednju, a on je ostao' , u velteru; kad je on dospeo do polusrednje, ja sam
vec bio u vojsci i odavno u srednjoj. Ali toliko jena mene kao na mušteriju bio navikao da me je redovno jurio i u težoj kategoriji. Znáte li kako se čovek oseča kad pred sam meč mora da popije tri litra vode? Ni toga se on nije plašio. Uz to, ja.
26
sam več postajao poznat — počeo sam da dobij am i nokautom, od četiri medunarodna meča jedanput sam boksovao neřešeno, a tri puta pobedio — pa je na meni sada vec sebi pravio reklamu. Četrdeset devete na prvenstvu Srbije u velter-kategoriji bio sam veliki favorit, ali sam eliminisan još u pred-takmičenju: on me je to bio presreo. I nikad to ni-je bila lepa borba, ali je uvek bila veoma uzbud-ljiva. A j a bih u njoj redovno bio taj koj i je dobio batine.
Nikad to necu razumeti. Izlazio sam na kraj s ljudima s kojima on ne bi mogao ni da sparingu-je. S takvima, pružao sam partije o kojima bi se mesecima pričalo: několiko puta su me na rukama u svlačionicu odneli. A onda bi mi došao on — prosto bih video kako mu je škembe od popijene vode naduveno kao fudbal — i tukao bi me. Zatim je bilo došlo vřeme kad sam i j a njega počeo da obaram. On bi pao i, kao da je tamo čašu vode popio, skočio bi i odmah bi opet počeo da me maže. Tek poslednji put, kazem, kad sam u vojsci dobio nagradno odsustvp baš u vřeme otvorenog Zve-zdinog prvenstva, tek tada sam uspeo da ga, jedan jedini put, naj zad pobedim. Tada je on zaista več bio isuviše mali da bi mogao da mi naškodi.
4.
A onako, inače, koliko sam medu konopcima postajao bolji, i koliko sam boks ozbiljnije shvatao, toliko sam bio sve veči trubač. Moj matori je rádio, burazer je u komitétu rádio, j a sam rádio: s lo-vom — nikakvih problema. Snabdevao sam se — u diplomatskom magacinu. U preduzecu, Janku Lisjaku, bio sam ljubimac. Iako medu najmladi-ma, u radionici sam najpre bio brigadir, a onda — zamenik šéfa. I uměli smo da zasučemo rukáve. Mangupi su me slušali kao matorog. Umeo sam da kazem: »Mangupi, ovo ima da se svrši, nema da se ide kuci dok ne bude gotovo.« I ostali bi, nemáš da brineš. Moj diša nije propuštao moj meč. Kaže: »Ljubo, je ľ ti treba neki dan za tréning? Je ľ ti treba da izadeš? Samo kaži.« I j a bih u pola radnog vre-mena uzeo torbicu na ráme: »Idem na tréning*, pa — s někom šoljom — na Savu ili u bioskop.
Voleo sam ribu, brate! Pošto sam uveče morao ranije da legnem, obično sam ih, danju, vodio u šumicu. S trolejbusa bih svratio kuči po mantil; imao sam jedan světli, specijalni mantil, jedino za to. Nju bih ostavio na ulici da me sačeka. I dok bismo polako prolazili Dušanovcem, mangupi se kikoču: »Vrapče uz'o beli mantil!«
I trčale su, davo bi ih znao zašto, kao mutave. Obično bih s jednom išao ozbiljno. Nju bih čuvao,
50
»Na tri godine.«
Na tri godine! Reši mi Stari Perišič problém. E, nanu ti policajsku, mislim se, baš da te ne molim.
Potrčim Dragančetovoj kuči.
Sačekam ga dok se ne vráti s posla. »Dragan-če«, kazem, »mene pozvaše u vojsku. I to na tri godine. Pomagaj ako boga znaš. Zaposli mi mato-rog. Kako da ih ostavím bez hleba?« A on u bra-varskom Partizán nekakva markica; opet preko boksa, kao i ja. »Znaš šta, Ljubo«, kaže. »Kod nas takve isto tako otpuštaju. Prekjuče su baš trojicu otpustili. I to nisu bili u čorci. I još se uz to drže govori.-« »Ma, niko neče da zna! Ko tamo zna moga Andru!« »Znaju ga oni koj i treba da ga znaju. Pro-valiče se stvar.«
Ej, májku mu! Ne valja.
»Ništa«, kazem. »Šta možeš.« Počnem da se spremam da idem.
»Znaš šta«, kaže Draganče. »Možemo ovo da probamo. Mi radimo neke objekte u Zaječaru i Mla-denovcu, i tražimo ljude za teren; akordaše. Daj tamo da ga pošaljemo. Ako baš i saznaju, mogu da kazem da nisam znao. Boli nie ševac za politiku, j a se s tim ne zezam.« »Dobro«, velim, »bolje išta nego ništa. Iako on za teren baš više nije. Ne znam šta ce tamo, na akord, i da zaradi. Ali makar to.« »Do-bro-K, kaže i Draganče, »daj da probamo. Neka on podnese molbu. I neka tamo ništa o čorci ne žvalavi.«
Tako i bude. Prode voz s mojim Androm i on ode u Mladenovac. A mene pošalju bogu iza leda, u Divulje.
Ali bilo to bogu iza leda ili ne, svejedno, glavno je da nisam bio tu kad je bilo najpotrebnije.
9.
í _
A u to vřeme, Stole Apaš — caruje na Du-
S' šanovcu. Kao i on, momci iz njegovog društva, kad
se svuku, svi po telu išarani kao detliči, svi nose bok-sere, svi imaju specijalne utoke u džepu; sami su ih pravili. I svi ga slušaju kao malog boga.
I — nekad se još i znalo koga ce da potkače:
• sad delju sve redom. Ništa se više ne zna. Nekad
su na Dušanovou hvatali samo džulove ili ljude sa straně; sad više niko ni u šta ne može da bude si-
! guran; da li češ, sišavši sa trole, do kuče stiči čitav
| ili sa poldmljenim rebrima, to je sve više stvar sre-
če ili nesrece, to ti je svakodnevna lutrija. Kad uhva-
í te nekog caleta samog, zna mu se; zatim několiko
noci ne spávajú kod kuce, a onda opet sve po starom. Cure su isto tako nekad hvatali samo napolju; sad ih jure i po Dušanovou. I, znalo se, neke neče
V • da diraju: one s kojima su sami išli u školu, ili mlade, koje su išle s njihovom bracom i sestrama. Sad se ni to više ne ferma.
A cajkoši u to vřeme — valjda imaju važnija posla. Nigde ih nema. Kad se i desi da dodu na Dušanovac, Idu sve po trojica. I onda, malo provrlja^ j u po pijáci, kao da su im džulovi največi problém, kroz vrata prigvire u kafane i bioskop, pa 'a j d natrag. Sve mirno, i svi zadovoljni; oni valjda još i ponaj-zadovoljniji.
IT/4*
52
53
Ali na dva-tri meseca pre nego što cu ja da pc~ dem u vojsku, na Dušanovcu se pojavio i neki cale Sulja. Nešto ne mogu da se setim da je ikad iko od njih tamo došao sitan, a ovaj je bio právo brdo od čo-veka. U početku je i on na Dušanovac isto tako zala-zio samo u društvu i, kao i ostali, ponašao se mirno: kad več ništa ne možeš da učiniš, onda bar čuti. A onda, mic po mic, vremenom, malo-malo, pa se čuje: Sulja nočas uhvatio na mesečini toga i names-tio mu koske; Sulja jutros sredio toga; Sulja names-tio rebra tome ...
Kakav je on bio r ani je, ne znam, tek — došlo vřeme kad je Sulja postao za Dušanovčane pravá kázněna ekspedicija: ništa bolji od Apaša i njegovog društva. Ne znáš od koga pre da se braniš. Izvan Du-šanovca on je bio miran i uredan. Ovde, koliko křene od Rejona, razdrlji se kao raspop, zasuče rukáve i uzme pendrek u ruku. Više se ni s kim od svojih u društvu nije ni pojavljivao: uvek sam. I dok stigne do kupatila — dvojicu-trojicu je sredio!
I, kao i Apaš, više ne bira. Kad uhvati nekog iz Stoletovog društva samog, odelje ga pre nego što ovaj uspe i da zine. Tako prebio Ivicu Lepog, tako udesio Mitu Majmuna, tako prošao Džambas. A onda naide na celu grupu, zajedno s Apašem — i ni-koga i ne pipne. Prode izmedu njih, poglednu se, ali kavgu ne zameču. Jedino što one koje je nasamo več bio dohvatio uz put zezne: »Šta je, Mito, jes' to is-pao iz trole?«
Ali tako je Sulja premlatio i mnoge klince, a i mnoge druge, potpuno nedužne ljude, pa čak i Peru Manojloviča, invalida bez noge do kuka, koj i nikad nikakve veze s Apašem nije imao. Pera mu viče: »Ma ja sam, bre, invalid, zar ne vidiš!-« A ovaj mu odgovara: »A jes' to sa četnicima zaradio?« »Ma,
j ok, bre, kakvi četnici! Na frontu sam bio!« »Jesi, jesi, sa četnicima, kad ja ka'em!« I udri još bolje. ■— Jednostavno je znao, kad mu se niko na ulici ne bi nacrtao, da ude u kafanu i čim ugleda dvojicu kako sede zajedno, bez pitanja i reči počne da ih delje. »A što ti-«, veli, »laješ na narodnu vlast ?« A ljudi nemajú veze, piju pivo.
U početku, po neko je još i pokušavao da se žali. A tamo da li bi mu nešto uradili ili ne bi, j a ne znam, tek, posle, Sulja dasu potraži, pa ga namesti još bolje. — Umuknuo svet. Isprazniše se dušanovač-ke kafane.
Stole ■— da pukne od besa. »Majku varn peder-sku«, viče na svoje alamane, »zar ona vreča govana da vas udesi! Ni za šta niste!« I preti mu: »Names-tiče se on meni.«
Sulja, opet, čeka njega. Kad bi ga negde noču sreo samog, on bi mu vec rešio problém. Danju, medu tim, tu je uvek cela banda...
I tako, poručuju oni ponešto jedan drugome, vre-baju se, ali kad se sretnu na ulici, poglednu se dobro — i produ jedan pored drugog.
Odjedanput, jedné večeri tog leta, prvog otkako sam otišao u vojsku, Sulja se, prvi put uopšte, na Dušanovcu pojavio u civilu.
Kod bioskopa, samo što su se vrátili sa Save, celo društvo: Stole, Majmun, Ivica, Džambas, Milanče Goli, svi, više od deset njih valjda.
Prode Sulja pravo kroz njih. Svakoga gleda pravo u njušku i smeška se. Oko njega — tajac.
Kad on več malo odmače, Stole povuče još dim, pa nagazi kokavac.
»0 Suljo!-«
»E?« kaže ovaj.
»Je ľ te to, Suljo, najuriše iz milicije? I njima si,
54
55
izgleda, dojadio.«
»Jes', vala«, kaže Sulja. Okrenuo samo glavu i smeška se.
«-Pa, Suljo, odavno j a tebe čekám. Kad je vec tako, mogli bismo mi malo da se promarišemo.«
»Vala, Apašu, čekám i ja tebe. Nikako da mi se zgodiš. Ali, more i ovako.«
x-Dobro, Suljo«, kaže Stole. »A1' da nemáš ti tamo negde neku malu pucu? Postěno, a?«
»A šta, Apašu, s tobom more biť postěno? Aľ kad ka'eš, evo. De b' je?« I ovako razrgne kaput.
»Kad je postěno, nek je pošteno«, kaže Stole. »Evo, i ja cu moju útoku da ostavim.« I zadigne no-gavicu, pa otkopča kaiš.
I tako je počelo.
Veča mara kod nas ni pre ni posle toga verovat-no nije viděna.
Kažu da na Dušanovcu niko dotle nije popio veče batine nego Sulja tog dana. Ali — kljusina je to. Stole bi mu se privukao i pripucao bi mu seriju od tri, pa i četiri takva komada od kojih bi i konj crk'o. A on se zaljulja kao zrela kruška, ukrsti očima — i ostane na nogama. Onda u onoj gužvi ispruži ruku, i Apaš odleti tri-četiri metra dalje u prašinu. Zurno bi sada Sulja potrčao da ga dovrši. Ipak, on je za Stoletá bio i trom i nevešt: ovaj bi ga več čekao stoječi. Opet bi počeli da se ciljaju: Apaš bi ga gotovo svaki put pogodio, Sulja bi se sit iznapromašivao. Najzad bi ga opet samo jedanput pogodio i Stole bi se još jedanput profuzao po prašini. I onda opet sve izno-va...
Tako su se vitlali od bioskopa do pijace.
Ali snaga je snaga. Kad su stigli do pijace, Stole više nije ličio na sebe; sva su mu več i leda bila oljuštena od kaldrme. I mada grogi obojica, cale, koji je i dalje ostajao na nogama, sad je sve više nadjača-vao. Najzad, na samoj pijáci je još jedanput uspeo da ga pogodi. Stole odleti, i to nekako tako nezgod-no da padne čak pod tezgu. I dok je, ionako več po-lumrtav, ovamo-onamo, pokušavao da se izvuče, evo več Sulje nad njim.
Jednom ga je Sulja udario tako kao da hoče da mu otkine glavu: Stole je zalepršao rukama kao dživ-džan i odleteo. Drugi put mu je Sulja prišao još dok je ustájao i opet mu načinio hirurški zahvat na glavi: opet se Stole besplatno provozao po prašini. Onda mu je cale, kao radnik koji je završio neki te-žak posao, več sporije, ali i samouvereniji, prišao da ga zaista dovrši. Sad ga više nije čekao da ustane. Sa-gao se da ga podigne: Stole je več čučao. Uhvatio ga za kosu, podigao do sebe i, onako polupijan, nani-šanio. I to mu je bila druga greška tog dana.
Kako se Apaš, onako polumrtav, kad vijuge čo-veku više uopšte nisu u stanju da rade, toga u stvari jevtinog štosa u tom třenutku setio, ne znam, ali on mu je od jedanput več oběma rukama pritisnuo šaku na svojoj glavi, samo je opustio kolena u čučanj — i onome ligamenti pucaju kao da su od stakla. Sulja je stigao samo da urlikne.
Sad je za Stoletá več preostao lak posao. Predah-nuo je, pa ga je gadao nogom u jaja, pesnicom ispod pojasa u želudac, a šakom u oči, u grkljan, závrat. Sve dok se cale nije strovalio. A onda, za svaki slu-čaj — još několiko puta nogom u bubrege ...
Zatim se nekako nekud odbatrgao, a Sulja je os-tao da leži nasred dušanovačke pijace kao vreča tru-log paradajza. Kolima za hitnu pomoč su ga odneli.
57
10.
Naravno, nije se na tome završilo.
U ranu jeseň te godine došao sam na prvo odsus-tvo. Za tu godinu rukavice nisam ni video; odmah odem u Zvezdu malo da treniram: uželeo sam se.
Kod kuce — sve kao što sam ostavio. Burazer počeo da se javlja iz nekakvog Bakra, šveca se još vise razvila i, još i ranije lepa, sad postala pravá lepo-tica. I — Draganče se muva oko nje! Fol dolazi mene da vidi, a, ovamo, stalno bleji u nju. Keva i čale mi baš ostareli. Čale se još lomata po terénu, ali nekako baš oronuo, tužno ti i da ga pogledaš. Kubure s parama.
A na Dušanovcu — mir! Posle one makljaže caj-koši najzad pošizili, pa odjedanput došli sa tri mařice i sve što su našli, i krivo i nedužno, odvukli. Dabo-me, radili su oni sličné stvari i ranije. A dasovani bi negde posedeli mesec-dva, pa kad se vrate — sve po starom. Sad ih, medutim, i ne puštaju tako brzo, a osim toga, što je glavno, više im nema Apaša.
Ne zna se gde je Apaš. Traže ga cajkoši, traže ga drugari, a on se samo ponekad kašno uveče za tre-nutak pojavi i, kao hajduk, odmah nekud nestane. Nema ga ni u ranijem preduzeču. Ko zna gde radi i da li uopšte radi. Malo ga je ko odonda i video.
I — traži ga još jedan. Sulja.
Dobra dva meseca je Sulja oduvao u bolnici: slomljena ruka, slomljeno několiko rebara, slom-
ljen nos. Sav iskrpljen. Léčili ga, izlečili, otpustili iz bolnice, a onda mu i njegovi drugari řekli zdravo. Najurili Sulju iz milicije! A on se zaposlio negde kao portir, doselio nekud na Karaburmu i otuda poručuje: »Javite Apašu da ga čekam.«
I još se nešto zucka po Dušanovcu; samo najbolji njegovi pajtaši to znaju: »Sulja ipak sredio Apaša. Apaš prokašljao.-« Teško je u to poverovati, jer je Stole kao mačka, ali sve upornije se govorka: »Sulja probušio Stoletu škrge. Apaš propljuvao crveno.«
Ne zna se tačno šta je. Ali da nešto ima — sigur-no je. ..
Odsustvo kao odsustvo — brzo prode. Za tih pet-naestak dana malo sam trenirao, pojurio neku euru
— i gotovo, mora se natrag. Pozdravim se s mojima: niti mogu j a njima da pomognem niti mogu oni meni.
U jedinici, koliko stignem, evo nekog kapetana Zoriča; znam da negde pomalo trenira boksere. »Ti si Sretenovič?« »Jesam, druže kapetane.-« »-Ti si bio prvák Srbije u polusrednjoj?« »Jesam«, kazem. »Dobro«, veli on. »Sutra cemo da počnemo da tre-niramo.«
Sutradan — j a još malo mogu da vitlam rukama
— malo sparingu jem s nekim tipom, malo, ovako, pimplamo, a on usjajio očima u mene, pa ne trepce. Sledečih dana stalno je oko mene, ali još ništa ne go-vori: gleda i čuti. Tek posle, valjda, desetak dana malo počeo da me popravlja.
Zakáže se meč s někom jedinicom. Ja glatko dobijem. Još dva takva meča — opet j a glatko dobijem. On mi kaže: »Ja sam te, dečko, dosad posmatrao. I
58
59
sad ti kazem: slušaj ti mene i načiniču te velikim bokserom
Negde u novembru zakáže se jedan veliki meč. Nekako se desilo da je u Divuljama i naokolo bilo više dobrih momaka i Zorič, zajedno sa drugim tre-nerima, namisli da nas pokupi u jednu ekipu i da načini meč s reprezentacijom zagrebačkog garnizo-na; javni meč. Zakáže se to negde za drugu polovinu novembra. I, čak, za ono vřeme, dobije dosta veliki publicitet. Novine donesu sva imena, s nekim raa-lim bokserskim biografijama, Zoriču i zagrebačkom trenéru objave i slike.
U to vřeme u Zagrebu je vojsku služio i neki buzdovan Ognjanovič iz niškog Radničkog, s koj im sam se ja več tri puta sreo.
To je bio takav bokser kakvog je svako ko je imalo veze sa boksom imao morao da mrzi. On se o-vako podboči, pokrije njušku do očiju i, s levom no-gom ispred sebe, polako se primiče. Udaraj ga koliko hočeš, podnosi on batine kao svinja. I pri tom te nišani desnom: ako te pogodi, glavu če ti odšra-fiti, kroz konopce če te izbaciti. Mnoge je tako osa-katio i ljudi su ga se bojali kao davola.
Ali to je stil koj i je ko zna otkad procitán: bilo je bar deset boksera u Jugoslaviji koji su nekako s njim mogli da izadu na kraj, a nas trojica-četvorica smo ga u svakoj prilici mogli čisto dobiti. Kazem, tri puta sam se več s njim sretao i sva tri puta sam ga dobio.
Zašto su se u tom zagrebačkom lističu baš za nje-ga toliko zainteresovali, ne znam, tek, tamo mu je izišla i slika i opširno su citirane n j ego ve prognóze o meču, pri čemu sam, kao njegov protivnik, narav-no, na dnevni red morao da dodem i j a. Uglavnom, sada, ta cepanica preko tog lista meni poručuje:
M-Sredicu dušanovačkog lepotana. U formi sam«, veli, »kao nikad dosad i nokautiraču ga u prvoj run-di. Možda ču ga zbog publike pustiti malo duže. Ono pre, sudije su maminoj mazi pomagale.« Nije to tamo možda baš tako pisalo, ali —• to je značilo.
E, nanu ti repatu, ti češ mene da središ!
Dode neki momak iz tog listá. »Poruči ti njemu«, kážem mu ja, »da če dobiti batine kao nikad u ži-votu.«
Moj Zorič vrti glavom: »Dečko, takve stvari ne smejú da te nerviraju. Ti moraš da živiš svojim životom i da boksuješ svojim stilom.-« Ja ga blažim: »Ma, jok, nisam se iznervirao. Ništa se vi ne brini-te.« A u sebi sav ceptim od besa. Ja mamina maza! Cekaj, džibronjo, namestiču ja tebe. Pamtičeš ti mene dok si živ.
Treniram ja kao sumanut. I noču bih gotovo ču-čao u sali.
Najzad otputujemo u Zagreb. Boksujemo na otvorenom, na Trešnjevci; desila se topia ta jeseň. Naokolo — sve krcato.
Odmah ja jurnem. Samo seva, ne znaš ko više mlatara. Raja ne može da se snade, pola minutá valjda oko ringa muvu da čuješ. Onda, odjednom, urlik, koji ni za vreme pauze ne prestaje.
Mislim da sam ga u prvoj i drugoj rundi pogodio najmanje po dvadeset puta. Sva mu je njuška crve-«a, kao majmunsko dupe. Usne mu ovako natekle. Ali — izdržava svinja. To čoveka uvek pomalo de-primira: udaraš u njega kao u džak, dok te ruke ne zabole, dok ti jezik iz usta ne ispadne, a stoka stoji i mlatara ti rukama oko glave kao maljevima. Pa ima li, misliš se, nešto što važi za tebe osim sekire?
Grdi me Zorič u pauzi na sva usta. »Ne tuci se! Ne navikavaj se na to! Ne dozvoli da te isprovocira.
60
61
Iz daljine hvataj poene direktima. Ne môžeš ti da iz-držiš takve batine kao on.« »Mogu, mogu«, velim ja njemu. Ušla mi voda u uši, pa ga više i ne zarezujenu »Videcete da mogu, bar onoliko koliko on. Naučiču ja njega boksu. Najuricu ja njega s ringa.-«
U trečoj rundi osetim da sam malo posustao. Bk> sam pun snage, ali ko če da izdrži takvu tuču? Ipak, i dalje ne uzmičem: samo puca!
Odjednom, negde sredinom runde — ja sam se u vek u eskivažu j ako uzdao — on načini jednu veo-ma jevtinu fintu levom, a ja se nekako i prerano i previše trgnem — koliko čovek od batina otupi toli-ko mu živci postanú prenapregnuti — i prosto mu natrčim na desnú. Još samo stignem da pomislim da sam pogrešio — i ring se poda mnom slomi na četiri komada i polako mi se spusti na glavu.
I gotovo •— osecam se kao da ležim u perini. Samo mi gore, malo u stranu, svetli tačka reflektora kao žuto zrnce bisera.
Tek u svlačionici su me probudili. Sudija mi nije ni brojao, odmah je utrčao lekár.
Zorič da poludi, samo što kosu ne čupa. »Pa, je-sam li ti govorio! Pa, to je vo, nije čovek! Ko s n j im u batinama može da se meri? Jao, budalo, unakazio-si se, jao, budalo blesava!«
Ja se na onom ležaju samo ljuljuškam, kao na ringišpilu. Lekár mi pod nos gura kiseonik, lupka me, pipka.
Ipak nekako sednem. A u glavi mi sve nešto nije jasno. Najzad otvorím usta: »Ako«, kážem, »bar sam ga izudarao.-«
»Vraga si ga izudarao!« vrišti Zorič. »Pogledaj se
kakav si! Još jedan ovakav nokaut — i môžeš da oka-čiš rukavice o klin! Sem ako ti se ne svida da potra-žiš stan u ludnici.-«
Jedva se odbranim od lekára da me ne pošalje u bolnicu. Ali odležím tu, bogami, valjda cela dva sata. Onda nas, kao što je red i običaj, malo provo-daju po grádu kao konje, odvedú u neki bioskop. Ja bioskop volim, ali sad samo zevam, živ sam zaspao.
Ostanemo u Zagrebu i da prenočimo. A izjutra — 'aj d natrag. U Divulje stignemo u subotu, negde pošle pôdne.
Tamo me čeka neki telegram. Otvorím ga. Ništa ne razumem. »Daj, molim te«, kážem mladem dežurnom, »pro-čitaj mi ovo. Nešto sam umoran.« On otvori. čita:
»Dwšica juče umrla nesrečnim slučajem. Sahra-na u subotu. Mama i tata.« Ja kážem: »Dobro je.« Dežurni me gleda: »Ko ti je to?«
»Švesterka«, kážem. »Sestra.« »Rodena?«
»Najrodenija«, kážem. »Jedina.« 4 »Pa šta je tu onda dobro?«
1 »Pa to«, kážem, »stiéi ču na sahranu.«
»Kako češ da stigneš-«, velí on meni, »kad je sa-hrana danas? Osim toga, sad tu nema ni komandira da ti da odsustvo. I — sestra ti, br e, umrla, shvataš li ti to! Kakvo dobro!« Velim:
»Ne znam šta mi je, nešto sam umoran. Idem da r legnem. A ti, molim te, ako slučajno naide koman-
dir, sredi mi za odsustvo.«
62
63
Sutradan křenem za Beograd. Sve vřeme sam u vozu prespavao. Mogli su ne da me pokradu nego i pantalone i cokule da mi skinu.
Stignem naj zad.
Na kuči crn bar jak. Keva u crnini: zgrčila se i čuti na šamlici. Čale, neobrijan, ispijen, tumara po dvorištu.
Pitanv ga:
»Pa kako to bi?«
»Ne znam«, kaže. »U četvrtak uveče otišla na ig-ranku. I cele noci nije došla. Nikad ranije to nije učinila. Ujutru, u petak, neka deca je našla u šumi-ci. Obesila se o svoj kaiš. Nije ni visila. Tako, kleči.«
Ja izvalim:
»I što joj je to, budali, trebalo?« Čale sagnuo glavu.
»Bila je gotovo gola. Sva joj haljina iskidana.-« »Jeste li zvali milici j u ?«
»Ne«, veli. »Dolazili su sami. Mi ništa nismo hte-li da govorimo.«
Ipak ja ne kopčam bogzna šta.
Posle podne dode Draganče. Čale me probudi, ja sam opet spavao.
»Jesi čuo, Šampióne?« pita me Draganče; a sav nekako izbečen.
Šta mu je, pomislim; je li bolestan?
»čuo sam«, kazem. »Što joj je to trebalo?-«
Njemu oči kao da malo podoše na čelo.
»Ti, Šampióne, izgleda, ne shvataš? Nezgodno mi je o tome da ti gövorim, brat si joj, ali njú su — silovali .«
Ja ga gledam mrtvaěki.
»Nemoj da mi pričaš, Draganče, ti bar te stvari znaš. Koj u ženskú móžeš da silu j eš ako ti se ona ne pusti? Nisu to vratnice.«
Njemu preko lica kao da prode neki grč. »Sampione, šta je s tobom, j esu li ti svrake popi-le pamet? Kako ne kopčaš? Shvataš li ti, silovali je! I — ne mogu da ti govorim o tome — nije se pustila! ( Sva je bila«, i ovako pokazuje rukom, »ranjava.«
»Pa šta?« kážem. »Zar zato da se ubije?« On me sad baš ozbiljno zagleda. »Ti, Ljubo, izgleda, nisi citav?« Ja se naj zad malo, valjda, probudim. »U petak sam imao težak nokaut. Sav mi je mo-zak pomerio. Ništa ne kopčam. Samo mi se spava.« ! x-Pa idi onda spavaj! Kad ti se sad spava !«
í »Ne viči ti na mene, budalo«, velim ja. »Gde si ti
bio kad je nju svaki ciketan mogao da odvede u šu-J micu?« — On preblede, valjda, još više. Prosto mi
j dode neprijatno. — «-Mislio sam da si nešto petljao s
j njom.«
Draganče se stušti.
x-Hteo sam«, kaže. »Nisam znao kako češ ti na ta da gledas.«
»Šta ja tu imam da gledam? Nema to veze. I sestra je žensko. Zar one zbog toga ne treba da se udajú ?«
x-U tome i jeste stvar, Šampióne. Ja nisam mogao i da nasrčem na nju kao na druge. A nisam mogao ni
* ovako, iz neba pa u rebra, da joj kážem: 'Udaj se za
mene.' N j oj sedamnaest, meni dvadeset i jedna: ko se u to vřeme ženi? Probao sam dva-tri puta da je povedem u bioskop. Njoj se to, čini mi se, dopadalo, ali se malo pravila vážna. I nije ništa ispalo. Nadao sam se, biče neka bolja prilika.«
»■Dobro, kilavko, kad si se nadao«, velim. — A to je stvarno Učilo na njega. On nije bio ni visok, a ni [ neki nalickan lepotan, ali je zaista bio veoma sim-
S: patičan i prijatan momak. Medutim, nekako je bio
64
odvise fin: neka mu neka makar samo dežurno pokaze zube, on se odmah povlači i beži. Uvek sam morao da ga vučem. A i kao bokser je bio takav. Bio je, mislim, bolji i od mene, jedan od onih prefinje-nih tehničara, ali od tuče je bežao toliko da je to čo-veka prosto nerviralo. ■— »Idi sad«, kazem, »pa se nadaj i dalje
Draganče ode kao popišan .. .
Tri dana sam proveo kod kuce malo šta shvata-juči i samo gledajuči gde je najbliži krevet. Jedino što sam uspeo da shvatim jeste to da mi se keva pot-puno izbezumila. Po ceo dan sedi zgrčena na šam-lici. Ništa ne jede, noču ne spava. ..
1
11.
Tek sam se u jedinici malo opasuljio.
Šrajbujem otuda mome prijatelju Dragančetu:
'Draganče, molim te, obilazi mi kuču. Kad sam pošao, kevi mi je bilo zlo, sva se bila izbezumila. I još, Draganče, nekako saznaj gde je onog četvrtka bio Stole Apaš. Dúšica je obično išla u Božidarac: saznaj da li je to veče tamo viděn i Apaš. Gde je on sada? Mita Majmun to sigurno zna.'
Draganče mi odgovara:
'Ništa dobro, Ljubo, nemam da ti javim. Tetka Milinka' — to je moja keva — 'isto je onako kao što si je ostavio. Po ceo božji dan éuti; a kad progovori, priča o tome kako je uvek sve činila za tebe i Vládu, a za Dušicu ništa. Burazer ti se i dalje javlja. Ništa ne priča kad če kuči. A Majmuna sam za ono pitao. Kaže, Apaš je negde u sanatorijumu, ne zna u kom. Veli da je o» onda več bio otišao.'
Opet pišem Dragančetu:
'To, Draganče, ne može da bude. Apaš je u to vřeme, mora biti, ipak bio u Beogradu. Ako je to ura-dio jedan čovek, to je mogao samo on. Saznaj je li ona to veče bila kod Božidarca i s kim je tamo bila. Kako se našla u šumici? Možda su je sačekali kad je išla kuči, možda ih je bilo više? Ali i ako je to učinio sam Apaš i ako ih je bilo više, Majmun je sigurno umešan, on sigurno sve zna. Saznaj to, Draganče,
II/5
115
22.
Posle pôdne ja opet sedim na onom pragu.
Nekako se i nisam mnogo uplašio. Mislim se: onaj seronja Stanič, ako ga budu pritisli, sigurno če priznati; medutim, bar u prvo vreme, bránice me i nogama i rukama; zbog toga što bi i sam zaglavio vojni sud; sem, ako me nisu ukebali odmah. Ali to ipak nisu; da jesu, dosad bi stigla poternica, a i u vojnom odseku bi vec sigurno znali. Ona cura iz Surdulice, iako je bio mrak i videli smo se na brzi-nu, takode bi možda mogla da me prepozna. Pa, nekako me, kážem, i nije strah. U najgorem slučaju, mogao bih da kážem da smo se pobili: osudili bi me za ubistvo iz nehata; i nešto bih dobio za bekstvo iz vojske. Ali, zar zbog Apaša da idem na robiju? Malo li je što mi je kuču ionako zacrnio?
I tako, premecem ja to po glavi, kad, odjednom, kapija: kvrc!
Pogledam. Ude neka žena ■— mala, stará, u crni-ni. Stoletova májka!
»Dobar dan, Ljubo, sine«, kaže.
Ustanem s onog praga.
»Dobar dan, tetka-Ružo.«
Ona zastade predá mnom. Drži se, ovako, za lak-tove kao da joj je zima.
»Pa, Ljubo, sine, jesi čuo, ja sa'ranih moga Stole-ta.« I gleda me pravo u oči. »Sad, eto, baš nikog više
nemam.«
Zaklimah glavom. »Čuo sam, tetka-Ružo.« Ona mrdnu ramenom.
»Pa sam došla da te vidim. Vi ste bili drugovi.« I opet me sitnim, vlažnim očima gleda ravno u
lice.
Kážem:
»Mi, tetka-Ružo, baš i nismo mnogo drugovali; on je bio dosta stariji. Ali, ako si došla. Čekaj da ti iznesem stolicu.^
Utrčim unutra i stavim joj da sedne ispred vrata. Medutim, ona ostade stoječi.
»Neču«, veli, »da sedim. Samo sam došla da te vidim. Nešto se, Ljubo, sine, priča po Dušanovcu.«
»Šta se priča, tetka-Ružo 1«
»Priča se, Ljubo«, kaže ona, »da si to ti učinio.«
Poda mnom kao da se otvori neka rupa.
»A ko to priča, tetka-Ružo ?«
»Eh, ko priča? Ljudi pričaju.«
Ja rekoh, kao ono jutros policajcima:
»Ja sam u to vreme, tetka-Ružo, bio u vojsci. I da sam hteo, kako bih?«
»Ne znam«, veli ona, »kako bi. Ti to bolje znaš. Ja samo kážem šta ljudi priča ju. I došla sam da te pi-tam: jesi li mi ti to, Ljubo, učinio ?«
»Tetka-Ružo«, kážem,  »ljudi svašta pričaju.«
»Ljudi, Ljubo«, kaže ona, »pričaju da si to učinio zbog tvoje sestre Dušice. Kažu, moj Stole je ono sa Dúškom napravio, pa si mu se ti osvetio. Dušu si ogrešio, Ljubo, sine, ako si to učinio. Ne bi moj Stole to mogao.«
Ja očutah.
»On je bio dobro dete. On je meni, svaki put, sve dok se ne razbole, kotaricu na Zadušnice na gro-
II/8*
116
bije nosio. A u školu dok je išao, takav je rukopis imao da mu se i učitelj čudio. Pošle, uhvati ga loše društvo, ostavi školu . . .«
»Ne znam šta, tetka-Ružo, da ti kážem. Možda je on stvarno prema tebi bio dobar. Ali ono s mojom Dušicom — on je napravio.«
»Grešiš dušu, Ljubo. Ne bi on to mogao. Ne ve-ruj u to. Ja sam ga od litre mesa podigla i znam sve šta je on mogao a šta nije.«
Postade mi prosto neizdržljivo.
»Ne znam, tetka-Ružo. Možda i nije. Ne znam više šta znam a šta ne znam.«
Ona ne skida oči s mene.
»Pa, Ljubo, sine, tako, samo sam došla da te vidina. Ti više gotovo nikog nemáš, samo još Vládu, ne znaš ni da li je uopšte živ; ja sad više ama baš nikog nemám. Ako si mi ti to, Ljubo, učinio, dobro si znao šta činiš.«
Opet očutah. Nemám šta ni da kážem.
»1 još da ti kážem: ako si mi ti to učinio, neka ti je bogom prosto. I želim ti, Ljubo, da se lepo oženíš, da imaš samo jedno dete, kao ja, da ga podigneš — i da ne doživiš ovo što sam ja doživela.«
I okrete se ka kapiji.
»Zbogom, sine.«
»Zbogom, tetka-Ružo.«
I
23.
To me prosto sahrani. Ta žena mi prosto glavu otkide.
Udem u kuču, pa zatvorím vráta za sobom da me niko ne gleda. Sednem.
I tako sedím, sedim, pa onda ne mogu ni to. Ne mogu više tu da ostanem.
Ustanem, pogledam se u ogledalo: tih dana se nisam ni brijao, zarastao sam kao majmun; izgle-dam kao ludak. Treba da se obrijem, a toliko sam bezvoljan i lenj da ni ruku ne mogu da podignem.
Ipak se nekako i obrijem i umijem, obučem. Da mi je da odem nekome s kim bih mogao da popri-čam. Ili, još bolje, gde bih samo mogao da sednem i da čutim.
Setim se tetka-Lenke, Dragančetove májke; s njom sam se ja uvek šalio, ona me je volela.
Sednem na trolejbus, odem do njihove kuče. Nje tamo, medutim, nema. Kao da je neko namerno udesio. Povrtim se levo-desno, pa — šta ču? — po-dem.
Izadem u varoš.
Da mi je sad bar neku curu da sretnem. Nekad se toliko njih vrtelo oko mene. Gde su sada? Gde češ uveče da ih nadeš?
Setim se jedne. — Davo bi ga znao zašto sam se baš nje setio; bolje da nisam.
118
119
To je stvarno bila jedna fina, pamětná eura, ia-ko ni izbliza nije bila neka lepotica; verovatno najbo-lja eura s kojom sam išao. Razume se, ja sam se več bio postarao da se ponesem prema njoj najgore što se moglo.
Setim se da je nekad imala telefon kod kuče. Po-tražim u imeniku. Okrenem broj. Javi se neki stariji ženski glas. »Molim vas, je li tu Smiljka? Pozovite je ako je kod kuce.« »Odmah«, kaže žena. »Sad ču je pozvati .«
Malo zatim, evo nje. »Alo, Smiljka«, velim. »Zdravo, ovde Ljuba.« Dasa misli — samo treba da kaže Ljuba i svi ce od sreče odmah da ispopadaju u nesvést. »Koji Ljuba?« veli ona. »Pa, Ljuba«, kazem. »Sretenovic. Onaj bokser.« »A, ti si?« kaže. »Sto li si se ti mene u ovo nevřeme setio?« «-Zar je nevřeme ?« pitam. »Jedva je sest.« Ona kaže: »Nema ni šest godina, misliš? Koliko ima otkako se nisi ja-vio?« »Ne znam«, kazem, »koliko baš ima. Sigurno dosta. Tri godine sam bio u vojsci. Sad sam došao.« »Cetiri pune godine, moj Ljubo« veli ona. »I nigde te za to vřeme nije bilo.« »Znam«, kazem, »ali ob-jasnicu ti. "Vojska je to, nisam mogao da se javljam. A osim toga, svašta mi se za to vřeme ispodešavalo. Svi mi po kuči pomrli. Umrlá mi šveca, umrli mi keva i čale; burazer mi u čorci. 'Ajde, ako možeš, izadi da se vidimo, pa ču ti sve objasniti.« »Ljubo«, veli ona, »stvarno mi je žao što ti se sve to desilo, ali ti nisi obavešten: ja sam se pre dve i po godine udala i več imam čerčicu od osamnaest meseči. Sad se baš spremam da joj dam da jede.« »O, izvini«, kazem, »to stvarno nisam znao. Izvini ako sam te uznemi-rio.« »Nista«, kaže ona, »nema veze.«
Vidim da sam se ugruvao.
»Pa, Smiljka«, kážem tek da nešto kazem, »nema
veze što si se udala. Ako si raspoložena, 'ajde ipak neki put da se vidimo. Da malo prozvalavimo.« Ona kaže: »Hvala ti, Ljubo, što si me se setio. Ali stvarno nema smisla da se o tome unapred dogova-ramo. Sreščemo se mi nekad i bez dogovaranja.« »Dobro«, velim. »Sigurno čemo se sresti. Zdravo, Smiljka .«
Izadem iz govornice — i ništa. Malo me je zez-nula: pa šta? Podem malo i odjednom mi sve postade nepodnošljivo. Ne mogu više ovde da izdržim. Sta ču ja još ovde?
Pipnem se po džepu. Tu mi je štedna knjižica. Svratim u poštu, podignem sve što sam na njoj imao.
Najpre sam mislio samo malo da se nekud mäknem, na několiko dana; da odem, recimo, do Zagre-ba ili do Splita. Tek posle, kod kuče, drukčije sam odlučio.
Obučem se kao da idem na neki meč: džemper, trénerka. Nešto sitmea i par veša strpam u neku tor-bicu . . .
Sutradan na noč neki čilager Slovenac iz nekog sela iznad Maribora za deset somova me je preveo preko granice. Tada se na granicu strogo pažilo, a ja sam bio suviše utučen da bih se dovoljno krio: uopšte mi nije jasno kako me nisu uhvatili.
Da bar jesu . . .