DŽEPNA KNJIGA
BELETR1STIKA
Urednik VLADIMIR STOJŠIN
Korice
NIKOLA MASNIKOVIČ
DANILO KIŠ
GROBNICA ZA
BORISA DAVIDOVIČA
SEDÁM POGLAVLJA JEDNÉ ZAJEDNICKE POVESTI
BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOĎ
nož sa drškom od ružinog drveta
Mirku KovaČu
Priča koja sledi, priča koja se rada u sumnji i nedoumici, ima jedinu nesreču (neki to zovu sre-čom) što je istinita: ona je zapísaná rukom časnih ljudi i pouzdanih. svedoka. Ali da bi bila istinita na náčin o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, madarskom, ukrajinskom ili jídišu; ili, ponajpre, na mešavini švih. tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih i ne-svesnih zbivanja, blesnula u s věsti pripovedačevoj i po koja ruska reč, čas nežna kao teljatína, Čas tvrdá kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižní i stravični Čas vavilonske po-metnje, cule bi se ponizne molbe i užasna prekíi-njanja Hane KŠiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naízmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grču i smirenju njeno buncanje pretvorilo u mo-litvu za mrtvé, izgovoremi na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.
Pozitivem junák
Mikša (zovimo ga zásad tako) tzašivao je dugme za manje od deset sekundi. Upálit e šibicu i držíte je medu prstima. Od trenutka kada ste je ukresali
7
do onog časa kada vas oprlji po prstima, Mikša je več prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Men-
del, kod koga je Mikša rádio kao kalfa, ne može da poveruje svojim očima. PričvrŠcuje naočari, nzi-ma šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, koji je več* prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jediná šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku budučnost osvetljenu ogrom-nim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažná prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrče ga kao da zavrče vrat piletu, »Her Miksat«, kaže, »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postatí odličan maj s tor... Znáte li da se petrolej ski izvori u PloeŠtiju procenjuju na několiko milióna galona sirové nafte?« — »To ce biti divan plamen, reb Mendel*, kaže MikŠa zagonetno.
Nadmudrivanje
Mikša nije postao majstor. Zašivao je dugmad još* dve godine kod reb Mendela, slušajuči njegova talmudijska mudrovanja, a onda je morao da ode, pračen prokíetstvom. Jednoga dana, bilo je to s pro-leča značajne 1925. godine, reb Mendel se požalio da mu je nestala košinšinska kokoška. »Reb Men-deí«, odgovorío mu je Mikša, »potražite lopova medu Židovima.« Reb Mendel je shvatio težinu uvrede i jedno vřeme nije vise pominjao svoju košinšinsku kokošku. Mikša je takode cutao; čekao je da reb Mendel savlada svoj ponos. Starac se borio sam sa
8
sobom, stavljajuci na oltár svoje talmudijske oho-Iosti svaki dan po jednu kokošku. Bdeo je sa sta-pom u ruci u kokošarniku, do zore, plašeči tvora lajanjem nalik na psece. Predzoru bi zaspao, i iz kokoŠarnika bi nestala još jedna kokoška. »Neka me kázni veliki pravednik koji je rekao da su svi živi stvorovi jednako vredni njegove pažnje i milo-sti«, kaže reb Mendel devetog dana. »Zar može jedna košinšinska kokoška koj a vredi najmanje pet červonaca da bude ravna jednom tvoru koji uni-štava siromahe i još smrdi nadaleko?« — »Ne može, reb MendeU, kaže Mikša, »ne može se ravnati kokoška koj a vredi pet červonaca sa smrdljivim tvorom.* Ništa više ne kaže. Čeka da tvor uništi što uništiti može i da dokáže reb Mendelu da njegove talmudijske brbljarije o jednakosti svih božjih stvo-renja ne vrede ništa sve dok se pravda ne ostvari na zemlji, sredstvima zemaljskim. Jedanaestog dana, reb Mendel, umoran od uzaludnih bdenja, pod-naduo i crvenih očiju, s kosom punom perja, staje pred Mikšu i počinje da se udara u grudi: »Her Miksat, pomozite!« — »U redu, reb Mendel«, kaže Mikša. »Iščetkajte kaftan i povadite per je iz kose. Stvar prepustite meni.«
Klopká
Klopka koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je nekada pravio njegov deda u Bukovini: mútna i nostalgična uspomena. Izvan ovog značenja,to je bio jedan običan sanduk od tvrdih bukovih dasaka, sa poklopcem koji se otvára spolja ali ne i iznutra. Kao mamac, stavio je jedno jaj e za koje je nedvosmisleno utvrdio da u njemu
9
veé trůne, kao u kovčegu, košinšinsko pile. Ujutro, čim je stupio u dvořiště, Mikša je znao da se živo tinja uhvatila: smrad je dopirao s ve do kapije* Reb Mendel se medutim nije pomaljao iz kuce. Skrhan dugim bdenjima, prepustio se snu i sudbini. Mikša pomilova svojom teškom seljačkom rukom još jedinú preostalu reb Mendelovu kokošku, koja se beše skamenila od straha, i pusti je u dvořiště. Onda podiže poklopac sa zupcima od krivih eksera i, u trenutku kada se pomolí kroz napuklinu vlažná životinjska njuška, vrati ga snažnim udarcem šake. Ne manje spretno proturi zardalu žicu kroz nozdrve tvora, veza mu šape i obesi životinju o dovratak. Smrad užasan. Prvo napraví jedan rez oko grla, kao grimizna ogrlica, zatim još dva druga u samom kořenu šapa. ZagulivŠi kožu oko vrata, zaseče za prste još dva proreza, nalik na rupice za dugmad.
Probuden stravičnom cikom životinje ili kosmanům snom, odjednom se stvorí tu reb Mendel. Pritiskuje nos skutom zgužvanog kaftana i zakrvav-ljenim i užasnutím očima gleda u živo i krvavo klupko koje se, okačeno o žicu, grči na dovratku. Obrisavši nož o trávu, Mikša se uspravlja i kaže: »Reb Mendel, oslobodio sam vas tvorova jednom zauvek.« Kada je najzad uspeo da progovori, glas reb Mendela zazvuČao je promuklo i strašno, kao glas proroka: »Operite krv sa ruku i líca. I budite prokleti, her Miksat.«
Posledice
Mikša je uskoro shvatio na svojo j koži š ta znaČi reb Mendelovo prokletstvo: u celo j antonovskoj oblasti majstori su tražili preporuke za kalfe ni-otkog drugog do od reb Mendela. A na pomen Mik-
10
šina imena, Jevrejin bi počinjao da bulazni na ji-dišu i hebrejskom, naizmence, udarajuci se u grudi i Čupajuči kosu kao da je reč o samom Dibuku. Nije hteo da ga primi na posao ni reb Jusef, najgori od svih majstora, ne samo medu krojaČima. Doznavši za reb Mendelovo prokletstvo, otpustio je Mikšu posle svega dva dana. Mikša je zauzvrat sve-čano obečao da če se jednog dana osvetiti za uvredu koju su mu naneli talmudisti.
Ajmike
Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, koj i se predstavljao kao student pravá. Taj je Ajmike do skorá rádio kod firme Digtar-jev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio ot-pušten, bar tako je tvrdio, zbog ilegálne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi istom mržnjom, pokuša-vaju da zarade nešto za život učestvujuči u hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde anto-novski lumpen-proletarijat slúži samo kao zamena za pse u kružnim lovovima bukovičke i zakarpatské gospode. Sedeči u teškom hladu brestovih suma, dok u daljini odjekuju lovački rogovi i čuje se ner-vozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budúcnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne hajali, Mikša jedva uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde go-spoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju je-dan drugom iz krivih, srebrom optoČenih rogova--pehara koji se ispijaju na dušak.
Taj isti Ajmika (koji se posle dva meseca po-novo zapošljava u stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu neke kuče u
11
predgračtu Antonovke prima MikŠu u organizaciju. Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u njemu otupela revolucionarna ostrica.
Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok leži na ivici jarka kraj poštanskog druma na izlazu iz Antonovke, prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa tvora i prevmuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra môžeš da radiŠ kod mene«, kaže her Baltesku, nimalo uvreden Mikšinom drsko-šču. »Samo da znaŠ, dovikuje mu, jagnjad su astra-hanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i astrahansku kožu, ne praveči rez za palce*, viče za n j im Mikša, samouvereno.
Zadaták
Krajem septembra, Mikša se vrača biciklom sa dobra her Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad šuma diže se crven oblak koji naveštava jeseň j e vetrove. Usput mu se priključuje na svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršcu naglo skrece u spo-rednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakázáno vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvára vrata, ne paleči svetlo. »Biču kratak«, kaže Ajmike. »Svakom sam od Članova zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreine. Žbiri su se pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici Bagrjano-vih«, kaže naj za d. Mikša i dalje cuti. Čeka da se izgovori izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, kaže Ajmike,
12
»kome sam zakazao sastanak u Vodenici Bagrjano-vih?« — »Ko je da je«, kaže MikŠa lakonski, »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.«
Ajmike mu ni j e te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usána přede to obeščaščeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu) odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videceš lice izdajnika. Samo pazi da te privid ne prevarí: lice izdajnika može poprimiti izgled največe pravednosti.«
Mikša provodi jednu besanu noé. Pokušava da navuče smrtonosnú masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona přileze uz črte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opásán gumenom kece-ljom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u klan j u i prepariranju jagnjadi na imanju her Bal-teskua. Uveče se umiva na pojilu, oblaci svečano odělo, stavlja crveni karanfil u obod šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške, kroz jesenju šumu, gazeči po gustom lišcu koje ugušuje strašnú odlučnost njegovih koraka.
Lice Izdajnika
Naslónjena na zardalu ogradu vodojaže, zagle-dana u mutne virové, čeka ga Hana KŠiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice Bagrjanovih, gledajuči kako voda odnosi zuto lišče, mora da je razmišljala o sumornoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mesec dana u Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija
13
tražila. Pre nego Što se domogla granice, preležala je pet sati u ledenoj vodí rezervoára lokomotivě, krepeéi svoj duh stihovima Bronjevskog. Drugovi su joj izradili lažne papíre, pošto sú prethodno prověřili njenu proŠlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim male mrlje gračtanskog porekla). U Munkačevu je dávala privátne časové iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), slúžila je kao veza jzrnedu munkačevske í antonovske celije, Čitala je Kláru Cetkin i Lafarga.
Izvršenje zadatka
Držeči se načina na koj i je postupio i Ajmike, Mikša ňije progovorio ni reči. Na to je, istinu govo-reči, imao vise pravá nego i sam Ajmike, tim pre što je on video Lice Izdajnika. Da li mu se u tom trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim mrljama kao peskom, přileze obra-zina izdajnika kao zlatna posmrtná maska? Doku-menta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenicä i u njima reč duša ima prízvuk bogohu-ljenja. Ono što se s pouzdanošču može utvrditi jeste sledeče: u ulozi izvršioca pravde, MikŠa je stavio, bez reči, svoje krátke prste oko devojcinog vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klo-nuío. Ona j kojí je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je, kako to zahtevaju strašná pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se nad devojku, osvrnuo se oko sebe (naokolo samo přeteče senke drveča), zatím ju je uhvatio za noge i do-vukao do reke. Ono što se dalje zbilo, od časa kada je gurnuo telo u vodu, liČi na neku starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagaranto-
14
vanaf smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti utvara koja se pojavljuje nečistoj savesti ubicä. To bejaše telo Hane Kšiževske koja je presecala ledenu vodu pa-ničmm i sigurnim pokretima, oslobadajuči se teš-kog gunja od jagnječe kože sa dvama crvenim ljilja-nima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne bismo smeli zvati tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka odmiče ka drugoj obali i kako se kožná bukovička dolama spusta niz brzi řečni tok. Ne-doumica traje samo tren. Pojurivši nizvodno, Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u istom času kada se iza njegovih leda začu dug jauk lokomotivě voza koj i je svoj dolazak na-vcštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje šina. Devojka leži u priobalnom mulju izmeáu kvrgavih stabljika vodenih vrba. Teško dišuči, pokušava da se ispravi, ne više i da pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj krátki bukovički nož sa drškom od ruži-nog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva može da razabere po koju reč iz drhtave, mutne, grcave návale slogova koji dopiru kroz blato, krv Í jauke. Udarce zadaje hitro, sad več s někom pra-vednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje točkova voza i potmulu tutnjavu Železné mostovne konstrukcije, devojka počin j e da govori, da ropče, na rumunskom, na poljskom, na jídišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pita-nje njene smrti samo posledica nekog velikog i kob-nog nesporazuma čiji je daleki kořen u vavilonskoj pometnji jezikä.
15
Onaj koji je video kako vaskrsava mrtvac, s tím se pri vid nece poigrati. Mikša izvadi útrobu iz leša, kako ne bi telo isplivalo, zatim ga gumu u vodu.
Neidentifikován leš
Oglas što ga je Češka policija objavila u listu Hlasatel policejní i u kojem je dat opis jedné utop-Ijenice od osamnaest do dvadeset godina, zdravih zuba i ride kose, nije imao nikakvog odziva. Telo je pronadeno posle nedelju dana, nekih sedám milja nizvodno od mesta gde je izvršen zločin. Identitet žrtve medutim nije utvrden, uprkos zainteresovanosti policija triju susednih zemalja da reše zago-netku. Kako je to bilo nesigurno vřeme uzajamnih sumnjičenja i špijuniranja, shvatljiva je ta briga. Za razliku od dnevnih listová, koji su takoáe objavili vest o utopljenici, pomenuti je policijski glasnik dao detaljan opis rana koje su dovele do smrti. Pošto je naveo sve povrede u predelu grudi, vrata i leda, nabrojeno je dvadeset i sedám udaraca na-netih »oštrim predmetom, po svoj prilici nožem<t. Jedan od članaka govori o náčinu na koji je leš oslo-boden trbušnih organa i pri tom se pominje moguč-nost da je izvršilac zločina neko líce koje raspoíaže »nesumnjivim poznavanjem anatomije«. Slučaj je, uprkos izvesnim sumnjama, navodio na pomisao o zločinu iz strasti i kao takav, posle šestomesečne uzaludne istrage, stavljen ad acta.
Zagonetne veze
Krajem novembra 1934. antonovska policija hapsi izvesnog Ajmikea, E. V. Ajmike, pod sumnjom
16
da je podmetnuo požár u stovarištu firme Digtarjev. Taj je dogadaj pokrenuo čitav lanac zagonetnih i tajanstvenih veza. Ajmike se u času izbijanja požara sklanja u obližnju seosku krčmu, gde jasne osmice krivudavih tragova guma njegovog bicikla u gustom jesenjem blatu dôvode policiju kao po Arijadninom koncu. Policajci odvode preplašenog Ajmikea; iza toga sledi fantastično i neočekivano priznanje: on je bio taj koji je obaveštavao vlasti o tajnim poli-tiČkim sastancima u podrumu kuče u ulici Jefimov-ska 5. Uz masu konfuznih i protivurečnih razloga koji su ga naveli na taj postupak, navodi svoje sim-patije prema anarhistima. Nisu mu poverovali. Iz-državši još několiko dana u samici i pritešnjen una-krsnim ispitivanjem, Ajmike je pomenuo slučaj ubíjené devojke. To je trebalo da bude ključni dokaz u njegovu korist: kako su članovi čelije imali ne-sumnjive razloge da posumnjaju da ih neko pot-kazuje, morao je da žrtvuje nekog od čianova. Hana Kšiževska, koja je pristúpila organizaciji tek od-skora, bila je najpogodnija, iz viŠe razloga, da bude proglašena izdajnikom, Naveo je pri tom detaljan opis devojke, mesto i način njenog pogubljenja, kao i ime izvršioca.*
* Ajmike je tajnú svog postupka odneo u grob: u noči koja je usledila njegovom príznanju, obesio se u zatvorskoj čeliji pod vrlo neobičnim okolnostima koje iza* zivaju opravdanu sumnju da je bio ubijen. Neki istraiivači šmátrajú da je Ajmike bio nemaČki špijun i provokator koji nije izdržao iskusenja; po drugitna, bio je običan poli' cijski doušnik koga je smakla sama polidja kao opasnog svedoka; pretpostavka koja navodi Gul, to jest da je Ajmike izgubio glavu zbog lepe Poljkinje koja ga nije htela udo-s to jiti svoje milosti, nije medutim za odbacivanje.
1 Gróbnlca za Borisa Davidoviča
17
Priznanje
Kada je Cehoslovačka zaključila sa Sovjetskim Savezom pakt o medusobnoj pomoci, i tíme bar za odŕedeno vřeme odložila uvek osetljivo pitanje gra-nica, policiji obeju zemalja otkrili su se široki hori-zonti medusobne saradnje. Češka je policija dostavila Sovjetima imena několiko Sudetskih Nemaca, dokazanih špijuna Rajha, a Sovjeti su im za uzvrat dali podatke o nekim bivšim češkim gradanima, uglavnom bez veceg značaja za sovjetsku obaveŠtaj-nu službu ili o onima koji svoje bekstvo u Sovjet-ski Savez nisu mogli da objasne jasnim ideološkim razlozima. Medu ovima je bilo i ime izvesnog Mik-sata Hanteskua, zvanog Mikša. Kako su u n jemu Češke vlasti videle samo ubicu, jer im nije bilo te-ško povezati slučaj ubijene devojke sa nestankom Hanteskua i sa Ajmikeovom izjavom, zatražile su njegovo izručenje. Sov jet ski organi tek su tada obrátili pažnju na gradanina M. L. Hantešija koji je rádio u sovhozu Krasnaja Svoboda, Bio je vredan rad-nik u klanici, dvostruki udarnik. Uhapšen je novembra 1936. Posle devet meseci samice i užasnih mučen j a, u kojima su mu izbijeni gotovo svi zubi i slomljena ključna kost, Mikša je zatražio da mu dovedu islednika. Dali su mu stolicu, list loše har-tije i olovku. Řekli su míi: »Piši i ne izvoljevajU Mikša je priznao, crno na belo, da je pre nešto više od godinu dana ubio, po partijskoj dužnosti, izdaj-nika i provokatora imenom Hana Kšiževska, ali je odlučno poricao da ju je silovao. Dok je svojim tvr-dim seljačkim rukopisom pisao priznanje, sa žida skromne islednikove kancelarije posmatrao ga je portrét onoga kome se moralo verovati. Pogledao
18
je Mikša u taj portrét, u to dobročudno lice sa osme-hom, dobro lice mudrog starca, tako nalik na njego-vog dedu, pogledao ga je molečivo i sa strahopo-ätovanjem. Posle meseci gladovanja, batinanja i mu-čenja, ovo je bio jedini svetli trenutak u Mikšinom životu, ova topia i prijatna islednikova kancelári ja gde pucketa stará ruska pec, kao nekad dávno u kudi Mikšinih u Bukovini, ovaj mir gde ne dopiru urlici zatvorenika i potmuli udarci, ovaj portrét što mu se očinski smeši sa žida. U naglom zanosu vere, Mikša napisa svoje priznanje: da je bio agent ge-stapoa, da je rádio na podrivanju sovjetske vlasti. Tom prilikom je naveo još dvanaest sauče-snika veliké závere. Evo njihovih imena: I. V. Tor-bukov, inženjer, I. K. Goldman, šef pogona hemij-ske fabrike u Kamerovú, A. K. Berlicki, geodeta, partijski sekretár sovhoza, M* V. Korelin, sudija po-krajinskog suda, F. M. Oljševska, predsednik kol-hoza Krasnojarsk, S. I. Solovjeva, istoričarka, E. V. Kvapilova, profesor, M. M. Nehavkim, sveŠte-nik, D. M. Dogatkin, fizičar, J. K. Maresku, slovo-slagač, E. M. Mendel, majstor krojač, M. L. Jusef, krojač.
S vi su dobili po dvadeset godina. Ona j koj i je Imenovan vodom i organizátorom závere, A. K. Berlicki, streljan je, uz huku upaljenih traktorskih motora, u zoru osamnaestog ma ja 1938, u dvorištu za-tvora Butirka, zajedno sa dvadeset i devet članova jedne druge zavereniČke grupe.
Mihail Hantesku umro je od pelagre u logoru Izvestkovo, uoči nove godine 1941.
19
KRMAČA KOJA PROŽDIRE SVOJ okot
Borisíavu Pekiéu
Zemlja večnosti
Prvi čin tragedije ili komedije (u skolastičkom značenju te reči), čija je središna ličnost izvesni Gould Verskojls, započinje, kao svaka zemná trage-dija; rodenjem. Pozitivistická prezrena formula sre-dine i rase primenljiva je na ljudska biča bar u onoj meri u kojoj je primenljiva na flamansko slikar-stvo. Prvi čin ove drame započinje, dakle, u Irsko j, vnajdatjoj Tuti, zemlji s onu stranu znanja«, kako je nažíva jedan Dedalusov dvojník; u Irsko j, »zemlji tuge, gladi, očajanja i nosil j a*, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje sklon mitu a vise tegobnoj zemaljskoj prozi. Medutim i kod ovog drugog izve-sna lirska izveštačenost nije, čini se, u skladu sa surovošču predela: »Najviši stepenik zataska, Irska je poslednja zemlja koja gleda kako se gasi dan. Noč je več nad Evropom, kad koso šunce još oba-vija purpurom fjordové i pustinje zapadne. No neka se navuku tmasti oblaci, neka se stropošta zvezda, Í ostrvo ponovo postaje, kao u legendi, onaj daleki kraj zaogrnut maglama i tminama što je dugo za moreplovce označavao medu poznatog sveta. A s onu stranu je prolom; mračno more u kojem ne-kad mrtvi nalaiáhu zemlju večnosti. Njihove crne
21
bárke, na zalovima čudnih imena, svedoče o dobu hada putován j a imadahu nečeg od metafizike: one požívaj u na snevanje bez obata, bez povratka.«
Ekscentrici
Dablin je grad koji gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u čitavom západnom svetu: plemenito razočarani, agresívni boemi, profesori u.redengo-tíma, suvišne prostitútke, čuvene pijanice> odrpani proroci, fanatični revolucionári, bolesni nacionalisti, mahniti anarhisti, udovice nakindurene češlje-vima i nakitom, zakukuljeni sveštenici — vas bogo-vetni dan duž Lifija defiluje ova karnevalska kohorta. Burnikelova slika Dablina omogučuje nam da barem naslutimo, u nedostatku pouzdanih irvo-ra, ono iskustvo koje če Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje se nvlači u dušu kao što se uvlači u pluča, za sparnih letnjih popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi na domak luke.
U jednoj brzopletoj anticipaciji skloni smo da vidimo tu karnevalsku kohortu i kao poslednju sli-ku koju če, u brzom preletanju slika, ugledati naš junák: plemenitu menažeriju irskih ekscentrika (kojima je na neki náčin i sam pripadao) kako se spušta duž Lifija, sve negde do sidrišta, gde nestaje kao u paklu.
Crna Bara
Gould Verskojls je roáen u jednom od tih da-blínskih predgrada na domak luke, gde je slušao
22
pisak brodová, taj prodorni jauk koji kazuje prav-doljubivom mladom srcu da postoje svetoví i narodí i izvan Dubh-Linna, te crne bare u kojoj smrad i nepravda pritiskuju više nego drugde. Na příměru svog oca, koji se od potkupljivog carínika uzdigao do joŠ bednijeg (u morálnom smislu) činovnika, i od strasnog Parnelovca do ulizice i puritanca, Gould Verskojls je stekao odvratnost prema svojoj otadž-bini, odvratnost koja je samo jedan od vidová izo-pačenog i mazohističkog rodoljublja: »Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot«, zapisuje Verskojls u svojoj devetnaestoj go-dini ovu surovu rečenicu koja se više odnosi na Irsku nego na roditelje.
Zamořen uzaludnim naklapán j ima u mračnim pivnicama gde se kuju lažne závere i gde smišljaju atentáte Iažni sveštenici, pesníci i izdajnici, Gould Verskojls upisuje u svoju beležnicu rečenicu koju izgovara neki visoki kratkovidi student, i ne slutečl da če te njegove reči imati tragične posledice: »Ko-god ima malo samoljublja, ne može podnětí da ostane u Irskoj i odlazi u ižgnanstvo, bežeči iz zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera.*
Ovo je zapisano pod dátumom od 19. mája 1935.
U avgustu te iste godine ukrcava se na trgovaČ-ki brod Ringsend koji plovi za Maroko. Posle tro-dnevnog zadržavanja u Marselju, Ringsend isplov-ljuje bez jednog člana posadě; tačnije govoreči, mesto radiotelegrafiste Verskojlsa zauzima neki novaj-lija. Februára 1936, Goulda Verskojlsa nalazimo kraj Gvadalahare, u petnaestoj anglo-američkoj bri-gadi koja nosi ime legendarnog Linkolna. Tada mu je dvadeset i osam godina.
23
Izbíedele fotografije
Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje. Život Goul-da Verskojlsa nejasno se brka sa životom i smrcu mlade španske republike. Posedujemo samo dva snímka; sa nepoznatim borcem pored ruševina ne-kog svetilišta. Na poleáini, ispisano Verskojlsovom rukom: »Atcázar. Viva la RepublicaU Njegovo vi» soko čelo pokřiveno je do pola baskijskom kapom, na usnama mu lebdi osmeh u kojem se moře čitati (iz današnje perspektivě) trijumf pobedniJíA i gor-čina pobeáenih: protivurečni odblesci koj i grade, poput bore na čelu, šenku stamene smrti. Grupni snimak sa dátumom od 5. novembra 1936. Snimak je vrlo nejásán. Verskojls je u drugom redu, još uvek sa baskijskom kapom nakrivljenom na Čelo. Pred postrojenom četom pruža se neki izrovan pre-deo i ne bi bilo teško poverovati da se nalazimo na groblju. Da li je to počasna Četa koja je ispalila salve u nebo ili u živo meso? Lice Goulda Verskojlsa ljubomorno Čuva tu tajnu. Iznad postrojenili voj-nika, u dalekim modrim visinama lebdi aeroplan, kao raspeče.
Oprezno domišljanje
Vidim Verskojlsa kako se povlači iz Malage, peške, u kožnom kaputu kojeg je skinuo sa rnrtvog falangiste (ispod kaputa bilo je samo golo mršavo telflCi srebrni krst na kožnoj vrpci); vidim ga kako juriša na bajonet, nošen svojim sopstvenim pokli-čem kao krilima anděla istrebljenja; vidim ga kako se nadvikuje sa anarhistima koji su svoju crnu za-
24
stavu istakli na golim padinama kraj Gvadalahare, spremni da umru nekom uzvišenom i besmislenom smrcu; vidim ga kako sluša, pod usijanim nebom, negde kraj nekog groblja u blizini Bilbaoa, predava-nja u kojima se, kao pri stvaranju sveta, razgrani-čavaju smrt i život, nebo i zemi j a, sloboda i tira-nija; vidim ga kako ispaljuje čitav šaržer u vazduh na avione, nemočan, da bi odmah zatim pao, zasut vatrom, zemljom i Šrapnelom; vidim ga kako trese mrtvo telo studenta Armana Žofroa, koj i je umro na njegovim rukama, negde u blizini Sentandera; vidim ga kako sa prljavim závojem na glavi leži u improvizovanoj bolnici na domaku Gihona, sluša-juči buncanja ranjenika, medu kojima neko doziva boga na Írskom; vidim ga kako govori sa nekom mladom bolničarkom koj a ga uspavljuje kao dete, pevajuči mu pesmu na nekom njemu nepoznatom jeziku, da bi, u polusnu, opij en morfijumom, video još samo kako se ona penje u krevet nekog Poljaka sa amputiranom nogom i čuo odmah zatim, kao u košmaru, njeno bolno ljubavno roptanje; vidim ga, negde u Kataloniji, kako sedi u improvizovanom štábu bataljona kraj Morzea i ponavlja očajničke pozive u pomoc, dok rádio iz obližnjeg groblja emituje vedre i samoubilačke pesme anarhista; vidim ga kako pati od konjunktivitisa i od dijareje; i vidim ga kako se, go do po jasa, brije pored bunara čij a je voda zatrovana.
Meäučin
Krajem maj a 1937, negde u predgracíu Barcelone, Verskojls traži raport kod komandanta bataljona. Komandant, koj i je tek prevalio Četrdesetu,
25
liči na dobro držeceg starca. Nagnut nad pisadim stolom, stavlja svoj potpis na smrtne presude. Nje-gov zamenik, zakopčan do grla i sa sjajnim lovac-kim čizmama, stoji kraj njega i pritiskuje upij ač posle svakog potpisa. U sobi je spárno. Komandant bríše lice batistanom maramicom. U daljini se čuj u ritmične eksplozije granata teskog kalibra. Komandant daje rukom znak Verskojlsu da govori. »Šifrované poruke dospevaju u nepoželjne ruke«, kaže Verskojls. »U čije?« pita komandant, pomalo od-sutno. Irac okleva, pogledajuči podozrivo u zame-nika komandanta. Komandant tada prelazi na rečník sa Verdena: »Kaži, sinko, u čije ruke.« Irac čuti za trenutak, zatim se naginje preko stola i šapne mu nešto na uvo. Komandant ustáj e, prilazi Verskojlsu, prati ga do vrata i tapše ga po ramenu kao što se tapšu regrúti i zanesenjaci. To je sve.
Poživ na putovanje
KoŠmarnu noc izmedu tridesct i prvog mája i prvog juna (1937) Verskojls provodí kraj Morzea, šaljuči stroge poruke na isturene položaje prema brdima Almeire. Noc je sparná i osvetljena raketa-ma koje daju predelu izgled nestvarnog. Pred svita-nje, Verskojls predaje Morzea někom mladom Bas-kijcu. Irac odlazi u Šumu, na desetak koraka od radio-stanice, i, iscrpljen, leže u viaznu trávu, licem prema zemlji.
Budi ga štapski kurir. Verskojls pogleda prvo u nebo, zatim na svoj sat: nije spavao viŠe od četr-deset minuta. Kurir mu predaje zapovest, tonom koji nije u skladu sa njegovim činom: u luci se na-
26
lazi brod na kojem ne funkcioniše rádio; izvršiti popravku; po obavljenom poslu, izveštaj podneti pomocníku komandanta; Viva la Republica! Vers-kojls hita u Šator, uzima kožnú torbu sa alatom i odlazi sa kurirom prema luci. Na vratima carinar-nice neko je tokom noči ispisao belom bojom koj a se još sliva pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE. Na otvorenom moru, daleko od doka, nazire se kroz jutarnju izmaglicu silueta nekog broda. Kurir i mor-nari u čamcu kraj mola izmenjuju nepotrebne lo-zinke. Verskojls seda u čamac i ne osvrnuvši se prema obali.
Okovaná vrata
Naokolo plutaju nagorele daske, po svoj prilici ostaci nekog broda koji jě tokom noči torpedován u blizini obale. Verskojls posmatra pepeljasto more i to ga, po svoj prilici, seča prezrene í prezrenja dôstojne írske. (Ne možemo poverovati da u tom pre-zrenju nema i trunke nostalgije.) Njegovi saputnici čute, zauzeti svojim teškim veslima. Dospevaju ubr-zo u blizinu broda i Verskojls primecuje da ih prate sa gornje palube: kormilar je dodao dalekozor ka-petanu.
Evo nekih tehničkih pojedinosti, možda nevaž-nih za dalji tok priče: to je stari drveni parobrod od nekih petsto tona i zvanično převozí antracit za francusku luku Ruan. Bakarni delovi — rukohvati, zavrtnji, kvake, prozorski okviri — skoro su zeleni od patine, a brodská zástava, prckrivena ugljenom prašinom, teško se može identifikovati.
Kada se Verskojls popeo uz klizave brodské ste-penice od uzadi, pračen dvojicom mornara sa čamca
27
(jedan mu je uzeo iz ruke kožnu torbu kako bi se gost lakše popeo), na palubí vise nije bilo nikog. \ Ona ga dva mornara odvedoše u jednu prostoriju u potpalublju. Prostorija je prazna a vrata okovaná onom istom bronzom bez s jaj a. Verskojls čuje kako se ključ okrece u bravi. U istom času shvata da brod isplovljuje; kao što shvata, pre s besom nego s úžasom, da je uleteo u klopku, naivno kao kakav žuto-kljunac.
Putovanje je potrajalo osam dana. Tih osam dana i noči Verskojls je proveo u potpalublju, u te-snoj kabini kraj mašinskog odeljenja, gde je za-glušna buka mašina sakatila, kao žrvanj, tok njego-vih misii i njegova sna. U nekom Čudnom.pomirenju sa sudbinom (sasvim prívidnom, videčemo) on nije udarao* pesnicom u vrata, nije dozivao u pomoč. Nije izgleda čak ni pomišljao na bekstvo, uostalom uzaludno. Umivao se u jutro nad limenim lavaboom bez ogledala, pogledao bi hranu koju su mu tri puta na dan dodávali kroz okrugli prozor na okovanim vratima (haringe, lososi, crni hleb), zatim bi, ne okusivši nista sem vode, ponovo legao na tvrdi mor-narski krevet bez posteljine. Zurio je kroz prozor kabíne u jednoliko talasanje pučine.
Trečeg dana, Verskojls se budi iz košmarnog sna: na uskoj klupi nasuprot njegovom Iežaju sede dva čovéka i čutke ga posmatraju. Verskojls se na-glo uspravlja.
Saputnici
Plavih očiju i zdravih, belih zuba, saputnici se smeše Verskojlsu prijateljski. Sa nekom neprirod-nom učtivošdu (neprirodnom za mesto i trenutak),
28
i oni naglo ustaju i izgovaraju svoja imena uz lako klimanje glave. Verskojlsu, koji se takočte predstavi, slogovi njegovog sopstvenog imena odjednom se učiniše sasvim nepoznatim i tudim.
Sledečih pet dana tri su čoveka provela u tesnoj i vreloj kabini iza okovanih vrata u strašnoj hazard-noj igri nalik na poker u troje u kojem se gubitak plača životom. Prekidajuči. diskusiju samo da bi po-jeli na brzinu parče sasušene haringe (četvrtog dana putovanja i Verskojls je počeo da jede) ili da bi osvěžili osušena usta i odmorili se od sopstvenog nadvikivanja (i tada bi nesnosna buka mašina po-stajala samo naličje tišině), tri su čoveka govorila
0 pravdi, o slobodi, o proletáři jatu, o ciljevima re-volucije, zapenjeno dokazivali svoja uverenja, kao da su namerno izabrali tu polumračnu prostoriju broda u medunarodnim vodárna kao jedini mogučni objektivan i neutralan teren za ovu strašnú igru argumenata, strasti, uverenja i fanatizma. Neobri-jani i znojavi, zavrnutih rukáva i ispoŠčeni, raspra-vu su prekinuli samo jednom: kada su, petog dana putovanja, dva posetioca, (za koje známo, pored njihovih imena, još samo toliko da su imali oko dvadeset godina i da nisu bili članovi posadé broda) ostavili Verskojlsa několiko sati nasamo. Za to vre^ me Irác je čuo, kroz zaglušnu buku mašina, kako sa palube dopiru zvuci nekog fokstrota, koji mu se učini poznatim. Pred ponoč muzika je naglo zamrla
1 posetioci se vratiše, podnapiti. Saopštiše Verskojl-su da je na brodu slavlje: na osnovu kablograma koji je rádio telegraf ista primio tog istog popodneva, brod Vitebsk je promenio ime u Ordžonikidze. Po-nudiše ga votkom. Ovaj odbi ponudu, u strahu da
29
ne bude otrovan. Mladiči to shvatiše i ispiše votku smejúci se Irčevom nepoverenju.
Iznenadni i neočekivani prestanak buke mašina naglo je prekinuo razgovor u kabini, kao da je taj ubitačan ritam bio rituálna pratnja koj a je sve dotle dávala snagu i polet njihovim mislima i njihovim argumentima. Sada su čutali, sasvim zanemeli, i osluškivali pljuskanje talasa o bokové broda, bat koraka po palubi i dugo klizanje teških lanaca. Bila je prošla ponoč kada su se otkljuČala vrata kabíne i kada su tri Čoveka napustila svoje boravište puno opušaka i ríbljih kostiju.
Lisice
Vitebsk-Ordionikidze bio se usidrio na pučini, devět mil j a od Lenjingrada. Iz snopa dalekih sve-tiljki na obali, uskoro poče jedna da se izdvaja i da se uvečavai a vetar donese, kao prethodnicu, buku snažnih motora čamca koj i se bližio brodu. Tri čoveka u uniformi, jedan u Činu kapetana i dva bez oznake čina, pridoše Verskojlsu i uperiše u n j ega svoje revolvere. Verskojlš podiže ruke. Oni ga pre-tresoše, zatim mu vezaše uže oko struka. Verskojlš posluŠno side niz stepenice od užadi i zauze mesto u motornom čamcu, gde ga privezaše lisicama za bakarni naslon sedišta. Posmatrao je avetinjsku siluetu broda osvetljenog snopom reflektora. Video je kako niz stepenice od užadi spuštaju, sa konop-cem vezanim oko struka, i njegova dva saputnika. Uskoro su sva trojica sedela jedan kraj drugog, ve-zani lisicama za polugu sedišta.
30
Pravedna presuda
Ostače po svoj průici tajná za istraživace savre-menih ideja praví ishod one bitke rečima i argumen-tima koju su tokom šest dana i noci vodili Irác Gould Verskojls i njegova dva saputnika. Káo Što če ostatí tajná, psihološka i pravno krajnje zanim-Ijiva, da li je mogučno da čovek, pritešnjen strahom i očajanjem, bude u stanju da snagu svojih dokaza i svog iskustva izoštri do te mere da bez spoljnjeg pritíska, bez přímené sile i torture, poljulja u svesti druga dva čoveka sve ono Što je u njih ugradivano tokom dugog niza godina, vaspitanjem, lektirom, navikom i dresurom. Jer možda i ne treba smatrati sasvim proizvoljnom odluku sudskog veča koje je, po nekoj višoj pravdi, izreklo istu strogu osudu (osam godina zatvora) svákom od trojice učesnika duge igre ubeáivanja. Jer ako i poverujemo da su ona dvojica (VjaČeslav Ismailovič Zamoida i Konstantin Mihailovič Šadrov, tako su se zvali) uspeli da u teškoj i iscrpljujučoj ideološkoj polemici po-Ijuljaju izvesne sumnje koje su se javile u glavi re-publikanca Verskojlsa (sumnje koje su mogle imati dalekosežne posledice), postoj ala je i sasvim oprav-dana bojazan da su i oni sami pretrpeli pri tom po-gubni uticaj izvesnih protivdokaza: iz nemilosrdne bitke ravnopravnih protivníka, kao iz krvavé borbe petlova, niko ne izlazi neoštečen, bez obzírá na to kome de pripasíi tašta sláva pobednika*
* Za vřeme istrage, Verskojls če tvráoglavo poricatt da je onog kobnog dana, prilikom raporta, došapnuo ko-mandanta batatjona da šifrované poruke dospevaju u Moskvu; on tada jol ni je mogao znati da je pred istraziteljem stajao izveštaj zamenika komandanta u kojem su VerskojU
31
Finále
Tragove dvojice Verskojlsovih pratilaca gubimo u Murmansku, na obali Barentsovog mora, gde su jedno vřeme, tokom strašne zime 1942, ležali u istom odeljenju logorske ambulante, poluslepi i iscrpljeni od skorbuta: zubi im behu poispadali i ličili su na starce,
Gould Verskojls je umoren novembra 1945, u Karagandi, posle neuspelog pokušaja bekstva. Nje-gov zaledeni golí leš, vezan žícom, okrenut naglavce, bio je ízložen pred Iogorskím ulazom kao opomena onima koj i su sanjali nemoguče.
Post scriptum
U spomen-knjizi pod naslovom Ireland to Spain, koj u je izdala dablinska federacija veterána, ime Goulda Verskojlsa pogrešno je zavedeno medu sto-tinak irskih republikanaca palih u bici kod Brunete. Tako je Verskojls doživeo nemilú slávu da bude pro-glašen mrtvim nekih osam godina pre svoje stvarne smrti. Cuvena bitka kod Brunete, u kojoj sé hrabro borio bätaljon Linkoln, odigrala se u noci izmedu osmog i devetog jula 1938. godine,
sove reči, koje sa sadrzavale opasnu i svetogrdnu sumnju »da sovjeíska tajná policija nástojí dográbiti komandne polóiaje u Republikánsko} armiji* hile ponovljene doslov-ce. Jedan kratak susret sa sämim pomocníkom koman-danta — čeljustnikovim — na tranzitnoj stanici u Karagandi, rasvetliče mu tu tajnú: komandant je saopštio svom ;?močniku Verskojlsovu poverljivu izjavu kao da je reč o nekom dobrom vicu.
32
MEHANIČKI LAVOVI
Hommage ä André Gide
Ljudina
Jediná istorijska ličnost u ovoj priči, Eduar Erio, voda francuskih radikála, predsednik komisije inostranih poslova, gradonačelnik Liona, narodni poslanik, muzikolog itd., zauzeče ovde možda nedo-voljno značajno mesto. Ne stoga, kažimo to odmah, sto je od manjeg značaja za tok same priče od one druge osobe koja. se ovde pojavljuje, neistorijske ali i ne man j e stvarne, nego naprosto zato sto o isto-rijskim ličnostima postoje i druga dokumenta. Ne zaboravimo: Eduar Erio bio je i sam pisac i memo-rijaíista*, političar od velikog ugíeda, Čija se biogra-fija može nači u svakoj iole pristojnijoj enciklo-pediji.
Jedno svedočanstvo daje ovakav opis Erioa: »Krupan, snažan, širokih ramena, čoškaste gíave pokrivené gustom čekinjastom kosom, lica kao kosi-rom istesaná i presečena kratkim gustim brcima, taj je čovek odavao utisak veliké snage. Njegov glas, divan vec po sebi, prilagoden najtananijim zasenče-njima i najmodularnijim akcentima, lako je domi-
* Mme Récamier et ses amis; La Russie nouvelle; Pourquoi je suis radical socialiste; Lyon n'est plus; Forét normande; Jadis; Souvenirs; Vie de Beethoven etc.
1 Grobnlca za Borisa DavidoviČa
33
nirao nad svakim metežom. Znao je njime da vláda majstorski, kao Što je znao da vláda majstorski i izrazom svoga lica«. Isto svedočanstvo daje ovakav opis njegovog karaktera: »Bio je to pravi spektakl videti ga za govornicom gde prelazi s ozbiljnog na šaljiv ton, od poverljivog do^jerihonskog objavlje-nja nekog príncipa. A pojayi li se neko ko mu pro-tivureči, on prihvata taj mali izazov i, dok taj drugi razlaže svoj stav, jedan se širok osmeh razlíva po licu Eduara Erioa — preuranjeni predznak jedné sverazarajuce primedbe koj a če netom izazvati buru smeha ili aplauza a na sveopštu konfuziju sagovor-nika uhvačenog u stupicu. Taj je osmeh, istina, ne-stajao čim bi kritika bila izrečena uvredljivim tónom. Takvi bi ga napadi dovodili do besa i izazivali u njemu' žestoku reakciju, utoliko pre što je on uvek bio na oprezi — osetljivost koju su mnogi pro-glašavali sujetom*.*
Ona} drugi
O drugom vážnom učesniku ove priče, A. L. Če-Ijustnikovu, známo pouzdanije samo toliko da je imao oko četrdeset godina, da je bio visokog rasta, malo pogrbljen, plavokos, da je bio brbljiv, hvali-savac i ženskar i, do skorá, urednik ukrajinskog lista Nova zora. Igrao je odlično poker i ajnc i znao je da svira na harmonici polke i častuške. Ostala svedočanstva o njemu jako su protivurečna, pa sto-ga možda i nevážna. No ja ih zapisujem, iako neki izvorí návode na opravdanu sumnju: da je bio politickí komesar u španskom gradanskom ratu i da se
* André Ballit, Le Monde od 28. marta 1957.
34
istakao u konjičkom puku u borbama kod Barcelone; da je jedné noci spavao sa dvě bolničarke iako pod malaričnom visokom temperaturom; da je nekog Irca, osumnjičenog za sabotažu, prevarom doveo na sovjetski teretni brod Ordionikidzc a pod izgovorom da treba na brodu da se popraví radio-primopredajnik; da je (uostalom) lično poznavao Ordžonikidzea; da je tokom tri godine bio ljubavnik žene jedné vrlo-vrlo poznáte ličnosti (i da je úpravo zbog toga dospeo u logor); da je u školskoj amater-skoj družím u Voronežu ígrao Arkadija u komadu Ostrovskog Šumá.
Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i nepouzdanošču, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih priča, ona koja se odnosí na Erioa, makoliko izgledala na prvi pogled kao plod fantazije, vredna je da se zabeleži. I j a to činím ovde dakle zato sto u n jenu verodostojnost tesko može da se posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da sú izvesne Čeljustnikovljeve priče, makoliko neobične, ipak zasnovane na stvarnim dogada-jima. A kao najpouzdaniji dokaz može da nam poslúži činjenica da je priču koja sledi potvrdio na izvestan náčin sam Eduar Erio, jedna blistava inte-ligencija (»une intelligence rayonnante«), kako je s pravom rekao za njega Daladje. Ispričaču dakle taj davni susret izmedu Čeljustnikova i Erioa onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata kojí zatrpavaju priču, a sumnji-čavog i radoznalog čitaoca upučujem na navedenu biblÍQgrafiju gde če naci potrebne dôkaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredeíío za nekí drugi oblík saopŠtavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao da upotrebím na uobičajeni na-
35
čin. Ali dve rae stvari sprečavaju u tome: nepogod-nost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi návode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje pisců varljivu ideju da stvára svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.)
Telefon i revolver
Te studené novembarske noci hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni sarad-nik lokalnog lista, zadužen za pitanja kultuře i borbe protiv religije, spavao je, go kao od maj ke, u velikom plemičkom krevetu u toploj sobi ria t řečem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinové boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeča i rublje bili razbacani svuda po sobi i izmešani, u neredu (znak strašne hitnje) sa svile-nim ženskim rubljem. U sobi se osečao topil vonj znoja, votke i kolonjske vode.
Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izade na scénu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nade nigde svoju odečti. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga poživa j u na scénu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, sedí zapravo, go i díakav, nemočan da pokrene udove. Odjednom kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu světlost boČnih reflektora koj i ga *>svetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopo-va, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihové glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokraj inskog ko-miteta, a medu njima jasno razabira i svetlu čelu
36
druga M., glavnog urednika Nove zore, koj i se zace-nio od smeha i koj i mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljust-nikovljevu) muškost. A zvonce iz Šminkernice jednako zvoní, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustni-kovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upaíile závese i da če istog ovog časa doci do opšte bežanije i panike, a on ce ostati tu, na sceni, go kao od májke, i nepokretan, izložen milosti plamená. Desna mu se ruka naglo oslobada začaranosti i, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staro j dobro j navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na nočnom ormaru i pri tom obara čaŠu s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u n jih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probudena i sama žvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom zacutao i njima laknu. Nastaje muČno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počin j e ponovo da zvrji. »Ustani«, kaže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prílazi usplahirenoj ženi, poljubi je izmeáu bujnih grudi i kaže joj: »Podigni slušalicu«. Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrče svojim kožním kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: »Koga? Čeljustnikova?« (Muškarac stavlja prst na usta.) »Pojma nemam«. (Pauza). Zatim žena spušta slusalicu, u kojoj se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u f otel ju.. »Iz Rajkoma«. (Pauza). »Kažu da je hitno«.
37
Fasciklu
Pre nego sto se vratio u svoj hládni stan na Sokolovskom prospektu, Čeljustnikov se dugo mo-tao po zavejanim ulicama. IŠao je zaobilaznim pu-tem, uz Dnjepar, tako da mu je bio potreban či tav sat da stigne kuči Skinuo je kožni kaput, nalio času votke i upalio rádio. Ni je prošlo ní pet minuta, telefon je zazvonio Pustio je da zvoní tri puta, a onda podiže slušalicu. Na trenutak je odglumio da je izne-naden ovim kasnim pozivom (vec je bilo prošlo dva), a onda reče da če, kad je vec stvar hitna, stiči naj-dalje za pola sata. Samo da se obuce, jer se úpravo bio skinuo. U redu, odgovaraju mu, poslače po njega kola, stvar je hitna. Drug Pjasnikov če mu s ve obja-sniti usmeno.
Drug Pjasnikov, sekretár Raj koma, prešao je na stvar bez okolišenja: sutra oko jedanaest pre pôdne s tíže u Kijev gradanin Eduar Erio, voda fran-cuskih radnika. Čeljustnikov reče da je čitao u novi-nama o njegovom dolasku u Moskvu, ali da nije znao da če posetiti i Kijev. Pjasnikov ga onda upita da li zna on, Čeljustnikov, od kolike je vaznosti poseta jednog takvog čoveka. Ovaj reče da zna (mada mu nije bilo baš najjasnije u čemu je značaj te poseté i kakvu on ima u svému tome ulogu). Kao da je shvatio Čeljustnikovljevu neupučenost, Pjasnikov mu poče objašnjavati: gradanin Erio, uprkos svojim simpatijama, gaji izvesne tipično buržoaske sumnje prema tekovinam a revoluci je. Naveo je mno-ge pojedinosti iz života i rada Eduara Erioa, nagla-sio njegovo sitnoburžoasko poreklo, citirao mnoge njegove stavové, naveo njegovu ljubav prema kla-sičnoj mužici^i prema naprednim pokretima u svetu
38
i naglasio ulogu koju je odigrao u priznavanju zem* Ije boljševika (tako je rekao: stran boljševikov) od strane Francuske. Najzad Pjasnikov izvadi iz fioke pisačeg stola jednu fasciklu i poče da je lista. »Evo«, reče, »na primer ovo. Citiram: Nemogučno je čak i jednom nereligioznom Francuzu (kao sto vidite, Erio se oslobodio religioznih predrasuda... ako mu je verovati), Čak i jednom nereligioznom Francuzu, dane digne svoj glos protiv proganjanja svestenika; (drug Pjasnikov tu ponovo zastade i podiže pogleá na Čeljustnikova: »Razumete?« Čeljustnikov kimnu glavom, a Pjasnikov dodade: »Za njih su sveštenici jos uvek neka vrsta svetih krava, kao kod naših mužika... ondašnjih, naravno«), jer i to predstaví j a takode atak na slobodu mišljenja. Atak uostalom sasvim nepotreban... I tako dal je, i tako dalje«, reče Pjasnikov i zaklopí fasciklu. »MisIim da varn je sad sve jasno?« — »Da«, reče Čeljustnikov i nali sebi čašu vode. Ostao je u kabinetu druga P jasni-kova do četiri ujutro. A več u sedám bio je na no-gama. Do dolaska voza ostalo mu je bilo ravno četiri sata.
Sati i minuti
To značajno jutro u životu A. L. Čeljustnikova odvíjalo se, sat po sat, ovako: u sedám, budenje, telefónom. Čeljustnikov ispija našte srca čašu votke, umiva se u hladnoj vodi, go do pojasa. Oblaci se, glanca čizme. Za doručak prži jaja na primusu, jede ih s kiselim krastavcima. U sedám i dvadeset tele-fonira u Raj kom. Drug Pjasnikov govori preko za-logaja, izvinjavajuči se: nije napuštao kancelariju
39
cele noci, odremao je malo u fotelji, za stolom; pita Čeljustnikova da li se oseča dobro; zakazao mu je, veli, sastanak sa Avramom Romaničem, šminkerom, u foajeu pozorišta (ulaz za glumce) za četiri posle pôdne; neka bude tačan. U sedám i dvadesetpet tele-fonira Nastasji Fedotjevnoj. Posle duge pauze (odo-zdo vec trúbe kola posiata iz Raj koma), čuje uspla-hireni glas žene glavnog urednika Nove zore. Ona ne može nikako da shvati kako su mogli, sinoč, da ga traže kod n je. Ona je očajna. Ako M. (to jest njen muž) dozná za stvar, ona če se otrovati. Ona neče moči podneti tu šramotu. Da, da, otrovati; mišo-morom. Čeljustnikov jedva uspeva da kroz bujicu njenih reči, tepanja, jecaja i Šaputanja proturi koju reč utehe: neka ona ništa ne brine, sve je to slučaj-nost, on če joj več stvar objasniti, ali sad mora hitno da křene, dole ga čekaju kola. A na mišomor i da ne pomišlja... U sedám i po séda u crni automobil koji ga čeka pred kučom; nešto pre četvrt do osam stiže u Raj kom. Drug Pjasnikov ima podnadule cr-vene očí; ispijaju po jednu votku, zatim se dogo-varaju i telefoniraju od osam do devět i po, iz dve kancelarije, kako ne bi smetali jedan drugom. U devět i po drug Pjasnikov, čije su oči kao u zeca, pritíska jedno od dugmadi na velikom pisačem stolu od orahovine i Čistačica unosi čaj na poslužavniku. Dugo srču vreli Čaj, bez reči, smešeči se jedan drugom, kao ljudi koji su obavili težak i odgovoran posao. U deset sati odlaze na stanicu i proveravaju obezbedenje. Drug Pjasnikov zahteva da se skine transparent sa natpisom Réligija je opijum za. národ i da se zameni na brzu ruku jednim drugim, sa po-malo metafizičkim prízvukom: Živelo šunce, dole noc. Tačno u jedanaest, kada voz sa visokim gostom
40
ulazi na peron, Čeljustnikov se oťlvaja iz odbora za doček i stáje sa strane medu oficire iz obezbedenja, koji, u civilu i sa prtljagom, predstavljaju slučajne i radoznale putnike koji spontanim aplauzom doče-kuju prijateljskog gosta iz Francuske. Pošto je jed-nim hitrim pogledom osmotrio Erioa (učinio mu se nekako beznačajnim, val jda zbog beretke), Čeljustnikov izade na sporedni izlaz i hitro se odveze kolima.
Kada je stigao pred Sof i j ski sabor bilo je tačno dvanaest sati.
Prostost
Katedrála Svete Sofije izgradena je kao mutna uspomena na slavné dane Vladimíra, Jaroslava i Iz-jaslava. Ona je samo daleki model korsunskog ma-nastira, nazvanog tako po »svetom gradu« Kersonu ili Korsunu. Hronika učenog Nestora beleži da je več kněz Vladimír doneo iz Korsuna, grada svog krštenja, ikone i statue crkvene kao i »četiri bron-zana konja«.* Ali izmedu tog prvog kamena za te-melje crkve što ga je postavio blaženopoČivši Vladimír i istorije Svete Sofije protečiče još mnogo vode, krvi i leševa slavnim Dnjeprom. Stará če se slovenska božanstva još dugo opirati slávnom kaprisu ki-jevskog princa koji prihvata jednobožačku veru hřišti jánsku, a paganski ce se ruski národ boriti sa
* »Četyre koni mediani«. Po svoj prilici trebalo bi ovo čitati, koko tvrdé nekt strnčnjaci, »četiri ikoni mediani«. Mi u ovoj leksičkoj dvojnosti vidimo u prvom redu přimet sudara i proíimanja dva idolopoklonstva: paganskog i hri-ščanskog.
41
paganskom surovošču protiv »sinova Dag-Boga« i još če dugo puštati svoje ubojne strele i kopija niz větrové, »decu Striboga«. Surovost pravovernih nijc medutim manje surová od paganske surovosti, a fa-natizam verujučih u tiraniju jednog boga mnogo je žesči i efikasníji,
Slavni Kijev, májka ruskih gradova, imače po-četkom jedanaestog veka oko četiri stotine crkava i, po kazivanju Djetmara od Merzeburga, biče »riva-lom Konstantinopolja i najlepším biserom Vizan-tije«. Privolevši se tako vizantijskom carstvu i veri, Rusija če, kroz pravoslavlje, pristupiti jedno j drev-noj i rafinováno j civilizaci ji, ali če zbog svoje šizme i odricanja od rímske vlasti biti ostavljena na milost i nemilost mongolskih osvajača i neče moči da ra-čuna na záštitu Evropě. Ova šizma dovešče pak do izolaci je ruskog pravoslaví j a od Zapadá; crkve če se graditi na znoju i kostima mužika, ne znajuči za visoki zamah gotskih tornjeva, a ú doménu osečanja Rusija neče biti zahvačena viteŠtvom i »tuči če svoje žene kao da kult dame nikad nije postojao«.
Sve je to manje-više ispisano na zidinama i fre-skama Kijevo-Sofijskog sabora. Ostalo su samo isto-rijske datosti od manjeg značaja: osnovao ga je Jaroslav Silni (1037), u vecni spomen dana kada je odneo pobedu nad paganskim Pečenjezima. A da májka svih ruskih gradova, Kijev, ne bi imao šta da zavidi Konstantinopolju, on naredi da se uz portál crkve sagrade velelepna Zlatna Vrata. Sláva je ta bila kratkog veka. Mongolské su horde, poku-Ijavši iz stepe (1240), sravnile slavni grad Kijev s a zemljom. Ali Sveta Sofija več je bila ruina: hiljadu dvesto četrdesete srušili su se njeni svodoví, u isto vřeme kadá i svodoví crkve zvane Desjatnaja, po-
42
biVŠi na stotine Kijevljana koji se behu u njih sklonili kako bi izbegli suroví masakr koji im behu spre-mili Mongoli. U svom Opisu Ukrajine, objavljenom u Ruanu 1651, gospar od Boplana, normanski ple-mič u službi poljskog kralja, beleži reči nalik na epitaf: »od svih kijevskih crkava ostadose samo dve za spomeň narastaj ima; a ostale su samo žalosne ruine: reliquiae reliquiarum«.
NajČuveniji mozaik ove crkve, Bogorodica Jcoja blagosilja, bejaše slavljena od Kijevljana pod nazi-vom »nerušimaja stená«, nerazrusivi zid — daleka aluzija na dvanaesti stih Himne akatista. Legenda medutim opravdava taj naživ na drugi náčin: prilikom rušenja crkve, svi židovi se behu oburvali, osim apside, koja je ostala neoštečena blagodareči Devici-matroni u mozaiku.
Cirkus u božjoj kuči
Makoliko se na prvi pogled činilo da je izvan osnovnog toka naše priče (videčemo, uostalom, da je to udaljavanje sasvim prividno), ne možemo da ne spomenemo na ovom mestu one čudnovate freske koje ukraŠavaju zidove kružnih stepeništa Što vode na gornji sprát, odakle su prinčevi i boljarí, njihovi gosti, mogli da prisustvuju bogoslužeňju ne izlazeči iz dvora. Te su freske otkrivene ispod sve-žeg sloja 1843, ali zbog hitnje i radoznalosti, majke otkriča i sagrešenja, restauracija je bila obavljena krajnje aljkavo: staroj patini, sjaju zlata i odežde, bejaše dodat skorojevički sjaj bogatstva i raskoši boljarske. Ali izvan ovoga, prizori bejahu ostali ne-taknuti: pod modrim podnebljem Bizanta, hipodrom
43
i cirkus, a u prvom planu, u počasnoj loži, imperátor i imperatorka okruženi svojom svitom; konju-šari iščekuju iza barijere da puste svoje propete ate u arénu; ratnici tvrdá lica, naoružani kopljima, pra-čeni gomilom kerova, progone divlje zveri; pelivani i glumci izvode svoje veštine na pozornici pod ved-rirh nebom; mišičavi atleta drži u ruci dugačku mot-ku po kojoj se, vesto poput majmuna, pentra jedan akrobata; gladijator naoružan sekirom ustremljuje se na ukrotitelja sa medvedom glavom.
Knjiga Konstantina Porfirogeneta koja govori
0 Ceremonijama na vizantijskom dvoru, daje nam, u poglavlju pod naslovom Gótske igre, smisao ovog poslednjeg prikazanja: »Zabave zvane Ludus gothi-cus održavaju se, po Volji Njegove Carské Milosti, svakog osmog dana posle praznika roždenija i tom se prilikom žvanice Nj. C. Milosti prerušavaju u Gote, stavljajuči na sebe obrazine i glave raznih surovin životinja«.
Toliko o prošlosti.
Plvara
Sad Kijevski Sofijski Sabor pod svojim viso-kim svodovima zaklanja deo pivaře Spartak, sušaru
1 stovarište. Ogromne dvadesetotonske cisterně, stav-Ijene na nogare od greda, rasporedene su duž zidi-na, a teške gvozdene bačve raštrkane su svuda izme-du stubova, do same apside. Šušara je na dva sprata, sa drvením rešetkama od visine prozora do arkáda. (Stalna temperatura od 11° Celzijusa izvanredno je pogodna za klijanje korisnih bakterija koje daju pivu specifičnu aromu.) Kroz jedan od bočnih pro-
44
zora koj i je skinut, prolaze aluminijumske cevi, povíjené kao sulundari, i vezu j u sušaru sa flotacijom koj a se nalazi u velikoj prizemnoj baráci na nekih sto metara od crkve. Skele i merdevine spajaju re-šetke, cevi i cisterně, a nakisli miris hmelja i sláda unosi medu drevne zidine miris beskrajnih stepá posle kiše. Freske i oltar prekriveni su (na osnovu jednog skorašnjeg dekreta) dugim jutanim kulisama koje su spuštěné niz zidove poput sivih barjaka. Na mestu gde je nekada stajala (tačnije řečeno gde i sada stoji, pod sivom koprenom) Přečistá, »začu-dena iznenadnom pojavom Arhangela«, sada je oka-čen portrét Oca Národa u teškom pozlačenom okvi-ru: rad akademskog slikara Sokolova, zaslužnog umetnika.Kroz snežnu vejavicu probij a se starica iz gomile i pokušava da poljubi ruku Blaženog, da je poljubi onako mužički, narodski, Ovaj se smeši stařici i stavlja joj ruku na rame, očinski. Vojnici, radnici i deca gledaju taj prizor zadivljenim pogle-dima. Ispod portreta, na istom ziau, gde se izmedu jute nazíre. mutna světlost dvaju prozora —- zidne novine i grafikom. Čeljustnikov, onako **mamuran i ošaumčen mirisom Iimelja, posmatra grafikon pro-izvodnje, kao da posmatra, u groznici, sopstvenu temperaturnu listu.
Ponovna restauracija
I. V. Braginski, »ucesnik revolucije, seljački sin, boljsevik«, glavni inženjer pogona, skida kačket, češe se po glavi, okreče hartiju u ruci i čita je valjda vec po treči put, bez reči. Čeljustnikov za to vřeme razgleda unutraŠnjost crkve, diže glavu prema viso-
45
kim svodovima, zaviruje iza skela, odmerava u sebi težinu kazana i cisterni, kalkuliše mrdajúci suvim usnama. Ovi ga visoki islikani svodoví podsečaju na malu drvenu crkvu u njegovom rodnom selu kada je, nekad dávno, sa svojim roditeljima odlazio na bogosluženja i slušao mrmljanje popova i pevanje pastve: *uspomena daleka i nes tvárna, koj a je bila zamrla u njemu, novom čoveku s novim pogledima na život. O onom sto se dal je zbilo toga dana u So-fijskom saboru, imamo svedočanstvo samog Čelju-stnikova: »Ivan Vasiljevič, učesnik revolucije, se-Ijački sin, boljševik, utrošio nam je dva sata drago-cenog vremena na uzaludno naklapán j e i ubediva-nje. Šmátrajúci da je ispunjenje mesečne norme u proizvodnji piva važnije od crkvenih prikazanja, zgužvao je naredbu Narkoma i bacio mi je u líce. Uprkos saznanju da vreme neumitno prolazi, ja sam pokušao da ga urazumim i da mu objasním da je u opštem interesu da se crkva osposobi za bogoslu-ženje. Naj zad sam ga, nemocar pred njegovom tvr-doglavošdu, odveo u kancelári j u i u četiri oka mu poverio tajnú, ne pominjuči ime žvanice. Ni taj argument nije mu bio do vol j an, kao ni několiko telefon-skih poživa koje sam sa poljskog telefona u njego-voj kancelariji obavio sa rukovodečim ljudima. Naj-zad sam morao da potegnem poslednji argument: uperio sam u njega svoj nagan. (...) Sto dvadeset zatvorenika dovedenih iz obližnjeg oblasnog logora pod mojim su ličnim rukovodstvom izvršili ponovnu restauraciju crkve tokom nepuna četiri sata. Jedan smo deo sušare prislonili uz zid i zakamuflirali ju-tanim pokrivačima i šatorskim krilom koje smo pre-bacili preko skela kao da je u pitanju s tvárna re-stauracija istočnog žida. Bačve i cisterně izneli smo
46
i otkotrljali na balvaníma (samo Ijudskom snagom i bez ikakve tehnike) u dvořiště barake gde se nala-zila flotacija .,. U petnaest do Četiri seo sam u kola i tačno u zakázáno vřeme bio sam u foajeu pózori-šta, gde me več čekao Avram Romanič\«
Brada i kamilavka
Navodimo i dalje svedočanstvo Čeljustnikova: »Drug Pjasnikov mu je (to jest Avramu Romaniču) bio sve objasnio i čak mu je, kako mi je kasnije re-kao, podneo na potpis izjavu kojom se ovaj obavě-zuje da ce cutati o svému kao o državnoj tajní. To je očigledno delovalo: ruke Avrama Romaniča drh-tale su dok mi je nameŠtao bradu. Mantiju sa Ijubi-častim pojasom i kamilavku pozajmili srno na revers iz fundusa pozorista, a u písmu upravi naveli srno da su nam te stvari potřebné za članove agit-brigade koj a se sprema da daje po selima i radním kolektivima představě antireligiozne sadržine. Avram Romanic se, dakle, nije višé raspitivao i sav se bio predao poslu; Čak su mu uskoro i ruke přestále da drhte. Neřna sta, bio je to čovek svoga posla! Ne samo Što je napravio od mene pravog prav-catog protojereja, nego mi je čak, po sopstvenoj inicijativi, stavio i lažan trbuh. »Kad ste viděli, re-kao je, kad ste viděli, graáanine Čeljustnikov, mr-šavog protu?« s čime sam se ja složio. I bez obzira na sve što se kasnije dogodilo s njim (o čemu ovde nemam nameru da govorim), tvrdím da je Avram Romanic zaslužan za celu stvar skoro u istoj ono-likoj meri koliko i ja sám: dao mi je několiko dra-gocenih saveta koj i su mi, bez obzira na činjenicu.
47
što sam več imao izvesno scensko iskustvo, bili od ogromnog značaja. »Graáánine Čeljustnikov«, rekao mi je vec sasvim zaboravivši na strah i ponesen svojim poslom, »nemojte ni na trenutak da smetnete s uma: brada, pogotovu ovakva brada, ne nosi se glavom, nego bistom, poprsjem. Stoga morate, sada odmah, za ovo krátko vřeme, da uskladite pokret glave i tela«. Čak mi je dao i několiko vrlo korisnih saveta što se tiče samog bogosluženja i pojanja — nauk koj i je, bez sumnje, stekao u pozorištu. (A mo-žda i u sinagogi, davp bi ga znao.) »Kad varn pone-stane reči, gradanine Čeljustnikov, mimi jaj te u basu. Mrmljajte što više, kao da se ljutite na pastvu. I prevrčite očima kao da proklinjete boga kome slu-žite makar i privremeno. A što se tiče pojanja...« — »Nemamo sad za to vremena«, rekao sam mu. »Pojačemo kasnije, Avrame Romaniču!«
Čizme malinové boje
Čeljustnikov se zadržao u šminkernici nešto više od jednog sata; relativno krátko vřeme kad se ima u vidu transformacija koju je doživeo. A. T. Kaša-lov, koga su svi zvali prosto Aljoša, šofér Rajkoma, onaj isti koji ga je dovezao, poljubio mu je ruku pri ulasku u kola. »To je bila neka vrsta generálne pro-be«, beleži Čeljustnikov, »i ona me sasvim oslobodila třeme koju sam osetio u trenutku kada sam ostao bez nadzora i saveta Avrama RomaniČa. U prvi mah sam pomislio da se Aljoša šali, ali sam se uskoro uverio da ljudskom lakoverju nema granica: da sam se bio pojavio sa cárskom krunom na glavi, on bi, nema sumnje, pao ničice u sneg i blato. Biče
48
potrebno još mnogo vremena i truda«, dodaje Čeljustnikov, ne bez gorčine i samoljublja, »da se iz muzické ruské duše iskorene tragovi mračne pro-šlosti i vekovne zaostalosti*.
(Kažimo odmah: Aleksej Timofejič nikad nije tokom svoje duge istrage priznao, ni pod najtežim mukama, da je toga dana bio namagarčen. Na suo-čenju sa Čeljustnikovim u islednikovoj kancelariji, nepun mesec dana posle tog dogadaja, on je tvrdo-glavo ostao pri s voj oj tvrdnji da je zapravo hteo samo da se poŠali sa gradaninom Čeljustnikovim. Uprkos telesnoj iscrpljenosti i slomljenim rebrima, on je sa priličnom uverljivošču branio svoj stav: kako je mogao da veru je da u kola séda proto jerej, kada je u pozorište dovezao gradanina Čeljustniko-va? Na pitanje: da li je tačno da je onoga dana — 21. novembra 1934 — tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, postavio pitanje »a sta sa gradaninom Čeljustnikovim, treba li da ga čekamo?« Aljoša je odgovorio odrečno. Na pitanje: Da li je tačno da je tobožnjem sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, rekao: »Uskoro če u Kijevu biti lakše sresti irvasa nego sveštenika«, odgovorio je takode odřečeno. Na pitanje: da li je tačno da ga je tobo-žnje svešteno lice, to jest drug Čeljustnikov, pitao izmenjenim glasom: »A šta če varna, sinko, svešte-nici?« a da je on, A. T. Kašalov, odgovorio: »Za dušu pomolitsja grešnuju«, optuženi je odgovorio takode odrečno.)
U pet i trideset crna se limuzina zaustavila kraj neosvetljenog crkvenog ulaza i protojerej-Čeljustni* kov zadignu skuté mantije i na trenutak blesnuše njegove sjajne Čizme malinové boje. »Da li sad shva-taš, durák«t reče Čeljustnikov Aljoši koji je buljio
< Crobiuca za Borisa Davidoviča
49
zabezeknuto čas u njegovu bradu, čas u njegove Čizme, »da li sad shvataš?*
Kadionica
»Bogosluzenje je počelo několiko minuta pre sedam«, beleži Čeljustnikov koji nam, uostalom, daje i detaljan tok celog ceremonijala. (No izvesna stvaralačka potreba da se živom dokumentu dodajú možda nepotrebne boje, zvuci í mírísi, to dekaden-tno sveto trojstvo modernih, ne dozvoljavaju mi da ne zamislim i ono čega u Čeljustnikovljevom tekstu nema: treperenje i pucketanje sveča u srebrnim či-racima donesením iz riznice kijevskog muzeja — i tu se dokument ponovo upliče u našu zamišljenu sliku —; odsjaj plamená na avetinjskim licima sve-taca, u lučnoj sferí apside, na naborima dugog hi-tona Device-Matrone u mozaiku i na ljubičastom ogrtaču na kojem se ističu tri bela krs ta; s jaj čadi i pozlate na oreolima i okvirima ikona, na crkvenim sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku uz ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinarä, meŠa sa nakislim mirisom hmelja i slada.) »Čim je uleteo drug Rilski«, na-stavlja Čeljustnikov, »i počeo da se krsti, uzeo sam kadionicu i počeo njome da mašem.iznad glava naše pastve. Pretvarao sam se da ne primečujem ulazak novih vernika, mada sam, kroz dim tamjana, jasno razabro u polumraku čelu druga M. i čekinjastu kosu gradanina Erioa. Tiho, na prstima, došli su do sredíne crkve i tu su zastali. Tréma koju sam osetio u času kada su ušli, námah me je napustila i, jednako mašuči kadionicom, krenuh prema njima mrmljajuči. Gradanin Erio je imao ruke prekrstené
50
ali ne kao za molitvu, nego je držao jednu pesnicu u drugoj, u visini přepona, Čvrsto stískajúci svoju baskijsku kapu, Kada sam ih^pokadio, produžih jo£ několiko koraka, zatím se osvrnuh; gradanin Erio> je gledao u plafón, zatim se nagnu prema svom pre-vodiocu, a ovaj prema drugu Pjasnikovu. Onda sam. zamahnuo kadionicom prema Nastasji Fedotjevnoj. koj a kleknu i pognu glavu ubradenu crnom mara-mom. Ne okrečuči se, baci na mene jedan brz po-gled pun ohrabrenja koji rasprši u meni i poslednje tragove třeme. (Od njenog jutrošnjeg straha nije bilo ostalo ni senke na njenom licu.) Pored Nastasje* Fedotjevne klečala je, ruku prekrštenih na molitvu,. takode zabradena crnom maramom, Zeljma ČavČa-vadze, stari partijski radnik, supruga druga Pjasní-kova, kao i njihova osamnaestogodišnja kči Hava, komsomolka. Osim jedné stařice, čije lice nisam poznavao i čije prisustvo nisam mogao sebi da objasním, sva su mi lica bila manje-više poznata: pored drugarice AI je, koj a nam je jutros uslužila čaj u kancelariji druga Pjasnikova, tu su se nalazile još i úřednice iz naše redakcije i sekretarice řajkoma, dok jedan deo ženskih lica, ona koja nisam poznavao, behu bez sumnje žene drugova iz čeke.* Morám priznati: svi su bez izuzetka igrali svoju ulogu disciplinováno i předáno. Pored pomenutih, evo i imena ostalih drugova, jer smatram, kao što rekoh, njihov udeo u ovoj stvari ništa manje značajnim od mog sopstvenog udela. (Sledi četrdeset imena, ponegde popracenih napomenom: »sa ženom«.) Zajedno sa dvanaest radnika iz kultbrigade i njihova dva Ču-vara to čini sve u svému nekih šezdeset vernika*.
* čeljustnikov uvek upotrebljava ova reč.
51
Posle nabrajanja imena, Čeljustnikov završava: »Drug Erio sa svojom pratnjom zadržao se u crkvi svega pet minuta, mada mi se učinilo da je bio ostao i čitavih petnaest«.
Objašnjenje cirkusa
Bogosluženje je još uveliko trajalo u svom oka-menjenom rituálu kao sa neke freske — gde vernici u zanosu molitve obaraju pogled čas ka zemi j i koja je májka pakla, Čas ka nebu, ložnici raja — kada je Erio sa svojom pratnjom izašao lagano, na prstima, i krenuo da razgleda čuvene freske islikane uz kru-žna stepeniŠta. Istoričarka umetnosti Lidi j a Krupe-nik, koja je bila angažovaná za tu priliku, objasnila je na besprekornom francuskom jeziku (na čemu joj je iskreno čestitao drug Erio) prisustvo profanih scéna u hramu božjem — zagonetku koja nije mogla izbeči pažnji radoznalog gosta. »Iako su kružna stepeništa dosta udaljena od samog svetilišta, o čemu se drug Erio mogao i sam uveriti, ona su ipak integrálni deo hrama i na taj način, kako se nama čini, prisustvo cirkuskih scéna u hramu božjem mo-glo je izazvati čudenje i sablazan sveštenika. Mais ce sont íä des scŕuputes tout modemes, nastavlja Lidi-ja Krupenik, aussi étrangers aux Byzantins du on-ziěme siécle qu'aux imagiers et aux huchiers de vos cathédrales gothiques. Kao što pobožnost vaših predáka nije bila nimalo povredena nepristojnim pa cesto i skarednim scenama kojima behu oblikovane vodorige i mizerikordi, tako ni uvoäenje svetovnog slikarstva u crkve nije imalo u očima naših pobož-nih predáka ničeg sablažnjivog. Poznato je — nastavlja Lidija Krupenik, dok drug Erio maše glavom
52
zagledan u freske, posebno zainteresován za muzičke instrumente predstavljene na njima — poznato je da su u Konstantinopolju, za vreme vladavine vla-dara-ikonoklasta, likovi Hrísta i svetaca bili zame-njeni svojevrsnim satanskim scenama: konjskim trkama i krvavím prizorima Iova na divljač i na ljude«. (Drug Erio maše glavom i prevrče u rukama svoju beretku, kao kakav dak.) »Ne treba da zabo-ravimo pri ovom poredenju«, produžuje Lidija Kru-penik svojim Ijupkim glasom kojí kao da prikriva izvesnu ljutnju, »ni druge spomenike kultúre na západu, sa sličním motivima, kao na primer tavanicu kapele Palatina u Palermu koja sadrži iste profane motive kao i Sveta Sofija Kijevska: borbu atleta i robove koji sviraju u flaute i svirale. I ne treba, najzad, smetnuti s uma ni činjenicu da je Sveta Sofija Kijevska bila, tout cotnme les chapélles de vos rots normands, palatinska crkva, i da su da-kle kružna stepeništa vodila u apartmáne prinčeva; na taj način, profane terne tu bejahu sasvim na svorne mestu, ríesťce pas?«
Drug Erio, kome zebu noge*, razgleda freske* bez reči, utonuo u razmišljanje.
Mehanički lavovi
Sutradan, još pod svežim utiscima sa putova-nja, sedeči u toplom kupeu spavačih kola na liniji Kijev—Riga—Kenigsberg, grozničav i uvijen u ce-bad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje uti-
* Poznato je da se Erio sa tog puta vratio bolestan i da je jedva prezdravio* J e dan je zlobnik u Charivari-u tint pôvodom napisao da se Erio bez sttmnje razboleo *po-sečujuói hladne crkve i pregrejane palote*, Aluzija je izfr zvala svojedobno mnoge lúčne komentáre.
53
ske. Jedna činjenica (jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti čistotu njegovih utisaka: pri-sustvo prosjaka pred Sofijskim Saborom. On to svoje čudenje formuliše ovako: »Ti prosjaci pred crkvom, mahom kljasti i starí, a katkad i vrlo mladi i naizgled zdraví, kojí se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete Sofije, bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih (íourodivy) koji Činjahu bizarnú faunu staré Rusije«. (Zatim slede primedbe o zadacima koji predstoje no voj, mladoj državi.)
Taj isti podatak o prosjacima (i samo ga zato i beležimo) nalazimo i kod Čeljustnikova: »Pri izlasku iz crkve pohapsili srno grupu parazita koji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, val jda privučeni mirisom tamjana«.
PrelístavŠi svoj notes (iz kojeg pokuljaše líca, predell i razgovori, čitav jedan svet, tako sličan i tako različit od onog od pre dvanaest godina kada je prvi put doputovao u Rusi ju), Erio pokuša da sažme sve te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim pragmatizmom i duhom, on se doseti da svoja nova zapažanja sažme (zásad) na najjed-nostavniji i najefikasniji náčin: ponoviče posvetu svoje knjige od pre dvanaest godina, ponoviče je kao znak istrajnosti svojih ubedenja i time zapušiti usta zlobnicima. Ponoviče je in extenso, onako kako ju je napisao tada, novembra 1922, i taj če predgo-vor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu Boa, glavnom uredniku Petit Parisiena. Onda, da proveri ispravnost svoje odluke, izvadi iz nesesera primerak svoje knjige uvezené u kožu, jedan od onih dvadeset primeraka ód kojih mu je ostao samo još ovaj (11 a été tiré de cet uovrage 20 exempíaires sur Alfa ré-
54
serve ä Monsieur Edouard Herriot) i prelete pogle-dom posvetu (koju dajemo ovde u prevodu, čime bez sumnje gubimo mnogo od autentičnosti i stila originala): »Dragi prijatelju; Kada sam krenuo u Rusi ju, ne samo š to bejah obasut pogrdama naših najviáenijih psovača, nego su mi proricali jos i naj-gore nesreče. Najdobronamerniji su me šmátrali slí-kom i prílikom onog bednog fratra koji je usred srednjeg veka krenuo iz Liona da pokrštava Tatare i Kane. To bejaše doba kad su moskovskí prinčevi, da bi plašili svoje posetioce, přikovali pod svojim prestolima mehaničke lavove čija dužnost bejaše da zareže u pravi čas i na pravom mestu tokom razgo-vora. A vi ste, dragi prijatelju, bili spremni da shva-tite moje namere i da poverujete u moju nepristra-snost. — Vračam se s jednog putovanja koje j e.proteklo sa smešnom lakočom. Bejah svuda primljen dobre volje. Nisu napujdali mehaničke lavove da reže na mene; mogao sam da posmatram u miru i slobodno* Redigovao sam svoje beleške ne vodeči računa o tome da li ču se někom svideti ili ne. I ja varn ih posvecujem u znak pažnje: přímíte ih. Vaš odani E. Erio«.
Zadovoljan svojom odlukom, odloží knjlgu i za-gleda se ponovo u ono sto je nazvao melanholijom ruskog pejzaia.
(Konsekvence Erioovog drugog putovanja u Rusi ju od istorijskog su značaja i kao takvc izvan inte-resa naše priče.)
Post festum
A. L. Čeljustnikov uhapŠen je u Moskvi, septembra hiljadu devetsto trideset i osme, četiri go-
55
dine posle ubistva Kirova (a u vezi s tim) i nepune četiri godine posle dogadaja sa Eriooni. Sedeo je na predstaví u bioskopu, kada mu je prišla razvod-nica i šapnula mu na uvo da ga traže hitnim poslom. Čeljustnikov ustade, pritegnu opasač sa revolverom i izaďe u hodnik. »Druže Čeljustnikov*, reče mu nepoznat! »trebaju vas hitno u Rajkom. — Kola če-kaju«. Čeljustnikov opsova u sebi i, po svojoj pri-lici, pomisli dä je u pitanju ponovo neka veliká ko-medija poput one koju su priredili pre četiri godine i zbog čega je dobio orden i unapredenje. Seo je u kola ne sluteči ništa. Usput su ga razoružali, stavili mu lisice i odvezli u Lubjanku. Ťukli su ga i morili tokom tri meseca, ali nije hteo da potpiše zápisník da je podřivao sovjetsku vlast, da je uČestvovao u zaveri protiv Kirova i da se u Spaniji pridružio tro-ckistima. Ostavili su ga u samici joŠ deset dana da razmisli: ili če potpisati priznanje ili če mu žena biti uhapšena a jednogodišnja kči odvedena u dom za nahočad. Čeljustnikov se najzad prelomí i pot-pisa zápisník u kojem je potvrdio sve návode optuž-riice, medu ostalima i da je bio saučesnik zavere-ničke grupe na či jem je čelu stajao Avram RomaniČ Sram. Dobio je deset godina. U logoru je sreo svog starog poznanika, enkavedeovca, s koj im se nekada zajedno borio u Španiji, Postao je doušnik. Rehabilitován je 1958. Oženjen, troje dece. Godine 1963. posetio je sa grupom turista Bordo, Lion i Pariz. U Lionu je razgledao spomen-biblioteku slavnog gra-donačelnika i upisao se u knjigu utisaka: »Divimo se delu Eduara Erioa*. Potpis: »A. L. Čeljustnikov«.
56
magijsk.o kruženje karata
Karlu Štajneru
Doktor Taube, Karl Georgijevič Taube, ubíjen je 5. decembra 1956, nepune dve neděl je posle zva-nične rehabilitaci j e i tri godine nakon povratka iz Norilskog logora. (Taube je, ne računajuči istražni zatvor, proveo u logorima sedamnaest godina). Ovo je ubistvo ostalo nerasvetljeno sve do juna 1960, kada je u Moskvi uhapšen izvesni Kostik Koršu-mdze, zváni Artist iíi Orao, stručnjak za kase, »mec-kar« broj jedan, u podzemlju cenjen kao kralj obi-jača. Kapetan Morozov, koj i je ispitivao Kostika, bio je začuden njegovim držanjem: Kostik je drh-tao! Taj isti Kostik koji je u svojim raníjim istra-gama govorio sa ponosom o sebi i o svom poslu, sa dostojanstvom kakvo i priliči pohanu njegova kalibra. Čak je znao u bezizlaznim situacijama da prizná, ne bez ponosa, i ono Što se ni j e tražilo od njega: neku pljačku (kao, na primer, onu kada je obíjena pošta u Kazanju) koj u je počinio dve-tri godine ranije, Ovakvo přiznán j e moglo se izvuči iz KorŠunidzea tim pre Što je on, hrabri nočník i maj-stor, imao jednu slabost koj a je bila, makoliko da je ljudska, naizgled u neskladu sa njegovim životom: Kostik nije podnosio batine. Sama pretnja,
57
podignut glas istražitelja, ili zamahnuta ruka, pretvárali su Kostika-Artistu, Kostika-Orla, u krpu od čoveka. A iz krpe nečeš iscediti priznanje. Kapetan Morozov, koji se u svojoj karijeri ved dva puta su-sreo s njirri (jednom u logoru, kao s doušnikom, a jednom, neposredno zatim, kao sa obijačem) znao je dakle kako ne treba razgóvarati sa Koršumdzeom (osim u slučaju krajnje nužde, naravno). Kostik bi, uz obecanje da ga neče tučí i víkati na njega (što vreda njegovo dostojanstvo i ubija njegove moždane celije), pričao naďugo i naširoko, sa stručním poje-dinostima, o svim svojim zahvatima. Bio je rodení glumac, glumac inspiraci je. Jedno je vřeme tokom svog burnog života pripadao nekoj amaterskoj po-zoriŠnoj družini gde je svom prostačkom řečníku dodao izvestan rafinman. (Jedan od njegovih nadi-maka, Dantes, svedoči o tom preobražaju; sam Kor-šunidze ga je razlagao na Dante i Dantes; on je svo-jeručno prosvirao metak kroz svoju pesničku loba-nju i iz tog se slavnog hica rodio ne manje slavni mečkar). Svoje je glumačko iskustvo proširio ka-snije u logorima gde je bio član kulturbrigade, režisér, glumac i doušnik. Uzgred budi řečeno: Kostik je svoje robi j e smatrao sastavnim delom svog posla, kao što su negdašnji revolucionári šmátrali svoje robije »univerzitetima«; njegova filozofija ne bejaše dakle u raskoraku sa njegovim življenjem: »Izmeáu dve veliké role (to je njegova reč) postoji logična praznina koju treba ispuniti kako najbolje znáš i umeŠ«. Treba priznati, u vřeme največih trijumfa Kostike Koršunidzea, izmedu tridesetih i pedesetih godina, robije su za njega bíle, kao i za toliké druge ražbojnike svake fele, samo nastavak »slobode«. Mi-lionske gomile političkih bíle su izložene svim ču-
58
dima i nastranostima takozvanih socijalno bliskih; u logorima su se ostvarivali naj smeli ji i najfanta-stičniji snovi razbojnika: negdašnji gospodari, oko čijih su dača obilazili sitni lopovi i křupni obijačí, sada su posíajali sluge, »ačtutanti« i robovi neka-dašnjih prognanika iz raja, a gospodarice pravde, ministarke i sudije, postajale su naložnice i robinje onih kojima su nekad sudile i držale předáván j a o socijalnoj pravdi i o klasnoj svesti, pozivajuči se na Gorkog, Makarenka i druge klasike. Bejaše to, jednom rečju, zlatno doba zločináca, pogotovu onih Čije je ime u ovoj novoj hijerarhiji bilo obavijeno oreoíom pahana> što je bio slučaj i sa imenom Ko-stika Koršunidzea, zvanog Artist. Kralj podzemlja tek je u podzemlju pravi kralj; za njega rade ne samo bivši gospodari, nego se čitave legije ovejanih zločináca pokoravaju njegovoj volji: dovoljno je da Koršunidze izjavi svoju žel ju, rečju ilí makar samo pogledom, pa da Čizme malinové boje bivšeg čekiste Čeljustnikova .zablistaju na nogama novog vlasnika (Kostika) ili da se, ljubaznošču i miíošču kuvara, bivšeg podvodačá i ubice, pothrani supruga (bivšeg) sekretára rajkoma, beloputa Nastasja Fedotjevna M.„ i přivede Kostiki, jer Artist voli pretile dame, »beÍopute i drusle, to je tip naše, ruské žene«.
Kako je i posle svog dugog přiznán j a Kos tik jednako drhtao (a da istražitelj nije podigao svoj glas, i čak ga je, da bi ga odobrovoljio i istovremeno ismejao, oslovljavao sa gradanine), kapetan Moro-zov, ponesen pre nekim čudnim nadahnučem nego dostavom jednog od svojih doušnika, dade stručnja-cima da uporede Kostikine otiske sa otiscima nade-nim na »svinjskoj nozi«, alatu obijača, kojim je usmrcen pre četiri godine, u Tjumenju, izvesni Karl
59
Georgijevič Taube. Nalaz je bio pozitivan. Tako je skinut, bar delimično, veo tajne sa jednog naizgled besmislenog ubistva.
Stike iz albuma
Karl Georgijevič Taube roáen je 1899. u Ester-gomu, Madarska. Makoliko bili Šturi podaci o nje-govim najranijim godinama, provincijalno sivilo srednjoevropskih graďiča s početka veka jasno izra-nja iz mraka vremena: sive prízemné kuce sa dvo-rištima koja šunce u svom sporom promicanju raz-deljuje jasnom demarkacionom linijom na kvadráte ubitačne svetlosti i neke vlažne, plesnivé senke na-lik na tminu; drvoredi bagremova koji u proleče odišu otuzno, kao gusti sirupi protiv kašlja i prsně bombone, mirisom dečjih bolesti; hládni barokní sjaj apoteke gde blista gotika belih porcelanskih posuda; turobni gimnäzium sa popločanim dvořištěm (oljuštene zelene klupe, pokidane ljuljaške na-lik na vešala i belookrečeni drveni zahodí); opštin-ska zgrada ofarbana u marijaterezijažuto, boju uve-log lišča i jesenjih ruža iz romansi koje predveče svira cigánska kapela u bašti Grand-hotela.
Karl Taube, sin apotekara, sanjao je, kao tolika provincijska deca, o tom srečnom danu kada če kroz debela stakla svojih naočara pogledati poslednji put svoj grad iz ptičje perspektivě odlaska, kao što se gledaju kroz lupu sasuŠeni i besmisleni zuti leptiri u albumu iz gimnazijskih dana: s tugom i gadenjem.
U jeseň hiljadu devetšto dvadesete seo je na peštanskoj IstoČnoj stanici u prvu klasu brzog voza Budimpešta—Beč; Čim je voz krenuo, mladi je Kar-
60
lo Taube mahnuo još* jednom svom ocu (koji je po-put tamne mrlje nestajao u daljini sa zamahnutom svilenom maramicom u ruei), zatím je svoju kožnu torbu hitro preneo u treču klasu i seo medu nad* ničare.
Credo
Dva znacajna razloga stoje na putu boljeg poznáván j a ovog burnog razdoblja u životu Karla Tau-bea: ilegala i mnogobrojni pseudoními kojima se u to vřeme služio. Poznato nam je da je poseclvao emigrantské kafané, da je saraáivao sa Novskim, da se družio ne samo sa maďarskom, nego, još više, sa nemačkom i ruskom emigracijom, i da je pod ime-nom Károly Beatus i Kiril Bajc pisao Članke u leví-carskim listovima. Jedan nepotpun i sasvim nepo-uzdan spisak njegovih radova iz tog razdoblja obu-hvata nekíh sto trideset rasprava i članaka, i ovde navodímo samo několiko koje je bilo mogučno jasno dešifrovati po izvesnoj vehementnosti stila (što je samo drugi naživ za klasmi mržnju):- Religiózni kapitál; Crveno šance ili o nekim princtpima; Naslede Bele Kuna; Beli i krvavi teror; Credo.
Njegov biograf i poznanik iz tih emigrantskih dana, dr Tamaš Ungvari, daje ovakav opis Taubea: »Kada sam hiljadu devetsto dvadeset i prve upo-znao druga Bajca u bečkoj redakciji časopisa Ma áto ga je u to vřeme uredivao kolebljivi LajoŠ Ka-sak, bio sam iznenaden njegovom, to jest Bajcovom, skromnošču i mlrnočom. Mada sam znao da je on pisac Krvavog terora, Credoa i drugih tekstova, ni-sam mogao nikako da povežem žestokost njegovog
61
stila sa tira nuraim i čutljivim Čovekom sa naoča-rima veliké dioptrije koj i je delovao nekako stid-Ijivo i zbunjeno. I začudo — nastavlja Ungvarí — Češce sam ga čuo da govori o medicinskim proble-mima nego o političkám. Jednom mi je pokazao u laboratoři ji klinike u koj oj je rádio uredno pore-dane posude od stakla sa fetusima u različitim fa-zama razvitka; svaka je posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionára. Tom.pri-likom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Nov-skom i da je ovom bukvalno pozlilo. Taj mirni mladič, koji je u svojoj dvadeset i drugoj godini delovao kao zreo čovek, uskoro je došao u sukob ne samo sa policijom, koja ga je od početka diskretno pratila, nego i sa svojim saborcima: smatrao je da su naše akcije nedovoljno efikasne, naši članci mla-ki. Posle četíri godine provedené u Beču, razočaran sporošču revolucionarnih previranja, otputovao je u Berlin gde mu se činilo da se trenutno nalazi »je-zgro i srce svih najboljih emigranata iz evropské tamnice«. Od tada pa do trideset i četvrte izgubili srno mu svaki trag. U ponekom článku, pisanom pod pseudonimom, učinilo bi mi se, i mislim da se nisam varao, da prepoznajem Taubeovu rečenicu u koju »kao da bejaše ugraden detonátor* (kako je to jednom rekao Lukač). Pozná to mi je da je sve do njegovog hapŠenja, bio saradnik Ernesta Telma-na. A onda srno, s proleča trideset i pete, čitali nje-gov govor što ga je održao pred internacionalnim forumom u Ženevz gde je obelodanio sve úžase Da-haua i još jednom upozorio svet na opasnost: Sa~ bíast kruži EvropQtn, sablast jaUzmcu Slabiči koji behu zadivljeni snagom nove NemaČke, njenim pre-planulim momcima i snažnim amazonkama što de-
62
filuju uz zvuke strogih germanskíh koračmca, na trenutak se behu trgli slušajuči Taubeove prorocké reči. Ali samo na trenutak: kada je Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuškog novinára, skinuo svoj sako i, zbunjeno ali odlučno, zavr-nuo košulju na ledima i pokazao još nezarasle tra-gove teških pozleda. Čim je nacistická zvanična propaganda nazvala Taubeovo istupanje »komunistič-kom provokacijom*, oni odbacise svoje sumnje: za potrebe evropskog duha potrební su noví, snažní ljudi, a do njih se dolazi kroz krv i oganj. Tako je taj isti novinař, koji bejaše na trenutak zabezeknut živim ranama, odbacio u svom článku svaku sumnju i svaku oČiglednost, zgaáen svojom sopstvenom sla-bošču i malokrvnošču svoje románske rase, »koja cmizdri na pomen krvi*.
Duge šetnje
PreŠavši litvansko-sovjetsku granicu jednog ki-šnog jesenjeg dana hiljadu devetsto trideset i pete godine, doktor Karl Taube postaje ponovo Kiríl Bajc, valjda u žel ji da jednom zauvek zbriše tragove moralnih i fizičkih patnji kojima bejaše obeležen. U Moskvu je stigao (po Ungvariju) 15. septembra, dok jedan drugi izvor navodí nešto pozniji datum: 5. oktobar. Dva meseca se šetao Taube iliti Bajc ulicama Moskve kao zamadijan, uprkos pljuskovi-ma ledene kiše i sněžním vejavicama koje su maglile debela stakla njegovih naoČara. Vidali su ga, naveče, kako ruku podniku sa ženom krstari oko Kremalj-skih zidina, ponesen čudom lampada koje velikinx crvenim slovima osvetljavaju nočnu Moskvu revo-
63
lurionarnim parolama. »Hteo je sve da vidi, da vidi i da opipa, ne samo zbog kratkovidosti, nego da bi se uverio da sve to nije san«, veli K. S. U hotelu Luks, gde je stanovala sva elita evropské Komín-terne i gde i njemu bejaše dodeljen stan, malo se zadržavao, a sa negdašnjim saborcima iz Beča i Bertina družio se nekako bez oduŠevljenja. Tokom dvo-mesečnih danonodnih lutanja bejaše upoznao Moskvu bolje nego Što je poznavao ijedan grad u svom životu; znao je sve prospekte, sve ulice, parkové, javne zgrade i spomenike, trolejbuske i tramvajske linije; znao je več i sve natpise nad radnjama i sve parole; »učio je ruski, beleži jedan ujegov biograf, na jeziku transparenata i parola, na onom istom govoru-akciji kojím se i sam najčešde služio.«
Jednog dana shvatio je medutim, ne bez čuáe-nja, i to da osim zakopČanih i zvaničnih službenika Kominterne nije upoznao takoreči ni jednog jedinog ruskog čoveka. To iznenadno otkriče duboko ga je porazilo. Vratio se iz šetnje prozebao i sa visokom temperaturom.
Po svedočenju več pomenutog K. Š.-a, koji je proveo nekih šesťmeseci u Norilskom logoru zajedno sa Taubeom, tog dana se dogodilo sledeče: u trolejbusu, na Tverskom bulevaru, seo je do Tau-bea neki čovek s kojim je ovaj želeo da zapodene razgovor; kada je shvatio da ima posla sa strancem, čovek je naglo ustao i promenio mesto, promrmljav-ši neko izvinjenje. Náčin na koji je to učinio potre-sao je Taubea kao udar síruje i kao neko naglo i zna-čajno otkriče. Sišao je na prvoj stanici i lutao po gradu do zore.
Nedelju dana nije izlazio iz svoje sobe na tre-čem spratu hotela Luks gde ga je žena léčila čajem
64
i sirupom protiv kašlja. Izišao je iz te bolesti neka-ko oronuo i još više ostareo, i energično zakucao na vrata druga Černomordikova, zaduženog za personálna pitanja. »Druže Černomordikov«, rekao mu je svojim drhtečim i promuklim glasom, »ja svoj boravak u Moskvi ne smatram toplicama. Hoču da radim«. — »Strpite se još samo malo«, rekao mu je zagonetno Černomordikov.
Meducin
Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, makoliko to izgle-dalo čudno, vřeme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapŠenja godinu dana kasnlje. Neka svedočanstva návode da je bio jedno vřeme zapo-slen u sindikalnoj internacionali, zatim da je, na intervenciju samog Bele Kuna (vec i samog u ne-milosti), rádio kao novinař, zatim kao prevodUac i najzad kao lektor pri madarskom odeljenju Ko-minterne. Poznato je takode da je u avgustu 1936. boravio na Kavkazu, gde je pratio svoju ženu koj a je bila obolela. Ungvarí navodí da je u pitanju bila tuberkulóza, dok K. Š. tvrdi da se léčila »od živaca«. Ukoliko prihvatimo ovaj podatak (a mnoge nas okolnosti návode da ga smatramo verodostojnim), onda nam on nagoveštava skrivene i nama nepoznáte duševne patnje koje su Taubeovi preživljavali u tom razdoblju. Dá li je reč o razočaranju ili o slutnji katastrofe koj a nailazi, tesko je reči. »Uveren sam«, kaže K. Š., »da za Bajca sve što se s njim liČno dogadalo ni je moglo imati širih reperkusija: on je smatrao, kao i svi mi uostalom, da je u pitanju
* Grobnica za Borisa Davidoviča
65
samo mali nesporazum sa n j im lično, nesporazum koj i nemá veze sa glavnim i bitnim tokovima isto-rije i da je dakle, kao takav, sasvim zanemarljiv«.
Jedan naizgled beznačajan incident koji se po-minje u vezi sa Taubeom privlači medutim našu pažnju: negde krajem septembra, neki je zadihani mladič sa kačketom nabijenim na oči izleteo iza Ugla negde na Tverskom Bulevaru i sudarío se sa Taubeom (koji se vračao iz štamparije) tako ne-spretno da su ovome pale naočarí na trotoar; mladič se zbunjeno izvinio i, u hitnji i smetenosti, stao nogom na stakla i razbio ih u paramparčad, zatim odmah nestao.
Doktor Karl Taube alias Kiril Bajc uhapšen je tačno četrnaest dana posle ovog incidenta, 12. novembra 1936, u dva sata i trideset i pet minuta posle ponoči.
Tupa sekira
Kad putevi sudbine ne bi bili nepredvidljivi u svoj oj zamršenoj arhitekturi gde se kraj nikad ne vidi nego samo sluti, mogio bi se reči, uprkos úžasnom kraju, da je Karl Taube roden pod srečnom zvezdom (ukoliko je prihvatljiva naša téza da je, uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila): oni što su hteli da ubijú u. Taubeu revolucionára, oni u Dahauu kao i ovi u dalekoj Kolimi, nisu hteli, ili nisu mogli, da ubijú u n jemu lekára, vraČa. ľmi nečemo ovde, s tim u vezi, razvijati jeretičku i opasnu misao koja bi iz ovog primera mogla da seriz\ede: da bolest i njena senka, smrt, jesu, pogotovu u očima tírana.
66
samo vidoví ispoljavanja natprirodnog, a vrači svo-jevrsni čarobnjaci: logična konsekvenca jednog po-gleda na svet.
Poznato nam je da je doktor Taube boravio jedno vřeme, krajem 1936, u logoru u Murmansku; da je bio osuden na smrt i da mu je kazna preina-Čena na dvadeset godina robije; da je tokom prvih meseci pokušao Štrajk gladu zbog tojga što su mu konfiskovali naočari. I to je sve. S proleča 1941, nalazimo ga ponovo u jednom logoru nikla na dale-kom severu. U to vřeme več nosi beli bolnički man-til i poput kakvog pravednika obilazi svoje mnogo-brojne bolesnike osudene na lagano umiranje. Dve su ga operaci je učinile čuvenim u logoru: jedna koj u je izveo na svom bivšem mučitelju iz J-ubjanke poručhiku KriČenku (sada logorašu) kojeg je uspe-šno operisao posle perforacije slepog creva, kao i ona koju je izveo nad nekim kriminalcem kojeg su zvali Segidulin; od četiri prsta koje je ovaj zasekao tupom sekirom, kako bi se oslobodio užasnijih muka u paklenom rudokopu nikla, Taube mu je spa-sao dva. Zanimljiva je bila reakcija bivšeg obijača: shvativši da njegov sopstyeni hirurški zahvat nije uspeo, zapretio je Taubeu da ce ga dostojno kazniti: presedide mu grkíjan. Tek kada mu je jedan drugi kriminalac, s koj im je delio krevet, preneo glasine koje su se širile o skoroj rehabilitaciji socijalno bliskih (glasine koje su se obistinile) ovaj je pro-menio svoje mišljenje i povukao (makar privreme-no) svoju svečano datu pretnju: shvatio je izgleda da <5e mu za vršenje njegovog lopovskog zanata ta dva prsta leve ruke biti ipak dragocena.
67
Traktat o hazardním igrama
U sve večem obilju svedočanstava o paklu lede-nog ostrvlja još su retka dokumenta u kojima bi bio opisan mehanizam hazardnih igara; tu ne mi-slim na hazard života i smrti: celokupna literatura o izgubljenom kontinentu zapravo ni j e niŠta drugo do proširena metafora te Veliké Lutrije u kojoj su dobici retki a gubici pravilo. Zanimljivo bi biŕo medutim za istraživače modernih ideja proučiti uza-jamnu vezu izmedu ta dva mehamzma: dok se Veliká Lutrija okretala u svom neumitnom obrtanju, poput otelotvorenog principa mitskog i zlog božan-stva, dotle su žrtve te adske vrteške, nošené duhom nekog istovremeno platonovskog i paklenog imita-tio, oponašale veliki princip hazarda: bande zloči-naca sa laskavím i privilegováním imenom »soci-jalno bliskih« kockale su se za beskrajnih polarnih noci u sve Što se kockati može: u novac, u kapu--ušaru, u čizme, u porciju supe, u komad hleba, u kocku šečera, u smrznuti krompir, u parče teto-virane kože (svoje ili tude), u silovanje, u bodež, u mahorku, u život.
Istorija robijaških karata i hazardnih igara nove Atlantidě nije medutim napísaná. Stoga misiím nece biti na odmet ako izložim ukratko (a na osnovu Taraščenka) neke od principa tih čudovišnih igara, principa koji se na izvestan náčin upliču u ovu priču. Tarašcenko navodí mnogobrojne náčine na koje su se kockali kriminalci koje je posmatrao tokom svog desetogodišnjeg boravka u raznim pre-delima potonulog sveta (a najviše u Kolimi) i od kojih je ponajmanje bizaran možda onaj koji se igra pomoču vašiju; igra umnogome sličná onoj
ÓS
koja se u toplim predelima igrala sa muvama: postaví se kocka šečera pred svakog igrača i čeka se u pobožnoj tišini da muva sieti na jednu od kocki i da na taj način odredi dobitnika ili gubitnika, vec po dogovoru. Vaške imaju istu ulogu, samo š to je ovde mamac sám igrač, bez ikakvih veštačkih pomagala, osim svog sopstvenog telesnog smrada i »lične sreče«. Ukoliko je, naravno, reč o sreči. Jer cesto bi onaj do koga bi domilela uŠ imao nimalo prijatan zadatak da prereže grkljan onome koga je dobitnik odredio kao žrtvu. Nije manje interesantná ni lista robijaških igara i njihova ikonograf i j a. Mada četrdesetih godina vec nije bila retkost videti u rukama kriminalaca i pravé špilove karata (otete ili kupljene od slobodnjaka), ipak je, káže TaraŠ-čenko, najomiljeniji i najrasprostranjeniji vid kocke bio sa rukotvornim (i, naravno, obeleženim) kar-tama, pravljenim od nalepljenih slojeva novinske hartije. Igrale su se sve vrste hazardnih igara, od onih najprostijih kao što su ajnc, poker i jarac, pa sve do neke vrste tajanstvenog taroka.
Čortik
Čortik (Davo) ili Matuška predstaví j a čitav je-dan simboličan i šifrován jezik i umnogome je nalik na marseljski tarok. Zanimljivo je medutim da su se iskusni kriminalci, oni sa dužim robijaškim sta-žom, slúžili tim rukotvornim kartama i za drugu vrstu sporazumevanja: cesto su znali mesto razgo-vora da podignu neku kartu, a da posle toga, kao na zapovest, sine nož, poteče krv. Ono što se joŠ može razabrati kroz poverljivo tumačenje nekog
69
ubice čije ste poverenje pridobili, jeste činjenica da se u srednjovekovnu ikonografiju tih karata be-jaše umešala i neka istočnjačka i drevnoruska sim-bolika. U svojoj najčeščoj varijanti broj karata je bio sveden na dvadeset i šesí. »Nisara nijednom imao prilike, veli TaraŠčenko, da vidim Čist Špil od sedamdeset i osam karata, mada računica jasno kazuje (podelom 78 sa tri i dva) d& je u pitanju samo skračeni špil klasične tarok-kombinacije. Uvěřen sam da je do ovog sažiraanja došlo iz običnih tehničkih razloga: takve karte bilo je lakše napravit! i sakriti*. Sto se tiče samih boja (koje su kat-kad bile označené samo početním slovima), one su se svodile na četiri: ružiČasto, plavo, crveno, zuto. Ideografski znaci, dat i najčešče u elementárním konturama, jesu sledeči: Motka (zapovest, komanda, glava; ali i sa značenjem: rascepana lobanja); Pehar (májka, votka, blud, savezništvo); Bodež (sloboda, pederastija, preklano grlo); Zlatník (ubistvo, zlostavljanje, samica). Ostali simboli i varijante jesu: Kurva, Carica, Car, Otac, 69, Trojka, Vlast, Oběšeni, Bezimeni (Smrt), Drob, ©avo (Čortik, Čort), Čuza, Zvezda, Mesec, Šunce, Sudenje, Kopije (ili Katarka). Čortik ili Matuška ostaje u suštini samo varijanta one antropocentriČne igre koja je dospela do naših dana iz dalekih mitskih predela srednjo-vekovlja ukrštenog sa Azijom: krug razvijenih karata Čorta predstavlja Kolo Sreče i ima za fanatika značenje prsta sudbine, Taraščenko zaključuje: »Veza koja postoji u evropskom taroku izmedu hiro-mantskih simbola i zodijačkih znaková nije se ni ovde izgubila: tatuaži na grudima, ledima ili zad-njici robijaŠa imaju isto značenje kao i zodijački znaci za zapadnjake i mogu se, po istom principu,
70
povezati sa Cortikom«, Terc tu vezu izmedu teto viranja i mitskih simbola svodi takode na metafi-zíčki pian: »Jedan tatuaž: spreda, orao kojí svojim kljunom razdire Prometejeve grudi; pozadí, pas u neobičnoj pozi obljube sa někom damom. Dva lica iste medalje. Lice i naličje. Světlost i tmina. Trage-dija i komedija. Parodija svoje sopstvene uzviše-nosti. Bliskost seksa i smeha. Seksa i smrti.«
Makarenkova kopilad
U plavičastom polumraku čelije gde se kolu-taju oblaci dima, ležeči na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaŠa-razbojnika okreču medu krnjacima pozutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavíjenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiská šarena gomila kibicera Što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ruČerde (jer karte ne mogu videti, karta je za pohane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bacena, inače te može skupo stajati). No dovol jna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih Što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magij-sko kruženje karata zadobija u očima kibicera pri-vid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peč, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u go-mili na nekog od onih dole i učutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da
71
preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreča što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajan j a i njihove užasne psovke koje skraave sa psom i da-volom rodenú majčícu, jedínu svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka sli-ka tih zločinaca* Makarenkove kopiladi, koj i se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazujú, evo vec nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski na-krivljenom na čelo i sa crvenim karanfilom medu zubima, ološi koj a de u baletu Dama i huligan iz-věsti svoju čuvenu piruetu preobraženja razbojnika u trubadúra i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.
Majmun i Orao
DrŽeči karte medu patrljcima leve ruke (po čemu če odsad pa zauvek biti lako prepoznati čuve-nog razbojnika, dok če u polici j skim kartotekama tajanstveno nedostajati otisci kažiprsta i srednjaká), Segidulin, go do pojasa, sa čosavim grudima na kojima je istetoviran majmun koji onaniše, gleda zakrvavljenih očiju u pahana Koršunidzea, smišlja-juči osvetu. Na trenutak je zavladala grobna tišina, gore na priČnama, medu zločincima, i dole, medu onima koji su osudeni zbog delikta stoput ppasnijeg — mišljenja. Kibiceri su zaustavili dah* ne dišu, ne pokrecu oči, ne trepču, nego gledaju negde u praz-no, skamenjeni, sa opuškom koji cvrŽi na usni, ali ga ne smeš ispljunuti, ne smeš mrdnuti glavom ni usnama, ne smeš dodirnuti dlakave grudi po kojima
72
mili uš. I dole, medu polumrtvim i iscrpljenim logo-rašima koj i su se dosad dosaptavali, odjednom je zavladao muk: neŠto se dogada, razbojnik je opasan kad čuti, kolo sudbine je stalo, nekome če májka zakukati. I to je sve što oni znaju, sve što mogu znati, njima je osim ovog jezivog jezika tisine i psovki sasvim nepoznat šifrováni govor razbojnika, i tu im nisu niotkakve pomoci ni one reči Čije im je značenje poznato, jer u ovom banditskom ša-trovcu značenja su pomerená, bog znáči davo a davo znáči bog. Segidulin Čeka da pahan razvije svoje karte, na njemu je red. Kruminš i GadjaŠvili, dvojica suigrača čija je imena takode zapamtila isto-rija podzemlja, odložili su svoje karte i sad posma-traju, sa prijatnom jezom koja ih podilazi, dvoboj Majmuna i Orla. (Segidulin je bivši pahan čije je mesto, dok je ovaj ležao u bolnici, zauzeo Koršu-nidze zváni Artist, za prijatelje Orao.)
Dole vláda uznemirenost: tišina na banditskim priČnama potrajala je isuviše dugo; svi čekaju krik i psovku. Dvoboj se odvija medutim izmedu dva pahana, bivšeg i sadašnjeg, i pravila igre su nešto drukčija: prvo se čuje jezik nadmetanja i izazova. »Najzad«, kaže Orao, »sad češ bar moči, Majmune, da zavlačiš levu ruku u dzepove.« Prošlo je několiko sekundi dok je Segidulin, bivši pahan i čuveni ubica, odgovorio na strašnú uvredu: »Orle, o tome černo kasnije. Sad pokazí karte.« Neko se nakašljao, bez sumnje jedan od dvojice suigrača, ko bi smeo drugi da učini takvu nesmotrenost. »Levom ili desnom rukom, Majmune?« pita Koršunidze. »Velim ti, Ptico, pokaži karte, makar ih držao u kljunu.« Čulo se na trenutak kako škripnuše prične, zatim tajac. Onda odjednom Koršunidze opsova grozno kljaka-
73
vu majČicu, jedinú svetinju razbojničku. Svi su shvaťili, i oni koji nisu razumevali jezik bandita: pahan je izgubio, nekome če májka zakukati.
KuČka
Nikad se po svoj prilici neče saznati ko je po-vericí doktoru Taubeu kako se završila Čuvena par-tija karata u kojoj mu je izrečena smrtna presuda i u kojoj je lukavi Majmun, potpomognut srečom, porazio kraljevskog Orla, pahana KorŠunidzea. Naj-verovatnija je pretpostavka da se neki od bandita--doušnika, u košmarnoj dilemi da li se izložiti ne-milosti vlasti ili nemilosti svojih, opredelio najzad, kockajuči se sa sudbinom, za prividnu i varljivu záštitu svojih privremenih gospodara i stvar saop-Štio logorskoj upraví. Taube, koji je uživao u izves-noj meri zahvalnost upravnika logora, izVesnog Panova, čuvenog po surovosti, otputovao je prvim transportom za Kolimu, nekih tri hiljade kilome-tara ka severoistoku. Pretpostavka koju navodi Ta-raščenko čini mi se sasvím prihvatljivom: Taubea je preko svojih podanika obavestio sam Segidulin; kao Što mi se čini logičnim i objašnjenje tog Segi-dulinovog postupka: Majmun je želeo da ponizi Orla. Onaj kome tog dana sreča nije bila naklonjena i koji je uzeo na sebe svečanu obavezu — da če likvidirati Taubea a na račun pobednika Segidulina — na taj če náčin, u nemogučnosti da izvrši svoj sveti zayet, još dugo nositi sramni naživ kučke. A biti kučka to značí biti izložen preziru svih. Stvar nedopustiva za jednog bivšeg pahana.
74
KorŠunidze, zváni Artist ili Orao, počeo je da se vuče i da zavij a kao gubava kučka vec sutradan kad je, vrátivši se iz rudnika (gde je postao nad-glednik radova i bič logoraša) doznao da je Taube otputovao sa transportom. »Onaj koga si uzeo na sebe oženio se drugom«, rekao mu je Segidulin svojim siktavim glasom novog pahana. »Lažeš, Maj-mune«, odgovorio je KorŠunidze, bled kao smrt, a mora da se videlo na njegovom licu da je poverovao u Segidulinove reči.
»Svinjska noga«
KorŠunidze, olinjali orao, bivši slavní mečkar, bivši pahan, osam se godina vukao povíjené kičme kao gubava kučka, krijuči svog orla koji mu je klju-cao džigericu, menjajuči logore i logorske bolnice gde su mu vadili iz stomaka ključeve, zamotuljke žice, kašike, zardale eksere. Osam ga je godina pra-tila Segidulinova senka, kao zla kob, šaljuči mu na tranzitním stanicama poruke u kojima ga je nazivao njegovim pravím imenom: kucká, A onda je jednog dana, več kao slobodnjak (ako se može nazvati slo-bodnjakom čovek koji živi pod strašnim teretom poniženja), dobio písmo od nekog ko je znao za njegovu tajnú. Pismo je bilo poslato iz Moskve i putovalo je do Maklakova deset dana. U koverti koja je nosila žig sa dátumom od 23. novembra 1956, nalazio se jedan isečak iz novina (bez datuma) sa nekim smušenim tekstom iz kojeg je KorŠunidze mogao medutim razabrati ono što mu je bilo po-trebno: da je doktor Taube, starí član partije, ne-kadašnji član Kominterne, poznat pod imenom Kiril
75
Bajc, rehabilitován i da se, po izlasku iz logora, zaposlio kao upravnik bolnice u Tjumenju. (Taraš-čenkova pretpostavka da je isečak iz novina poslao takode Segidulin, čini mi se ponovo sasvim moguč-nom; »mečkar« de postati ubica ili de ostati kačka: dovoljna satisfakcija za onoga koj i se dugo godina nasladivao osvetom.) Koršunidze je još istog dana otputovao. Kako je dospeo od Arhangelska do Tju-menja bez potrebnih dokumenata i u roku od svega tri dana, ovde nije od veceg značaja. Sa Tjumenjske stanice do bolnice došao je peške. Prílikom istrage, portir se prisetio da se one večeri kada se dogodilo ubistvo neki čovek raspitivao za doktora Taubea. Portir se nije mogao setiti njegova lica, jer je ne-poznati imao kačket nakrivljen na oči. Taube, koji je u Tjumenj dospeo pre několiko dana, posle Noril-ska gde je rádio dve godine kao slobodnjak, spavao je u krugu bolnice i te je noci bio dežuran. Kada je Koršunidze ušao, Taube je bio nagnut nad stolom u sobi za dežurnog lekára i úpravo je otvarao konzervu tunjeviňe. U sobi je svirao tiho rádio i Taube nije čuo kada su se otvorila tapacirana vrata. Koršunidze je izvadio iz rukava »svinjsku nogu«, obijački alat, i zadao mu tri užasna udarca po lo-baňji a da. mu i nije video lice. Onda je, bez hitnje, a zacelo i sa olakšanjem, prošao pored portira, biv-šeg kozáka, koji je, naliven votkom i klateči se sasvim neznatno, spavao uspravno, kao u sedlu.
Poslednja pošta
Za sprovodom doktora Taubea išle su samo dve osobe: njegova kučna pomočnica frau Elze, po-
76
voloŠka Nemica (jedan od retkih preživelih prime-raka te ljudske řlore) i jedna tjumenjska bogomolj-ka, pomalo poremečena, koj a je ispračala svaki po-greb. Frau Elze je bila doktorova kučna pomocnica još iz davnih moskovskih dana, iz vremena dakle kada je Taube tek bio došao u Rusiju. Sada joj je moglo biti oko sedamdeset. Iako joj je maternji jezik bio nemački, kao i Taubeu uostalom, oni su se medusobno sporazumevali uvek na ruskom. Po svému sudeci, dva su razloga stajala iza toga: u prvom redu želja da se š to lakše izvrši prilagoda-vanje porodice Taube novo j sredini, kao i neka vrsta preterane uctivosti koj a je bila samo otmenija forma straha.
Kako od doktorové porodice sada više ni j e bilo nikog u životu (žena mu je umrlá u logoru a sin poginuo na frontu), frau Elze se ponovo vrátila svom maternjem jeziku: suvim, pomodrelim usnama ša~ putala je, u poluglasu, molitvu na nemackom. Za to vřeme bogomoljka se unjkajučl molila, na ruskom, za upokoj duše raba božjeg Karla Georgijeviča, kako je pisalo zlatnim slovima na vencu što ga je na-ručio bolnički kolektiv.
Bilo je to jednog užasno studenog popodneva 7. decembra 1956, na tjumenjskom groblju.
Daleki su i tajanstveni putevi koj i su sastavili gruzijskog ubicu sa doktorom Taubeom. Daleki i tajanstveni kao putevi gospodnji.
77
grobnica za borisa davidoviča
Uspomeni Leonida Sej ke
Istorija ga je saČuvala pod imenom Novski, Sto je, nema sumnje, samo pseudonim (tačnije řečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala? U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu medu dvesta četrdeset i šest auto-rizovanih biograf i ja i autobiografija velikána i pra-tilaca revolucije njegovog imena nema. Hopt u svom komentáru pomenute Enciklopedije zapaža da su sve značajnije Iičnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali »začuáujuče i neobjašnjivo odsustvo Podvojskog«. Medutim, ni on ne pravi ni najmanju aluziju na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svákom slučaju značajnija od uloge onog prvog. Tako je, na začudujúci i neobjasnjiv način, taj čovek koji je svojim politiČkim principima dao značenje jed-nog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista, ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez glasa.
Ovim tekstom, makoliko fragmentarnim i ne-potpunim, pokušaču da oživím uspomenu na čudesnú i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne praz-nine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije
79
razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objas-niti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentátor u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje »deo istorije«. S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle a njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtná hitnja, dodajmo.
Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj; onima koji su izgoreli, koje su progutali vulkanski kráteri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle diví je zveri ili proždrli morski psi, onima koje su razneli Iešinari u pustin ji, gradili su u njiho-voj otadžbini takozvane kenotafe, pražne grobnice-jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podici svetilište.
Nakon božiča 1885, Druga je carská konjička regimenta zastala na zapadnoj obali Dnjepra da pre-dahne i da proslaví Bogojavljenje. Kněz Vjazemski — u činukonjíókog pukovnika! — izronio je iz ledene vode Hristovo znamenje u vidu šrebrnog krsta; pre toga su vojnici razbili debelu koru leda dinamitom u dužini od nekih dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi je kněz Vjazemski odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao svojim plavím očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov izlazak iz ledenih virová bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim pucanjem Šampanjskih zapušača u oficirskoj improvizovanoj kantini smeštenoj u zgradi osnovne škole. Vojnici
80
su takode dobili svoje praznično sledovanje: po se-damsto grama ruskog konjaka: lični dar kneza Vja-zemskog Drugoj konjičkoj regimenti. Pilo se do kašno popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je održano u seoskoj crkvi. Jedi-no David Abramovič nije prisustvovao službi božjoj. Tvrdé da je za to vřeme čitao Talmud, ležeči u top-lim jaslama u konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asočijacija, čini sumnjivim. Neko je od vcjnika primetio njegovo odsustvo i krenuŠe da ga potraže. Našli su ga u pojati (po nekima u konjušnici) sa nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Na-terali su ga silom da popije pice koje mu je bilo podařeno cárskom milošču, zatim ga svukoše do pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga Šibati knutom. Najzad ga, onesveščenog, vezaŠe za konja i odvukoše do Dnjepra. Na mestu gde je bio razbijen led, več se bila uhvatila tanka kora. Gur-nuše ga u ledenu vodu, držeči ga vezanog oko straka konjskim uzdama da ne potone. Kad su ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog i polumrtvog, sa-suše mu ostatak konjaka u usta i, držeči mu srebrni krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva tvojego. Predveče su ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice kod seoskog »učitelja« dmenom So-lomon Melamud. Rane na ledima nesrečnog redova mazala je ribljim uljem šesnaestogodišnja Melamu-dova kči: pre nego što če da křene za svojom jedi-nicom, koja je več izjutra pohitala da uguši neku pobunu, David Avramovič, još uvek u groznici, zakle joj se da če se vratiti. Obečanje je održao. Iz ovog romantičnog susreta, u Čiju autentičnost izgleda nemá razloga da se sumnja, rodiče se Boris Davidovič koj i če uči u istoriju pod nazivom Novski. B. D. Novski.
* Groboica za Borisa DavidoviČa
81
U policijskim arhivima Ohrane zapísané su tri godine rodenja: 1891, 1893, 1896. To nije samo po-sledica lažnih dokumenata kojima su se slúžili revolucionári; několiko novčiča pisaru ili popu i stvar bi bila sredena: dokaz više o korumpiranosti činov-ništva.
Sa četiri godine več je znao da čita i da piše; u deve to j, otac ga je odveo sa sobom u kafanu Sara-tôv> u blizini jevrejske pijace, gde je za stolom u uglu, kraj porcelanske pljuvaonice, obavljao svoj advokátski zanat. Tu su navracali isluženi cárski vojnici, ridih plamenih brada i dubokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski trgovci iz okolnih bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim imenima koja su bila u neskladu sa njihovim semiť skim hodom (tri hiljade godina robovanja i duga tradicija pogroma stvorili su hod koji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič ispisivao njihove žalbe, jer več bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je uveče, vele, čítala Psalme, zapevajuči. U dese-toj godini jedan mu starí nadglednik imanja priča
0 ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priČu u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde
1 nepravde. U trinaestoj; pod uticajem Solovljevog Antikrista beži od kuče, ali ga u policijskoj pratnji vracajú sa neke daleké stanice. Tu nastaje nagli i neobjašnjivi prekid; nalazimo ga na pijáci gde prodaje pražne boce za dve kopej ke, zatím gde nudi krijumčareni duvan, šíbice i límun. Poznato je da je njegov otac u to vřeme pao pod pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki tvrdé da je tome doprinela tuberkulóza, videči valj-
82
da u bolesti simptome nekog podmuklog, organskog nihilizma.)
Sa četrnaest godina radi kao Šegrt u mesarnici gde se kol j e košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere sude i čisti samovare u onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u arsenalu munici j e u Pavlovgradu gde radi na klasi-ranju topovskih granata; u sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vřeme štrajková čita Leonida Andrejeva i Seler-Mihajlova. Iste godine nalazimo ga u fabrici kutija i ambalaže Teodor Kibel gde radi za dnevnicu od pet kopej ki.
U njegovoj biografiji ne nedostaju podací; ono Što zbunjuje jeste njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i vrtoglavo smenji-vanje mesta zbivanja.) U februáru 1913. nalazimo ga u Bakuu kao pomocníka ložača na lokomotivi; u septembru iste godine medu vodárna štrajka u fabrici zidnih tapeta u Ivano-Vaznesensku; októbra, medu organizatoríma uličmh demonstracija u Petro-gradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na ko-njima kako rasteruje demonstrante sabljama i cr-nim kožnim bičevima, junkerskom varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod imenom Bez-rabotni, uspeva da pobegne kroz sporedni ulaz javne kuče u ulici Dolgorukovska; několiko meseci nočiva sa beskučnicima u gradskom kupatilu koje se reno-vira, zatim uspeva da uspostavi vezu sa někom teroristickom grupom koja sprema atentáte bombama; pod imenom nočnog čuvara pomenutog kupatila (Novski) nalazimo ga s proleča 1914. sa okovima na nogama na tegobnom putu ka centralnoj robijašnici
83
u Vladimíru; bolestan i pod visokom temperaturom, prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice; dospěvši u Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i na-žuljenih gležnjeva, uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vešala, vezanu uz obalu; prepustio je bárku brzom toku reke, ali je ubrzo shvatio da se stihija prírode, kao i Ijudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima: našli su ga pet vrsta nizvodno gde ga je izbacio vrtlog; proveo je několiko sati u ledenoj vodi, svestan možda da doživljava reprízu porodične legende: na obali reké joŠ se držala tanka kora leda. U junu> pod imenom Jakov Mauzeŕ, ponovo je osuden na Šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog društva medu robijašima; tokom tri meseca u Tomskoj tam-nici sluŠa krike i oproštajne reči onih koje vode u smrt; u senci vešala čita tekstove Antonija La-bŕzóle o materijalistiČkoj koncepci j i istorije.
S pŕoleča 1912, u Petrogradu, u otmenim salo-nima gde počinje da se govori sa sve večom zabri-nutošču o Raspučinu, pojavljuje se jedan mlad in-ženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu saši-venom po najnovijoj modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa mondenskim šeširom, sa štapom i mo-noklom. Lepog držanja, širokih ramena, sa bradi-com i tamnom gustom kosom, taj se dendi razmeče svojim poznanstvima, govori o Raspučinu sa pod-smehom, tvrďi da je lični poznanik Leonida Andre-jeva. Priča se dalje odvíja po klasičnoj shemi: u po-četku nepoverljive prema mladom hvalisavcu, dame počínju da ga saleču svojim pozivima i otkrívaju njegov nesuranjiv šarm, pogotovu kada je Zemlja-
84
nikov uspeo da dokáže tačnost makar jedné od svo-jih priča: Marja Gregôrovna Popko, žena visokog carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgradu kako, sedeči u crnom lakiranom fija-keru, izdaje narectenja nagnut nad svojim plano-vima; vest da je Zemljaníkov glavni mžen jer zadu-žen za postavljanje elektriČnih káblová i instalacija u Petrogradu (vest koja ima i svoju istorijsku po-tvrdu) samo je doprřnela njegovoj slavi i uvecala broj poživa. Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na zakázané sastanke, pije šampanjac i priča o béčkom visokom društvu sa neskrivenim simpatijama i sa někom vrstom nostalgije, zatim, taČno u deset, napušta društvo polupijanih dama i seda u fijaker. Nikad se nisu mogle dokazati opravdane sumnje da Zemljanikov ima nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog društva, sumnje koje je izgleda i sám pothranjivao svojim redovnim i naglim odla-scima tačno u deset. Mnogi su medutim to šmátrali delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga Mihaj lovná pevala neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj srebrni džepni sat i, na opšte zaprepaŠčenje, napustio koncert, ne sačekavši kraj tačke.
Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života petrogradskih sálona nisu čudili nikog: bilo je poznato da Zemljanikov u svojstvu glavnog inze-njera cesto putuje u inostranstvo: dužnost koja mu je utoliko lakše padala što je tim pôvodom mogao obnoviti svoju garderóbu nekim pomodnim deta-ljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o mondenskom životu izvan Rusi je. Tako je njegov izostanak sa jedné Čuvene salonske zábave s jeseni
85
1913. mogao izazvati samo žaljenje, tira pre š to je Zemljanikov bio potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo malo poduže i vec se moglo s pravom smatrati da je pri-sustvo Zemljanikova u petrogradskim salonima bila samo kratka sezonska priča, jedna od onih koje doživljavaju tužnu slávu naglog zaborava. (Njegovo je mesto zauzeo jedan lep mlad kadet koji je dono-sio svěže věsti sa dvora, iz neposredne blizine Ras-pučina, i koji, za razliku od Zemljanikova, ni je imao nikakvih obaveza i ostajao je da zabavlja dru-štvo do rane zore.) ZaprepaŠčenje je bilo utoliko vece kada je ona ista Mar j a Gregorovna Popko, koj a je izgleda volela poput kakve kraljice da obilazi grad kočijama, otkrila u ulici Stolpinska medu pre-mrzlim i izgladnelim robijašima koji metu ulicu jedno lice koje joj se učinilo poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije bilo sumnje, to bejaše Zemljanikov.
Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone i na trenutak zapretio slavi Raspu-čina. Nije bilo teško utvrditi neke činjenice: Zemljanikov je koristio svoja cesta putován j a u ino-stranstvo u sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem povratku iz Berlina, u crnim kožnim koferima, ispod svilenih košulja i skupocenih oděla, pogranična je policija otkrila pedesetak brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja Gregorovna nije mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dva-deset godina (to jest dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov) izaziva mnogo vece zaprepaščenje: da je Zemljanikov bio organizátor i jedan od uČesnika čuvene »eksproprijacije« poštanskog furgona, kada je několiko milióna ru-
86
balja dospelo u ruke revolucionára, da je, osim za-plerijenih brauninga, u tri navrata prenosio u Ru-siju eksploziv i oružje; da je kao urednik IstoČne Zore, štampane na cigaret-papiru u taj no j štampa-riji, lieno donosio u svojim ernim koferima matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za rukovanje; da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikováti od svih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemi janíkova imale su takvu razornu moč da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog držanja (bez sumnje glumljenog) bio omrznut medu radnicima koj i su mu bili poverení; da je, po sopstvenom priznanju, sanjao da stvorí bombu veličine oraha i ogromne razorne moči (ideál kojem se, kažu, bejaše opasno približio); da ga je policija, posle atentata na guvernéra f on Launica, šmátrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da glava ízložena u posúdi sa alkoholom pripadá Zemljani-kovu (trebalo je da se pojavi demonski Azef pa da se utvrdí da glava u Špiritusu, vec pomalo smežu-rana, nije identična sa »asirskom lobanjom« Zemljanikova); da je bežao dva puta iz zatvora, a jednom sa robije: prví put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj čeliji, a drugi put je nestao za vreme kupanja u odeči nadglednika koj i je ostao go; da je posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim ta-Ijigama preko granice poznatim Vilkomirskim kri-jumčarskim putem, preobučen u putujučeg trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemlja-nikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B.D. Ňovski.
87
Posle jedné vidné praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nečemo opterečivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja. se obično, na sreču pisaca, izjednačava sa moči fantazije), nalazimo ga u lud-nici u Malinovskú, medu teškim i opasnim luda-cima, odakle, preobučen u gimnazijalca, beži bici-klom u Batum. Nema sumnje, ludilo je bilo simu-lirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekara: toga je svesna i polici j a koja vodi na spisku i óvu dvojicu lekara kao simpatizere revolucionára. Nje? gov dalji put je manje-više poznat: jednog ranog septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u samo svitanje, Novski se ukrcava u brod i skriven medu tonama jaja dospeva, preko Konstant inopo-lja, u Pariz; tu ga danju nalazimo u ruskoj biblio-teci u Aveniji Goblén i u muzeju Gime, gde studira filozofiju istorije i religije, a uveče u Rotondi, na Monparnasu, sa Čašom piva u ruci i »sa najlepším šeširom kakav se mogao nači u to vřeme u Parizu«. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir Š to ga je u to vřeme nosio Novski nije medutim lišena političkog. konteksta: poznato je da je Novski bio funkcioner močnog sindikata jevrejskih šeširdžija u Francu-skoj.) Posle objave rata nestaje sa Monparnasa i po-licija ga nalazi u vinogradima u blizini Monpeljea u sezoni berbe sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu lisice ovoga puta nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio proteran, nije nam poznato. Zna se medutim da u to vřeme sara-duje u socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu pod pseudonimima B. N. Dol-ski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov, Proletárski, N. L. Davidovič, i da piše, izmeáu ostalog, svoj ču-
88
veni príkaz na delo Maksa Sipela: Istorija proiz-vodnje šečera, »Bío je«, beleži austrijski socijalist Oskar Blum, »neka Čudna mešavina amoralnosti, ci-nizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige, muziku i ljudska biča. LiČio je, rekao bih, na neŠto-izmedu profesora i bandita. Ali njegov intelektuálni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuóz boljše-vičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi úvodnici.* (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj me-tafori.) U Berlinu, u vřeme objave rata, dok su radnici pozváni pod zástavu izgledali kao aveti, a ka-barei u gustom dimu cigara odjekivali ženskom vri-skom i dok je topovsko meso pokušavalo da uguši u pivu i šnapsu svoje sumnje i svoja očajanja, Nov-ski je bio jediní koji u toj evropskoj ludnici nije izgubio glavu i koji je imao jasnu perspektivu, do-daje Blum.
Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluca, i gde ga je pose-tio jedan od članova Internacionále imenom Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, uČenik i pri-jatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Lôvina, o vremenu (sunčani oktobar), o mužici (pôvodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoc ispustila svoju muzikálnu dušu). Izmedu mesa i kompota od dunja koje im donosi livrejisani kelner u bělím rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit
89
razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno čutanje koje je na trenutak zavla-dalo: »U Petersburgu je neka revolucija.« (Pauza) Kašika u ruci Levína je zastala; Novski se trže, zatím krenu rukom préma svojoj cigaŕi. Doktor Grin-vald oseča izvesnu nelagodnost. Trudeči se da dä svom glasu izraz naj vece ravnodušnosti, Novski po« kušava da smiri drhtanje: »Molim? A gde ste to ču1í?ä Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitri-nama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, sa-mrtno bleďi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. »Čuo sam kao u bunilu«, beleži Levin, »žamor kojí je dopirao iz salóna i cilik-tanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet kojí je ostao za nama z koji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mútnu vodu.«
Neka svedočenja upučuju nas na zakljucak da je.Novski, ponesen valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju prirnio, uprkos svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a Majsne-rova prelazi preko tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom. Izgleda medutim da je Novski ipak bez večeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mau-zerku, a u znak pokajanja spalio, kažu, nacrte svo-jih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih sedamdeset metara i prešao u redove in-ternacionalista. Neumornog i svud prisutnog, usko-ro ga nalazimo medu poborhicima brestlitovskog mira gde delí propagandne letke antiratne sadržine i gde vatreno agituje medu vojnicima, stoječi na
90
sanducima topovskih granata, uspravan kao spo* menik. U ovom brzom i takoreči bezbolnom preo* bracenju Novskog najvecu je ulogu odigrala izgleda jedna žena. TJ hronikama revolucije zabeleženo je njeno ime: Zinaida Mihaj lovná Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao nesreču da se zagleda u hju, ocrtava njen portrét rečima kao urezanim u mramor: »Priroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat, lepotu.«
U februáru 1918. vidimo ga u žitorodnim pre-delima Tule,* Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod njegovim nadzorom krecu konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U crnoj kožnoj odeci komesara, sa sjajnim čizmama i sa kožnom šapkom bez oznake čina, isprača konvoje držeči ruku na mauzeru sve dok poslednja lada ne nestane u maglenoj daljini. Mája sledece godine oblaci kamuflážím uniformu i postaje slobodan strelac u po-zadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugoza-padnom sektoru fronta, eksplozije koje se dogadaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajuči za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što rukopis nosí pečat majstora. Krajem septembra, na torpiljerki Spartak na kojoj se vije drvena zástava, Novski křeče u Ravelu na izvidanje; iznenadno, brod naleče na jaku englesku eskadru od sedám lakíh brodová naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka zao-kreče i jednim vratolomnim manévrom, pod okri-ljem noci koj a se spušta, uspeva da se domogne KronŠtata. Ako je verovati svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srečno spasen j e posada torpiljérke treba da zahvali pre lukavstvu jedné žene, Zinaide
91
Mihaj lovné Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je vodila signalnim zastavicama pre-govore sa engleskim kapetanskim brodom.
Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi gde se revolucionarna strast i zanos čula isprepliéu vezama tajanstvenim i dubokim;
»... Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam u zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su usledile mom prvom hapšenju, vise od polovine proveo sam na robi-jama. Sem toga, tri puta sam išao teškim putem izgnanstva, putem koji mi je uzeo tri godine života. Tokom mojih kratkih časová »slobode«, gledao sam kao u kinematografu kako promiču tužná ruska sela, gradovi, ljudi i dogadaji, a ja sam uvek jurio, na konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji poste-lja u kojoj sam spavao vise od mesec dana. Upoznao sam užas ruské stvarnosti u dugim i mučnim zim-skim veČeríma kad bledé svetiljke Vasiljevskog Ostrova jedva žmirkaju, a rusko se selo pojavljuje na mesečim u nekoj lažnoj i varljivoj lepoti. Jediná moja strast bejaše taj mučni, zanosni i misteriozni zanat revolucionára... Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to če biti bolno kao nositi kamen u bubregu.«
Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sed-mog decembra hiljadu devetsto devetnaeste na tor-piljerki Spartak, ukotvljenoj u Kronštatskoj luci. SvedoČanstva su malobrojna i protivurečna. Po jed-
92
nima, Zínaida Mihajlovna je samrtno bledá, »bledi-lom koje venčava smrt i lepotu« (Mikulin) i pre je nalik na anarhistkinju pred streljanje nego na muzu revoluci je koj a je za dlaku izbegla smrti. Mikulin govori o belom svadbenom Vencu u Zinaidinoj kosi, tom jedinom znamenju starih vremena i običaja, a Olimski, u svojim uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca obavijala ranjenu glavu Majsnerove. lsti Olimski, koji se u svojim sečanjima pokazao objektivnijim od raspevanog Mikulina (ovaj prelazi takoreči čutke preko ličnosti Novskog) o líku političkog komesara u tom intímnom času daje i sam sasvim shematičnu sliku: »Lep, stroga pogleda, obučen monaški i u to j svečanoj prilici, ličio je pre na mladog nemačkog studenta koji je izašao kao pobednik iz nekog dvoboja, nego na političkog komesara koji se úpravo vratio iz vatrenog okršaja.« U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod je (dakle) bio na brzinu iskičen signálním zastaví-cama i osvetljen sijalicama, crvenim, zelením, plavím, crvením. Posada, koja slaví istovremeno svadbu i pobedu nad smrču, pojavljuje se na palubi svěže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za smotru. Ali kablogrami koji su izveštavali generalštab o toku operaci je i o srecnom spasenju, privukli su pažnju oficira crvene flote koji su pri-stizali u plavím šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju uniformu. Torpiljerka ih pozdravlja pištalj-kama i klicanjem posadě. Zadihani radiotelegrafista donosi na komandni most gde su se sklonili mládenci nešifrovane depeše sa Čestitkama upucenim iz svih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: »2iveli mládenci. Živela Crvena flota. Hura za hrábni posadu Spartaka!* Revolucionarni savet Kron-
93
štata šaíje u blíndiranim kolima devět sanduka fran-cuskog Šampanjca koji je dan raní je, vele, zaplenjen od anarhista. Bleh-muzika kronštatskog mornarič-kog garnizona penje se uz pokretni most na palubu, svirajuči koračnice. Zbog temperature od nekih tri-deset Celzijusa ispod nule, instrumenti imaju ču-dan, napukao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motajú motorne lade i patrolni čamci, pozdravlja-juči posadu szgnalima. Sa isukanim revolverima, stroge trojke Čekista tri puta se penju na palubu, zahtevajuči da se, iz razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri puta vracajú revolvere u futrole na po-men imena Novskog i pridružujú se oficirskom horu koji klice Gorko! Gorkol Pražne rlaše šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska dulad kalibra 25 mm. U prvo svitanje, kada se šunce ú ju-tarnjoj zimskoj magii nazire kao vatra dalekog po-žara, jedan pijani čekista pozdravlja radanje novog dana salvom iz protivavionskog mitraljeza. Morriari leže svuda po palubí, kao mrtvi, na gomilama raz-bijenog stakla, praznih flaša, konfeta i zamrzlih barica francuskog šampanjca, ruiičastog kao krv. (Čitalac, verujemo, prepoznaje trapavu liriku Lava Mikulina, učeníka imažinista.)
Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osam-naest meseci i da je Zinaida Mihaj lovná, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu, postala saputni-com sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Sto se tiče kratkog b raka sa Novskim, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o strasnim pomírenjima. To da je Novskí u nástupu ljubomore bičevao Zinaidu Mihaj lovnú može medutim isto tako da bude i plod jedné druge ljubomorne uobra-zilje — Mikulina . U autobiografskoj knjizi Taías
94
za talasom Majsnerova prelazi preko svojih intim-nih sečanja kao da ih ispisuje po vodí: bič se tu pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforickom kontekstu kao knut koj i nemiíosrdno šiba lice ru-skog národa.
(Zinaida Mihaj lovná Majsner umrlá je od mala-rične groznice avgusta 1926. u Persiji. Imala je ne-punih trideset godina.)
Nemogučno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hro-nologiju života Novskog u godinama gradanskog rata i u godinama koje mu neposredno slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv nepokornih i des-potskih emira u Turkestanu i da ih je pokorio suro-vošču i lukavstvom, njihovim sopstvenim oružjem; da je tokom sparnog leta 1921, zabeleženog u ana-lima po invaziji malaričnih komaraca i muva-zlatica koje sleču na krv u rojevima, bio zadužen za likvidaci ju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva. Na kongresu Istočnih národa nalazimo ga za predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom cigaretom izmedu požu-telih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali jedan izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog koj eg su nekad zvali boljše-vičkim Hamletom. Známo takode da je jedno vřeme vršio dužnost komesara političke úprave kavkasko--kaspijskog revolucionarnog komiteta mornarice, da je bio član štába artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim diplomata u Avganistanu i Estoniji. Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u delegaciji koja vodi pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom
95
prilikom stupa, na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuníona koji ga pozivaju na sle-dedi kongres koji treba da se održi u Halu.
U Kazahstanu, u centrali za komunikacije i veze, poslednjoj službi za koju známo da je vršio, kažu da se dosadivao i da je u svoj oj kancelári j i počeo ponovo da črta pianové i da pravi proračune: bomba veličine oraha i strahovite razome moči izgleda da ga je opseáala do kraja života.
B. D. Novski, predstavnik narodnog komesari-jata za veze i komunikacije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu devetsto trídesete u dva sata posle ponoči. Njegovo hapšenje bilo je mnogo manje dramaticno nego što se to kasnije pročulo na Západu. Nije bilo dakle, po pouzdanom svedo-čenju n j ego ve sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio zamoljen telefónom da hitno dode u centrálu. Glas je bio bez sumnje glas dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, koji je potrajao do osam izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije, rukopisi, na-crti i planpvi, kao i največi deo njegóvih knjiga. To je bio prvi korak ka likvidacijí Novskog. Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, koji potiču od A. L. Ru-bine, sestre Novskog, stvari su se kasnije odvijale ovako:
Novski je bio suočen sa izvesnim Rejnholdom, I. S. Rejnhold, koji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom nalogu vršio sabotáže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrd-nji da ne poznaj e z da nikad ranije nije video tog nesrečnog čoveka sa napuklim glasom i ugašena
96
pogleda. Posle petnaest dana, vřeme koje je ostav-Ijeno Novskom da razmisli, bio je ponovo pozván pred istražitelja i bio ponuden sendvičima i cigare-tom. Novski je odbio ponudu i zatražio je olovku i harliju da bi se obratio nekim ljudima sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz čelije i upu* cen u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio se jedan je* dini stočni vagon u koji odvedoše Novskog. Istraži-telj Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih pet sati nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajuči da ga uveri u morálnu dužnost jednog lažnog prizna-nja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspe-hom. Onda slede duge noci bez dana provedené u samici suzdaljskog zatvora, u víažnoj kamenoj čeliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhi-tektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biče doživljava, u poredenju sa večnošču kameňa i trajanja, kao če-sticu prašine u okeanu bezvremenosti. Novski je vec bio čovek narušena zdravlja; duge godine robova-nja i revolucionarni zanos koji se hráni krvlju i žlez-dama, oslabili su mu pluča, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno Čirevima koji su pod udar-cima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu krv zajedno sa nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru sa kameňom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zakljucke koji se bez sum-nje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašme u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došap-nulo i neke zakljucke koje arhitekti psetarnika nisu
» Grobníea za Borisa DavidovIČa
97
mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek kojí je na-šao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji me-dutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog drago-cenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ilx se, u ime tog istog saznanja, predati zagrljaju ništavila.
Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje največeg štěpena. Jer ako je u svoj oj dugoj karijeri istražitelja sve dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju najtvrdoglavijih (pa su mu stoga uvek dávali i najtvrdi materijal), Nov-ski je sad stajao před njim kao neka vrsta naučné zagonetke, nepoznat organizam koji se ponaša sa-svim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celo-kupnu praksu. (Nema sumnje, u ovoj poštovanja dostojnoj spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo vise nego skromno obrazován je,' ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa teleološkim rasudivanjem izmicala; on mora da se osecao samo kao začetnik jedné doktríne koj u je formulisao sa-svim prosto i svakom čoveku razumljivo: »1 kamen če progovoriti ako mu se polome zubi«.)*
* časopis Trud objavio je odlomke iz memoara 'Fedjukina pod naslovom Drugi front (brojevi za avgust i novem-bar 1964). Ovaj autobiografski očerk obuhvata zásad samo najranije razdoblje y>pozadinske delatnosth Fedjukina, no bojim se, sudeči na osnovu ovih materijala, u kojima je zanimljivost žive prakse zamenjena isuviše shematičnim razmatranjima, da ni konačno objavljivanje njegovih seča-nja neče otkriti tajnu njegova genija: Fedjukm je bio. Činí
98
U noci izmectu 28. i 29. januára izvedoše iz čelije čoveka koj i je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura biča, gomila gnji-log i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog moglo je da se procitá, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stra-nicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri pu-no j s vešti, kao sto se piše testament. On je tu svoju misap formulisao ovako: »Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biografiju«. Mora dakle da je shvatio da ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koj u je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktát, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na kraj n ju formulu koja daje smisao tim sporednim operacijama.
Dva stražara odvedoše Novskog, podupiruči ga sa obe strane, niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše bila je osvetljena jednom gólom sijalicom koja je visila sa tavanice. Stražari ga pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim zatvoriše gvozdena vrata,
mi se, izvan žive prakse, teorijska nula. On je isceäivao príznanja po najdubljim zakonima dupinske psihotogije a da nije znao da ona postoji; bavio se, dakle, Ijudskom du~ šom i njenim iajnama i ne znajuči. No ono što privlači več sada pažnju u Fedjukinovim sedanjima to su opisi prírode: surová lepota sibirskih pejzaža, radanje sunca nad zamr* zlom tundrom, diluvijalne kiše i tzdajničke vode Što prese-čaju tajgu, tisina dalekih jezera boje čelika — što sve ga* vori o njegovom nesumnjivom knjiievnom danu
99
ali u početku još ništa ni j e razabirao do samo tu světlost koj a mu se bolno zasekla u svést. Vrata se onda ponovo otvárajú i oni isti stražari, ovoga puta predvodeni Fedjukinom, úvode nekog mladica i oso-vljuju ga na metař ispred Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih, i tvrdoglavo stisnú bezube vilice i s bol-nim náporom raširi otekle kapke da osmotri mladica. Očekivao je da ce ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca ugaslih očiju (kao što je to bio Rejn-hold), ali sa někom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim ljudskim. Mladič je bio go do po-jasa i Novski sa čudenjem i sa strahom pred nepo-znatim shvati da je mišičavo telo mladica bez i jedné jedine modříce, bez i jedné jedine rane, sa zdravom tamnom kozom koj u još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da prozře, ta nepoznata igra u koj u je bio uvučen, sad kada je več bio pomislio da je sve svršeno na najbolji mo-gučni način. Da li je mogao i da nasluti Šta mu sprema genijalna i paklena intuici ja Fedjukina? Fe-djukin je stajao iza njegovih leda, nevidí j iv ali pri-sutan, nem, suzdržana daha, ostavljajuči mu da se sam doseti, da se užasne od te pomisli, pa kada mu sumnja koju rada užas bude došapnula da je to nemogučno, da mu u tom času sruči istinu u líce, istinu težu od spasonosnog metka kojí bi mu mogao opaliti u po til j ak.
Kada je sumnja koju rada užas došapnula Nov-skom to je nemogučno, u istom času začu glas Fedjukina: »Ako Novski ne prizná, ubičemo te!« Mladicu se líce izobliči od straha i pade na kolena pred Nov-
100
skim. Ovaj zatvorí oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladičeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdú stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladič ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizná u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je rešio da ga razori tamo gde se oseča najmočnijim: u njegovoj sebič-nosti; jer ako je on (Novski) doŠao na spasonosnu i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstve-nog trajanja i stradanja, to je još uvek morálni izbor; Fedjukinov intuitivní génij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru koj i dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladíc je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.
Fedjukin ne troši uzaludne reči, on zna da ga je Novski razumeo; daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku. Ostavlja mu dvadeset í četiri časa da razmisli u svoj oj dobro čuvanoj če* liji gde če moči ponovo, »pod mrtvačkim pokrovom od kamena«* da utvrdi svoj morálni stav kojí mu
* Rečenica Láva Mikulina kojom je ovaj, negde tokom 1936, ovekovečio svoju sopstvenu biografiju; metafora koja se pokazala manje proizvoljnom nego što se na prvi pogled cini: Mikulin je umro od srčane kapi u samici suz-daljskog zatvora. \Heki izvori tvrdé da je bio zadavljen.)
101
šapuče demonski na uvo da je njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura. Sutradan, u noci izmedu 29. i 30. januára, ponavlja se scéna:, stražari odvode Novskog vrtoglavxm kružnim stepenistem u duboke podrume zatvora. Novski sa úžasom naskicuje da ovo ponav-ljanje nije sluČajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biče placen životom jednog čoveka; savršenstvo n j ego ve bicgrafije biče razoreno, delo njegova života (njegov život) biče ovim poslednjim stranicama unakaženo.
Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noci, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sa-svim do vol j ni da se jednom ponovl jenom postupku dä značenje identiČnosti i neminovnosti, kao što je neminován sled daná i noci; različit je samo une-koliko taj mladič što go do pasa drhti před Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj čeliji). Fedjukin po svoj prilici naskicuje u tišini koj a je na trenutak zavladala u pod-rumskoj čeliji koliko je današnje iskuŠenje téže za Novskog od onog od juče; danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladičem, ne ostaje njegovoj morálnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja bi mogla da mu pritekne u pomoč, pomisli koj a bi mogla da mu došapne, uprkos izvesnim spoljnim i jasnim znacima, da je to nemogučno: sinočna mu je demonstracija, brza i efikasna, pokazala da takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna. (A ta če misao postati sutra i prekosutra, i kroz tri ili deset dana, još besmislenija, još nemogučnija.)
Novskom se učini kao da poznaj e odněkud tog mladica koji je stajao pred njim. Imao je belu kožu
102
prošarami pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio nao-čari, i Novskom se učini da naskicuje u kořenu nje-gova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Po-misao da taj mladič zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no ni j e mogao da ne pomi-sli u magnovenju kako ta sličnost (ako je s tvarná i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i može na neki náčin da se prípise kao gre-ška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da če pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navěsti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost treba samo da mu ukáže na činjenicu da on ubija ljude sličné sebi, ljude čij a biograf ija nosi potenci-jalno seme jedné budúce biografije, dôsledne, zao-krugljene, tako sličné n j ego voj, ali prekračene na samom početku, unistene njegovom sopstvenom kri-vicom tako rečí u začetku; on če svojim tvrdoglavim odbijanjem da saraduje sa istragom stajati (več stoji!) na početku jednog dugog niza zločina poči-njenih u njegovo ime.
Novski oseča iza svojih leda Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misii, njegovu odluku, kao što oseča i nevidljivo prisustvo stražara koj i stoje sa strane sa revolverima na gotovs, sprem-ni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultáte jedné sasvim logične operacije: »Umrečeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.«
Pre nego Što je Novski mogao da kaže bilo sta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje
103
predaje, mladič ga osmotri kratkovidim očima, sa-svim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
»Borise Davidoviču, ne dajte se pas j im sino-vima!<í
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovre-meno, jedva čuj na, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske f lase. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gadali iz blizine, u pôti-ljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladica bilo je neprepoznatljivo.
Fedjukin napusti podrum bez i jedne reči, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate u svojoj čeliji okru-žen pacovima.
Sutradan uveče, pošle smene treče stráže, za-traži da ga izvedu pred istražitelja.
Iste ga noci prebacuju iz kamene čelije u zat-vorsku bolnicu gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom stražara i bolničkog osoblja koje je dobilo zadatak da od ovih sažaljenja dostojmh ostataka stvorí čoveka dôstojná tog ime-na. Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu iskustva, da čak i ljudi pravljeni od man j e tvrdog mater i j ala nego sto je Novski zadobijaju neku neslučenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve granice i kada se postaví j a još samo časno pitanje smrti: u času umíranja pokušavaju da iz smrti izvuku največu mogučnu dobit nekom tvrdoglavom odlukom koja se najčešče, val jda zbog organske iscrpljenosti, svodi na herojsko čutanje; kao sto mu je praksa otkrila
104
i činjenicu da ponovno funkcionisanje organizma, normalan krvotok i odsustvo bolova, stvárajú kod rekonvalescenata i bivših kandidáta smrti neki or-ganski konfbrmizam koji ima za posledicu, mako-liko to izgledaio paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za herojskim razmetanjem.
Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koj a je radila za racun Engleza bila je u medu-vremenu odbačena, pogotovu posle neuspelog suo-čenja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli dobrim delom i engleski tredjunioni koji su podigli u evropskoj štampi isuviše veliku buku oko hap-šenja Novskog i opovrgli kao sasvim neosnovane i besmislene neke op tužbě koje su se u to vřeme bile javile u zvaničnoj štampi: berlínski randevu sa izvesnim Ričardsom, koji je navodno potkupío Novskog za trideset zlatníka kao Judu, obořen je nedvo-smislenim alibi jem rečenog Ričardsa: on je tog dana bio na sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespreína intervencija tredjuniona stavlja istragu pred nimalo lak zadatak da dokáže tačnost svojih tvrdnji i da time očuva svoj ugled na mnogo sirem, medunarod-nom planu. Trebalo je dakle ispraviti š to se ispra-viti može.
Pregovori tra j u od 8. do 2 L februára. Novski otěže istragu, pokušavajuči dá u dokument svog pri-znanja, bez sumnje jedini koji če ostati posle nje-gove smrti, unese neke formulaci je koje bi mogle ne samo da ublaže njegov konačan pad, nego i da budučem istraživaču došapnu, kroz vesto spletena protivurečja i preterivanja, da celo zdanje tog přiznán j a počiva na laži iscedenoj bez sumnje tor turom. Stoga se sa neslucenom snagom bori za svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane,
105
ne manje řešen i oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se Čoveka u dugim nočima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, na-gnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih pokus ava da unese u n jih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje viděn j e stvari iz jed-nog viŠeg aspekta. Jer, nema sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, srocen na nekih deset gusto kucanih stranica, naj-običnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao tokom dugih nočnih sati, kucajučí s dva prsta, ne-spretno i sporo (voleo je sve da radi sam), pokuša-vajúči da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične zaključke. I n j ega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se raz-lozi mogu svesti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeči od jedné druge sheme, ideálne i idealizované, unapred odbacivao svaku uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se boriô da u svojoj smrti, da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika, nego i lika revolucionára uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sičušnog orga-nizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg raz voj a istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle ni j e bio hir neurotična čoveka i ko-kainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena
106
uverenja koj a je, kao i žrtva, smatrao .nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono sto je izazivalo nje-gov bes i njegovu lojálnu mržnju, to bejaše úpravo ta boleciva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokážu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to neurotično vrčen j e u krugu takozva-nih činjenica obuhvačenih meridijanima svoje tvrdé lobanje, a da ta njihova slepá istina nije u stanju da se stavi u sistem jedné vise vrednosti, jedné vise pravde, koj a traži da 303 se přinesu žrtve i koj a ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti jeste ne samo s tvar logiČna nego i morálna, dakle dôstojná poŠtovanja. Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji Što ga je on cenio kao revolucionára i neko mu je vřeme, pre desetak go-dina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim rešpektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je do-živeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u nje-govim očima mit jednog revolucionára: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskán j a i pohvala) bila je u njemu jača od osečanja dužnosti.
Jednog ranog jutra krajem februára, Novski se vrača u svoju čeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovaním rukopisom svog priznanja koje treba da naučí napamet. Rukopis je prekrajan i išaran isprav-kama unesením mastilom crvenim kao krv; čini mu
107
se da je iřjegovo priznanje u tolikoj meri teško da mu smrtna kazna ne može izbeči. Novski se smeši ili mu se samo čini da se smeši: Fedjukin je izvrsio njegovu potajnu nameru i pripremio završno po-glavije njegove časne biograf i j e: budúci če istraži-vači otkriti pod hladnim pepelom ovih besmislenih opíužbi patetiku jednog života i dosledan kraj (upr-kos svému) jedné savršene biografije.
Optužnica je dakle konačno redigovaná 27. februára, a proces grupi sabotéra predviden za sre-dinu marta. Početkom mája, posle dugog odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane proměně u planovima istrage. Novskog sa napamet naučenim tekstom dôvode na poslednju próbu u kancelári j u Fedjukina; ovaj mu saopštava da je optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice otkucane na mašini, Stoječi izmedu dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo u psetarnik i tu ga ostavljaju tri dana medu ugojenim pacovima. Novski pokušava da raz-bije glavu o kameni zid čelije; tada mu navlače lu-dačku košulju satkanu od solidnih vlákaná i odvode ga u bolničku sobu. Vrátivši se iz bunila, prouzro-kovanog bez sumnje injekci jama morfijuma, Novski traži da mu dovedu istražitelja.
Fedjukin u meduvremenu uspeva, vodeči napo-redo dve istrage, da iscedi priznanje iz nekog Pare-sijana koji je, samo uz pomoč pretnji i obečanja (a, izgleda, i uz pomoč pokoje časice) potpisao izjavu da je on lično predao Novskom prvu sumu novca još maja 1925, kada je zajedno sa njim radio u fa-brici káblová u Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je
108
Paresijan u svojo j izjavi, bio je deo redovne trome-seČne sume koju su primalí iz Berlína kao napojnicu za povoljne aranžmáne koje je Novski, preko Pare-sijana i Titelhajma, udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u prvom redu. Titelhajm, inže-njer starog kova i zastarelih nazora, sa belom jare-čom bradicom i cvikerima, nikako da shvati zašto je potrebno da uvlači u svoje priznanje i druge ljude, koje i ne poznaje, no Fedjukin je vec našao načina da ga uverí: posle dugog opiranja, starí je Titelhajm, řešen da umře časnom smrču, čuo iz susedne sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kčeri--jedinice. Uz obečanja da če joj bití život pošteden, pristao je na sve Fedjukinove uslove i potpisao zápisník i ne pročitavŠi ga. (Trebalo je da produ godine da izade na videlo istina o Titelhajmovima: starac je u jednom tranzitnom logoru doznao skoro slu-čajno, od neke logorašice imenom Ginzburg, da mu je kči ubíjena u zatvorskom podrumu još tokom trajanja njegove istrage.)
Sredinom mája dolazi do suočenja izmedu ove dvojice i Novskog. Novskom se činí da Paresijan zaudara na votku; zapetljavajuči jezikom, na losem ruskom, sručuje mu u lice fantastične po jedí nos ti
0 njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj úměrnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj idealni nivo saradnje koj i je cilj
1 svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez sum-nje zahvaljujuči stvaralačkom geniju Fedjukina, pri-hvatio uslovnosti kao živu reálnost, stvarniju od magie fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kaja-
109
njem í mržnjom. Titelhajm, odsutan duhom, sa po-gledom okrenutim ka někom dalekom, mŕtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseča na pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseča iznosá, navodi cifre, mesta i dátume, Novski oseča da mu izmice i poslednja Šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasniju od svih smrti: umreče kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao Juda, za trideset zlatnika. (Ostače medutim po svoj prilici zauvek tajná da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenú saradnju Novskog, ili je do ponovne proměně optužnice došlo zaslugom onog koji ni j e želeo da umře nečasnom smrču.)
Te večeri posle suočenja, Novski ponovo poku-šava da izvrši samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i p seči sluh stražara otkrivaju medutim neke sumnjive zvuke, val jda po uzdahu olakšanja koji dopire iz čelije umiruceg: s a pokidanim vena-ma odvode Novskog u bolničku celiju gde on uporno trga závoje i gde mora j u da ga hrane vestački. (I to je sledeči korak ka konaČnoj likvidaciji Novskog.)
Pred tolikom tvrdoglavošču Fedjukin popušta i imenuje Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vodu zavereničke grupe. Suočen ponaosob sa sva-kim članom budučeg saboterskog jezgra, koje se formira pod rukovodstvom Fedjukina, Novski, gle-dajuči u prazno mrtvím, astigmatičnim očima, pre-poznaje u nekim preplaŠenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je »kovao směle pianové o dizanju u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu industrijuťí. Pri tom dodaje izvesne detalje iz napa-met naučenog teksta scenárija. Fedjukin, koji otkri-
110
va najzad u Novskom korisnog i veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj inteligenci j i da izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koj a se javljaju u komplikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje dugogodišnje iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi ša opreznim pro-kuratorima.)
Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan jedini put, krajem mája, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I. Rabinovič je bio Novskom někom vrstom duhovnog mentora, još iz najranijih pavlogradskih dana, čovek koj i je u svojstvu inženjera i stručnjaka otkrio talenat Nov-skog i uveo ga u tajne spravljanja eksploziva. U ne-redovnim ali stoga ne manje briljantnim studi-jama Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je više-struka: on ne samo da ga je snabdevao savetima i stručnom (tehničkom) literaturom, nego ga je nejednom spasavao svojom intervencijom i svojim ugledom, kao i visokim kauci jama koje je polagao kod prokurátora za mladog Novskog. (Pakleni uči-nak nekih eksplozija koje su potresale Petrograd oko 1910, izazvale su izgleda opravdane sumuje sta-rog Rabinoviča i neko ga vřeme udaljiše od njego-vog isuviŠe talentovanog učenika.) Za mnoge usluge koje mu je učinio, kao i iz iskrenog poŠtovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeO da mu se oduži u danima gradaňskog rata: izvukao ga je iz ruku revnosnih čekista koj i su u Rabinoviču videli potencijalnog atentatora i gajili duboko nepovere-nje prema njegovom poznavanju tajne eksploziva. Ali čini se da je veza izmedu Novskog i Rabinoviča bila pre svega afektivne prírode: stará priča o idealizovanom ocu i o otkriču svojih potajnih sanja u
111
ličnosti nekog mladog čoveka u kome pronalazimo svoje sopstvene črte. Novski odbij a da potpiše deo optužnice koji se odnosi na Rabinoviča. (Medutim prisustvo Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s obzirom na njegov pro-jih poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fijoke stola predmet sa priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet koji je u meduvremenu obogačen novim detaljima i pri-znanjima još trojice učesnika onog Što se nažívalo velikom pljačkom drzavnog novca: sva trojica ime-nuju Novskog kao inšpirátora i daju pojedinosti o njegovom karakteru, gde se njegov revolueionarni elan svpdi na beskrupuloznu strast za novcem x bo-gačenjem, a njegova se legendárna askéza prikazuje káo komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariskih i petrogradskih dana Novskog sa jasním aluzijama na mondenski život mladog revolucionára koji je svoje famózně Šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem dobíjením iz dubokih fondová Ohrane.
Novski shvata da nema izbora. U zámenu za pro-tivuslugu Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič saradivao s njím na spravljanju eks-ploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora,
0 razornoj moči baruta, dinamita, kerozina i trini-* trotoluola, o náčinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moči u odredenim uslovima, Novski diktira sam u zápisník; za protiv-uslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peči u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujúci predmet (sada vec nepotreban) o grupi pljačkaša
1 špekulanata.
112
Sudenje sabotérskom jezgru od dvadeset čla-nova održano je, iza zatvorenih. vrata, sredinom apríla. Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnostt duha, govorio sa strašču koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; »to je bio njegov najbolji politickí govor za koj i znam«, dodaj e on ne bez zlobe (praveci jasnu alu-ziju na one lažne glasine po kojima je Novski bio loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koj i je vo-dio ka rušenju mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi koj oj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti »koja nas je sve za-kopala«. — »To je nekad bío hitar čovek, pokret-ljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno sasvim odsutan; licio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle dok nije progo-vorio; tada je ponovo bio davo a ne čovek.« Treba medutím priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim delom predodredili tredjunioni i emigrantská štampa, tvrdnjom da se u licnosti ovog procesa kriju provokatori koj i nemajú nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajuci, u nástupu iskrenog besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koj i bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od čega se najviše pobojavao i zbog Čega je tokom ovih meseci vodio krvavú borbu na život i smrt.
Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor viso-kih dela, zatražio je za petoricu prvooptuženih naj-tcžu kaznu, ali, na opšte čudenje, kako kaže Kaurin,
• Grobmca za. Borisa Davidoviča
113
nije u svojoj zavrŠnoj reči »vukaó Novskog po blate. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izve-stan način odao je čak priznanje njegovoj lienosti koja je sačuvala do kraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrená saradnja sa istragom) i nazvao ga je čak »starim revolucionárom^ naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom svojih ide ja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i medu-narodne buržoaske závere; Kričenko je pokušavao da nade naučno objašnjenje te morálne devijacije i otkrio je u sitnoburžoaskom poreklu prvooptuže-nog i u pogubnim uticajima njegovih čestih bora-vaka na Západu gde se više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bólnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog pro-cesa. »Borise Davidoviču«, rekao mu je, »bojim se da ste sišli s urna. Sve čete nas ukopati svojim ple-doajeom«, Novski mu je odgovorio sa čudnim izra-zom lica koj i je ličio na šenku nekog osmeha: »Isaak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrť-vaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokoj nikom, zovne ga po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si mrtav!« Onda je na trenutak zastao i dodao: »Odličan običaj!«
U znak zahvalnosti, i val jda uver en da je izvu kao iz smrti što živ čovek izvuči može, Novski u svojoj završnoj reči ponavlja da su njegovi zločini zaslúžili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino pra-
114
vednú, da odluku tužioca ne smatra niukoliko prc-teranorn i da neče uložiti žalbu da mu se poŠtedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod pusčanim plotunima smatrao je srečnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je oseeao, i izvan ovog moralnog konteksta, da neka viša pra-vednost zahteva da mu dodu glave čelik i olovo.
Ali nisu ga ubili (téže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je kre-nuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom 1934, pod imenom Dolski, onim istim koje je nosio u vřeme svog poslednjeg, carskog tanínov an j a, nalazimo ga u tek kolonizovanom Turgaju. (Ne bi trebalo medutim u ovoj promeni imena tražiti poruku za budučnost, znak prkosa i izazova: Novski je, člni se, bio ruko vo den pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova liena dokumenta glasila su jos uvek na to ime.) Iste godine dobij a dozvolu vlasti da se nastani u j o š zabitijem Aktubinsku, gde okružen nepoverljivim kolonistima radi na nekom pol j opi 1-vrednom imanju koje gaji šečemu repu. Decembra meseca njegova sestra dobij a odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u bubrezima. U to vreme on vec iraa nameštene vilice sa zubima od neoksidirajučeg čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom istrage, kako tvrdí doktor Taube, teško je reci.) Novski odbij a njen za-htev da mu pokúša izdejstvovati kod vlasti dozvolu za preseljenje u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. »Očekivao je smrt u rane jutarnje sate«, be-leži ona, »koji su se poklapali sa njegovim hapše-
115
njem: íada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema vratima koj a ni je, medutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sata, uzimao je gitaru u ruke i pevao tího neke sasvim nerazumljive pesme, Imao je zvučne halucinacije i pričinjavali bi mu se gla-sovi i koraci u hodniku.« (Tih se godina u Moskvi prepričavala sledeča anegdota: »Šta nam radi Nov-ski? — Pije čaj s a džemom od ribizli i svira na gitari Internacionálu. — Ali sa sordinom«, dodaje na to neki zlobnik.)
Pozná to je da je Novski tokom strašne zime 1937. ponovno uhapšen i odveden u nepozná tom pravcu. Sledeče godine otkrivarno mu tragove na daleko j Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom rukom nosi pečat Kema u blizini Solovjejskih otoka.
Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podol-ski, umesto Dolski); mesto dogadaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.
Novski nestaje iz Iogora na tajanstven i ne-objašnjiv náčin, po svoj prilici za vřeme jedné od onih strašnih oluja kada su stražari na tornjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomočni. Sa-čekavši da se smiri purga, kreču potrage za begun-cem, prepuštajuči se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest napoljel; tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, te-gleči prémorene haj kače po dubokim snežnim na-nosima. Četvrtog dana neki ga stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalík na útvaru, gde
116
se greje uz velikí kotao u kojem se taloži tekuča šljaka. Opkoliše ga i pustise vučjake. Privučeni ur-lanjem pasa uleteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plameňom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj priblíži, begunac s koči u ključalu tekuču masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na za-povesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hlad-noce, od vručine, .od kazne i od kajanja.
Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata posle pôdne. Ostavio je za sobom několiko cieareta i četkicu za zube.
Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po staro j dobr o j engleskoj tradici j i izgleda još uvek veřuje u duhové, objavio je da je Novski viděn u Moskvi, u blizini Kremaljskih zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je pre-nela sva zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.
117
PSI I knjige
Za Filipa Davida
Godine Gospodnje 1330, dana 23, meseca XII, dospe do budnih ušijú PreČasnog Oca u Hristu mon-senjera Žáka, milošču Božjom biskupa od Pamijera, da je Baruh David Nojman, negdašnji Jevrejin, iz-beglica iz Nemačke, napustío slepilo i perfidiju ju-daizma i da se privoleo Hristovoj veri; da je primio sakrament svetog krštenja u gradu Tuluzu u vřeme progona sto ih pokrenuše verí odani Pastijeri; i da je zatim, »kao pas koji loče svoje povracanje«, řečeni Baruh David Nojman iskoristio priliku, pošto u gradu Pamijeru življaše i dalje po judejski sa drugim Židovima, da se vrati Bogu mrskoj sekti i običajima židovskim, te řečeni monsenjer biskup naredi da ga uhapse i stave u tamnicu.
Najzad naredi da mu ga přivedu i ovaj se po-javi pred njim u biskupskoj Velíkoj Sobi koja se otvara levim krilom na sobu za mučenje. Monsenjer Žak naredi da dovedu rečenog Baruha kroz tu sobu, kako bi ga podsetio na instrumente koje nam je Bog milosrdno stavio u ruke u službi Njegove Svete Vere i za spas duše čovečije.
Monsenjer Žak imadaše kao pomocníka za stolom brata Gejarda od Pomijea, zastupnika Inkvizitora od Karkasona, a bejahu još prisutni magistar
119
Bernar Fesesije, ofisijel pamijerski, i magistar David Trohas, Jevrejin, pozván da bude tumačem mon-senjeru biskupu, ukoliko Baruh křene da se drzne u dogmu i zákone, jer bejaše na glasu kao znalac Starog Zaveta, judejskih zákona i knjige nečasti-vog.*
* »Knjiga nečastivog« je samo jedna od čuvenih metafora za ne manje čuveni Talmud. AD. 1320, papa 2an XXII naredi da se svaki priynerak t e jer etické knjige za-pleni i spali na lomači; poznalo je da su u to vřeme po Čitavom hriščanskom arhipelagu vojnici na carinskim pre-lazima pretresali jevrejske karavane, preturajuči po kri-jumčarenoj robi, svili, kozama i začinima, ne obaziruči se na rtjih (osim iz lične pohlepe), a da su psi svetog Bernarda, sa njahom osetljivim na »rukopis nečastivog«, nju-škati masné kcftane bradatih trgovaca i zavlacili njuške pod sukuje prestrašenih žena, sve dok nisu izazvali tešku epidemiju běsnila i počeli da ujedajú i hriščanske trgovce i da zavlače njuške pod mantije nevinih hodocasnika, sve' štenika i časnih sestara koje su krijumčarile sušenu ribu i kamamber iz Katalonije u národu poznat pod imenom 3>crotte de diable«, izmetina necastivog. Potraga za Talmu-donv nije medutim time prestala; Bernar Gij, zváni »od Gvozda« samo je tokom 1?36. zaplemo i spalio na lomači dvoje kola te inkriminisane knjige,- dok je njegov raniji i kasniji učinak ostao za današnjeg istraiivaca, naíalost, nepoznat. Taj Zan Gij »od Gvozda«, en Fer (sto su neki njegovi protivnici, ponesení bez sumnje zvučnim asocija-cijama, i zavišču, izgovarali, pa Čak i pisali, kao Enfer, pakao), pokazao se. izgleda suviše revnosnim, pa je uz Talmud počeo da spal juj e i druge knjige i ljude, izvan zva-ničnog papskog indeksa, te je jedno sreme bio izlozen pri-tisku svestenstva koje ga se zestoko pobojavalo i koje je dolovalo po papskim, i Božjim, instrukci jama. Poznato je da je Žan Gij »od Gvožda« iz ove krvavé borbe tzišao kao pobednik i da je največi deo njegoyih protivníka dospeo na lomaču. XJmro je, kazu, polulud, u svojoj monaškoj če~ liji, okruíen knjigama i psima. (Primedbatranslatora).
120
Monsenjer Žak ga dakle stade pitati o svému gorerečenom, posto mu Jevrejin položi svoju za-kletvu na Mojsijev Zákon da če govoriti samo istinu, u prvom redu o sebi, ali i o drugima, živima i mrtvi-ma, na koje če se pozvati kao svedoke.
Kad to bi učinjeno, on reče i priznade kao sto sledi:
»Ove godine (u prošli četvrtak bilo je tačno mešec dana od tada) časni *su Pastijeri stigli u Grenadu, naoružani dugim noževima, kopljima i batinama, sa krstovima od kostreti prišivenim na odeči, noseci pobunjeničke zástave i preteči da če istrebiti s ve Jevreje. Salomon Vidas, mlad Jevrejin, nade tada grenadskog prvobranioca u dru-štvu Jevrejina Elizara, njegovog skriba, i zapita ga, kako mi je kasnije pričao, da li bi ga ovaj zaštitio od časnih Pastijera, Ovaj řece da bi. No kako ovi nadolažahu u sve večem broju i kako počeše da pretrazuju čak i kuče hriščana i uglednika, ovaj reče Salomonu da viŠe ne može da ga čuva i savetova mu da uzme neku ladu na Garoni i da ode u Verden gde se nalazi jedan veči i sigurniji zamak koj i pripadá njegovom prijatelju. Salomon uze dakle ladu i stade silaziti niz řečni tok ka Ver-dunu. Kad ga ugledaše sa obale Pastijeri, domo-goše se i oni lade i vešala, izvadiše ga iz vode i odvedoše ga vezana u Grenadu, rekavši mu: ili če se odmah pokrstiti ili če biti ubijen. Prvobránilac, koji posmatraše sve to sa obale, držeči dlan iznad čela, približi se ovima i reče im: ako ubiju Salomona, to je kao da su njemu samom odsekli glavu. Ovi mu rekoše tada da ako je tako, ispuniče mu tu želju. Čuvši sve to, Salomon reče da ne želi da su-dija strada zbog njega bilo kako, i upita Pasti jere
121
da mu kažu šta žele od njega. Oni mu ponoviše: ili če se pokrstiti ili če biti ubijen. Řečeni Salomon izjavi da če se radije krstiti nego biti ubijen. Oni ga tada odmah krstiše u mutnoj vodi Garone, zajedno sa pisárom Elizarom, jer s njima bejaše neki mlad sveštenik koj i se bez sumnje razumevaše u sve to. Onda im dve časne žene prišiše krstove od kostreti na odeču i pustiše ih da odu.
Sutradan me řečeni Salomon i Elizar potražiše u Tuluzu, ispričaše mi sve š to im se desilo, i rekoše mi da su se pokrstili, ali ne svojom voljom, i kada bi mogli da bi se rado vrátili u krilo svoje vere. I još mi rekoše; ako im Jehova jednog dana otvori oči svojom milošču i ukáže im da su bolji novi za-koni nego starí, da duša manje greši prema ljudima i zverima u krilu nove vere, da če se tada pokrstiti svojom voljom i iskreno. Ja im onda odgovorih da ne znam šta da im savetujem; možda bi mogli, re-koh im, da se vrate nekažnjeno u krilo judejstva, ako im oslobode dušu zakoni hriščanski, i da ču pitati o tome brata Rejmona Lenaka, pomocníka monsenjera Inkvizitora od Tuluze: on bi im bez sumnje mogao dati savete i oproštenje. Navratih dakle, zajedno sa Boneom, jedním Jevrejinom iz Ažena, kod rečenog brata Rejmona i kod advokáta Žáka Markesa, beležnika monsenjera Inkvizitora iz Tuluze, i ispričah im nevolju koj a je zadesila Salomona i upitah ih da li je valjano krštenje obavljeno bez žel j e i protiv volje onog koj eg su krstili i da li vredi vera koja je prihvačena iz gola straha za život. Oni mi rekoše da takvo krštenje nije valjäno. Onda se vratih odmah kod Salomona i Elizara i preneh im da mi brat Rejmon i advokát Žak poručuju da njihovo krštenje nema snagu pravé vere i da dakle
122
mogu da se vrate u veru Mojsijevu. Salomon tada predade svoju ličnost u ruke monsenjera Savetnika grada Tuluza, kako bi mu ovaj dobavio mišljenje rímske Kurije o valjanosti tog krštenja, jer se řečeni Salomon bojao da bi njegovo vračanje juďej-stvu moglo biti protumačeno kao znak dvoliČnosti.
Kad sve to bi učinjeno, Salomon i Elizar se vratise verí Mojsijevoj, a po talmudijskoj doktrini: odsekoše im ostrím nožicama nokte sa ruku i nok-te sa nogu, obrijaše im glave, a celo im telo okupaše u vodi izvorskoj, na isti náčin kako se po Zakonima pročiščava telo i duša strankinje koja se údaje za Jevrejina.
Sledeče nedelje, gospodin Alode, podnačelnik grada Tuluza, dovede dvadeset i četvoro kola gra-dana i Pastijera koje je uzaptio zbog pokolja kojí počiniše u Kast eis arazenu i okolini nad sto pedeset i dva Jevrejina svakojakog uzrasta. Kad pristigoše kola sa rečenim ljudima do grofovskog zamka Nar-bone i kad dvadesetoro kola več bi uterano u ka-piju, bejase se sjatila veliká gomila Tiilužana. Oni što bejahu u zadnjim kolima počeše dozivati u pomoč, govoreči da ih eto vode u tamnicu a da ni-kakva greha nisu počinili, no su samo titeli da osvete Hrístovu krv koja vapije za dsvetom do neba. Tada gomila Tulužana, ponesená osečanjem nepravde koja se vrši, pokida noževima užad kojima bejahu ve-zani osvetnici, poskida ih iz kola i poče da viče iz sveg grla zajedno sa njima: »Smrt Židovima!« i na-grnuše u jevrejski kvart. Bejah zauzet čitanjem i pi-sanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih ljudi, naoružanih neznán jem tupím kao batina i mržnjom ostrom poput noža. To ne bejahu moje svile od ko-jih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poredane
123
po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih ljudi, i u njima bejaŠe, da su ih hteii čitati, hiljade razloga da me smesta ubijú i bejaše u njima, da su ih hteii čitati, leka i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do múdrosti, a čitanje jedné jedine' do neznán j a naoruža-nog mahnitošču i mržnjom. A oni rekoše da je u Novom Zákonu sve napisano i da se u n jemu nalaze sve knjige svih vremena: ono sto je u njemu řečeno sadrži sve druge knjige, pa ih zato treba spaliti, a ako ima neceg u drugim knjigama čega nema u ovoj Jedinoj, onda te druge treba utoliko pre spaliti, jer su jeretiČke. I rekoše jos da njima saveti učenih nisu potrební, i povikaše; »Pokrsti se ili černo ti mudrpst svih knjiga koje si proČitao isterati na po-tiljak.«
Videvši slepi bes ove svetine^ i videvŠi da ubíjajú na moje oči Jevreje koji su odbili da se pre-krste (ko iz dôslednosti, ko iz gordosti koja je kat-kad pogibeljna), odgovorih da ču se rade dati pre-krstiti nego da budem ubíjen, jer je, uprkos svému, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila. Oni me onda dograbiše i izguraše iz kuče, ne dopustivši mi ni da proměním svoj kučni ogrtač někom prikladnijom odečom i odvedoše me takva kakav sam bio u katedrálu Svetog Etjena. Kad pristigoh pred crkvu, dva mi sveštenika poka-zaŠe leševe nekih Jevreja koji ležahu naokolo; nji-hova tela behu unakažena a lica oblivena krvlju.
124
Onda mi pokazaše na jedan kameň sto je ležao pred crkvom i ja ugledah prizor od kojeg se i sam ska-menili: na kameňu je ležalo jedno srce, nalik na krvavú kuglu. »Pogledaj, rekoše mi, to je srce jed-nog od onih koji se ne dadoše pokrstitk. Oko tog srca bese se okupila gomila národa i po šmátrala ga sa čudenjem i gadenjem. Kad zatvorili oči da ne gledam, neko me od prisutnih udari po glavi, kameňom ili batinom, i ubrza moju odluku, te rekoh da ču se prekrstiti, no da imam jednog prijatelja sve-štenika, brata Žana zvanog Tevtonac, i da bih želeo da mi on bude kumora. To sam rekao u nadi da ako dospem u ruke brata Žana, koji mi je bio veliki prijatelj i s kojim sam znao voditi duge razgovore
0 pitanjima vere, da bi on možda mogao da me po-Štedi smrti a da se ne prekrstím.
Onda se ona dva mlada svestenika dogovoriše da me izvedu iz crkve i da me otprate do kuče Žana Tevtonca, jer taj bejaše stariji po Činu od njih i bojahu se da mu ne nanesú nepravdu. Kad izadosmo pred crkvu, osetih miris dima i ugledah vatre koje se dizahu iz jevrejskog kvarta. Tada na moje oči zaklaše jevrejina Ašera, mladica od nekih dvadeset godina i rekoše mi: »Taj se pozivao na tvoje učenje
1 na tvoj primer.« I rekoše mi još, pokazavši mi na jednog drugog mladica za kojeg sam kasnije čuo da je iz Taraskona: »Tvoje odlaganje ubija one koji su verovali tvome učenju i koji slede tvoj primer«. Tada ga otpustiše oni sto su ga držali i mladič pade na zemi ju licem prema meni, jer još ne bej ah nista izustio, a oni mu vec zadaše smrtonosní udarac sa leda. Gradani Tuluza koji se behu sjatili pred crkvu i koji posmatrahu taj prizor upitaše dvojicu svestenika što bejahu u mojoj pratnji da li sam vec kršten,
125
a oni rekoše da nisam; ja sam ih još pre toga molio, krenuvši iz crkve, da ukoliko ih usput neko za to pita da kažu da jesam, no oni su to odbili. Onda me iz gomile opet neko udari batinom po glavi i meni se učini da mi od tog udarca izleteše oči iz lobanje; dodirnuh to mesto rukom, ali ni j e bilo krvi nego samo jedna čvoruga koj a je zarasla sama od sebe, bez pomoci neke medicíne, závoja ili drugog mele-ma. Videvši da i dal j e ubíjajú Jevreje, i čuvši nji-hovo naricanje, a kako mi dva sveštenika rekoše da me ne mogu odbraniti od besa svetine, niti odvesti do kuče rečenog Ispovednika, jer cu biti ubijen pre nego sto dospemo do ulice, j a ih upitah za savet. Oni mi rekoše: »Kreni putem kojim svi idemo i da-čemo ti ruku«; i jos mi rekoše: »Ne traži druge stáze mimo puta kojim svi idu«. I još mi rekoše: »Slédeči tvoj primer mnogi izgiboše.« Tada odgo-vorih: »Vratimo se u crkvu.«
Vratismo se dakle u crkvu u kojoj gorahu sveče pucketajuči, dok je národ, još krvavili ruku, klečao, mrmljajuči molitve. Tada rekoh dvojici svojih ču-vara da sačekaju još malo da vidim da li če prističi moji sinoví.* Oni pričekaše malo, i kako moji sinoví ne dodoše, rekoše mi da više ne mogu da čekaju
* Jedan od modernih komentátora (Divernoa) pôvodom ove rečenice navodí sledeče objaŠnjenje: »Mada nam arhivi ne daju níkakvih podataka o tome, skloní srno da ovu izjavu Baruhovu protumačimo ne samo kao odlaganje mučne i ponižavajuče scene krs t en j a, nego i kao deo tu-kavstva i taktike: ukoliko su njegovi sinoví uspeli da izbe-gnu prekrštavanje, za učeno g Baruha je to dovol j an raz-log da se ne izloii njihovom preziru; ukoliko su pogubljeni, njegova odluka biče ojačana bolorn a smrt če biti nalik na otkupljenje«i
126
nego da mi je konačno odlučiti: ili ču se dati krstiti ili cu iziči pred cřkvu gde su još kláli neodlučne.
Tada rekoh da bih želeo da imam za kuma tu-luškog vikára, misleči pri tom na izvršitelja imenom P jer de Savarden, koj i bejase jednim od mojih do-brih prijatelja i koji bi me mogao dakle spasiti smrti i krštenja. Oni mi tada rekoše da vikar ne može doči, jer tog dana bejaše úpravo doveo Pastijere iz Kastelsarazena i da se dakle odma-ra od velikog puta. Neki od onih koji su klečali u crkvi tada se pridigose i dograbiše me sa svih strana i doguraše do kamene krstionice; pre nego što su mi ugurali glavu silom pod vodu, uspeo sam da izgovorim reč »vikar«, no posle toga više nisam ništa mogao da kazem, jer su me držali dugo i pritískali mi glavu, i ja pomislih da če me udaviti kao psa u posvěceno j vodi krstionice. Posle toga me pri-vedoše ka kameňom stepeništu i položiše na kolena medu one koji tu več klečahu; ne znam koliko ih bejaše i ko sve bejaše, jer nikog nisam pogledao u oči, držeči glavu pognutu ka kamenu. Sveštenik je tada učinio, bar tako mislim, sve što se čini pri-likom krštenja. Medutim, pre nego što je sveštenik počeo da čita ono što priliči uz obred krštenja, je-dan mi se od one dvojice fratara nagnu na uvo i reče mi da kazem da sam prihvatio obred krštenja svojom voljom, inače biču ubijen. Tada dakle po-tvrdih da sve što činim činim dobre volje, mada mišljah obratno. Nadenuše ime Johan ili Žan; oni što stajahu kraj mene ustadoše i udaljiše se.
Kad sve to bi učinjeno, rekoh ono j dvojici fratara da me otprate do'kuče, da bismo videli je li Što ostalo od mojih dobara; oni mi odgovoriše dá ne mogu da idu sa mnom jer su umorni i jer se
127
znoje, nego me odvedoše k njiraa i pismo vina iz njihova podruma, a u čas t mog krštenja; pio sam vino bez reči i nisam hteo da govorim s njima o stva-rima vere, mada me oni izazivabu. Posle toga me ipak ispratiše do moje kuče da vide je li što ostalo, i nadosmo moje knjige iscepane i nagorele, moj novac ukraden, i svega sedám svitaka štofova, od kojih su neki bili založeni a neki su bili moja liena svojina, i jedan pokrivač od mavarske svile. Fratar koji se nazivao odskora mojim kumom stavi štofove u jednu vreču. U Času kad izlažasmo zatekosmo pred kučom nekog službenika gradske úprave Tuluza ko~ jeg je moj novostečeni kum poznavao i koji bejaše naoružan i zadužen da zastiti preostale u životu Jevreje. Moj »kum« reče dakle ovome stražaru ili čoveku: »Ovaj je kršten i dobar je hriščanin«. Stra-žar mi dade znak glavom i ja nadoh naČina da mu se priblížim: »Želiš li da budeš dobar Jevrejin?« upita me šapatom. Ja mu odgovorih: »Da.« Onda mi on reče: »Ali imaš li za to dovoljno novca?« — »Nemam«, rekoh, »ali uzmite evo ovo« i dadoh mu vreču u koju bejasmo stavili ono o čemu sam malo-pre govorio. On dodade vreču jednom od svojih ljudi a meni reče: »E pa lepo, ništa se ti ne boj; kaži ako te ko pita da si dobar hriščanin i tako češ spasiti glavu.«
Kad smo bili izvan kuče, sretosmo, moj »kum« i ja, deset gradskih službenika u pratnji mnogo-brojnih naoružanih stražara. Jedan me od službenika pozva na stranu i upita me šapatom: »Jesi li Jevrejin?« i ja mu odgovorih da jesam, šapatom, tako da me fratar ne čuje. Tada taj gradski službe-nik reče fratru da me slobodno pusti, i ovaj me predade jednom oružniku u činu narednika, rekavši
128
mu da me čuva kao da čuva njega samog, i to u ime Gradske úprave i gradskih vlasti. Narednik me tada uze pod ruku. Kada bejasmo u blizini Kapitola, re-koh onima koji me pitahu da sam Jevrejin, no kad bejasmo u zloglasnim uskim ulicama, kada su pitali narednika da nisam možda Jevrejin koji nije hteo da se prekrsti, ovaj im, po mojem savetu, odgova-raše da sam kršten i dobar hriščanin.
I ubijanje i pljaČkanje Jevreja potraja sve do kasns večeri tog dana; grad je bio osvetljen plameňom a psi su zavijali sa svih strana. Uveče, kad rni se učini da se národ sklonio sa ulica, rekoh nared-niku, pošto mi savest ne bejaše cista, da odemo vikářů tuluškom i da ga pitamo da li je kršten j e prim-ljeno pod pretnjom smrti val j ano íli nije. Kad pri-stigosmo do vikara, on je úpravo večerao i narednik reče u moje ime: »Evo vam dovodim jednog Jevre-jina koji bi hteo da ga krstite vi lično«. Ovaj odgo-vori: »Sad večeramo, posedajte s nama za sto.« Kako nisam hteo i nisam mogao da jedem, počeh da razgledam žvanice za stolom i ugledah medu množinom mog prijatelja Pjera de Savardena. Da-doh mu znak i mi se izdvojismo, pa mu rekoh da mi nije namera da se krstím, i da kaze vikaru da me ne sili na tako sto, jer takvo kršten j e neče biti valjano; .ovaj to učini za mene i šapnu vikaru na uvo moje reči, a zatim reče naredniku da ode, jer če me on sam čuvati, te mi dodeli jednog drugog narednika, nekog svog poverljivog čoveka, sa kojím sam krenuo do zamka Narbone kako bih proverio da li se neki od mojih sinová nalazi medu pobij enim Jevrejima Čija tela behu sklonjena u dvořiště zamka. Kad srno se vrátili, gospodin vikar me upita: »Hočeš li da budeš kršten sada ili češ da sačekaš do sutra?«
Crobnica za Borisa Davidoviča
129
Tada ga Pjer Savarden odvede u stranu i poče da razgovara s njim nešto poverljivo. Ne znaní Šta mu je tačno rekao, ali gospodin vikar na to reče: »Na-ravno, ne želím da krstim silom nikog, bio on Jevre-jin ili bilo ko drugi!« Iz toga zaključih da se krŠte-nje kojem bejah podvrgnut silom može smatrati ne-važečim.
Kad to bi odlučeno, zatražih savet od rečenog Pjera Savardena: da li da ostáném u zámku Nar-bone ili da odem; i kako mi Pjer reče da če svi Židovi koj i su se sklonili u zamak biti svakako ili kršteni ili ubíjeni, odlucismo da křenem u Tuluzu. Pjer mi dade tri šilinga i isprati me do raskršča puteva od kojih glavni vodi prema Monžiskam i reče mi da křenem sto brže i da usput, ukoliko ne-kog sretnem, govorim samo nemački.
Hitao sam dakle da se što pre domognem Mon-žiskara. Kad najzad pristigoh i krenuh preko grad-skog trga, odněkud iz kapija pokulja gomila ljudi naoružanih batinama i noževima, dograbi me i upita da li sam Jevrejin ili hriščanin. Ja ih onda upitah da mi kažu 'ko su oni sami, a oni mi rekoše: »Mi srno časni Pastijeri u službi Hristove vere«; i još mi rekoše: »U ime raja nebeskog i raja zemaljskog, istrebičemo sve one koji ne idu Njegovim putem, Jevreje i nejevreje.« Ja im tada rekoh da nisam Jevrejin i rekoh im: »Zar se do raja nebeskog i raja zemaljskog dolazi kroz krv i oganj?« a oni rekoše: »Dovoljna je samo jedna nevěrna duša da nas sve liší raja i nadanja, kao Što je dovoljna jedna šugava ovca da ošugavi celo stado«; i još mi rekoše: -»Nije li bolje zaklátí jednu šugavu ovcu nego dopustili da se ošugavi celo stádo ?« i povikaše »Uhapsite ga, jer mu řeči odišu sumnjom i bezverjem«, te mi ve-
130
zase ruke i odvedoše. Ja ih još upitah: »Zar imate vlast nad ljudima da biste mogli raspolagati njiho-vom slobodom«, a oni rekoše: »Mi srno Hristovi voj-nici i imamo dozvolu vlasti da izdvojimo kužne od zdravih, one koji sumnjaju od onih koji veruju.«
Onda im rekoh da se vera rada iz sumnje i re-koh im da je sumnja moja vera i da sam Jevrejin, jer se ponadah da me neče ubiti pošto mi ruke be-jahu vezane, a gomila se beše razišla, jer joj ne be-jaše do učenih rasprava i nadmudrivanja, nego kre-nuše ka nekim mračnim ulicama gde se behu izgleda domogli neke druge žrtve. Odvedoše me onda do jedné veliké kuče i spustiše me u prostrane podrume gde se vec nalazilo desetak Jevreja i učeni Bernardo Lupo i njegova kči koju su sa n jene dobrote nazi-vali La Bona; tu srno proveli noc i sledeci dan u molitvi; odluČismo da se nečemo dati krstiti nego da černo istrajati u svojoj verí. Molitvu su nam pre-kidali samo pacovi koji su svu noc ciliktali po uglo-vima i jurili po podrumu, teški i ugojeni. Sutradan nas sve izvedoše i pod stražom uputiše do Mazera, a odatle do Pamijera*
»Da li ste se ponovo vrátili jevrejskoj veri u Pamijeru ili drugde, a u formi i na náčin svojstven mojsijevskim običajima?«
* U pamijerskoj dioceji Jevreji su imali, na osnovu dekreta Arnoa Dezana, pamijerskog inkvizitora, pravo da Hve slobodno; taj dekret od 2. marta 1298, koji zabranjuje zitéljima i civilním vlastima da se ophode prema levre-jima »suviŠe strogo i okrutno«, pokazuje samo u kolikoj meri Učni stav i gradanska hrabrost u teškim vremenima mogu da izmene sudbinu koju kukavice smatraju nemi-novnom i proglaŠavaju je fatumom i istorijskom nuznošču. (Prim. translatora.)
131
»Ne. Jer, prema talmudskoj doktrini, kad se neko dobrovoljno i po pravilima hriščanskim prekrsti, ukoliko želi da se ponovo vráti svoj oj staroj veri, tada se podvrgava načinima koje sam naveo (sečenje nokata i kose i kupanjem celog tela), pošto se smatra nečistim. Ali kad nije kršten dobrovoljno i po svim pravilima hriščanskim, nego pod prisilom, tada se ne pristupa pomenutom načinu i takvo se kršten j e smatra nepostoječim.«
»Da li ste rekli jedno j ili večem broju osoba koje bejahu krstené pod pretnjom smrti da im je kršten j e nevažeče, te da mogu nekažnjeno i mirne duše da se vrate judaizmu?«
»Ne, osim onog Što sam malopre izložio povo-dpm Salomona i Elizara.
»Da li ste rekli jednom ili večem broju Jevreja da prihvate krštenje jedino da bi izbegli smrt a da se zatim vrate judaizmu?«
»Ne.«
»Da li ste ikad prisustvovali obredu ponovnog vračanja u krilo Mojsijeve vere nekog prekrŠtenog Jevrejina?«
»Ne.«
»Smatrate li vaše sopstveno krštenje nevaže-čim?«
»Da.«
»Zašto se izlážete dobrovoljno opasnosti jere-tičkog mišljenja?«
»Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom.«
»Objasnite.«
»Kako ne znam u šta veru j u ItriŠčani i zašto veruju; kako, zauzvrat, znam u šta veruju Jevreji
132
i zašto veruju, i kako šmátram da je njihova vera dokázaná Zakonima i Knjigama Proročkim koje sam izučavao kao doktor tokom nekih dvadeset go-dina, velim, dakle, da sve dok mi se ne dokáže mojim Zakonima i mojim Prorocima da im je vera hriščanska saobrazna, sve dotle neču da verujem u hriščanstvo, uprkos bezbednosti koja bi mi se pružila u krilu te vere, i vise volim da umrem nego da napustím svoje verovanje.«
Tako je započela rasprava o hriščanskoj veri sa Baruhom Dávidom Nojmanom koj i se opirao sna-gom svojih argumenata, a Prečasni je Otac u Hristu, Monsenjer Žak, milošču Božjom biskup od Pami-jera, pokazao beskrajno strpljenje da přivede Istini rečenog Baruha, ne žaleči pri tom svoje vřeme i svoje snage; řečeni je Jevrejin tvrdoglavo i uporno ostajao pri svom verovanju, držeči se Starog Zaveta i odbacujuči světlost hriščanskog verovanja koje mu je Monsenjer 2ak milosrdno darivao.
Najzad se, 16. avgusta AD 1330, řečeni Baruh pokoleba i priznade i potpisa da se odriČe jevrejske vere.
Pošto mu je procitán zápisník sasluŠanja, řečeni Baruh David Nojman, upitan da li je svoje priznanje učinio pod mukama ili odmah pošto je skinut sa muka, odgovori da je svoje priznanje učinio odmah pošto je osloboden muka, negde oko devět sati iz-jutra, i da je tog istog dana, u večernje sate, učinio isto priznanje a da nije bio odveden u sobu za mu-čenje.
Ovo je sasluŠanje učinjeno u prisustvu Monse-njera Žáka, milošču Božjom biskupa od Pamijera, brata Gejarda od Pomijea, magistra Bernarda Fese-sijea, magistra Davida Trohasa, Jevrejina, i nas,
133
Gijoma Pjera Bárta i Roberta de Robekura, bélež-nika monsenjera Inkvizitora od Karkasona.«
Poznato je da se Baruh David Nojman pojavio pred istím tribunálom još u dva maha: prvi put sre-dinom mája sledece godine, kada je izjavio da je posle ponovnog čitanja Zákona i Proroka, pokole-ban u svojoj veri. Sledi duga rasprava nad hebrej-skim izvorima; strpljiva i dugotrajna argumentaci j a Monsenjera Žáka navodi Baruha da se ponovo odřekne judaizma. Poslednja osuda ňosi datum od 20, novembra 1337. Zápisník ispitivanja nije medutim saČuvan i Divernoa navodi jasnu pretpostavku da je nesrečni Baruh po svoj prílici izdahnuo na mu-kama. Jedan dřugi izvor govori o někom Baruhu koji je osuden za isti delikt miŠljenja i spaljen na lomači nekih dvadeset godina kasnije. Teško je pret-postaviti da je reč o istoj osobi.
Napomenu
Priča o Baruhu Davidu Nojmanu zapravo je prevod trečeg poglavlja (Confessio Baruc olim iudei modo baptizati et postmodum reversi ad iudaismum) in-kvizitorskog registra u koji je Žak Furnije, buduči papa Benoa XII, zavodio detaljno i savesno prizanja i svedočenja data pred njegovim tribunálom. Rukopis se čuva u Latinskom fondu Vatikánske bibliotéke pod rednim brojem 4030. U tekstu sam izvršio samo neznatna skračenja, i to u onom delu gde se raspravlja o svetom Trojstvu, o Hristovom mesija-
134
nizmu, o Ispunjenju Slova Zákona, o poricanju ne-kih tvrdnji Starog Zaveta. Sam prevod je praví j en na osnovu francuske verzije monsenjera Žan-Mari Vídala, bivseg vikára crkve Svetoga Luja u Rímu, kao i na osnovu verzije katoličkog egzegeta čásnog Ignacija fon Delingera (Dôllinger) objavljene u Min-henu 1890. Ovi su tekstovi sa ucenim i korisnim komentarima od tada više puta preštampavani, a poslednji put, koliko mi je poznato, 1965. Originál pomenutog zápisníka (»jedan lep rukopis na pergamentu sa knjižarskim pismom u dve kolone«) do-speva dakle do čitaoca kao trostruki eho jednog dalekog glasa, Baruhovog, ako ubrojimo i njegov glas u prevod — kao od jek Jahvine pomisli.
Slučajno i iznenadno otkriče ovog teksta, otkriče koje se vremenski podudara sa srečnim za-vršetkom rada na povesti pod naslovom Grobnica za Borisa DavidoviČa, imalo je za mene značenje ozarenja i mirakla: analogije sa pomenutom pričom u toliko j su meri očigledne da sam podudarnost motiva, dátuma i imena smatrao božjim údelom u stvaralaštvu, la part de Dieu, ili davoljim, ta part de Diable.
Postoj ano st moralnih uverenja, prolivanje žrtvene krvi, sličnost u imenima (Boris Davídovič Novski — Baruh David Nojman), podudarnost u datumima hapšenja Novskog i Nojmana (u isti dan kobnog meseca decembra a u razmaku od šest veková, 1330... 1930), sve se to odjednom pojavilo u mojoj svesti kao razvijena metafora klasicne doktríne o cikličnom kretanju vremena: »Ko je video sadašnjost video je sve: ono Što se dogodilo u naj-davnijoj prošlosti i ono što če se zbiti u budučnosti« (Mark-Aurelije, Misii, knj, VI, 37). Polemišuči sa
135
stojičarima (a još vise sa Ničeom), H.—L. Borhes ovako formuliše njihovo učenje: »Svet biva povre-meno razoreri plameňom koji ga je sazdao a zatim se ponovo raáa da bi proživeo istu povést. Ponovo se spajaju različite semeně čestiče, ponovo daju formu kamenu, drveču, ljudima — pa Čak i vrlinama i danima, jer za Grke nema imenice bez suštine. Ponovo svaki mač i svaki heroj, ponovo svaka sitni-čarska besana noč.«
U ovom kontekstu redosled varijanti je bez ve-čeg značenja; ipak sam se opredelio za redosled du-hovnih a ne istorijskih datuma: povést o Davidu Nojmanu pronašao sam, kao što rekoh, posle pisa-nja priče o Borisů Davidoviču.
136
krátka biografija a a. a. darmolatova
; (1892—1968)
U naše vreme kad se mnoge pesničke sudbine grade po čudovišno štandardnom modelu epohe, klase i sredine, gde se sudbonosne životne činjenice — neponovljíva magija prve pesme, putovanje u egzotični Tiflis na jubilej Rustavelija ili susret sa jednorukim pesnikom Narbutom — pretvárajú u hronološkí niz bez ukusa avanture i krvi, životopis A. A. Darmolatova nije, uprkos izvesnoj shematič-nosti, lišen lirskog jezgra. Iz konfuzne mase poda-taka pomal j a se goli ljudski život*.
Pod uticajem svog oca, seoskog učitelja, bio-loga-amatera i hroničnog alkoholičara, Darmolatov biva odrana ponesen tajnama Prírode. U njíhovoj spahijskoj kuči (majčin miraz) u Nikolajevskom Gorodku živeli su u relativnoj síobodi psi, ptice i mačke. U šestoj godini kupujú mu u obližnjem Sa-ratovu Atlas leptirova Evropě i Centrálne Azije od Devrijená, jedno od poslednjih vrednih dela graver-ske veštine devetnaestog veka; u sedmoj asistira ocu koj i, s krvavím mrljama na licu, vivisecira glo-dare i vrši pokuse sa žabama; u desetoj, čítajúci romane o špansko-američkom ratu, posta je strastan hranilac Španjolaca; u dvanaestoj iznosí iz crkve naforu skrivenú ispod jezika i staví j a je na kíupu
137
pred zabezeknute drugove. Nad tekstovima Korha sanja o antičkiin vremenima, preziruči savremeni život. Ništa, dakle, klasičnije od ove provincijske sredine i od ovog pozitivistickí obrázovanog gradan-stva, ništa banalnije od ovog nasleda gde se mešaju alkohplizam i'tuberkulóza (po oČevoj liniji) sa me-lanholičnom depresijom. májke koja čita francuske romane. Jedna tetka takode s majčine strane, Jad-viga Jarmolajevna, koja ježivela sa njima pod istim krovom i tonula poľako u demenciju — jediní je poštovanja dostojan podatak u pesnikovoj ranoj biograf ij i.
Uoči prve revoluci j e májka mu umire iz-nenadno, zaspavši nad Meterlinkovom knj igom Život pčela koja joj je ostala u krilu, rasklopljena, kao. mrtva ptica. Iste godiňe, oplodeni semenom snírti, javljaju se prví stihovi mladog Darmolatova štampani u časopisu Život i škola koj i izdaje saratovskí krúžok revolucionarne mládeži. Godihe 1912. upisuje se na peterburški univerzitet gde, po očevoj žel j i, studira medicínu. Izmedu devetsto dvanaeste i petnaeste vec Štampa u prestoničkim časopisima Obrazovanje, Savremeni svet i u slavom ovenčanom Apolonu. U to vreme treba da situiramo i njegovo poznanstvo sa Gorodeckim i sa pesnikom-samoubi-com Viktorom Hofmanom kojí je, kako veli Ma-kovski, živeo kao čovek a umro kao pesnik, ustřelivši se iz sičušnog damskog brauninga, pucajuči sebi u oko kao kakav lirski Kiklop. Darmolatovljeva prva i bez sumnje najbolja zbirka, Rude i kristali, pojavljuje se 1915, u staro j ortografiji i sa likom Atlanta na koricama. »U ovoj nevelikoj zbirci, veli anonimni prikazivač u Časopisu Reč, ima nečeg od majstorstva jednog Inokentijá Anjenskog, mlada-
138
Iačke iskrenosti osečanja u duhu Baratinskog, ne* kog ozarenja kao kod mladog Bunjína. Ali u njoj nema ni pravog žara, ni pravog majstorstva, ni is-krenih osečanja, pa ni izrazito slabih mesta.«
Nije mi namera da se ovde poblíže pozabavim pesničkim osobenostima Darmolatova, niti da se u-puštam u složeni mehanizam književne sláve. Za ovu pŕiču nisu od večeg značaja ni pesnikove ratne avanture, mada, priznajem, izvesne žestoke slike iz Galicvje i Bukovine u vreme Brusilovljeve ofanzive — kada kadet Darmolatov u svojstvu sanitetskog podoficira otkriva iskasapljeno telo svoga brata — nisu bez privlačnosti; kao Što nisu bez draži ni nje-gov berlinski izlet ili njegova sentimentálna avan-tura koja se, na fonu jedne izgladnele i tragične Rusije gradanskog rata, završava medenim mesecom u paklu Kislodovska. Njegova poezija, ma sta o tome rekli kritičari, pruža obilje empirijskih (pes-ničkih) činjenica koje poput starih razglednica ili fotografija iz olinjalog albuma svedoče jednako o putovanjima, zanosima i strastima koliko i o knji-ževnoj modi: blagotvorni učinak vetra na mramor-nim naborima karijatida; Tirgarten sa drvoredom ocvalih lipa; fenjeri Brandenburške kapije; čudovi-šne spodobe crnih labudova; rumeni odraz sunca na mutnim vodama Dnjepra; čarolija belih noci; magične oči Čerkeskinja; kindžal zariven do ruko-hvata u rebro stepskog vuka; spiralni zamah avion-skog propelera; krik vrane u raní súmrak; snimak (iz ptičje^ perspektíve) strašne panoráme opustoše-nog Povoložja; gmizanje traktora i lokomobila u zlatnoj pšeničnoj preriji; crna okna kurskih ugljeno-kopa; kremaijske kule u okeanu vazduha; purpurni baršun pozorišnih loža; avetinjske figúre bronzanih
139
statua u blesku vatrometa; zamah balerína satkanih od pene; veličanstveni požar nafte sa tankeŕa u luci; užasna narkóza rimä; mrtva príroda s časom čaj a, srebrnom kaŠičicom i udavljenom osom; violetne oči zaprežnog konja; optimistická meljava turbina; glava komandanta Frunzea na operacionom stolu u opojnom zadahu hloroforma; gola stabla u dvo-rištu Lubjanke; promuklo lajanje seoskih pasa; za-divljujuča ravnoteža betonskih gromada; oprezni hbd mačke tragom zimovke u snegu; kukuruzna polja pod baražnom vatrom artiljerije; ljubavni ra-stanak u dolini Kame; vojničko groblje kraj Seva-stopolja...
Pesme sa datumima 1918. i 1919. ne daju nam nikakye mogučnosti da dešifrujemo mesto njihova nastanka: u njima se sve joŠ zbiva u kosmopolit-skim predelima duše koj a nema svoju preciznu kartu. Hiljadu devetsto dvadeset i prve nalazimo ga u Petrogradu, u sumornoj raskoši negdašnje vile Jelisejevih, u tom Brodu Ludaka, kako veli Olga Forš, gde se okupila izgladnela pesnička bratija bez príhoda i jasne orijentacije. Po svedočenju Makov-skog, na tim božjim ptičicama živele su jošvsamo ludačke oči bezumnog sjaja. Usrdno su se starali da izgledaju kao da su živi, kaže on, mada se čo vek nije mogao oteti utisku da se kreče medu fanto-mima, uprkos jarkom ružu na usnama žena. Napol ju je besnela bura pokretana magnetnim polo-vima revoluci je-kontrarevoluci j e; po cenu bezumne hrabrosti Buhara je ponovo pala u ruke boljŠevika; pobuna kronštatskih mornara ugušena je u moru krvi; oko izumrlih nasel j a vukle su se íjudske olu-pine, onemočalp žene gangrenoznih nogu i deca na-dutih trbuha; kadä su potamanjeni rage, psi, mačke
140
pacovi, varvarski je kanibalizam uzdignut do obí-čajnog pravá. »S kime srno mi, Serapionova brača? uzvikuje Lev Lunc. Mi srno sa pusťinjakom Serapio-nom!« Kručonih je, što se njega tiče, za zoum: »Zaurn budi i daje slobodan zamah stvaralačkoj fantaziji a ne vreda ničim konkretnim.* — »Mi omogučujemo našim drugovima pesnicima potpunu slobodu u izboru stvaralačkih metoda, ali pod uslo-vom ... « dodajú oni iz grupe Kovačnica. (Primljeno jednoglasno s jednim uzdržanim glasom.)
Na fotograřiji iz tog razdoblja Darmolatov joŠ ima izgled petrogradskog kicoša sa plastronom i leptir-mašnom. Upalih obraza, »očiju zagledanih u razvaline Rima«, oštre brade presečene jamicom nalik na ožil jak, stisnutih usána, njegovo lice ne odaje ništa i nalik je na kamenu masku. Postoje pouzdana svedočanstva da se mladi Darmolatov u to vřeme več bejaše privoleo kosmopolitskom programu akmeistä, to j »Čežnji za evropskom kultu-rom«, zahvaljujuči u prvom redu uticaju jednog drugog pesnika, Mandeljštama: jednako su cenili Rim, Anjenskog i Gumiljova i sa istom su histeriČ-nom halapljivošču gutali slatkiše.
Jedné sparne avgustovske večeri te iste dvade-set i prve godine, u vili Jelisejevih bejaše u toku orgija koju več pomenuta Olga ForŠ naziva, sa tipič-nom ženskom preteranošču, gozbom u vřeme kuge. Dežurno jelo tih godina bejaše slaná riba uz koju se točila stravična votka-samogon, spravljana po ne-kim alhemijskim receptima od špiritusa, březové kore i bibera. »Kasandra« (Ana Andrejevna Ahma-tova) imala je te večeri jedno od svojih proročkih predosečanja, pa je iz krajnje ushičenosti pala iz-nenadno u bolesnu depresiju koj a se graničila sa
141
halucinacijama, Ko je doneo vest o egzekuciji koja je izvršena nad »majstorom« (Gumiljovim) nije po-znato. Sa izvesnom pouzdanošču može se reči samo to da je ta vest prostru j ala poput male, separátne magnetne bure nad svim antagonističkim grupama podvojenim jasním ideološkim í estetičkim programom. Darmolatov je, s časom u ruci i pij ano po-srčuči, napustío Kasandrin sto i sručio se u olinjalu fotelju pokojnog Jelisejeva koja je zjapila prazna pored proleterskog pisca Dorogojčenka.
Jula hiljadu devetsto tridesete boravi u suhum-skom domu odmora gde radi na prevodima koje mu je, na zauzimanje Borisa Davidoviča Novskog, poručio časopis Krasnaja Nov. Na početku poznan-stva sa řečením Novskim stajao je jedan dávni berlínski susret u nekoj kŕčmi u blizini Tirgartena ka-da je mladí Darmolatov, sa čudenjem, divljenjem i strahom slušao smela predskazanja Tverdohlje-bova, budučeg komesara revolucionarnog komíteta mornarice, diplomate, predstavnika narodnog ko-mesarijata za veze i komunikacije — B. D. Novskog. (Novski je, kažu, u relativno vegetarijanskim vre-měnírna bio njegovom »relacijom«; ova reČ pokriva komplikovánu vezu koja je postojala izmedu pesni-ká i vlasti i gde se na osnovu ličnih simpatija i sen-timentalnih dugova mladosti ublažavala krutost re-volucionarne Hnije; vezu umnogome zaniršenu i pu-nu opasnosti: ukoliko bi mocni zaštitnik pao u ne-milost, za njim su se oburvavali niz strmu padinu svi Štičenici, kao ponesení lavinom koju je pokre-nuo krik unesrečenog.)
Krajem decembra, dva dana posle hapšenja Novskog, u kuči Darmolatova zazvonio je telefon. Bilo je tačno tri sata posle ponoči. SluŠalicu je po-
142
d i g] a Darmolatovljeva bunovna žena, bremenita Ta-tarka, visoka, oštra stomaka. Sa one strane čula se samo stravična tišina koj a ledi krv u žilama. Žena spusti slušalicu i briznu u plač. Telefon u njegovom stanu bio je od tada ušuškan šarenim perjanim ja-stucima na kojima su se šepurili drečeči dekorativní motivi puni šarene graje tatarskih vašarišta, a kraj pisačeg stola, natovarenog rukopisima, řečnícíma i knjigama koje je prevodio »radi smirenja«, stajao je pripremljen kartonski kofer sa stvarima pred-videnim za iznenadno putován je. Jednom je čak, ohrabren votkom, pokazao někom pesniku-doušniku taj svoj kofer: iznad toplog pletenog džempera i fla-nelskih gača, ležala je u kožu uvezena knjiga Ovidi-jevih Elegija, na latinskom. Mora da su mu tih dana stihovi slavnog izgnanika zazvučali kao puškinski moto nad njegovom sopstvenom pesničkom sud-binom.
PoČetkom sledeče godine putuje u Gruziju; u majů objavljuje ciklus pesama pod naslovom Tbilisi na rukama; u septembru je stavljen na spisak knji-ževničkih trebovanja i dobíja, po nalogu koji je potpisao Gorki, par pantalona, vatirani kaput i Subaru od dabrovine. (Darmolatov je izgleda odbio da uzme ovu šubaru zbog njenog »lietmanskog iz-gleda«. Aleksej Maksimovič je insistirao: neka on samo ne izvoljeva! Na osnovu verzija koje kruže
0 tom dogadaju, teško je utvrditi sta je zapravo re-kao Gorki, ali izgleda da je napravio neku aluziju na usijanu glavu Darmolatova i da ovaj »umaio nije timro kao Čehovljev Čínovnik«.)
Sedamnaestog avgusta hiljadu devetsto trideset
1 ireče nalazimo ga na brodu /. V. Stalin medu ne-kih sto i dvadeset pisaca koji su pošetili tek završeni
143
Belomorsko-Baltajski kanál. Darmolatov je naglo ostario i nosi puškinske bakenbarte. U belom odelu, raskopčane košulje, stoji naslonjen na ogradu palube, zagledan u prazno. Vetar u kosi Vere Inber. Bruno Jasenski (drugi s leva) diže ruku prema ne-vidljivoj maglenoj obali. S dlanom prislonjenim uz uvo, Zošcenko pokušava da razabere melodiju lo-gorskog orkestra. Zvuke raznosi vetar i štrobot vode koj a se preliva iz ústava.
Uprkos izvesnim spoljašnjim znacima, postoje nedvosmisleni dokazi da je Darmolatov u to vřeme vec bio zahvačen psihološkom čumom: pere ruke u špiritusu i u svákom podozreva doušnika; oni mu medutim jednako dolaze, nenajavljeni i bez kuca-nja, preodeveni u ljubitelje poezije sa šarenim kra-vatama, ili u prevodioce sa minijaturnim Ajfelovim kulama od žutog lima, ili přerušeni u vodoinstala-tere sa golemim revolverima u zadnjem dŽepu ume-sto francuskog ključa.
Novembra dospeva u bolnicu gde ga leče ku-rama sna: prespavao je u sterilnom pejzažu bolnič-kih odajä punih pet nedelja i od tada svetská graja kao da nije više dopirala do njega. Čak je i strašná havajská gitara pesnika Kirsanova koj a je zavíjala s one strane paravana sad bila ublažena vatom sa tankim premazom usne masti. Posredstvom saveza književnika dobio je dozvolu da se u gradskom ma-nježu pojavljuje dva puta nedeljno; vídali su ga kako onako trapav, ugojen, sa prvim znacima ele-fantijazisa, kaska na pitomom manješkom atu. Pred polazak u Samatihu; gde su ga čekali haps i pogi-belj, Mandeljštam je sa ženom navratio k njemu da se opraste. Pred vratima lifta zasfao ih je Darmolatov u smešnim jahačim čakširama i sa malecnim
144
dečjim bičem u ruci. Taksi je bio úpravo pristigao i on pohita u manjež, ne oprostivši se sa drugom svoje mladosti.
U leto hiljadu devetsto Četrdeset i sedmé do-speva na Cetinje, na jubilej Gorskog vijenca, čije je odlomke izgleda prevodio. Iako več u godinama, nezgrapan i trom, mladički je prekoračio preko crvene svilene vrpce koj a je NjegoŠevu golemu stolicu, nalik na presto kakvóg boga, odvajala od pe-snikä i od smrtnikä. Ja (ja koji pričam ovu priču) stajao sam sa strane i posmatrao kako se koprca pesnik-samozvanac u visokoj, asketskoj stolici Nje-goševoj i, iskoristivši aplauze, šmugnuh iz sale sa portretima da ne vidim skandál koji če izazvati intervenci j a moga ujaka, čuvara muzejskih trezora. Ali pouzdano pamtim: izmedu raskrečenih nogu pe-snikovih, pod izlizanim pantalonama, več se bubrila grozna oteklina.
Poslednje godine života, pre nego sto ga je strašná bolest přikovala za postelju, proživeo je tiho, prežvakajuči slatki hmelj mladosti. Posečivao je, kažu, Anu Andrejevnu i jednom joj je doneo cvet.
Post scriptum
O stáje u rusko j literaturi kao medicinski fenomén: sľučaj Darmolatova ušao je u $ve novije udibe-nike patologije* Snimak njegovih mošnji, veličine največe kolhozne tikve, preštampava se i u straním stručním knjigama gde god je reč o etefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda.
SADRŽAJ
1. Nož sa drškom od ružinog drveta 7
2. Krmača koja proždire svoj okot 21
3. Mehanički lavovi 33
4. Magijsko kruženje karata 57
5. Grobnica za Borisa Davidoviča 79
6. Psi i knjige 119
7. Krátka biografija A. A. Darmolatova 137
B E L E Š K A O PISCU
Danilo Kiš (1935, Subotica), književnifc i prevodiiac. Živeo u Madarskoj i na Cetinju. Diplomirao na grupi za opštu književnost sa teorijom književnosti u Beogradu (1958). Bio lektor za srpsko-hrvatski jezik na univerzitetu u Strazbuiu i Bordou. Objavio romane Mansarda, Psalam 44 (Kosmos, 1963), Bašta, pepeo (Prosveta, 1965), Pešianik (Prosveta* 1972); zbirku pripovedaka Ranijadi (Nolit, 1970); knjige eseja Po-etika (Nolit, 1972), Po-etika, knjiga druga (Ideje, 1974). Roman Peščanik nagraden je NIN-ovom nagradom kritike za 1972. godinu. Pisao za pozorište i televizi ju: Elektra (Atelje 212), Noč i magla, Papagáj, Drveni sanduk Tomasa Vulfa (TV). Prevoďi sa francuskog, madarskog i ruskog (Lotreamon, Bodlér, Verlen, Keno, Petefi, Adi, Cvetajeva i dr.). Knjige su mu prevedene na madarski, francuski, nemački, engleski, poljski, Češki, slovenački.
Zbirka priča Grobnica za Borisa DavidoviČa nosi karakteristí-can podnaslov „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti". Ove su priče napísane književnim postupkom kojí se zalaže za dokumen-tarnost (postupak primenjen vec u Kišovom romanu Peščanik), ali ta se dokumentarnost ispoljava zapravo kao fikcija jedne konkrétne stvarnosti. Ovde otkrivamo jednog Kiša koj i na sasvim nov način pristupa temí koja mu je bliska: temi žrtve suocene sa slepim silama
nasilja. — Polemike vodene oko Grobnice za Borisa Davidoviča Kiš je reka-pitulirao u pamfletsko-esejističkoj knjizi Čas anatomije (Noiit, Í97S).
Zbirka pripovedaka „Grobnica za Borisa DavidoviČa" dobila je nagradu „Ivan Goran Kovačič" za knjigu godine 1977.
Danilo Kiš: GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA. Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. TehniČki urednik Pera Stanisavljev-Bura. Izdanje i štampa: BIGZ, Bulevar voj vode Mišica 17. Tiráž: 10.000. Za izdavača: Vladimír StojŠin, direktor. Telefoni: 653-121 (uredništvo), 650-933 (plasman) i 653-058 (džepna knjiga). Tekuči račun za sve uplate: 60802-603-17522.
Beograd, 1979.
Red. br. 130