www. batkandownload.org MILORAD PAVIČ HAZARSKI REČNÍK Roman-leksikon u 100 000 reči DERETA PROSVETA MILORAD PAVIČ HAZARSKI REČNÍK Roman-leksikon u 100 000 reči ženskí primerak LEXICON COSR.I ContinciiJ COLLOQUIUM SEU DTSPUTATIONEM DE RELIGIONE Rrgicmantt Boniisiae excudcbat typographic 1 Jftubrnunnu1, 1691 HacjiOBHa CTpaHa npBOÖirraor (ymnirreHor) flayÖMaHycoBor H3#aH>a „Xa3apCKor peHHHKa" H3 1691. robíme (PeKOHCTpyKijHJa) na ovom mestu lezi onaj citalac ko.ii neče nikada otvoriti ovu knjigu. on je ovde zauvek mrtav Lexicon Cosri (Rečník rečníka o hazarskom pitanju) rekonstrukcija prvobitnog daubmanusovogizdanjaiz 1691. (uništenog 1692) sa dopunama do najnovijih vremena Prethodne napomene UZ DRUGO, REKONSTRUISANO IDOPUNJENO IZDANJE Sadašnji pisac ove knjige uverava čitaoca da neče morati da umře ako ju procitá, kao što je bio slučaj s njegovim prethodnikom, korisnikom izdanja Hazarskog rečníka iz 1691. godine kada je ova knjiga još imala svog prvog spisatelja. U vezi s tim izdanjem ovde če morati da se pruže neka obrazloženja, ali da to ne bi predugo trajalo leksikograf predlaže čitaocima jednu nagodbu. Sešče da piše ove napomene pre večere, a čitalac če uzeti da ih procitá posle obeda. Tako če glad pisca naterati da bude kratak, a sitom čitaocu u vod neče izgledati převise dug. i. Istorijat Hazarskog rečnika Dogadaj obraden u ovom leksikonu zbio se negde u VIII ili IX veku naše ere (ili je bilo vise sličnih dogadaj a) i u stručnoj literaturitaj se predmet obično naziva „hazarskom polemikom" v . Hazari v su nezavisno i mocno pleme, ratnički i nomadski národ koj i je u neiz vesna vremena došao s Istoka, gonjen nekakvom vrelom tišinom, i u razdoblju od VII do X veka naseljavao kopno izmedu dva mora: Kaspijskog i Crnog.l Zna se da su vetrovi koji su ih dognali bili vetiovi mužjaci, koji nikad ne nose kišu - vetrovi na 1 Presied Kterature o Hazarima obiavlien ie u Niuiorku (The Khazars a bibliosncwhv. 1939): o istoriii Hazara u dva maha ie davao monosrafiie iedan Rus. M. I. Artamonov (Lenjingrad 1936. i 1962), a istoriju jevrejskih Hazara publikovao je u Prinstonu 1954. D. M. Dunlop. kojima raste tráva i oni je nose preko neba kao brade. Jedan požni slovenski mitološki izvor pominje Kozije more, š to bi se moglo shvatiti kao da je neko more imalo naživ Hazarskog mora, jer su Sloveni Hazare zvali Kozarima. Zna se takode da su Hazari izmedu dva mora osnovali mocno carstvo propovedajuči nama danas nepoznatu veroispovest. Hazarske žene su posle smrti muževa poginulih u ratu dobij ale po j as tuk za čuvanje suza koje če proliti za ratnicima. Hazari su se objavili istoriji ušavši u ratove s Arapima, i sklopivši savez sa vizantijskini carem Heraklijem 627. godine, ali je njihovo poreklo ostalo nepoznato. kao što su iščezli i svi tragovi koj i bi govorili pod kojim imenom i národom Hazare treba danas tražiti. Za njima je ostalo jedno groblje na Dunavu, za koje se ne zna je li zbilja hazarsko, i jedna gomila ključeva koji su umesto drške nosili srebrni ili zlatni trorogi perper, pa Daubmanus $ uzima da su ih lili Hazari. S istorijske pozomice Hazari su nestali zajedno sa svojom državom pošto se odigrala stvar o kojoj če ovde biti najviše reči - pošto su preobračeni iz svoje prvobitne i nama danas nepoznáte vere u jednu (opet se ne zna koju) od tri poznáte veroispovesti onoga i ovoga vremena - hebrejskú, islamskú ili hriščansku. Ubrzo posle preobračenja, naime, usledio je raspad hazarskog carstva. Jedan od ruskih vojsko voda X veka, kněz Svjatoslav, ne silazeči s konja pojeo je hazarsko carstvo kao jabuku. Hazarsku prestonicu na ušču Volge u Kaspijsko more Rusi su razorili 943. godine ne spávajúci osam noči, a izmedu 965. i 970. uništili su hazarsku državu. Očevici beleže da senke kuča hazarske prestonice još dugo nisu htele da se sruše pošto su same zgrade več dávno bile uništene. S taj ale su na vetru i u vodi Volge. Prema jednoj ruskoj hronici iz XII veka Oleg se več godine 1083. nazivao arhontom Hazarije, ali u to vřeme, dakle u XII stoleču, na području negdašnje hazarske državě več se nalazio drugi národ - Kumani. Materijalm ostaci hazarske kultuře veoma su oskudni. Nikakvi natpisi, javni ili privátni, nisu otkriveni, nema traga hazarskim knjigama koje pominje Halevi ^ni traga njihovom jeziku, iako Cirilo íř beleži da su ispovedali veru na hazarskom. Jediná javna zgrada otkopana u Suvaru, na negdašnjem hazarskom području, po svoj prilici nije hazarska, nego bugarska. Ništa osobito nije nadeno ni prilikom istraživanja na mestu Sarkila, čak ni tragovi tamošnjeg utvrdenja, o kojem známo da su ga za hazarske potrebe podigli Vizantinci. Posle propasti državě, Hazari se jedva pominju. U X veku jedan od madarskih stařešina pozvao ih je da se nastane na njegovom podmčju. Godine 1117. došli su neki Hazari u Kijev knezu Vladimíru Monomahu. U Presburgu se 1309. zabranjuje katolicima sklapanje braka s Hazarima i papa 1346. potvrduje ovu odluku. To je gotovo sve. Pomenuti čin preobračenja, koji je bio odsudan po udes Hazara, tekao je na sledeči náčin. Hazarski vladař kaganV-beleže drevne hronike, usnio je jedan san i zatražio tri filosofa sa raznih strana da mu taj san protumače. Stvar je bila od značaja po hazarsku državu utoliko što je kagan odlučio da sa svojim národom přede u veru onog mudraca čije tumačenje sna bude najprihvatljivije. Neki izvori tvrdé da je kaganu tog dana, kad je doneo takvu odluku, umrlá kosa na glavi i on je to znao, ali ga je nešto ipak gonilo da nastavi. Tako se u letnjoj rezidenciji kaganovoj nadoše jedan islamski, jedan jevrejski i jedan hriščanski misionár, jedan derviš, jedan rabin i jedan monah. Svaki od njih dobio je od kagana na dar po nož izraden od soli i oni zapodenuše raspravu. Stano vista tri mudraca, njihovi sukobi zasnovani na polazištima tri različite vere, ličnosti i ishod „hazarske polemike" izazvali su velikú radoznalost, silne oprečne sudové o dogadaju i njegovim posledicama, o pobednicima i pobedenima u toj polemici i tokom veková posvečivane su im bezbrojne rasprave u hebrejskoj, hriščanskoj i islamskoj sredini, pa sve to traje do danas, kada Hazara vec odavno nema. Negde u XVII veku zanimanje za hazarske stvari iznenada je obnovljeno i nepregledni materijal dotadašnjih hazarskih studija sistematizovan je i objavljen 1691. godine u Borusiji (Pruskoj). Proučeni su primerci troroge nomizme, imena sa starog prstenja, slike sa krčaga soli, diplomatske prepiske, portreti pisaca s kojih su iščitani svi naslovi knjiga naslikani u pozadini, douš- nički izveštaji, oporuke, glasovi cmomorskih papagája za koje se šmátralo da govore iščezli hazarski jezik, slikani prizori muziciranja (s kojih su dešifrováni muzički zapisi ucrtani na notnim sveskama) i čak jedna ljudska tetovirana koža, da se ne računa arhivski materijal vizantijskog, hebrejskog i arapskog porekla. Jednom reči, upotrebljeno je sve što je mašta čo veka XVII veka mogla pripitomiti i staviti u svoju službu. I sve se to našlo izmedu korica jednog rečnika. Obrazloženje ovog interesovanja probudenog u XVII veku, dakle hiljadu godina posle dogadaja, ostavio je jedan hroničar pod nejasnim rečenicama, koje glase: „Svak od nas svoju misao vodi pred sobom u šetnju kao majmuna na uzici. Kad čitaš, imaš uvek dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tudeg. Ili, što je još gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj šta češ kome dati da jede. Jer, hijena nejede isto što i majmun..." Bilo kako mu drago, štampar jednog poljskog rečnika, Joannes Daubmannus $ (ili neki naslednik pod njegovim imenom), pomenute 1691. godine objavio je svod izvora o hazarskom pitanju u jedinom obliku podesnom da obuhvati sve to šareno štivo koje su oni sa perom u minduši, što pravé od usta mastionicu, gomilali i gubili vekovima. Delo je objavljeno u oblíku rečníka o Hazarima pod našlovom Lexicon Cosri. Prema jednoj (hriščanskoj) verziji, knjjigu je izdavaču izdiktirao neki monah po imenu Teoktist Nikoljski, pošto je prethodno na ratištu izmedu austrijske i turske vojske riašao i napamet naučio gradu o Hazarima različitog porekla. Tako se Daubmanusovo izdanje pojavilo podeljeno na tri rečnika: na zaseban glosar islamskih iz- vora o hazarskom pitanju, na alefbetar grade crpen iz hebrejskih spisa i predanja, dok je treči rečnik sastavljen na osnovu hriščanskih věsti o hazarskom pitanju. To Daubmanusovo izdanje - rečnik rečnika o hazarskom carstvu, imalo je neobičnu sudbinu. Izmedu 500 primeraka ovog prvog rečnika o Haza- rima Daubmanus je otisnuo i jedan primerak otrovnom štamparskom bojom. Uz ovaj otrovni primerak zatvoren pozlačenom bravicom išao je i jedan kontrolní primerak istog leksikona sa srebmom bravom. Inkvizicija je 1692. godine uništila s ve primerke Daubmanusovog izdanja i ostavljeni su u opticaju samo onaj otrovni primerak knjige, koji je izmakao pažnji cenzuře, i pomočni primerak sa srebrnom bravom, koji je išao uz njega. Tako su bili izloženi smrti nepokorni i nevěrnici koji su se usudivali da čitaju zabranjeni rečnik. Ko god bi otvorio knjigu ukočio bi se ubrzo, naboden na sopstveno srce kao na čiodu. Citalac je naime umirao na devetoj stráni kod reči koje glase: Verbum car o Jactum e st (Reč postade meso). Kontrolní primerak je omogučavao da se sazná trenutak kada nastupa smrt ako je bio čitan naporedo s otrovnim. U tom kontrolnom primerku bila je beleška: „Kad se probudíte i ne bolí vas ništa, znajte da niste više medu živima." Iz parnica za naslede porodice Dorfmer, koj a je živela u XVIII veku, vidi se daje ,,zlatni" (otrovni) primerak rečnika s kolena na koleno posedovan u o voj pruskoj porodici: najstanji sin dobijao je polovinu knjige, a ostala deca po četvrtinu, ili manje, ukoliko ih je bilo vise. Svákom delu knjige odgovarali su i ostali delovi nasledstva Dorfmer: vočnjaci, livade, njive, kuče i vode, ili marva, pa se dugo nije smrt ljudi dovodila u vezu sa čitanjem knjige. Kada jednom udari pomor u stoku i suša, neko reče ukučanima da svaka knjiga kao i svaka devojka može postati Tmorina, da njen duh može izlaziti u svet i kužiti i moriti one oko sebe. Treba zato u bravu knjige staviti mali drveni krst od onih koj i se devojkama kad postanú Tmorine stavlja na usta, da ne bi duh izlazio i svet i ukučane gnječio. Tako učiniše i sa Hazarskim rečníkom: preko bravice staviše mu kao preko usta krst, ali nevolja se tada razgoropadi još vise no dotle, počeše se ukučani gušiti u snu i umirati. Tada odoše svešteniku, rekoše kako je i on dode, skide krst sa knjige i pomor istog dana prestade. Reče im još: pažite ubuduče da ne stavite krst na bravu kao ovo sada dok duh boravi van knjige. Jer se od krsnog straha ne sme vratiti u knjigu, pa čini čuda i pokore. Tako je pozlacena bravica zak-ljučana i Hazarski rečník ostao je decenijama neko- riščen na polici. Noču se s te police čuo neobičan šum koji je dolazio iz Daubmanusovog rečnika, a neke dnevničke beleške iz onog vremena načinjene u Lavovu kažu da je u Daubmanusov leksikon bio ugraden peščani sat koji je načinio neki Nehama, poznavalac Zohara, vičan da govori i piše u isto vřeme. Taj Nehama je inače tvrdio da je u sopstvenoj ruci prepoznao suglasnik He svog hebrejskog jezika, a u slovu Vav svoju mušku dušu. Klepsidra koju je ugradio u korice knjige bila je nevidljiva, ali se u potpunoj tišini moglo čuti za vřeme čitanja kako pesak curi. Kad pesak prestane da curi trebalo je knjigu okrenuti i nastaviti sa čitanjem obrnutim redom, odatle ka početku i tu se tajni smisao knjige otkrivao. Drage beleške medutim, govore o tome da rabini nisu odobravali ovu pažnju koju je njihov sunarodnik poklonio Hazarskom rečniku i knjiga je povremeno bila izložena napadima učenih ljudi iz jevrejske sredine. Pri tome, rabini nisu imali primedaba na pravovemost hebrejskih izvora rečnika, nego se nisu mogli složiti sa navodima ostalih izvora. Najzad, treba reči da Lexicon Cosri nije imao sreče ni u Spaniji gde je, u mavarskoj islamskoj sredini, „srebrni primerak" osuden na zábranu čitanja od 800 godina i taj rok nije istekao, te zábrana još traje. Objašnjenje za ovakav postupak može se nači u činjenici da je u Spaniji u to vreme još uvek bilo porodica poreklom iz hazarskog carstva. Zapisano je da su ti „poslednji Hazari" imali jednu neobičnu naviku. One s kojima bi došli u sukob, gledali bi po svaku cenu da namže i prokunu dok ovi spávajú i pazili su pri tome da ih ne probude psovkama i kletvom. Šmátrali su, očigledno, da proklinjanje tako deluje jače, a kletva sustiže brže nego dok je proti vnik budan. 2. Sklop rečnika Kako je izgledalo Daubmanusovo izdanje Hazarskog rečnika iz 1691. godine danas nije mogučno ustanoviti, jer su jedini preostali primerci, otrovni i srebrni (pomočni) primerak, uništeni svaki na svorne kraju sveta. Prema jednom izvoru, „zlatni primerak" je uništen na sasvim nedostojan način. Njegov poslednji vlasnik bio je neki starac iz porodice Dorfmer, čuven po tome što je dobru sablju umeo da proceni po zvuku, kao zvono. On nikada nije čitao knjige i govorio je: „U moje oči světlost polaže svoja jaja kao muha upljuvke u ranu. Zna se šta se iz toga može izleči..." Starců su škodile masnoče i on je kradom od ukučana spuštao po list Hazarskog rečnika svakoga dana u svoj tanjir sa čorbom da obere mrs i potom bacao umaščenu hartiju. Tako je pre no što su ukučani opazili, potrošio Lexicon Cosri. Ista beleška kaže da je knjiga bila ukrašena slikama, koje starac nije hteo koristiti, jer su kvarile ukus čorbi. Te ilustrovane stranice rečnika jedine su ostale sačuvane i danas bi se možda mogle naci, ako se uopšte medu tragovima jedné stáze može razaznati onaj prvi za kojim su pošli ostali tragovi, stvárajúci stazu. Neki profesor orijentalistike i arheologije srednjeg veka, dr Isajlo Suk, posedovao je, kako se veraje primerak ili prepis Hazarskog rečnika, ali se posle njegove smrti u zaostavštini ništa nije našlo. Tako su od Daubmanusovog izdanja rečnika do nas došli samo odlomci kao što od sna ostaje samo pesak očiju. Na osnovu tih odlomaka, navodenih u spisima koji polemišu s autorom ili autorima Hazarskog rečnika, pouzdano je utvrdeno (kako je več napomenuto) da je Daubmanusovo izdanje bilo neka vrsta hazarske enciklo-pedije, zbornik biografije ili žitija ličnosti koje su na bilo koji náčin proletele, kao ptica kroz sobu, preko neba hazarskog carstva. Vitae sanctorum i drugih ličnosti koje su učestvovale u hazarskoj polemici, u njenom beleženju i proučavanju kroz stoleča, činile su osnov knjige i s ve je bilo podeljeno u tri dela. Takav sklop Daubmanusovog rečnika sastavljenog od hebrejskih, islamskih i hriščanskih izvora o preobračenju Hazara dao je osnov i ovom drugom izdanju. Na njega se leksikograf odlučio, uprkos nesavladivim teškočama proizišlim iz oskudice izvomog štiva rečnika, tek kada je pročitao sledeču rečenicu iz hazarskog leksikona: „San je davolji vrt i svi snovi su dávno odsanjani na svetu. Sada se samo razmenjuju s isto tako upotrebljenom i izandalom javom, kao što metalni novac ide za verovna pisma i obratno, iz rake u raku... " U takvom svetu, ili bolje reči u takvoj fazi tog sveta, doista se mogla uzeti pomenuta obaveza. Pri tome treba imati na umu sledeče. Iždavač ovog drugog izdanja Hazarskog rečníka potpuno je svestan da Daubmanusov materijal iz XVII veka nije pouzdan, da je legendaran u največoj mogučojmeri, da predstavlja nešto kao u snu ručak i drži se u mreži zabluda različite starine. Pa ipak, taj se materijal ovde pruža na uvid čitaocu, jer ovaj se rečnik ne bavi Hazarima onakvimkakve ih mi danas vidimo, nego je samo pokúšaj rekonstrukcije Daubmanusovog izgubljenog izdanja. Današnja saznanja o Hazarima su dakle, koriščena samo kao neizbežna i neophodna dopuna odlomcima nesačuvanog izvornika. Treba takode napomenuti da ovde iz pojmljivih razloga nije mogao biti sačuvan redosled i alfabetar Daubmanusovog rečnika, gde su koriščena tri pisma i tri jezika - grčki, hebrejski i arapski, i gde su datumi bili dati prema tri hronologije koje vrede u kalendarima pomenute tri sredine. Ovde su svi datumi preračunati prema jednom kalendáru i dat je prevod Daubmanusove gráde i njegovih odrednica s tri jezika na jedan jedini, pa je jasno da su u izvomiku XVII veka sve reči bile drugačije rasporedene i da se od jezika do jezika u svákom od tri rečnika (hebrejskom, arapskom 1 grčkom) isto ime javljalo na raznim mestima, jer u raznim azbukama slova ne dolaze istim redom, knjige se ne listaju u istom smeru, a glavni glumci u pozorištima se ne pojavljuju s iste strane pozornice. Tako bi, uostalom, ova knjiga izgledala i u svákom novom prevodu na bilo koji drugi jezik, jer bi se neizbežno materijal ovog rečníka o Hazarima drugačije morao grupisati u svákom novom jeziku i u novom pismu, te bi se natuknice uvek javljale na novim mestima, a imena dobíjala uvek novu hijerarhiju. Tako vážne odrednice Daubmanusovog lzdanja kao što su: s v. Čiřilo í , Juda Halevi $, ili Jusuf Masudi Q i druge, ne dolaze ovde na istim mestima kao u prvom izdanju Hazarskog rečníka. To svakako predstavlja glavni nedostatak ove u odnosu na Daubmanusovu verziju, jer samo onaj ko ume pravim redom da pročita delové jedne knjige, može nanovo stvoriti svet. Tako se, medutim, postúpilo pošto Daubmanusov alfabetar nije mogučno rekonstruisati. Svi se ti nedostaci, medutim, ne moraju uzeti kao veliká šteta: čitalac koji bi iz redosleda odrednica mogao da iščita skrivení smisao knjige odavno je iščezao sa zemlje, jer današnja čitalačka publika smatra da je pitanje mašte isključivo u nadležnosti pisca i da je se ta stvar uopšte ne tiče. Pogotovu kada je reč o jednom rečniku. Za takvog čitaoca nije potrebná ni klepsidra u knjizi, koja upozorava kad treba promeniti način čitanja, jer današnji čitalac način čitanja ne menja nikad. Način koriščnja rečnika Uprkos svim teškočama, ova knjiga je sačuvala neke vrline prvobitnog, Daubmanusovog izdanja. Ona se poput tog izdanja može čitati na bezbroj načina. To je otvorená knjiga i kad se sklopi, može se dopisivati: kao što ima svog negdašnjeg i sadašnjeg leksikografa, može steči u budúcnosti nove spisatelje, nastavljače i dopisivače. Ona ima odrednice, konkordanse i natuknice kao svete knjige ili ukrštene reči i sva imena ili pojmové obeležene ovde malim znakom krs ta, polumeseca, Davidové zvezde ili drugim znacima, treba pot-ražiti u odgovarajučem rečniku ovog rečnika da bi se našlo podrobnije obaveštenje o njima. To jest, reči pod znakom: í -treba tražiti u Crvenoj knjizi ovog rečnika (hriščanski izvori o hazarskom pitanju) (í -treba tražiti u Zelenoj knjizi ovog rečnika (islamski izvori o hazarskom pitanju) ^ -treba tražiti u Žutoj knjizi ovog rečnika (hebrejski izvori o hazarskom pitanju). Odrednice obeležene znakom V naci če se u sva tri rečnika, a one pod znakom Ä, u Appendix-u I na kraju knjige. Tako čitalac može koristiti knjigu kako sam nade za najzgodnije. Jedni če kao u svákom drugom leksikonu tražiti reč ili ime koje ih trenutno zanima, a drugi knjigu mogu shvatiti kao štivo koje treba pročitati celo, od početka do kraja, odjednom, kako bi se stekla ukupna slika o hazarskom pitanju i ličnostima, stvarima i zbivanjima u vezi s tim. Knjiga se može listati sleva udesno, ili zdesna u levo, kako je leksikon objavljen u Pruskoj največim delom i listan (hebrejski i arapski izvori). Tri knjige ovog rečnika - zuta, crvena izelena mogu se čitati redom koji se korisniku prohte: naj pre ona koj a se prva otvorí prilikom rasklapanja ovog rečnika. Zato su u izdanju iz XVII veka knjige po svoj prilici bile zasebno i koričene, svaka za sebe, što ovde nije slučaj iz teliničkih razloga. Hazarski rečnik može se čitati i dijagonalno, da bi se dobio presek kroz sva tri imenika -islamski, hriščanski i hebrejski. Takav náčin upotrebe rečnika najcelishodniji je potrojkama: bilo da se odaberu odrednice sa znakom za V koje su zainteresovaná sva tri rečnika, kao što je slučaj s rečima Ateh, kagan, hazarska polemika, ili Hazari, bilo da se odaberu tri različite ličnosti vezane istom ulogom u istorijatu hazarskog pitanja. Tako se mogu spojiti u celinu prilikom čitanja odrednice iz tri različite knjige ovog rečnika koje govore o učesnicima u haza- rskoj polemici (Sangari, Cirilo, Ibn-Kora), o njenim hroničarima (Bekri, Metodije, Halevi), ili istraživačima hazarskog pitanja u XVII veku (Koen, Masudi, Bran- kovič) 1 u XX veku (Suk, Muavija. Sulcová). Naravno da medu ovim trojkama ne treba smetnuti s urna ličnosti koje dolaze iz tri pakla, islamskog, hebrejskog i hriščanskog (Efrosinija Lukarevič, Sevast, Aksani). Oni su prevalili najduži put da bi došli do ove knjige. Ali, korisnika ovog rečnika ne treba da obeshrabre ova podrobná uputstva. On može mirne duše da preskoči sve ove uvodne napomene i da čita kao kad jede: čitajuči, desnim okom može da se slúži kao viljuškom, levim okom kao nožem, a kosti da baca za leda. I to je dovoljno. Može mu se, doduše, desiti da zaluta i da se izgubi medu rečima ove knjige, kao što je Masudi, jedan od pisaca ovog rečnika, zalutao u tudim snovima i nije više nikada našao put natrag. U tom slučaju ne preostaje mu ništa drugo do da krene od sredine na bilo koju stranu, krčeči sopstvenu stazu. Tada če se kretati kroz knjigu kao kroz šiunu od znaka do znaka, orijentišuči se gledanjem u zvezde, mešec i krst. Drugi put če je čitati kao ptica tresigača, koj a leti samo četvrtkom, a može je opet preustrojavati i premetati na bezbroj načina kao „madarsku kocku". Nikakva hronologija ovde neče biti poštovana ni potrebná. Tako če svaki čitalac sam sklopiti svoju knjigu u celinu kao u partiji domina ili karata i od ovog rečnika dobiti kao od ogledala onoliko, koliko u njega bude uložio, jer se od istine - kako piše na jednoj stranici ovog leksikona - i ne može dobiti vise no što u nju stavite. Knjiga se, uostalom, ne mora nikad pročitati cela, iz nje se može uzeti pola ili samo deo, i na tome se može ostati, kao što se s rečnicima najčešče i čini. ■v Sto se više traži, više se dobij a, pa če ovde srečnom pronalazaču pripasti sve veze izmedu imena ovog rečnika. Ostalo je za ostale. 4. Sačuvani odlomci iz predgovora uništenom izdanju iz 1691. godine (u převodu s latinskog) 1. Pisac savetuje čitaocu da se ne lača ove knjige bez veliké nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no obično i neka je čita kao što hvata „ognjica" ili vatra „skokuša", bolest koj a preskače svaki drugi dan i třese samo ženskim danima sedmice... 2. Zamislite da dva čoveka drže na lasima uhvačenu pumu. Ako hoče da pridu jedan diugom, puma če napasti jer če se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zatežu, ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko čita i onaj ko piše zato talco teško dolaze jedan do drugog, jer je izmedu njih zajednička misao uhvačena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno mi- sao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi mogla reci da na krajů uzica oni koji su za jelo drže nekoga koga ne mogu pojesti... 8. Cuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moč nad fijukom sablje. Oko njih je uvek največa gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvačeni su u někom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i kořistě. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje medu takve. A to če ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili: svrstače te medu one bezakonike i zločince i držače da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veraješ nego što tako moraš, da bi okajao svoje nedělo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslové koji nalikuju onim več počinjenim... 9. Sto se vas, spisatelja tiče, mislite uvek na sledeče: čitalac je pelivanski konj, kojeg moraš naviči da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šečera. Ako taj šečer izostane, od zadatka nema ništa. Sto se pak ocenjivača knjiga i kritičara tiče, oni su kao převařeni muževi: uvek poslednji doznaju novost... Lexicon Cosri CONTINENS COLLOQUIUM SEU DISPUTATIONEM DE RELIGIONE Crvena knjiga HRIŠČANSKIIZVORI O HAZARSKOM PITANJU ATEH V (IX vek) hazarska princeza čije je učešče u polemici oko hazarskog pokrštavanja bilo presudno. Njeno ime se tumači kao naživ za četiri stanja s věsti kod HazaraV-Na s vakom kapku nosila je tokom noci po jedno slovo ispisano poput onih, što se konjima ubeležavaju na kapke pred trku. Slova su bila iz zabranjene hazarske azbuke u kojoj svako pismeno ubija čim se procitá. Slova su ispisivali slepi, a ujutni su pre umivanja dvorkinje služile princezu žmureči. Tako je ona bila zaštičena od neprijatelja dok spava. A to je za Hazare značilo vřeme kada je čovek najneotporniji. Ateh je bila veoma lepa i pobožná, slova su joj savršeno pristajala, a na njenom stolu stajalo je uvek sedám vrsta soli i ona je pre no što bi uzela komad ribe umakala prste uvek u drugu so. Tako se molila. Kaže se za nju da je imala i sedám lica, kao sedám soli. Prema jednom predanju, ona je svako jutro uzimala ogledalo i sedala da slika: jedan rob ili robinja, uvek novi ili nova, dolazili su da poziraju. A ona je svakog jutra od svog lica stvárala novo, dotad neviděno lice. Prema drugim pričama Ateh uopšte nije bila lepa, ali je svoje lice pred ogiedalom uvežbala da uzme takav izraz i da tako rasporedi črte da stekne lep oblik. Ta uvežbana lepota iziskivala je od nje ogroman fizički nápor i čim bi princeza ostala sama i opustila se, njena lepota bi se rasula kao njena so. U svákom slučaju, jedan romejski (vizantijski) car nazvao je u IX veku "hazarskim licem" čuvenog filosofa i patrijarha Fotija, što je moglo značiti ili srodničke odnose patrijarhove sa Hazarima ili licemerje. Prema Daubmajusu $ , nijedno nije slučaj. Hazarskim licem nazivana je osobina svih Hazara, pa i princeze Ateh, da svakoga dana osvanu kao neko drugi, pod sasvim novim i nepoznatim licima, tako da imaju muke i s najbližim srodnicima da se prepoznaju. Pútnici beleže, opet, da su hazarska lica sva ista i da se nikad ne menjaju i da otuda dolazi do teškoče i zabuna. Bilo da je ovako ili onako, stvar izlazi na isto i hazarsko lice je pojam lica koje se teško pamti. Tako se može objasniti i legenda prema koj oj je princeza Ateh imala drugo lice za svakog učesnika u hazarskoj polemici v na kaganovom dvoru, ili da su čak po- stoj ale tri princeze Ateh - jedna za islamskog, druga za hriščanskog i treča za hebrejskog misionára i tumača snová. Cinjenica je, medutim, da njeno prisustvo na hazarskom dvoru nije zabeležio onovremeni hriščanski izvor pisan na grčkom i převeden na slovenski jezik (Žitije Konstantina Solunskog - sv. Cirila í) , ali je prema Hazarskom řečníku jedno vreine u grčkim i slovenskim monaškim krugovima postojalo nešto kao kult princeze Ateh. Taj kult nastao je u vezi s verovanjem daje Ateh u polemici porazila hebrejskog teologa i primila hriščanstvo zajedno sa kaganom v za kojeg se opet ne znaje li joj bio otac, supug ili brat. Sačuvane su u prevodu na grčki i dve molitve princeze Ateh, koje nisu nikada bile kanonizované, ali ih Daubmanus navodi kao Očenas i Raduj se, Marijol hazarske princeze. Prva od te dve molitve glasi: Na našem brodu, moj oče, posada mih poput mrava: oprala sam ga jutros kosom i oni puze po čistim katarkama i s vláče u svoj mravinjak zelena jedra kao slatke listové loze; dumendžija pokušava da izvali krmu i uprti je na leda, kao plen od kojeg če jesti i živeti čitava sedmica; oni najslabiji potežu slanú užad i nestaju s njom u utrobi naše ploveče kuče. Samo ti, moj oče, nemáš pravo na njihovu vrstu gladi. U tom proždiranju brzine, tebi, moje srce, koje si mi jedini otac, pripadá najbrži deo. Ti se hraniš raskomadanim vetrom. Druga molitva princeze Ateh kao da objašnjava povést njenog hazarskog lica: Naučila sam napamet život svoje maj ke i kao neku pozorišnu ulogu svako jutro jedan čas glumim maj čin život pred ogledalima. To traje iz dana u dan, godinama. To činim odevena u majčine haljine, noseči njenu lepezu i očešljana kao ona, jer kosu sam spiela u obliku vunene kape. Glumim je i pred drugima, čak i u postelji mog dragog. U trenucima strasti ja i ne postojim vise, nisam ja nego ona. Jer tada, tako je dobro glumim da moja strast iščezava, a ostaje samo njena. Drugim rcčima, ona mi je unapred ukrala s ve ljubavne dodire. Ali, ja joj ne zameram, jer znam da je i ona bila svojevremeno opljačkana na isti náčin od straně svoje matere. Ako me ko sad upita čemu toliko glume, odgovoriču: pokušavam da rodim sebe još jednom, ali na bolji náčin... Za princezu Ateh se zna da nikada nije uspela da umre. Ipak, postoji jedan zapiš urezan na nožu ukrašenom sitnim rupicama koj i govori o njenoj smrti. To usamljeno i ne mnogo verodostojno predanje prenosi Daubmanus , ali ne kao priču kako je princeza Ateh stvarno umrlá nago kako se to moglo desiti da je ona uopšte mogla umreti. Kao što od vina ne sedi kosa, od navodenja o ve priče neče biti štěte. Ona glasi: Brzo i sporo ogledalo Jednog proleča princeza Ateh je řekla: - Navikla sam se na svoje misii kao na svoje haljine. Imaju u vek isti obim struka i vidam ih svuda, čak i na raskrščima. I što je najgore, od njih se više ne vide raskrsnice. Daje razonode, poslužitelji su doneli princezi jednoga dana dva ogledala. Nisu se mnogo razlikovala od ostalih hazarskih ogiedala. Oba su bila načinjena od uglačane soli, ali jedno je od njih bilo brzo a drago sporo ogledalo. Sto je god ono brzo uzimalo odslikavajuči svet kao predujam od budúcnosti, drugo, on sporo, vracalo je i namirivalo dug prvog, jer je u odnosu na sadašnjost kasnilo tačno onoliko koliko je ono prvo žurilo. Kada su pred princezu Ateh izneli ogiedala, ona je još bila u postelji i s njenih kapaka nisu umivanjem bila uklonjena slova. U ogledalima videla je sebe sklopljenih kapakai odmah je umrlá. Nestala je izmedu dva třena očiju ili, tačnije řečeno, prvi put je procitala na svojim kapcima ispisana slova koja ubijaju, pošto je u prethodnom i potonjem trenutku trepnula i ogiedala su to prenela. Umrlaje usmrcena istodobno slovima iz prošlosti i iz budúcnosti. BRANKO VIČ A VRAM (1651-1689) - jedan od pisaca ove knjige. Najamni diplomata u Jedrenima i na Porti u Carigradu, vojsko voda u austro-turskim ratovima, polihistor i eradita. Brankovičev ktitorski portrét bio je naslikan na židu hrama svete Paraskeve u Kupmiku, následnom dobru Brankoviča. Tu je bio přikázán kako sa saradnicima prislužuje na sablji sazidan hram svete Petke svoj oj čukunbabi, srpskoj despotici i světici, prepodobnoj majci Angelini. Izvori: Podací o Avramu Brankoviču rasuti su po izveštajima austrijskih obaveštajaca, posebno u dostavama koje je za princa Badenskog i generála Veteranija sastavljao jedan od dva Branko vičev a pisara, Nikon Sevasť. Nešto mesta Avramu Brankoviču, svom srod-niku, posvetio je i grof Dorde Brankovič (1645-1711) u svojoj vlaškoj hronici i u svojim obimnim srpskim hronikama u delovima koji su danas, na žalost, izgubljeni. Poslednje dane Brankovičeve opisao je njegov sluga i veštak na sablji Averkije Skila'. Hronologija Brankovičevog života i delovanja najbolje se vaspostavlja na osnovu pisane ispovesti koju je pečkom patrijarhu poslao iz Poljske drugi pisar Avrama Brankoviča, Teoktist Nikoljski , i na osnovu jedné žitejne ikone s čudima sv. Ilije proroka, jer je Brankovič svakoj sceni iz života svoga svetitelja priiagodavao zbivanja svoga života i beležio o tome podatke na poledini slike. „Avram Brankovič je iz porodice kqja je s juga prešla u Podunavlje posle pada srpskog carstva pod tursku vlast" -stoji u jioverljivom izveštaju Nikona Sevasta bečkom dvoru. „Clanovi te porodice zahvačeni pokretom za napuštanje područja pod Turcima iselili su se u XVI veku u Lipovú i Jenopoljski okrug. Otada se za erdeljske Brankoviče govori da lažu na vlaškom, da čute na grčkom, broje na cincarskom, da u crkvi poju na ruskom, da su najmudriji turskom i samo kad hoče da ubiju, progovore na svom maternjem - srpskom jeziku. Oni su poreklom iz zapadne Hercegovine, iz okoline Trebinja, iz mesta Kořenici koje je blizu Lastve u Gornjim Policama, pa otuda i njihovo drugo prežime - Kořenici. Od kad su prešli, Brankoviči imaju ugledno mesto u Erdelju i več dvesta godina najbolje vino u Vlaškoj, pa postoji izreka da im se suzom možeš opiti. Kao što se istakla vojnički u okršajima na granici dva veka i dve državě - ugarske i turske, porodica Brankovič je na svom novom području uz reku Moríš, u Jenopolju, Lipovi i Pankoti, dala niz istaknutih sveštenih lica. Mojsej Brankovič bio je kao episkop Matcj mitropolit jenopoljski i orah koji je on spuštao u Dunav uvek je brže od drugih oraha stizao u Crno more. Sin njegov a stric grofa Georgija Branko viča Solomon (kao episkop jenopoljski nazván Sava I) upravljao je jenopoljskom i lipovskom eparhijom ne silazeči s konja i pio je isključivo u sedlu s ve dok Lipová nije 1607. uzeta od Turaka. Brankoviči tvrdé da im je loza od srpskih despota Branko viča, a odakle im je imanje, teško je reči. Ima izreka da u Brankoviča kesu ide na javi sve što se po cincarskim snovima stekne od Kavale do Zemuna. Njihovo prstenje je ledeno kao guja, njihove posede ptica preleteti ne može, a národne pesme vec ih mešaju s vladarskim porodicama. Brankoviči su zaštitnici manastira u Vlaškoj i na Atosu u Grčkoj, oni podižu utvrde i crkve, kao što su one u Stolnom Beogradu, u Kupiniku ili u mestu zvanom Teus. Knez Žigmund Rakoci darovao je Brankovičevim rodacima po ženskoj lozi naselja,- pustare i plemstvo, a po ženskoj čeljadi Branko viči su u srodstvu s erdeljskim Sekeljima, pa se jedan deo njihovog imanja prilio i otud u vidu miraza. Treba reči da se u porodici Brankovič nasledstva dodeljuju prema boji brade. Svi následnici ride brade (a nju su nasledili po ženskoj liniji, jer Brankoviči uzimaju ridokose za žene) ustupaju prvenstvo crnobradima, čij a brada svedoči da su následnici po muškoj krvi. Posedi Brankoviča domašaju sada vradnost od blizu 27.000 forinti a godišnji príhod s njih ceni se na preko hiljadu i po forinti. Ako njihove rodovničke tablice i nisu najpouzdanije, njihovo bogatstvo jepouzdano i tvrdo kao zemlja po kojoj jašu i preko dvesta godina poneki zlatnik nije uopšte napuštao njihove skrinje. U Carigrad Avram Brankovič je došao hrom, s jednom dvostrukom potpeticom i ovde krúži priča kako je osakačen. Dok je Avram bio još dečak od sedam godina - glasi ta priča - upali su Turci jednom na posede njegovog oca i presreli na putu manji odred dvorana s detetom u šetnji. Pratnja se pred Turcima razbežala, samo je uz Avrama ostao jedan starac koj i je dugim štapom veoma vesto odbij ao sve nápade ko-njanika, sve dok njihov stařešina nije hitnuo iz usta sulicu koju je držao medu zubima, skrivenú u komadu trske. Starac je pao pogoden, a Avram, koji je i sam imao prut u ruci, zamahnuo je iz s ve snage i zakačio njime Turčina po čizma-ma. Ma koliko očaja i mržnje ležalo u tom dečačkom udar-cu, to nije bilo dovoljno.Turčin se samo nasmejao i odjezdio naredivši da spále selo. Prošle su godine kao kornjače, Avram Brankovič je odrastao, dogadaj je zaboravljen, jer bilo je novih okršaja i Brankovič je sada vodio svoje vojnike noseči zástavu na mkavici i u ustima komad trske s otrovnom sulicom unutra. Jednom su na putu naišli na neprijateljskog uhodu koji je išao sa svojim sinom, još dečakom. Putovali su naoko nedužni noseči samo po štap. Jedan od vojnika prepo-znao je starca, nagnao konja na njegai pokušao da ga veže. Ali, starac se branio štapom i nije se dao, pa su svi posum-njali da u štapu ima svijenu tajnu poruku. Brankovič je tada izbacio otrovnu sulicu i ubio starca. U istom času njega je svojim štapom udario dečak što je išao za starcem. Imao jc jedva sedám godina i po svému sudeči, ni sva njegova snaga, mržnja i ljubav nisu mogle da naude Brankoviču. Pa ipak, Brankovič se nasmejao i pao kao pokosen. Od tog udarca ostao je hrom u jednu nogu, napustio vojnički poživ i njegov rodák grof Georgije Brankovič uveo ga je u diplomatske poslove u Jedrenima, Varšavi i Beču. Ovde u Carigradu, Brankovič radi za engleskog poslanika i ima stan u prostranoj kuli izmedu kula Joroz Kaleši i Karataš na Bosforu. Na prvom katu te kule Brankovič je narcdio da se sazida tačno polovina crkve posvěcené majci Angelini, nj ego voj čukunbabi koj u je istočna crkva proglasila sveticom, dok se druga polovina iste crkve nalazi u Erdelju, u postojbini Brankovičeva oca. Avram Brankovič je čovek naočit, krupna grudna koša, koliko kavez za veče ptice ili manju zverad, i na njega čcsto nasrču ubice jer ima u národu pesma koj a govori da su mu kosli od zlata. U Carigrad je došao i na put ide na visokoj kamili hranjenoj ribom. Životinja pod njim ravani i ne prosipa vino iz čaše usadené u oglav. On od najranijeg detinjstva ne spavá noču kao sav okati svet, nego samo danju, a kad je okrenuo kosu i dao dan za noč, niko ne ume kazati. Ali ni noču, dok je budan, on se ne može dugo na jednom mestu skrasiti ko da se tudom suzom nazobio. Zato mu uvek za trpezom dva tanjira poslavljaju, po dve stolice i čaše primiču, i on iznenada usred obeda skáče i premešta se. Isto tako, on ne može dugo ostati na jednom jeziku, menja ih kao ljubavnice, i govori čas vlaški, čas madarski ili turski, a od nekog papagája počeo je učiti hazarski. Kažu da u snu govori i španski, ali mu se to znanje na javi topi. Nedávno mu je neko u snu pevao jednu pesmu na nerazumljivom jeziku. Pesmu je upamtio i da mu je protumači morali smo tražiti nekoga vičnog jezicima koje Brankovič ne zna. Tako smo došli do jednog rabina i Brankovič mu je izrecitovao upamčene stihove. Nije ih bilo mnogo i glasili su: nm w on* i*» ::rjnj n1-i?y nt*n Tí? *iE Rabin je čuvši početak prekinuo Brankoviča i nastavio napamet da kazuje ostatak pesme. Potom je zapisao ime pisca stihova. Pesma je bila napisana još u XII veku, a njen sastavljač je neki Juda Halevi $ Otada Brankovič uči i jevrejski. Ali, njegovo svakodnevno zanimanje je sasvim praktično. Jer, on je čovek od mnogo ruku i niegov osmeh je alhemija medu drugim naukama i veštinama njegovog lica. Svake večeri čim ustane, on se sprema za rat. U stvari, on vežba s jednim ovdašnjim čuvenim veštakom svoju brzinu na sablji. Taj sabljaš je neki Kopt po imenu Averkije Skila i kir Avram ga je unajmio kao slugu. Taj Averkije nosi jedno oko mrsno, drugo posno, a s ve bore lica vezane su mu u č vor medu povijama. On poseduje najpotpuniji opis i popis zahvata sabljom koji su ikada izvedeni, i pre no što nove unese u svoj rukopisni priručnik sabljaške veštine lično ih proverava na živom mesu. U jednoj prostranoj dvořani, po koj oj je prostrt čilim koliko manja li vada, zatvárajú se gospo-dar Brankovič i řečeni Kopt i u potpunom mraku vežbaju svoje sablje. Averkije Skila uzima tada obično jedan kraj duge kamilje uzde u levu ruku; drugi kraj te uzde prihvata kir Avram noseči u desnoj sablju, po težini istu kakvu tamo u pomrčini drži i Averkije Skila. Polako namotávajú onu uzdu oko lakta i kada oseté da su blizu udare sabljom jedan na drugog neštedimice, i to u onoj pomrčini od koje se gluvi. O Branko vičevoj brzini pevaju uz gusle i j a sam prošle jeseni video kako on s isukanom sabljom stoji pod drvetom i čeka da dune vetar, a onda prvi plod koji otpadne zahvata sabljom, onako u padu, i seče napola. On ima zečju usnu i da bi je pokrio pusta brkové, ali u razljupku vide mu se zubi dok čuti. To izgleda kao da usne i nema, nego da brci rastu na zubima. Svi kažu za njega da voli svoj kraj i da je sveča i so svoj ima, ali on ima čudnih mana, koje ne pristaju uz njegov poživ. On ne ume da stavi tačku na razgovor i nikad ne uhvati čas kada se treba dici i otiči. U tome on uvek odugovlači i naj zad odocni, pa su s njime drugi u nedoumici više na rastanku nego pri prvom susretu. On uzima hašiš koji naročito za njega gotovi jedan evnuh iz Kavale i niko vise. Ali, začudo, njemu nije stalno opij um od potřebě i da bi ga se oslobodio, on zapečačeni sanduk s hašišom povremeno šalje skorotečom čak u Peštu i otuda ga dobij a natrag pod istim pečatom posle dva meseca, neotvoren, baš kad izračuna da če mu opet biti opij um potreban. Njegovo ogromno kamilje sedlo s praporcima kad god nije na putu dubi u prostranoj knjižnici i služi kao sto na kojem se može pisati i čitati stoječi. Po sobama oko njega je gomila pokučanstva koje izgleda kao prestravljeno, ali nigde u njegovoj blizini nema, niti če biti, dve jednaké stvari. Svaka stvar, životinja i svaki čovek oko njega mora biti iz drugoga sela. On drži medu slugama Srbe, Rumune, Grke i Kopte, a nedávno je uzeo nekog Turčina iz Anadolije za sobara. Kir Avram ima veliku i malu postelju i tokom počinka (a spava uvek samo danju) on se premešta iz jedné u drugu. Dok spava, njegov sobar, neki Anadolac, Jusuf Masudi C* , gleda u njega pogledom od kojega padaju ptice. A kad se probudi, Kir Avram kao u strahu peva u postelji tropare i kondake svojim precima, koje je srpska crkva proglasila za švece. Ne može se zaključiti koliko se zanima za žene. Na Brankoviča stolu čuči drveni majmun prirodne veličině sa ogromnim spolovilom. Ponekad, kir Avram upotrebi uzrečicu: „Zena bez dupeta, ko selo bez crkve!" i to je sve. Jednom mesečno gospodar Brankovič odlazi u Galatu uvek istoj vračari i ona mu gleda sudbinu iz karata na jedan stari i veoma spor náčin. Vračara ima zaseban sto za Branko viča u svom staništu i na taj sto baci novu kartu kad god se napolju promeni vetar. Od toga koji če vetar dunuti zavisi kakva če karta pasti na Branko viča sto i to tako traje godinama. Prošlog Uskrsa čim srno ušli dunuo je jugo i ona je bila u prilici da mu pruži nova proročanstva: - Sanjate čo veka s jednim sedim brkom. Mlad, crvenih očiju, sa staklenim noktima na ruci, ide ka Carigradu i uskoro čete se sresti... Ta vest toliko je obradovala našeg gospodara da je odmah naredio da mi se stavi zlatna alka u nos i jedva sam se spasao te milosti... Znajuči koliko bečki dvor zanimaju planovi gospodara Brankoviča, mogu reči da on spadá medu one koji s posebnom pažnjom i usrdem negujú sopstvenu budučnost kao neki veliki povrtnjak. „On nije od onih što če trčke život proputovati. Budučnost on veoma polako i savesno naseljava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato kopno, krči je naj pre i potom žida na najpovoljnijem mestu, i u toj gradevini, najzad, dugo menja raspored vec postavljenih stvari. On se trudi da njegova budučnost ne usporí hod irast, ali pazi da se ni sam ne zaleti i nekrene brže no što ona može da odmiče pred njim. To je neka vrsta trke. Onaj koje brži, gubi. Uovom času budučnost kir--Avrama je kao bašta u koj u je več bačeno seme, ali niko sem njega ne zna šta če niči. Pa ipak, kud smera Brankovič možda se može nazreti iz jedne povesti koj a se o njemu prenosi šapatom. To je Po vest o Petkutinu i Kalini Stariji sin kir-Avrama Branko viča, Grgur Branko vič, rano je turio papuču u uzengiju i potegao sablju kaljenu kamiljim izmetom. Njegovo čipkano i krvavo ruho slali su u to vreme iz Dule, gde je Grgur živeo s materom, u Carigrad da se pere i glača pod očevimnadzorom, da se osuši na mirisnom vetru s Bosfora, izbeli na grčkom suncu i prvim karavanom vráti natrag u Dulu. Drugi, mladi sin Avrama Brankoviča ležao je u to vřeme negde u Bačkoj iza neke šarene peci zidane ko crkva i patio. Pričalo se da ga je davo zapišao i da Idete ustaje noču, beži iz kuče i čisti ulice. Jer, noču ga sisala Mora, grizla mu pete i teklo mu je muško mléko iz sisa. Uzalud su zabijali u vrata viljušku i popljuvanim šipkom od prstiju krstili mu sise. Naj zad, jedna žena ga posavetova da zanoči s nožem umočenim u sirce, pa kad ga Mora spopane, da joj obeča ujutru na zajam soli i daje ubode onim nožem. Dečak to učini i kada ga Mora stade sisati,on joj ponudi na zajam soli, ubode je i začu jauk u kojem prepoznade, odavno znáni glas. Trečega jutra doputova iz Dule u Bačku njegova mati, zaiska s praga soli i pade mrtva. Na njoj nadoše ubod od noža i kad liznuše ranu, beše kisela... Otada dečak sasvim zanemože u úžasu, poče mu opadati kosa i sa svakom vlasi opadala mu je (kako su vidari řekli Brankoviču) po jedna godina života. I slali su mu u omotima od jute pramenje tej detinje kose. On j u je lepio na meko ogledalo po kojem beše naslikan detinji lik i tako znao koliko još godina života ima njegovom sinu. Gotovo niko, medutim, ne zna da je kir Avram pored dva pomenuta sina imao i posinka, ako se to tako može zvati. Taj treči sin, ili posinak, nije imao matere, Brankovič ga je načinio od blata i pročitao mu četrdeseti psalm da ga pokrene i udahne mu život. Kada je u čitanju došao do mesta: „Dugo čekah Gospodina i saze se k meni. I ču viku moju. I izvadi me iz jame koj a buči i iz gliba i postavi na kamen noge moje i utvrdi stope moje..." zazvoni tri puta zvono na crkvi u Dalju, mladič se pokrete i reče: - Kada je prvi put zazvonilo bio sam u Indiji, na drugo zvono u Lipisci, a s trečim došao sam u svoje telo... Tada mu Brankovič veza Solomunov čvor u kosu, okači mu o perčin glogovu kašiku, nadenu mu ime Petkutin i pusti ga u svet. A sam je namakao uže s kameňom sebi o vrat i s tim užetom o vratu odstojao liturgiju na sredoposnu nedelju. Otac je naravno, morao (da bi s ve bilo kao u živih) da ugradi Petkutinu u prsa i smrt. Taj zametak svršetka, ta mala i još nepunoletna smrt bila je u Petkutinu sprva bojažljiva i priglupa, slabog prohteva za jelom i zakržljalih udova. Ali, več tada radovala se beskrajno što Petkutin raste, a on je rastao tako da su njegovi gizdavi nikavi ubrzo bili toliko veliki da je u njima mogla ptica leteti. Ali smrt u Petkutinu ubrzo je postala brža i pametnija od njega, uočavala je opasnosti pre njega. A onda, kao da je dobila suparnicu o koj oj če još biti reči. Postajala je nestrpljiva i ljubomoma i skretala je na sebe pažnju na taj náčin što bi kod Petkutina izazivala svrab na kolenu. Počešao bi se i nokat bi ispisao slova po koži i to se moglo pročitati. Tako su se dopisivali. Smrt naročito nije trpela Petkutinove bolesti. A otac je Petkutina morao snabdeti i bolešču, da bi bio što više nalik živimbičima, jer su bolesti živim bičima neka vrsta očiju. Brankovič se, medutim, potrudio da ta Petkudnova bolest bude što bezazlenija i obdario ga je c vetnom groznicom, onom što se javlja s proleča, kad usklasaju travé i cvetovi zasej u vetar i vodu prahom. Brankovič je Petkutina smestio na svoje imanje u Dalju, u kuči gde su sobe uvek bile pune ogara bržih da kolju no da jedu. Jednom mesečno sluge su grebenima češljale prostirke i izbacivale duga povesma šarene dlake nalik na pseče repove. Sobe u kojima je Petkutin živeo s vremenom su sticale uvek iste, posebne boje i po njima se moglo odmah prepoznati Petkutinovo stanište izmedu hiljade drugih. Otisci i masnice koje su oni njegov znoj ostavljali za sobom po staklenim kvakama, jastucima, sedištima i naslonima, na lulama, noževima i drškama čaša dávali su dugu samo njemu svojstvenih preliva. To je bila vrsta portreta, ikone ili potpisa. Brankovič je ponekad Petkutina zaticao u ogledalima prostrane kuče, zazidanog u zelenu lišinu. Podučavao ga ie da uskladi u sebi jeseň, zimu, nroleče i leto s vodom, zemljom, vatrom i vihorom koje čovek takode nosi u utrobi. Ogroman rad koj i je mnorao biti obavljen trajao je dugo, Petkutin je dobio žuljeve na mislima, mišiči sečanja bili su mu se zategli do pucanja, a Brankovič ga je naučio da čita levim okom jednu, a desnim drugu stranicu knjige, da piše desnom rukom srpski, a levom turski. Potom ga je podučio u književnosti i Petkutin je s uspehom kod Pitagore počeo nalaziti tragove čitanja Biblije i potpisivao se brzo kao kad se hvata muva. Sve u svému, on je postao lep i obrazován mladič i samo je povremeno ispoljavao jedva vidné znake da nije kao ostali. Tako je, na primer, ponedeljkom uveče umesto narednog mogao uzeti neki drugi svoj dan iz budúcnosti i upotrebiti ga sutra umesto utorka. Kada bi došao do uzetog dana, on bi na tom mestu upotrebio přeskočeni utornik i tako bi se naravnio zbir. Doduše, u takvim prilikama šavovi izmedu dana nisu mogli nalegati kako treba, javljale su se pukotine u vremenu, ali taje stvar samo razgaljivala Petkutina. S njegovim ocem nije bilo tako. On je neprekidno sumnjao u savršenstvo svoga dela i kad je Petkutinu bila dvadeset i prva godina, on je doneo odluku da pro verí koliko se Petkutin može takmičiti u svému s pravim ljudskim bičima. Mislio je ovako: prověřili su ga živi, sad treba da ga provere i mrtvi. Jer, samo ako se i mrtvi prevare i pomisle videči Petkutina da je pred njima pravi čovek od krvi i mesa što najpre soli pa grize, može se uzeti da je pokúšaj uspeo. I donevši taj zaključak, našao je Petkutinu nevestu. Pošto velmože u Vlaškoj uvek vode po jednog telo-hranitelja i po jednog čuvara duše i Brankovič je nekada tako postupao. Medu čuvarima duše imao je on nekog Cincarina koji je govorio daje na svetu sve postalo istina i imao veoma lepu kčer. Devojka je uzela sve najlepše od matere, tako da je ova posle porodaja ostala ružna zauvek. Kada je devojčica napunila deset godina, mati je svojim nekada lepim ruka- ma nauči da mesi hleb, a otac je pozva, reče joj da budučnost nije voda i prestavi se. Devojka je za ocem plakala u potocima tako da su joj se mravi uz Suze mogli popeti do lica. Sada je ona bila sirotica i Brankovič je udesio da se ona sretne sa Petkutinom. Zvala se Kalina, njena je senka mirisala na cimet i Petkutin je doznao da če ona voleti onoga, koji je jeo drenjina u martu. Sačekao je mart, najeo se drenjina i pozvao Kalinu da prošetaju kraj Dunava. Na rastanku ona je skinula prsten s ruke i bacila ga u reku. Ako se čoveku dogodi nešto prijatno - objasnila je Petkutinu - to uvek treba začiniti někom neprijatnom sitnicom; tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, čovek uvek duže pamti neprijatne nego prijatne stvari. Ukratko, Petkutin se dopao njoj, ona se dopala Petkutinu i venčanje je obavljeno iste jeseni sa velikom radošču. Kumovi su se na svadbi oprostili jedan od drugog, izljubili se, jer se neče videti mesecima i potom zagrljeni otišli da piju od rakijskog kazana do kazana. Kada je os vanulo proleče, oni su se najzad istreznili, obazreli se oko sebe i posle dugog zimskog mamurluka ponovo ugledali jedan drugog. Tada su se vrátili u Dalj i ispratili mládence na uobičajeni prolečni izlet, pucajuči iz pušaka. Treba znati da iz Dalja mládenci obično idu na svoje prolečne izlete ili teferiče do drevnih ruševina, gde ima lepih sedišta od kameňa i grčkog mraka, koji je gušči od ostalih pomrčina kao što je grčka vatra sjajnija od bilo koje druge vatre. Na tu stranu krenuo je i Petkutin sa Kalinom. Izdaleka izgledalo je da Petkutin tera zapregu vranaca, ali kad bi kinuo od mirisa nekog c veta ili pucnuo bičem, sa konja bi se razleteo oblak crne muhe i videlo bi se da su beljci. To medutim nije smetalo ni Petkutinu ni Kalini. Protekle zime oni suse zavoleli. Jeli su istom viljuškom naizmence, i ona mu je pila vino iz usta. On ju je milovao tako da joj je duša škripala u telu, a ona ga je obožavala i terala ga da mokři u nju. Govorila je smejuči se svojim vršnjakinjama da ništa ne češe tako dobro kao muška trodnevna brada nikla u ljubavi. A mislila je ozbiljno u sebi: trenuci mog života umiru kao muhe kad ih gutaju ribe. Kakoda ih učinim hranljivim za njegovu glad? Molila ga je da jojodgrize uho i pojede ga i nikada za sobom nije zatvárala fioke i vrata ormara da ne prekine sreču. Bila ie čutljiva jer je odrasla u tišini beskonačnih očevih čitanja uvek iste molitve oko koje se hvatala uvek ista vrsta tišině. I sada kad su se uputili na teferič, bilo je slično i njoj se to dopadalo. Petkutin je uzde njihovih kočija držao o vratu i čitao neku knjigu, a Kalina je čavrljala i usput su igrali jednu igru. Ako bi ona u pričanju pomenula neku reč u času kada bi on pročitao tu istu reč u knjizi, menjali bi uloge i onda bi dalje ona čitala, a on pogadao. Tako, kada ona pokaza prstom jednu ovcu u poiju, a on reče da je úpravo u knjizi došao do mesta gde se pominje ovca, ona jedva poverova i uze štivo da proveri. Doista, u knjizi je pisalo: Kad se več naobečah i molbama kad se pomolih mrtvačkom svetu, tad ovcu i ovna nad rupom onom zakoljem; crna krvca poteče i tada odozdo stanu iz Ereba kupit se duše pokojnih ljudi: neveste i mladiči i s njima mnogotrpni starci, nežne devojčice dodu, zbog skorih žalosne jada. Postoje tako pogodila, sad Kalina uze čitati kako sledi: Mnogi šlo su ih nekad probola medokovna kopija s krvavim oružjem stignu u borbi što padoše nekad; okolo one rupe sa sviju strana se nadu s vikom i krikom, a mene bledoča obuze i strah... A j a oštri mač potegoh od svoj ega bedra sedoh onde i pražnu ne puštah nikoju šenku da se napije krvi pre nego proroke pitah... U času kada ona dode do reči „senka" Petkutin opazi šenku koju je bacao razrušeni rimski teatar na njihovom putu. Bili su stigli. Ušli su na ulaz za glumce, boču s vinom, gljive i krvavice koje su poneli stavili na veliki kamen posred scene i brzo se povukli u hlad. Petkutin je prikupio suve bivolje balege, nešto grančica punih skorela blata, uneo sve to na scénu i upalio vatru. Kresanje kresiva čulo se potpuno jasno sve do najdaljeg mesta u poslednjem redu pri vrhu pozorišta. Ali, napolju, izvan gledališta, gde su divljale travé i mirisi brusnice i lovorike, nije se moglo čuti ništa što se dogadalo unutra. Vatru je Petkutin posolio da bi se izgubio miris balege i blata u njoj, a zatimgljive oprao u vinu i zajedno s krvavi-cama bacio na žeravicu. Kalina je sela i gledala kako šunce na zalasku menja sedišta u gledalištu i približava se izlasku iz pozorišta. Petkutin je šetao po sceni i ugledavši imena davnih vlasnika sedišta uklesana u pročeljima redova, počeo sricati drevne nepoznáte reči: - Caius Veronius Aet... Sextus Clodius Cai filius, Publilia tribu... Sorto Servilio... Veturia Aeia... Ne dozivaj mrtvé!- upozori ga tada Kalina - ne dozivaj ih, doči če! Cim je šunce napustilo pozorište, skinula je gljive i krvavice s vatre i oni počeše da jedu. Cujnost je bila savršena i svaki njihov zalogaj odjekivao je na s vakom sedištu ponaosob podjednako glasno, od prvog do osmog reda, ali svuda na drugi náčin, vracajúci im zvuk natrag, u središte scene. To je bilo kao da su oni gledaoci čij a su imena bila uklesana na pročeljima kamenih sedišta jeli zajedno sa supružnicima, ili bar požudno mljackali usnama pri svákom novom zalogaju. Sto dvadeset pari mrtvih ušiju osluškivalo je s napetom pažnjom i čitavo gledalište žvakalo za bračnim parom požudno udišuči miris krvavice. Kada bi zastali u jelu, zastajali bi i mrtvi kao da im je zalogaj zapeo u grlu i napregnuto pratili š ta če potom mladič i devojka učiniti. U takvim trenucima Petkutin je naročito pazio da sekuči hranu ne poreže prst, jer je imao osečaj da bi gledaoce miris žive krvi mogao izvesti iz ravnoteže i oni bi, brzi kao bol, mogli kidisati s galerije na njega i Kalinu i rastrgnuti ih gonjeni svojom dve hiljade godišnjom žedi. Osetivši malu jezu, privukao je Kalinu i poljubio je. Ona je poljubila njega i čulo se kako 120 usta cmokču kao da se i oni na galeriji ljube i vole. Posle obeda ostatak krvavice Petkutin je bacio u vatru da dogori, a potom je ugasio oganj vinom i cvrčanje ugašene vatre bilo je propračeno u gledalištu jednim prigušenim: Psssssst! Úpravo je hteo da vráti nož u korice, kada je iznenada dunuo vetar i naneo nešto cvetnog praha na pozomicu. Petkutin je kinuo i u istom trenutku posekao ruku. Krv je pala na topli kamen i zamirisala... U tom času sto dvadeset mrtvili duša stuštilo se na njih sa cikom i urlanjem. Petkutin je potegao mač, ali su Kalinu rastrgli čupajuči joj komad po komad živoga mesa sve dok se njeni krici nisu přetvořili u iste onakve krike kakve su ispuštali mrtvi i dok se nije i ona sama přidružila proždiranju još nepojedenih delova sopstvenog tela. Petkutin nije znao koliko je dana prošlo pre no što je shvatio gde je izlaz iz pozorišta. Bludeo je po sceni oko zgarišta i ostataka večere sve dok neko nevidljiv nije podigao sa zemlje njegov ogrtač i ogrnuo se njime. Pražni ogrtač mu je prišao i oslovio ga Kalininim glasom. On ju je zagrlio přestrašen, ali pod krznom i na dnu glasa nije mogao videti ništa sem purpurne postave plašta. - Kaži mi - rekao je Petkutin Kalini stežuči je u naručju -čini mi se da mi se pre hiljadu godina dogodila ovde neka užasna stvar. Neko je bio rastrgnut i prožderan i krv još uvek leži po zemlji. Ne znam da li se to stvarno dogodilo, ili ne, i kada? Koga su pojeli? Mene ili tebe? - Nije ti se ništa děsilo, nisu tebe rastrgli - uzvrátila je Kalina. -1 bilo je maločas, a ne pre hiljadu godina. - Ali, ja te ne vidim, ko je od nas dvoje mrtav? - Ne vidiš me, mladičů, zato što živi ne mogu videti mrtvé. Samo mi možeš čuti glas. Sto se mene pak tiče, ja ne znam ko si ti i ne mogu te poznati dok ne okusim kap tvoje krvi. Ali te vidim, umiri se, lepo te vidim. I znam da si živ. - Ali Kalina! - křiknu tada on - to sam ja, tvoj Petkutin, zar me ne poznaješ, maločas, ako je to bilo maločas, ljubila si me. - Kakva je razlika maločas ili pre hiljadu godina, sada kada je ovako kako je? Na te reči Petkutin izvadi nož, približi prst mestu za koje je mislio da sadrži nevidljive usne njegove žene i pořeza se. Kap krvi zamirisa, ali ne pade na kamen, jer je Kalina žudno dočekala usnama. Křiknu prepoznavši Petkutina i rastrže ga kao strvinu pijuči žudno njegovu krv i bacajuči kosti u gledalište, odakle su navirali ostali. Istoga dana kada se ovo dogodilo sa Petkutinom, kir Avram Brankovič zapisao je sledeče reči: „Opit sa Petkutinom uspešno je okončan. On je tako savršeno odigrao svoju ulogu da je obmanuo i žive i mrtvé. Sada mogu da předem na tezi deo zadatka. S a malog na veliki pokúšaj. S čoveka na Adama." Tako, dakle, dolazimo do pianová kir - Avrama Branko viča. Piano vi na kojima on zasniva svoju budučnost vezani su za dve ključne ličnosti. Jedni od njih ,u vezi su sa Brankovičevim uglednim srodnikom, grófom Dordem Brankovičem o kojem bečki dvor svakako ima pouzdanija obaveštenja nego mi ovde. Drugo je jedna osoba koju kir Avram naziva ,,kuros" (što na grčkom znáči dečak) i njen dolazak on očekuje ovde u Carigradu kao Jevreji dolazak Mesije. Tu osobu, koliko se moglo saznati, Brankovič ne poznaj e lično, ne zna joj čak ni ime (otuda onaj grčki naživ iz milošte) i vida je samo u snovima. Ali u snové mu ta ličnost dolazi redovno i kad Brankovič sanja, on sanja nju. Po opisu samog gospodara Avrama, „kuros" je mladi čovek, ima jedan brk sed, staklene nokte i crvenook je. Brankovič očekuje da se jednoga dana sastane s njime i da uz njegovu pomoč dozná ili postigne neku stvar do koje veoma drži. Od svog „kurosa" Brankovič je u snu naučio da čita zdesna úlevo na jevrejski náčin i da sanja snové od kraja ka početku. Ti neobični snovi u kojima se kir Avram přetvara u ,,kurosa" ili, ako hočete, u Jevrejina, počeli su pre mnogo godina. Sam Brankovič kaže o svom snu da se najpre javio nalik na nekakav nemiř koj i kao kamen bacen u njegovu dušu pada kroz nju danima, prestajuči s padanjer samo noču, kada pada i duša zajedno s kameňom. A potom, taj san je potpuno zavladao njegovim životom, i on je počeo da biva u snu dvaput mladi no na javi. Iz njegovih snová zauvek su iščezli najpre ptice, potom njegova brača pa otac i mati, praštajuči se na rastanku. Potom su svi likovi i gradovi iz njegove okoline i sečanja nestali netragom, naj zad je iz tog potpuno tudeg sveta snová iščezao i on sam, kao da se noču, dok sanja, pretvarao u nekog sasvim drugog čoveka, čije ga je lice sagledano u někom ogledalu sna prepalo kao da je njegova mati ili sestra pustila bradu. Taj drugi imao je crvene oči, jedan brk sed i staklene nokte. U tim snovima, praštajuči se sa svima oko sebe, Brankovič je najduže sanjao svoju pokojnú sestru, ali je ona u tim sanjama svaki put gubila po neki deo svojeg, Branko viču dobro poznatog izgleda i dobij ala delo ve tela nove, nepoznáte i tude. Zaměnila je s nepoznatom osobom u koju se pretvárala najpre glas, potom boju kose i zube i naj zad su samo njene ruke još grlile Branko viča sve strasnije i strasnije. Sve ostalo več nije bila ona. A onda, jedné noci, tanke tako da su se dva čoveka mogla rukoväti jedan stoječi u utorniku a drugi u sredi, ona mu dode preobražena sasvim, lepa da se svet prepadao usput od njenog lika. Obisnu mu se o vrat nekim rukama koje su imale svaka po dva palca. On naj pre umalo ne pobeže od nje iz svoga sna, ali potom popusti i ubra jednu od njenih dojki kao breskvu. I potom kao da je svoje dane brao s nje kao s drveta, nudila mu je uvek drugo voče, sve slade i slade, tako da je s njom spavao danjii po raznim snovima kao drugi liudi sa svojim naložnicama noču po iznajmljenim kučama. I samo kada bi povremeno iz tih zagrljaja izronila neka od njenih saka sa dva palca, nije mogao odrediti kojom ga rukom miluje, jer razlike nije bilo. Ta sanjana ljubav njega je, medutim, crpla istinski i tako žestoko da je goto vo sav bio iscurio iz svojih snová u svoju postelju. Tada, ona mu dode poslednji put i reče: - Ko iz gorke duše prokune, uslišiče se. Sreščemo se možda još negde u drugom životu. I Brankovič nije nikada saznao da li je ona to govorila njemu, kir-Avamu Brankoviču, ili njegovom dvojniku iz sna s jednim sedim brkom, „kurosu" u koj ega se Brankovič pretvarao dok spavá. Jer on se u snu odavno nije osečao kao Avram Brankovič. Osečao se potpuno kao onaj drugi što nosi staklene nokte. U snovima vec godinama on nije čak ni hramao kao na javi. On uveče oseča kao da ga budi nečiji umor, kao što izjutra oseča da če usnuti od toga što se neko negde oseča ispavan i sve budniji i bodriji. On ima kapke koji se sklapaju kad god se kapci nekoga drugog negde rasklope. On i nepoznati imaju medu sobom spojene sudové snage i krvi, pa im se ta snaga pretače, kao što se pretače vino da se ne ukiseli. Sto jedan tokomnoči sna biva odmorniji i puniji snage, to drugoga ta ista snaga sve više napušta i gura u umor i san. Najstrašnije je u svemu tome iznenadno padanje u san nasred ulice, ili gde vec bude, kao da to i nije san nego odjek nečij eg trenutnog budenja. Kir-Avramu se dogodilo nedávno, dok je posmatrao pomračenje meseca, da padne u san tako naglo da je odmah počeo da sanja kako ga udaraju korbačem i nije uopšte bio svestan da se sam onako padajúci udario i rasekao po onom istom mestuna čelu po kojem je u snu dobio udarac bičem. Moj je utisak da je čitava ova stvar - i „kuros" i onaj Juda Halevi, u neposrednoj vezi s jednim poslom koji gospodar Brankovič i mi, njegove sluge, obavljamo več godinama. Reč je o jednom glosám, ili azbučniku, koji bi se mogao nazvati Hazarskim rečníkom. Na njemu on radi neumomo i s naročitim ciljem. Branko vič je dopremio u Carigrad iz Zarandske županije i iz Beča osam kamila knjiga i još uvek mu stižu nove, tako da se ogradio od sveta zidovima rečnika i starih rukopisa. Ja koji sam vičan bojama, mastilu i slovima, za vlažnih noci poznajem po mirisu svako slovo u njima i ležeči u svom kutu čitam po mirisima čitave stranice nerazmotanih svitaka pod pečatom koji leže negde uz tavanicu kule. Kir Avram, pak, najradije čita po hladnoči, samo u košulji, izlažuči svoje telo drhtavici, i samo ono što se od pročitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove pažnje smatra vrednim da se upamti i obeleži u knjizi. Brankovičeva kartotéka sazdana uz knjižnicu obuhvata hiljade listová na različite terne: od kataloga uzdaha i usklika u staro-slovenskim molitvama, do popisa soli i čajeva i ogromne zbirke kose, brada i brková najrazličitijih boja i krojeva živih i mrtvih osoba svih rasa koje gospodar lepi na staklene boce i drži kao neku vrstu muzejastarih frizura. Njegova kosa, pak, nije zastupljena u ovoj zbirci, ali je on naredio da se od dlaka te kose izveze na grudnjacima koje nosi njegov grb s jednookim orlom i geslom: „Svaki gospodar svoju smrt ljubi." Nad svojim knjigama, zbirkama i kartotekom Branko vič radi svake noci, ali u največoj tajnosti i s izuzetnom pažnjom v on se posvetio izradi jednog azbučnika, rečníka o pokršta-vanju Hazara - nekog dávno iščezlog plemena s obala Crnog mora, koje je svoje mrtvé sahranjivalo po čamcima. To je vrsta otačnika, kataloga ili zbornika žitija svih onih ličnosti koje su pre několiko stotina godina učestvovale u preobračanju Hazara u hriščansku veru, ili onih drugih, potonjih ličnosti koje su o ovom dogadaju ostavile štogod zapisano. Prístup Hazarskom řečníku Avrama Brankoviča imamo samo nas dvojica njegovih pisára, j a i Teoktist Nikoljski. Ta opreznost proističe verovatno iz oinjenice da se Brankovič tu upušta u razmatranje različitih jeresi, ne samo hriščanskih nego i jevrejskih i muhamedanskih, i naš pečki patrijarh sigurno bi od svojih anatema, koje prebrojava svakog avgusta na dan uspenja svete Ane, jednu odvojio za kir-Avrama, da zna kuda mu pamet šiba. Brankovič raspolaže svim dostupnim podacima o Čirilu í i Metodiju í , hriščanskim svetiteljima i misionarima, koji su sa grčke straně učestvovali u pokrštavanju Hazara. Njemu, medutim, pričinjava posebnu teškoču što u tom imeniku ne može tfa. uazbuči jevrejskog i arapskog predstavnika u preobračanju Hazara, a oni su takode uzeli učešča u tom dogadaju i u polemici vodenoj tom prilikom na dvom hazarskog kagana . O tom Jevrejinu i Arapinu ne samo da ništa nije mogao doznati sem da su postoj ali, nego im ni imena ne zna ni on niti bilo koji grčki izvor o Hazarima do kojega je mogao doči. Njegovi ljudi obilaze vlaške manastire i carigradske podrume tražeči hebrejské i arapske isprave o hazarskom pokrštavanju, on je i sam ovamo u Carigrad došao zato da ovde, odakle su nekada upučeni misionári Cirilo i Metodije u hazarsku prestonicu da Hazare pokrste, pronade rukopise i ljude lcoji se time bave. Ali, blatom se česma ne može izaprati i on ne pronalazi ništa. Ne može da povemje da se samo on bavi Hazarima i da se ni u prošlosti niko nije tirn bavio van kruga onih hriščanskih misionára koji su ostavili vest o Hazarima od s v. Cirila do danas. Mora biti - tvrdi on -da neko medu dervišima, odnosno neko medu jevrejskim rabinima svakako zna pojedinosti o životu i delovanju jevrejskog, odnosno arapskog učesnika u polemici, ali na takve nikako da naide u Carigradu, ili ovi neče da govore što znajii. On pretpostavlja da pored hriščanskih izvora o Hazarima postoje isto tako iscrpni arapski i jevrejski iz- vori o istom pitanju i národu, ali nešto sprečava ljude koji se time bave da se sretnu i povezu svoja znanja koj a bi tek udružena dala cistu i potpunu sliku o svému što se odnosi na to pitanje. Ne shvatam - govori on cesto - verovatno uvek prerano prestanem da mislim o svakoj stvari. Tako te stvari ostaju u meni samo dopola uobličene i pomaljaju se samo do pasa... Razlog ovako neumerenog zanimanja kir-Avramovog za jednu tako beznačajnu stvar, prema mome mišljenju nije teško objasniti. Gospodar Brankovič se Hazarima bavi iz najsebičnijih razloga. On se na taj náčin pokušava izlečiti od snovidenja u koja je zatočen. „Kuros" iz njegovih snová takode se bavi hazarskim pitanjem i to kir Avram zna bolje nego mi. Jedini je náčin da kir Avram oslobodi ropstva svoje snové da nade tog tudinca, a naci če ga samo preko hazarskih isprava, jer one su jedini trag koji vodi ka onom drugom. Ja mislim da tako isto misii i taj drugi. Njihov susret je, dakle, neminován kao susret tamničara i zatočenika. Zato nije čudno što kir Avram u poslednje vřeme tako usrdno vežba sa svojim veštakom na sablji. Svog „kurosa" on mrzi tako da če mu oči popiti kao ptičija jaja. Cim ga se dokopá... To bi bila jedna pretpostavka. Ali, ako ona nije tačna, onda se treba setiti reči Avrama Brankoviča o Adamu i njegovog uspešnog pokusa sa Petkutinom. U tom sličaju on je opasan i ono što smera imače nesagledive posledice, a Hazarski rečník njegov samo je knjiška predsprema za snažno dejstvovanje... " Ovim rečima završava se izveštaj Nikona Sevasta o Avramu Brankoviču. O poslednjim danima svoga gospo-dara Sevast, medutim, nije mogao nikoga da izvesti, jer su i gospodar i sluga ubijeni jedne srede odevene u maglu i zalutale u Vlašku. O tom dogadaju ostavio je belešku jedan drugi Brankovičev sluga, pomenuti veštak na sablji, Averkije Skila. Ta beleška izgleda kao da ju je Skila pisao vrhom svoga omžja umočenim u mastilo na zemlji, pridržavajuči hartiju čizmom. „Poslednje večeri u Carigradu pred odlazak - zapisao je Averkije Skila - papas Avram okupio nas je u svoj oj dvornici s pogledom na tri mora. Duvali su zelelii vetrovi s Crnog, plavi, providni s Egejskog, a suhi i gorki vetrovi s Jonske pučine. Naš gospodin je stajao uz kamilje sedlo i čitao kada smo ušli. Ujedale su anadolske muhe pred kišu i on se branio i terao ih korbačem pogadajuči nepogrešivo samim vrhom biča mesto ujedá na svojim ledima. Te večeri mi smo več bili obavili uobičajenu vežbu sabljama i da nisam uzeo u račun njegovu kraču nogu, bio bi me rasparao onako u pomrčini. Noču je uvek bio brži no danju. Sada je na toj kračoj nozi nosio ptičije gnezdo umesto nazuvka, jer ono najbolje greje. Seli smo nas četvorica pozvanih - ja, dva njegova pisára i sobar Masudi, koji je več u nekoj zelenoj zobnici imao pripravljene stvari za put. Uzeli smo po kašiku slatkog od trešanja s ljutom paprikom i popili po času vode iz bunara koji stoji ovde u sobi, a od- jekuje negde u podrumu kule sahranjujuči naše glasove. Papas Avram tada nas isplati i reče da ko želi može ostati. Ostali s njime idu u rat, na Dunav. Mislili srno da je to sve što ima da nam kaže i da nas neče duže zadržavati kod sebe. Ali, Brankovič je imao jednu posebnu osobinu: bio je uvek najmudriji u času kad se rastaje od sabesednika. Tada se gradio nevešt i od društva se uvek praštao malo kasnije no što je pristojno i prirodno. Uvek je prekoračivao čas kada je sve več řečeno i kada dávno s vi oko njega več skidaju maske i počinju uzimati izgled kao kad su sami sa sobom. Tako se zadržao i ovom prilikom. Stezao je ruku Anadolca u svoj oj i kradom motrio netremice na sve prisutne. Tad iznenada sevnu užasna mržnja izmedu Masudija i Nikona Sevasta, dotada neopažena i brižljivo príkri vana na obe strane. To se desilo pošto je Masudi rekao kir-Avramu: - Gospodaru, da i ja tebi uzvratim na darivanju pre no što se razidemo. Reči ču ti nešto što če te obradovati jer odavno žudiš to da čuješ. Onaj koj ega sanjaš zo ve se Samuel Koen0 - Laze! - kriknu utom Sevast sasvim neočekivano, zgrabi Masudijevu zelenu zobnicu i hitnu je u ognjište koje je gorelo u sobi. Na to se Masudi začudo mimo okrete papas-Avramu i reče pokazujuči na Nikona Sevasta: - Pogledaj ga, gospodine, taj ima samo jednu nozdrvu u nosu. I piša repom, kao svaki Sotona. Papas Avram uhvati papigu koj a je kandžama držala fenjer i oboje ih spusti na pod. Na toj svetlosti u nosu Nikona Sevasta doista se ukaza jedna jediná nozdrva crna i nepodeljena po sredini nosnicom, onako kako to biva kod nečastivih. Tada mu papas Avram reče: - Ti si, dakle, od onih što ne smeju obuču promeniti? Jesam, gospodaru, ali nisam od onih kojima govna na strah smrdě. Ja ne poričem da sam Sotona - priznade on bez kolebanja - samo napominjem da pripadám podzemlju hriščanskog sveta i neba, zlim dusima grčke teritorije i hadu pravoslavnoga obreda. Jer, kao što je nebo nad nama podeljeno izmedu Jeho ve, Alaha i Boga oca, tako je podeljeno i podzemlje izmedu Asmodeja, Iblisa i Sotone. Slučajnost je što sam uhvačen na tlu današnje turske imperije, ali to ne daje za pravo Masudiju i drugim predstavnicima islamskog sveta da mi sude. To mogu samo predstavnici hriščanskog obreda, čij a se jurisdikcija u mom slučaju jediná može priznati kao pravosnažna. U protivnom, može se dogoditi da i hriščanski ili jevrejski sudovi počnu suditi pripadnicima islamskog podzemlja kada se desi da im padnu šaka. Neka o tome upozorenju razmisli naš Masudi... Na to papas Avram uzvrati: Moj otac, Joanikije Brankovič - reče - imao je iskustva s takvima kao ti. Svaka naša kuča u Vlaškoj imala je uvek svoje male domače věštice, sotončiče, vukodlake, s kojima srno večerali, slali na njih tenčomorce i subotane, dávali im rešeto da broje rupe i nalazili oko kuče njihove otpale repove, brali s njima kupinu, vezivali ih za prag, ili za vola i šibali za kaznu, i zaklapali ih po bunarima. Jedné večeri u Duli otac je u nužniku zatekao na rapi posadenog ogromnog sneška belica. Udario ga je fenjerom, ubio i otišao da večera. Za večera je bila čorba od kupusa s veprovinom. Kusa on tako čorbu i odjednom, tup! glava mu pade u tanjir. Poljubio se sa sopstvenim likom koji je otuda virio i udavio u čorbi s kupusom. Na naše oči i pre no što shvatismo šta se dogada. Sečam se i danas, dok se davio u toj čorbi ponašao se kao da je u někom ljubavnom zagrljaju, obujmljivao je rakama čanak kao da drži umesto veprovine glavu nekog drugog biča. Jednom rečju, sahranismo ga kao da ga otimamo iz nečij eg snažnog zagrljaja... A čižmu mu bacismo u Moríš da se ne vampiri. Ako si Sotona, kao što jesi, kaži mi šta je smrt moga oca Joanikija Brankoviča značila? - To čete doznati sami i bez moje pomoci - uzvrati Sevast - ali j a ču varn reči nešto drugo. Ja znam reči s kojima je u uhu umro vaš otac. One glase: ,Malo vina, da operem rake!' To mu je zvonilo u ušima dok je umirao. A sada još nešto, da ne kážete da sam ja, koji imam šuplju kost, isisao sve ovo iz nje. Vi se bavite hazarskim azbučnikom več decenijama, pa da i ja pridodam nešto u vaš hazarski rečnik. Cujte, dakle, što ne znáte. Tri reke antičkog sveta mrtvih -Aheront, Piriŕlegeton i Kocitpripadajudanas podzemljima islama, judaizma i hriščanstva; one teku deleči tri pakla-Gehenu, Had i ledeni pakao muhamedanaca, ispod negdašnje hazarske zemlje. I tu se sučeljavaju na toj tromedi tri sveta mrtvih: Sotonina ognjena država s devět krugova hriščanskog Hada, s Luciferovim prestolom i zastavama paklenog cara; is- lamsko podzemlje s Iblisovim carstvom ledenih muka i Gebhurahovo područje s leve straně Hrama, gde sede hebrejski bogovi zla, požude i gladi, Gehena u vlasti Asmodeja. Ta tri podzemlja se ne mešaju i granice medu njima izvučene su gvozdenim ralom i neče biti dozvoljeno nikome da ih prelazi. Doduše, vi ta tri podzemlja pogrešno zamišljate, jer nemate iskustva. U jevrejskom paklu, u državi anděla tame i greha Belijaala ne gore, kao što vi mislite, Jevreji. Tamo gore slični varna, sve sami Arapi ili hriščani. Na isti način u hriščanskom paklu nema hriščana -tamo u oganj dospevaju muhamedanci ili oni Davidové vere, dok se u Iblisovom islamskom mučilištu nalaze sve sami hriščani i Jevreji, a nema nijednog Turčina ili Arapina. Zamislite Masudija, koji strepi od svoga tako strašnog, ali dobro poznatog pakla, a tamo, umesto svojega naide na hebrejski Seol ili na hriščanski Had gde ču ga ja dočekati! Umesto na Iblisa, naleteče na Lucifera. Zamislite hriščansko nebo iznad pakla u kojem ispašta Jevrejin! Shvatite to kao veliko, vrhunsko upozorenje, gospo-daru! Kao najdublju mudrost. Nikakvih poslova u kojima se mešaju tri sveta, islam, hriščanstvo ili judaizam ovde na belom danu! Da ne bismo imali posla sa podzemljima tih svetová. Jer oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoča. Takvi uvek liče jedni na dtuge. Neprijatelji su uvek isti, ili s vremenom postaju isti, inače ne bi mogli biti neprijatelji. Oni koji se medu sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju največu opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvári san, obračunačemo se i mi i naši nepijatelji udruženim snagama i uništičemo ih sa tri strane odjednom... Na to kir Avram Brankovič reče da mu u toj stvari ipak nešto nije jasno i upitá: - Zašto to niste več učinili, ako ne ti, kome još nije rep otpao, a ono oni stariji i iskusniji? Sta čekate dok mi zidamo kuču na Očenašu? Cekamo vreme, gospodaru. Osim toga, mi davoli možemo da načinimo korak tek pošle vas, ljudi. Svaki naš korak mora stati u vašu stopu. Mi smo uvek jedan korak iza vas, mi večeramo tek pošle vaše večere i ne vidimo budučnost kao ni vi. Dakle, uvek prvo vi, pa mi. Ali, da ti kážem i to, za sada još nisi, gospodaru, načinio nijedan korak koji bi nas nagnao da te gonimo. Ako to jednom učiniš, ti, ili neko od tvojih potomaka, stiči černo vas, onog dana u sedmici čije se ime ne pominje. Ali, za sada je sve u redu. Jer se vi s onim svojim ridookim kurosom nikako ne možete sresti sve da se on i pojavi ovde, u Carigradu. Ako on sanja vas, kao što vi sanjate njega, ako on u snu gradi vašu javu kao što je njegova java ogradena vašim snom. onda se vas dvoiica nikada ne možete pogledati u oči jer ne možete nikada jednovremeno biti budni. Pa ipak, nemojte nas dovoditi u iskušenje. Verujte, mnogo je opasnije, gospodaru, sastavljati od rasutih reči rečnik o Hazarima, ovde u ovoj tihoj kuli, nego iči u rat na Dunav, gde se več tuku Austrijanci i Turci, mnogo je opasnije čekati neku spodobu iz sna ovde u Carigradu nego isukati sablju i jurišati, što vi, gospodaru, bar lepo umete. Mislite o tome i krečite kud ste naumili bez brige i ne slušajte ovog Anadolca što pomorandžu umače u so... Sto se ostalog, gospodaru, tiče -zaključi Sevast - vi me, naravno možete predati hriščanskim duhovnim vlastima i prepustiti sudu predvidenom za nečastive i věštice. Ali, pre no što to učinite, dopustite da varn postavim samo jedno jedino pitanje. Verujete li vi, da če vaša crkva postojati i moči da sudi i kroz 300 godina kao što može danas? - Naravno da verujem - uzvratio je papas Avram. - Onda to i dokažite: tačno kroz 293 godine sastačemo se ponovo, u isto ovo doba godine, na doručku, ovde u Carigradu, i onda me osudite isto kako biste me osudili danas... Papas Avram se nasměj ao, rekao da pristaje i ubio još jednu muhu vrhom korbáča. Koljivo smo skuvali zorom, povili ga u jastuk zajedno s loncem i stavili u putnu mrežu da greje papas-Avrama na počinku. Pošli smo na put brodom preko Crnoga mora i ušča Dunava uz vodu. Poslednje laste letele su poleduške i njihove slike u Dunavu pokazivale su crna leda umesto belih trbuha. Udosmo u magie, a one su se selile i nosile u sebi kroz šume i preko Derdapa neku tvrdu tišinu od koje se gluvi i u koju se ulivaju sve druge tišině. Petoga dana, kod Kládová nas je dočekala konjanička jedinica iz Erdelja puna gorke rumunské prašine s druge straně vode. Cim se nadosmo u táboru princa Badenskog, doznasmo daje i grof Georgije krenuo na ratište, a da su generali Handershajm, Veteráni i Haj zel več spremni za nápad na turske položaje, i da ih berbeři več dva dana briju i češljaju u hodu trčkarajuči oko njih. Iste noci videsmo neverovatnu veštinu našeg gospodina. Smenjivala su se godišnja doba, jutra su bila hladná, ali noci još tople - do ponoči leto, izjutra jeseň. Papas Avram izabra sablju, osedlaše mu konja, a iz srpskog tábora doj aha manji odred konjanika sa živim golubovima u rukama. Onako jašuči pušili su duge čibuke natičuči kolutove dima konjima na uši. Kada Brankovič uzjaha, dadoše i njemu raspaljenu lulu i s vi, onako dimeči odoše generálu Veteraniju da prime zapovest, kada se po austrijskom táboru začuše glasovi: - Idu goli Srbi! - I zbilja, za konjanicima naide odred pešaka koji su bili zbacili sa sebe sve sem kapa. Prolazili su nagi kroz světlost logorskih vatri kao kroz kapije i za njima u mraku nešto brže njihove gole senke, dvaput starije od njih. - Zar čete po mraku napadati? - upita Veteráni milujúci psa tako visokog da je mogao čoveka repom po ustima ošinuti. - Hočemo - uzvrati kir Avram - ptice če nam pokazati put. Nad austrijskim i srpskim položajima bio je breg Rs, na kojem nikada ne pada kiša, i na njemu turska utvrda s topovima. Nisu joj se več tri dana mogli priključiti ni sa koje strane. General reče Brankoviču da napadnu tu utvrdu. - Ako osvojíte položaj zapálite zelenu vatru od klenovog pruča - dodade generál - da se známo ravnati. Konjanici primiše zapovest i odjezdiše pušeči svoje lule. Malo zatim videsmo kako nad turskim položaj em uzleteše zapaljeni golubovi - jedan, drugi, treči, prosu se malo pucnjave i jednovremeno vratiše se u logor papas Brankovič i konjanici pušeči i dalje na duge čibuke kao ranije. General ih začudeno upita zašto ne jurišaju na topove, a papas Avram mu čutke pokaza lulom na breg. Tamo je buktala zelena vatra i turski topovi nisu se više čuli. Utvrda je bila uzeta. Nastupajučeg jutra papas Avram umoran od nočnog boja počinu pred šatorom, a Masudi i Nikon Sevast sedoše da se kockaju. Nikon je gubio ogromne iznose več treči dan, a Masudi nije prekidao igru. Mora biti da su imali neke strašno jake razloge kada su pod kišom tanadi ostajali na belegu - Brankovič u snu, a njih dvojica u kocki. U svákom slučaju njihovi razlozi bili su jači od mojih, pa se ja sklonih na vreme u bezbedan záklon. Upravo tada u naš šanac upadoše turski vojnici sekuči sve što se miče, a odmah za njima trebinjski Sabljak-paša , koji je gledao u mŕtve, a ne u žive. Za njime úlete na ratište i neki bledi mladič na kojem je bio samo jedan brk sed, kao da je čovek samo dopola stario. Na svilenom grudnjaku papas-Avrama bio je iz vezen grb Branko viča sa jednookim orlom. Jedan turski vojnik kopljem pogodi tu vezenu pticu takvom silinom da se čulo kako gvožde probivši spavaču grudi udari u kamen pod njim. Budeči se u smrt Brankovič se pridiže na jednu ruku i pos-lednje što vide u životu bio je ridook mladič staklenih noktiju s jednim srebmim brkom. Tad Branko viča osu pot i dva mlaza znoja svezaše mu se pod vratom u č vor. Ruka pod njim toliko poče drhtati, da on onako proboden pogleda začudeno u nju i osloni se svini svojim pudovima na tu ruku da je umiri. Ona pak, još neko vřeme treperaše smimjuči se kao odapeta strana, a kada se sasvim smiri, on pade bez reči po toj ruci. U istom času sruši se i onaj mladič pravo u svoju šenku kao pokosen od Brankovičeva pogleda i otkotrlja mu se zobnica koju je nosio preko ramena. Je ľ to pogibe Koen? - uzviknu paša, a vojnici, pomislivši da je neko od kockara pucao u mladica isekoše u třenu Nikona Sevasta, onako s još nebačenim kockama u šaci. Okretoše se i Masudiju, ali on reče nešto paši na arapskom upozoravajuči da mladič nije mrtav, nego da spava. To Masudiju produži život za jedan dan, jer paša naredi da ga ne seku toga nego sledečeg dana, kako posle i bi. Ja sam sabljaš - zaključio je Averkije Skila svoju belešku o Avramu Brankoviču - ja znam: kad ubijaš, sa svakim je drugačije, kao što je svalcad drugačije sa svákom novom ženom u postelji. Samo što neke posle zaboraviš, a neke ne. Neki od ubijenih, opet, i neke od žena tebe nikada ne zaborave. Smrt kir-Avrama Brankoviča bila je od onih koje se pamte. Bilo je to ovako. Dotrčaše odněkud pašini momci s koritom tople vode, okupaše kir-Avrama i predadoše ga někom starčiču što je treču cipelu nosio o vratu punu mirisa, balsama i kudelje. Pomislih da če papas-Avramu vidati rane, ali onaj ga namaza belilom i rumemlom, obrija ga i očešlja i takvog ga odnesoše Sabljak-paši pod šator. - Eto još jednog golog Srbina - pomislih. Idučeg jutra u tom šatom je i umro. To je bilo 1689. godine po istočnom računanju vremena, na sveštenomučenika Evtihija. U času kada je Avram Brankovič izdahnuo, Sabljak paša izade pred šator i zatraži malo vina da opere ruke." BRANKOVIČ GRGUR - videti: stolpnik KAGANV - Naživ hazarskog vladára. Njegova prestonica bila je Itil, a letnja rezidencija nalazila se na Kaspijskom moru i zvala se Semender. Smatra se daje prihvatanje grčkih misionára na hazarskom dvoru bilo stvar političke odluke. Još 740. godine tražio je jedan od hazarskih kagana iz Carigiada misionára vična hriščanskom zákonu. I u IX veku trebalo je ojačati grčko-hazarski savez pred zajedničkom opasnošču: u to vřeme Rusi su več zakovali štit na carigradske kapije i od Hazara uzeli Kijev. Postoj ala je još jedna opasnost. Tadašnji kagan nije imao naslednika na prestolu. Jednoga dana došli su mu neki grčki trgovci i on ih je primio i ugostio. Bili su svi odreda maloga rasta, cmo-manjasti i kosmati toliko da im se na grudima video razdeljak u dlaci. Kagan je sedeo medu njima kao div i obedovao. Bilo je vřeme pred nepogodu i ptice su udarale u okna, a muhe u ogledala. Pošto su pútnici ispračeni i nagradeni, kagan se okrenuo u odaju i slu- čajno bacio pogled na ogriske zaostale od obeda. Ogrisci Grka bili su ogromni, kao u divova, a kaganovi majušni, kao u deteta. Brzo je pozvao dvorane da se sete šta su mu govorili stranci, ali niko nije ništa upam-tio. Uglavnom su čutali - zaključili su svi. Tada se kaganu javio jedan Jevrejin, od onih iz dvorské svite, i rekao da če rešiti kaganove teškoče. - Da vidim kako - rekao je kagan i liznuo malo svete soli. Jevrejin mu je doveo jednog roba i naredio da rob obnaži ruku. Ruka je bila potpuno istovetna s kaganovom desnom rukom. - Da - rekao je kagan - zádrži ga. Zádrži ga i radi dalje. Na dobrom si putu. Tako su se razleteli glasnici po celom carstvu i posle tri meseca Jevrejin mu je doveo jednog mladica čij a su stopala potpuno izgledala kao kaganova. I njega su zadržali na dvoru. Tako su potom našli još dva kolena, jedno uho i rame - sve isto kao u kagana. Malo-pomalo, na dvoru se skupila grupa mladih ljjudi, što vojnika, što robova, što užara, Jevreja, Grka, Hazara i Arapa, koj i su - kad bi se od svakog uzeo po jedan ud ili deo tela - mogli sastaviti jednog mladog kagana istovetnog onome koji je vladao u Itilu. Nedostajala je samo glava. Nju nisu mogli nikako nači. I tada je jednoga dana kagan pozvao Jevrejina i zatražio ili nje- govu ili kaganovu glavu. Ovaj se uopšte nije uplašio i kagan ga začudeno upita za razlog. - Razlog je u tome što sam se uplašio još pre godinu dana, a ne danas. Pre godinu dana sam našao i glavu. I čuvam je ovde u dvoru več toliko meseci, ali se ne usudujem da je pokažem. Kada je kagan naredio da se pokaze glava, Jevrejin je izveo pred njega jednu devojku. Bila je mlada i lepa i njena glava toliko je ličila na kaganovu da su je mogli zameniti u ogladalu. Kada bi neko u ogledalu video njen lik, mislio bi da vidi kagana, ali mladeg. Tada kagan naredi da dovedu sve one koji su skupljeni i da Jevrejin od njihovih udova načini još jednog kagana. Dok su se preživeli bogalji čiji su udovi ugradeni u drugog kagana razilazili, Jevrejin je na čelu novosazdanog ispisao neke reči i mladi kagan, kagan naslednik, uspravio se na kaganovoj postelji. Tada ga je trebalo i proveriti i Jevrejin ga je poslao u ložnicu kaganove ljubaznice princeze Ateh . Ujutru je princeza poslala pravom kaganu sledeču poruku: - Onaj koji mi je bio sinoč poslat u postelju obřezán je, a ti nisi. Dakle, ili je on neko drugi, a ne kagan, Ili se kagan predao Jevrejima i obrezao, pa postao neko drugi. Odluči, dakle, šta se dogodilo. Kagan je tada upitao Jevrejina štatreba da znáči ta razlika. Ovaj je odgovorio: - Zar neče razlike nestati čim se i sam obřežeš? Kagan se našao u nedoumici i upitao ponovo za savet princezu Ateh. Ona ga je odvela u podrume svoga dvorca i pokazala kaganovog dvoj nika. Bila ga je bacila u laňce i iza rešetaka, ali on je več bio raskinuo sve laňce, i tresao je rešetke ogromnom snagom. Za jednu noc bio je porastao toliko da je pravi neobřezáni kagan izgledao pred njim kao dete. Hočeš li da ga pustim? - upitala je princeza. Tada se kagan toliko uplašio da je naredio da obrezanog kagana usmrte. Princeza Ateh pljunula je divu u čelo i ovaj se srušio mrtav. Tada se kagan okrenuo Grcima, sklopio s njima novi savez i uzeo njihovu veru kao svoju. LOVCI SNOVÁ - sekta hazarskih sveštenika čiji zaštitnik je bila princeza Ateh v.Umeli suda čitaju tude snové, da stanujú u njima kao u svoj oj kuči i da love jureči kroz njih divljač koja im je zadata - čoveka, stvar ili životinju. Zapiš jednog od najstarijih lovaca na snové je sačuvan i glasi: ,,U snu osečamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osečamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opažamo jedno čudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da diše na drugi náčin no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom težinom, pri tome lišeno strasti u koj oj mi živimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo sunerazlučivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to srno takode mi, ali mi kroz milion godina i izmedu nas i njega pored godina leži i strašná nesreča koja se sručila na tog napolju, pošto je odvojio telo od slasti... " Jedan od najčuvenijih čitača snová zvao se, prema predanju, Mokadasa al Safer (* .On je uspeo da se domogne najdubljih prodora u tajnu, uspeo je da kroti ribe u tudim snovima, da otvára u tudim snovidenjima vrata, da roni po sanjama dublje no iko pre njega, sve do Boga, jer na dnu svakog sna leži Bog. A onda mu se desilo da nije više nikad mogao da čita snové. Dugo je mislio da je dosegao vrhunac i da se dalje ne može ni iči u toj mističnoj veštini. Onome koji dode do kraja puta put više i nije potreban, pa mu se i ne daje. Ali, oni oko njega nisu tako mislili. Takvi su jednom poverili stvar princezi Ateh i ona im je tada objasnila slučaj Mokadase al S aféra: Svakoga meseca jednom, na praznik soli, pristalice hazarskog kagana bore se na život i smrt po predgradima sve tri naše prestonice protiv vas, mojih pristalica i štičenika. Kada padne veče, u času dok njegove mrtvé sahranjujemo u jevrejskim, arapskim ili grčkim. a moje uhazarskim grobljima, kagan tihootvara bakarna vrata moje ložnice noseči sveču čiji plamen miriše i dršče od njegove strasti. Tada, j a ga ne gledam, jer liči nasve druge ljubavnike širom sveta udarene srečom u lice. Nas dvoje provodimo noč zajedno, ali u zoru, kada on odlazi, j a u uglačanom bakru svojih vrátnica gledam njegovo lice i razaznajem u njegovom umom šta smera, odakle ide i ko je. Tako je i s vašim lovcem snová. Nema sumnje da je dosegao jedan od vrhunaca svoje veštine, da se molio po hramovima tudih sanja i da su ga ubij ali u s věsti snevača bezbroj puta. Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se najlepša materija koja postoji - materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinih nijednu grešku penjuči se ka Bogu, pa mu je stoga omogučeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na po vrátku, silazeči u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pažite na povratak! - zaključila je princeza Ateh. Rdav silazak može da poništi srečan uspon na planinu. METODIJE SOLUNSKI (oko 815-885) - grčki hroničar hazarske polemike^, jedan od slovenskih apoštola i svetitelj istočnog hriščanstva, stariji brat Konstantina Solunskog - Čiřila í . Ponikao u porodici vizantijskog zapovednika Soluna, drungara Lava, Metodije je okušao svoje sposob-nosti kao upravnikjedné slovenské oblasti, po svoj prilici na području reke Strumice (Strimona). Znao je jezik svojih slovenskih podanika, koji su imali bradaté duše i nosili zimi ptice u košulji da ih greju. Ubrzo, 840. godine otišao je u Vitiniju kod Mramomog mora, ali je uspomenu na svoje slovenské podanike kotrljao celog života pred sobom umesto lopte. Knjige koje navodi Daubmanus beleže daje tamo učio kod nekog monaha i da mu je ovaj jednom prilikom rekao: „Citajuči nije nam dato da primamo sve što je napisano. Naša misao je ljubomorna na tudu misao i svaki čas je zamračuje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom. Oni u znaku Svete trojice, u muškom znaku, primaju čitajuči neparne, a mi, u znaku broja četiri, ženskog broja, primamo čitajuči sa- mo parne rečenice naših knjiga. Ti i tvoi brat nečete iz iste knjige čitati iste rečenice, jer naše knjige postoje samo u spoju muškog i zenskog znaka... "Doista, Metodije je učio još od jedné ličnosti - od svog mladeg brata Konstantina. Poaekad je primečivao da je taj njegov mladi brat mudriji od pisca knjige koju trenutno čita. Tada bi Metodije shvatio da gubi vřeme, sklapao knjigu i razgovarao s bratom. Na maloázijskom kopnu u isposničkoj koloniji zvanoj Olimp, Metodije se zamo- našio i tu mu se kasnije pridružio i brat. Gledali su kako pesak razvejan uskršnjim vetrom svakoga praz- nika otkrije na novome mestu po jedan prastarí pu- stmjski hram i pokaze ga samo za toliko da ga mogu krstiti i u njemu očitati „Očenaš", a potom ga ponovo zatrpa zauvek. Tada je počeo sanjati po dva sna naporedo, pa je otuda nastala legenda da če unati i dva groba. Godine 861. otišao je s bratom Hazarima. To nije bilo nešto novo za dva brata iz Soluna. Oni su od svog učitelja i prijatelja Fotija, koji je bio u vezi s Hazarima, slušali o tom mocnom národu i znali su da on na sopstvenom jeziku propoveda svoju vem. Po nalogu iz prestonice Metodije je sada učestvovao kao svedok i Konštantínov saradnik u polemici na hazar- skom dvoru. Hazarski rečnik iz 1691. godine beleži da je tom prilikom hazarski kaganv svojim gostima objasnio ponešto i o sekti lovaca na snové. Kagan je prezirao tu sektu, koja je pripadala stranci hazarske princeze Ateh v, i jalovi posao lovaca na snové uporedio je sa grčkom pričom o mršavom mišu koji se lako uvukao kroz rupu u koš sa pšenicom, ali kada se najeo. A natrag nije mogao puna stomaka: „Izači iz koša ne môžeš sit. Možeš samo gladan kao što si i ušao. Tako i onaj gutač snová, gladan lako ulazi kroz tesni otvor izmedu sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voča, nasičen snovima natrag više ne može, jer se izmedu može samo ako si onakav kakav si i ušao. Tako on mora ostaviti svoj plen, ili ostatí u snovima zauvek. Ni u jednom ni u drugom slučaju nama nije ni od kakve koristi... " Posle hazarskog putovanja Metodije se ponovo povukao na maloazijski Olimp i kad je tamo po drugi put video iste ikone, one kao da su bile umome. Postao je iguman manastira Polihrona o kojem se potom ništa nije znalo stolečima, sem da je možda bio sagraden na medi tri vremena - arapskog, grčkog i hebrejskog, pa mu otuda dolazi ime. Portrét Metodija Solunskog, prema fresci iz IX veka Godine 863. Metodije se vratio medu Slovene. Trebalo je stoviriti slovenskú školu pod grčkim uticajem, s učenicima, slovenskim pismenima i knjigama prevedenim sa grčkog na slovenski. On i njegov brat Konštantín znali su od detinjstva da ptice u Solunu i ptice u Africi ne govore istím jezikom, da se lasta sa Strumice i lasta s Nila ne razumeju i da jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom. S tim mislima krenuli su u Moravskú, Slováčku i Donju Au-striju skupljajuči oko sebe mlade ljude koji su ih gledali u jezik vise no što su slušali šta govore. Metodije je odlučio da jednom od tih ljudi, koje su učili on i brat, pokloni lepo ukrašen štap. Svi su se nadali da če ga podariti najboljem medu učenicima i gledali su ka če taj biti. A Metodije ga je dao najgorem. I rekao: „Učitelj svoje najbolje učenike najkrače uči. Najduže ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze... „ U jednoj sobi s rastočenim podom, što ujeda bose tabane, čuo je prviput da su oni brat napadnuti.Počeli su njihovi sukobi satrojezičnicima, nemačkim zastupnicima shvatanja da su obredna samo tri jezika (grčki, latinski i hebrejski). U Panoniji, na Blatnom jezeru, gde se zimi kosa mrzne, a oči na vetru postaju kao veliká i mala kašika, Metodije se sa bratom zadržao u prestonici tamošnjeg slovenskog kneza Kocelja. Njegovi su vojnici u bitkama ujedali isto tako dobro kao konji ili kamile, zmije su isterivali iz kože udarcima pruta, a žene pořádali u vazduhu okačene o s veto drvo. Krotili su ribe u blatu panonskih močvara i pokazivali došijacima jednog starca koji se molio na taj náčin što je ribu iznosio iz blata i puštao da mu sa dlana uzleti kao lovački soko.Ona se stvarno i dizala u vazduh i letěla otresajuči blato i služeči se perajima kao krilima. Sa sledbenicima i učenicima brača su 867. godine krenula najedno od onih putovanja gde je svaki korak slovo, svaka putanja rečenica, a svaki zastoj broj u velikoj knjizi. U Veneciji su 867. ušli u novu raspravu s trojezičnicima, a potom su stigli u Rim gde je papa Hadrijan II prihvatio učenje solunske brače kao ispravno i rukopoložio slovenské učenike u crkvi S v. Petra. Tamo je tom prilikom pojana slovenska liturgija na jeziku koji tek što je bio ukrocen i sa balkanskih šiřina sapet dopremljen u prestonicu sveta kao životinjica u kavezu glagoljskih pismena. Tu, u Rimu, jedné večeri 869. godine, dok su njegovi slovenski sledbenici pljuvali jedni drugima u usta, umro je Metodijev brat Konstantin kao sveti Cirilo, a Metodije se vratio u Panoniju. U Rimu je bio po drugi put 870. kad je od pape dobio zvanje panonsko-sremskog nadbiskupa, pa je salcburški nadbiskup morao da napusti Blatno jezero. Kada se u leto 870. vratio u Moravskú, Metodija su nemački biskupi zatočili, tamnovao je dve godine čujúci jedino Dunav i iz veden je u Regensburg pred sabor na sudenje; tu je stavljen na muke i nag izlagan mrazu. Dok je biče van onako pognut da mu je brada doticala sneg, Metodije je mislio o tome kako su Homér i sveti prorok Ilija savremenici, kako je Homérova pesnička država bila veča od dŕžave Aleksandra Makedonskog, jer je išla od Ponta do iza Gibraltara. Mislio je kako Homér nije mogao znati šta se sve kreče i nalazi u morima i gradovima njegove dŕžave, isto kao što Aleksandar Veliki nije mogao znati šta se sve može nači u nj ego voj državi. Mislio je dalje kako je Homér u jednom času upisao u svoje delo i grad Sidon i zajedno s njim, ne znajuči, i proroka Iliju koga su hranile ptice po božjem napuštenju. Mislio je kako je Homér imao u svoj oj ogromnoj pesničkoj državi mora i gradove ne znajuči da u jednom od njih, Sidonu, sedi prorok Ilija koji če postati stáno vnik jedne druge pesničke dŕžave isto tako prostrane, večne i mocne kao što je Homérova - stanovnik Svetog písma. I pitao se naj zad o tome j esu li se srela dva savremenika, Homér i sveti Ilija Tesvičanin, naseljenik galadski - obojica besmrtni, obojica naoružani samo rečju, jedan zagledan u prošlost i slep, drugi opsednut budučnošču i vidovit, jedan Grk koji je bolje od svih pesnika opevao vodu i vatru, i drugi Jevrejin koji je vodom na-gradivao, a vatrom kažnjavao služeči se svojim plastom kao mostom. Postoji jedan pojaš zemlje - mislio je naposletku Metodije - ne širi od deset kamiljih smrti, na kojem su se mimoišla dva čo veka. Taj prostor iza njihovih koračaja uži je od bilo kojeg tesnog grla u svetu. Nikada dve veče stvari nisu bile bliže jedna drugoj. Ili se mi varamo kao svi čiji vid slúži sečanju, a ne zemlji ispod nas. Na papino zauzimanje Metodije je bio osloboden i 880. po treči put dokazivao u Rimu pravovemost svog rada i slovenské službe, a papa je još jednom svojom poslanicom potvrdio ispravnost slovenskog bogosluženja. Daubmanus navodi za Metodija uz pomenutu priču o bičevanju i to da se tri puta okupao u rimskoj reci Tibru, kao o rodenju, venčanju i smrti, i da je tamo pričeščen s tri vilinska hleba. Godine 882. Metodije je bio primljen u Carigradu s največim počastima na dvoru a potom i u patrijaršiji, na čijem čelu je sedeo njegov prijatelj iz mladosti, patrijarh i filozof Fotije. Metodije je umro u Moravskoj 885. godine ostavivši za sobom slovenské prevode Svetog pisma, Nomokanona (zakonika) i beseda svetih otaca. U svojstvu očevica i saradnika Konstantina Filozofa u hazarskoj misiji Metodije se u dva maha javlja kao hroničar hazarske polemike. On prevodi na slovenski Cirilove Hazarske besede i sudeči prema slovu Cirilovog žitija vrši redakciju ovih spisa (deli ih na osam knjiga). Pošto Cirilove Hazarske besede nisu sačuvane ni u grčkom originálu ni u Metodijevom slovenskom prevodu, najvažniji hrščanski izvor koji govori o hazarskoj polemici, ostaje slovensko žitije Konstantina Filozofa (Cirila) izradeno pod nadzorom samog Metodija. Tu je sačuvan i datum polemike (861), kao i podrobní opis istupanja Konstantina i njegovih doduše neimenovanih protivnika i sabesednika - hebreiskoa i nus navodi sledeči sud o Metodiju: „Najteže je orati tudu njivu i svoju ženu - beleži on - ali pošto je svaki čovek razapet svojoj ženi kao na krstu, izlazi daje téže nositi svoj nego tud krst. Tako je bilo i sa Metodijem, koji nikada nije nosio krst svoga brata... Jer, mladi brat bio mu je duhovni otac. „ SEVAST NIKON (XVII vek) - Postoji verovanje da je pod tim imenom jedno vřeme na Moravi u Ovčarskoj klisuri na Balkánu živeo Sotona. Bio je neobično pitom, svěje ljude oslo vij avao svojim sopstvenim imenom i rádio kao protokaligraf manastira Nikolja. Gde god bi seo, medutim, ostavljao je otisak dva lica, a mesto repa imao nos. Tvrdio je da je u prošlom životu bio davo u jevrejskom paklu i služio Balijaala i Gebhuraha, sahranjivao je goleme po tavanima sinagoga i jedné jeseni kada su ptice imale otrovan izmet i sagorevale lišče i trávu koju opogane, unajmio je čoveka da ga ubije. To je bio náčin da prekorači iz jevrejskog u hriščanski pakao i sada u novom životu služi Sotonu. Prema drugim pričama, on nije ni umirao nego je dao da mu pseto lizne malo krvi, ušao u grob nekakvog Turčina, uhvatio ga za uši i zderao mu kožu, pa je obukao. Zato su mu iz njegovih lepih turskih očiju virile kozje oči. Bežao je od kresiva, večeravao posle drugih i krao kamen soli godišnje. Misii se daje noču jahao manastirske i seoske konje i oni su zbilja osvanjivali u peni, kaljavi i upletenih griva. Vele daje to činio da ohladi srce, jer mu je srce bilo kuvano u ključalom vinu. Stoga su konjima u grivu uplitali Solo-monovo slovo od kojeg je bežao, i tako ih štitili od njega i njegovih čizama uvek nagriženih psečim zubima. Bogato se odevao, veoma lepo je slikao zidni živopis i prema predanju taj dar mu je dao arhandel Gavril. Po crkvama Ovčarske klisure na njegovim freskama ostali su zapisi koji, ako se čitaju odredenim redom od slike do slike i od manastira do manastira, daju poruku. Ona se može sročiti dokle god postoji živopis. To je Nikon ostavio poruku za sebe samog kad se posle trista godina opet iz smrti vráti medu žive, jer démoni, kako je govorio, ne pamte ništa iz prethodnog života i moraju se na ovaj način dovijati. On u početku svog slikarskog posla i nije bio neki naro-čito uspešan umetnik. Radio je levom rukom, slike su mu bile dosta lepe, ali se nekako nisumogle upamtiti; kao da su nestajale sa žida čim ih niko ne bi gledao. Jednog jutra Sevast je sedeo očajan pred svojim bojama i osetio kako je komad neke drugačije lišine uplovio u njegovo čutanje i razbio ga. Još neko je bio tu i čutao. Ali ne na Nikonovom jeziku. Tada je Nikon počeo moliti arhandela Gavrila da ga udostoji milosti boja. U to vreme bilo je po klisurí u mana-stirima Jovanju, Blagoveštenju, Nikolju ili Sretenju vazda mladih monaha ikonopisaca i zografa koji su skiosali zidove i utrkivali se, kao u nekoj nemoj molitvi i u horu, ko če bolje naslikati svoga sveca. Zato nikome ni na um nije padalo da bi baš Nikonu Sevastu molitva mogla biti uslišena. A upravo se to dogodilo. Avgusta 1670, godine, uoči svetih sedam efeskih mučenika kada se počinje jesti smetina, Nikon Sevast je rekao: Jedan od sigumih puteva u pravú budučnost (jer ima i lažne budúcnosti) iči u pravcu u kojem raste tvoj strah. I pošao je u lov. Poveo je sa sobom nekog monaha Teoktista Nikoljskog Ä , koji mu je u manastiru pomogao pri prepisivanju knjiga. Taj lov je ušao u priču verovatno zahvaljujuči zapisima tog monaha. Sevast je, prema priči, hrta popeo na sedlo iza sebe i pošli su u lov na jelene. U jednom času hrt je s konjskih sapi kidisao, ali Teoktist nije video nikakvog jelena pred njim. Hrt je, medutim, kevtao kao da stvarno tera divljač i polako je nešto, nevidljivo ali teško, gonio prema lovcima. Čulo se kako puca šiprag. Sevast se, medutim, ponašao kao i pas. Držao se kao da je pred njim jelen; ču se stvarno jelenja rika sasvim izbliza, i Teoktist je tako zaključio da se Nikonu najzad javio arhandel Gavril u obličju jelena, to jest, přetvořen u dušu Nikona Sevasta. Bolje reči, arhandel je Nikonu doneo na dar dušu. Tako je Nikon to jutro lovio i ulovio sopstvenu dušu i s njom zapodenuo razgovor. - Dubina velikú veliká dubinu zove u širokom tvom glasu, pomozi mi tebe samoga bojama hvaliti! - doviknu Sevast arhandelu, ili jelenu, ili svojoj duši, šta je vec bilo - hoču da naslikam noc izmedu subote i nedelje, najlepšu tvoju ikonu na njoj, da ti se mole i u drugim mestima ne videči je! Tada arhandel Gavril progovori i reče: Preobidevpotašta se ozlobiti... - i monah shvati da arhandel govori nastavljajuči imenice. Jer imenice su za Boga, a glagoli za čo veka. Nato ikonopisac uzvrati: Kako ču raditi desnom, kada sam levak? - ali jelena nije više bilo pred njima, i monah upita Nikona: - Sta to bi? - a ovaj sasvim sabrano uzvrati: - Ništa naročito, sve je to privremeno, ja sam ovde samo na proputovanju za Carigrad... Ali potom dodade: - Coveka iz ležišta pomeríš, a u ležištu crvi, bube providne kao dragulji i plesan... I uze ga radost ko bolest, on premesti iz leve u desnú svoje četke i poče slikati. Iz njega potekoše boje ko mleko i on je jedva stizao da ih raspe. Odjednom je sve znao: i kako tuš pomešati sa sekrétom mužjak mošusa, i da je žuta boja najbrža, a crna najsporija medu bojama, i da joj treba najduže da se osuši i stekne pravo lice. Naj lepše mu je za rukom polazila „bela svetoga Jovana" i „zmajeva krv", a slike je přemaživao umesto lakom četkicom umočenom u sirce da dobijú boju svetlog vazduha. Slikao je hraneči i lečeči bojama svuda oko sebe, po dovracima i ogledalima, po košnicama i tikvama, po zlatnicima i opancima. Na kopitama svog konja naslika četiri jevandelista, Mateja, Marka, Luku i Jovana, na noktima svojih ruku deset božjih zapovesti, na bunarskoj kofi Mariju Egipčanku, na kapcima prozora obe Eve, prvu Evu (Lilit) i dragu (Adamovu) Evu. Slikao je po oglodanim kostima, na zubima svojim i tudim, po izvmutim džepovima, kapama i tavanicama. Na živim komjačama naslika 12 apoštola i pusti ih u šumu da se razmile. Noču su bile tihe kao sobe, on bi izabrao koju hoče, ušao, stavio svetiljku iza daske i slikao dvodelnu ikonu. Na toj ikoni naslikao je kako arhandeli Gavril i Mihailo medusobno kroz noc dodajú iz jednog u dragi dan dušu neke grešnice, pri čemu je Mihailo stajao u utorniku, a Gavril u sredi. Koračali su po ispisanim imenima tih dana i iz nogu im je brizgala krv od hoda po šiljcima slova. Slike Nikona Sevasta bile su lepše zimi, na odsjaju snežne beline, no leti na suncu. Bilo je tada u njima neke gorčine, kao da su u pomrčini slikane, nekih osmeha na licima koj i su se u aprílu gasili i gubili do prvoga snega. A lada bi on ponovo sedao da slika i samo bi povremeno laktom izmedu nogu nameštao svoj ogromni ud da mu ne smetá pri radu. Njegove nove slike pamtile su se za ceo život; monasi iz klisure i živopisci iz njenih manstira sjatiše se, kao na zvižduk, u Nikolje da vide Nikonove boje. Manastiri se počeše otimati o njega, njegova ikona donosila je koliko vinograd, a freska na židu bila je brza koliko najbrži konj. O tome kako je rádio zograf Nikon ostao je zapiš na někom osmoglasniku i taj zapiš iz 1674. glasi: „Pre dve godine, na prepodobnog Andrejů Stratilata, baš kada se počinju jesti jarebice, sedim ja - beleži nepoznati monah u tom zápisu - i u svojoj nikoljskoj čeliji, čitam knjigu novojerusalimskih pesama iz Kijeva, a u susednoj čeliji jedu tri monaha i jedan pas: dva su idioritmika več večerala, a šarčija Sevast Nikon po običaju jede posle njih. Po žvakanju može se raspoznati kroz tišinu pesama koje čitam kako Nikon jede govedi jezik, koji je pre kuvanja bio dobro izudaran o šljivu pred vratima da omekne. Potom izlazi Nikon poobedavši i seda da slika, a ja ga pitam gledajuči kako sprema boje šta radi. - Boje ne mešam ja, nego tvoj vid - odgovara mi on - ja ih samo stavim na duvar jednu do druge prírodnom stanju, a onaj ko posmatra meša u svom oku boje kao kašu. Tu je tajná. Ko bolje skuva kašu, imače bolju sliku, ali neče kaša biti dobra od loše heljde. Važnija je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja iii pisanja. On uze plavu i crvenu boju, stavi ih jednu do druge slikajuči oči jednog anděla. I ja videh da andeo dobij a ljubičaste oči. Ja radim s nečim što je kao rečnik boja - dodade Nikon -a sam gledalac sastavlja od tog rečnika rečenice i knjige, što če reči slike. Tako bi mogao i ti da radiš pišuči. Zašto neko ne bi načinio rečnik reči koje sačinjavaju jednu knjigu i čitaocu prepustio da od tih reči sam sklopi celinu? Potom se Nikon Sevast okrete prozoru i pokaza četkom kroz okno na njivu pred Nikoljem rekav: - Vidiš li onu brázdu? Nju nije plug izorao. To je brázda od psečeg laveža... Potom se kao malo zamisli i dodade za sebe: - Kad ovakoslikam desnom,a levák sam, kako li bih tek slikao levom?- i premesti četku iz desne u levu ruku... To se smesta rašču po manastirima i svi se užasnuše' da se Nikon Sevast opet vratio Sotoni i da če biti kažnjen. Doista, uši mu postadoše opet oštre ko britva, da se govorilo: može parče hleba uhom odrezati. Ali, njegovo umeče ostade isto, levom je slikao dobro kao idesnom i ništa se ne prome-ni, kletva arhandela se ne ispuni. Jednoga jutra čekao je Nikon Sevast da iz manastira Blagoveštenja dode iguman i pogodi se s njime oko slikanja nekih dverí. Ali, iz Blagoveštenja niko ne dode ni tog ni sledečeg dana. Onda se Sevast kao seti nečega, očitá peti „Očenaš" koji se kazuje za pokoj duše samoubicama i ode sam u pomenuti manastir. Tamo zateče igumana pred crkvom i zapita ga po svom običaju da druge oslovljava sopstvenim imenom: - Sevaste, Sevaste, šta bi? Starac ga bez reči uvede u čeliju i pokaza mu mladog ko glad živopisca kako vec slika dverí. Nikon se zagleda u sliku i zapanji se. Mladič je mahao obrvama kao krilima i slikao isto tako dobro kao i Nikon. Nije bio ni bolji, ali ni gori od njega. I tada Nikon shvati kakvoj je kázni izložen. Cu se da i u prnjavorskoj crkvi radi jedan drugi mladič isto tako dobro kao Nikon Sevast i to se ispostavi kao tačno. Ubrzo, medutim, počeše i ostali, stariji živopisci i zografi jedan po jedan, kao da se odvezuju iz pristaništa i navoze na širokú vodu, slikati sve bolje i bolje i pristizati Nikona Sevasta, koji im je dotle vredeo kao nedostižan uzor. Tako se ozariše i obnoviše židovi svih manastira u klisurí i Nikon se vráti na mesto s koj eg je pošao od leve ka desnoj ruci. Ne izdržavši to, on reče: - Sta če mi da budem ikonopisac kao svi ostali? Sad svak može da nasiika isto što i ja... I onda baci zauvek svoje četke i nikada vise nije naslikao ni jednu sliku. Ni na jajetu. Isplaka sve boje iz očiju u manastirski avan i s onim pomočnikom Teoktistom ode iz Nikolja ostavljajuči za sobom trag petog kopita. Rekao je na polasku: - Znam ja u Carigradu jednog velikog gospodina, kome je perčin ko konjski rep debeo, unajmiče nas za pisare. I pomenu ime. Ime je glasilo: kir Avram Brankovič íř . SKILA AVERKIJE (XVII vek - početak XVIII) poreklom Kopt, učitelj mačevanja, jedan od najpoznatijih veštaka na sablji u Carigradu krajem XVII stoleča. Skila je bio unajmljen kao sluga kod nekog Carigradskog diplomate Avrama Brankovičaí i sa gospodarom je važbao umeče na sablji u potpunoj pomrčini, vezan za protivnika dugim kožnim kaišem. Umeo je da vida rane i uvek nosio sobom zbirku kineskih igala od srebra i jedno ogledalo na kojem su bili crvenim tačkama obeleženi obrisi njegove glave, a zelenim tačkama pravci kojima su se širile bore na nj ego vom licu. Kada bi bio ranjen i imao bolove, Skila bi stao pred ogledalo i na mestu gde bi pale zelene tačke samom sebi zabadao u lice kineske igle. Bolovi bi uminuli, a rane bi zaceljivale ostavljajuči za sobom samo poneko kinesko slovo na koži. To ogledalo nije moglo da izleči nikoga drugog sem njega. I gde duvao i gde srkao uvek je voleo veseljake i plačao dobro da ga nasmeju. Ali je cenu svakoj šali odredivao drugačije. Smeh može biti - smatrao je - običan, kad se čovek smeje samojednoj stvari. Taj je najjeftiniji. Skuplji smeh je onaj kad se čovek nasměje zbog dve ili tri stvari istovremeno. Ali takav je smeh retko nalazio, kao i ostalo što je skupo. Averkije Skila je decenijama po ratištima i pred- gradima maloazijskih varoši s velikom pažnjom pribirao najuspešnije zahvate sabljom, izučavao ih, proveravao na živom mesu i naj zad opisivao način izvodenja u zasebnom spisu punom dijagrama i shematski prikazanih poteza ove drevne veštine. Umeo je sabljom da ubije ribu u vodi ili da o mač zaboden u zemlju noču okači fenjer pa da proti v-nika, kad křene ka svetlosti iz mraka napadne nožem. Svaki od tih poteza obeležavao je drugim zodijačkim znakom i svaka zvezda tih sazvežda označavala je po jednu smrt. Zna se da je godine 1689. Skila več bio osvojio sazvežda Vodolije, Strelca i Bika i nalazio se u sazveždu Ovna. U tom sazveždu nedostajala mu je samo još praktična provera poslednjeg zahvata sabljom, pa da i njega zaključi. Taj zahvat bio je zmijastog reza i ostavljao je za sobom strašnú vijugavu posekotinu koja zine i, kao na usta, ispušta na ranu neke glasove kao vapaj oslobodene krvi. Negde u Vlaškoj, na austro-turskom ratištu, Skila je, kako sam piše, 1689. godine proverio i taj, poslednji od svojih zahvata, da se potom povuče u Veneciju gde je iskustvo mačevaoca i sabljaša objavio 1702. godine u knjizi pod našlovom Najlepší potpisi sabljom. Uz knjigu su išle mape s onim shemama mačevalačkih poteza i Averkije Skila je na tim mapama predstavljen kaoda stoji medu zvezdama ili, još bolje řečeno, u kavezu ili mreži svojih mačevalačkih pokreta. Izgledalo je to neupučenima kao da je zatvoren u neki lepi, providni paviljon koji je fijukom sablje i rezovima ostrice nacrtao i sazdao u vazduhu oko sebe. Ali je taj kavez bio tako raskošnih oblika, tako lak i vazdušast, pun uspelih zaokreta, lebdečih kubeta, mostová, lukova i vitkih kula na uglovima da je ponajpre sve todelovalo kao da je Averkije Skila bio zatvoren u let nekog bumbara, čiji je beskrajni potpis u vazduhu odjednom postao čitljiv. Lice Averkija Skile iza tih rešenih zadataka, ili zatvorskih rešetaka, mirno je, samo nosi dvostruke usne i uvek izgleda kao da neko u njemu hoče da umesto njega progovori. On je tvrdio da je svaka rana novo srce, što kuca za sebe, te rane krstio je sabljom i nosio dlakavi nos po kojem su ga prepoznavali i klonili ga se. Zanimljivu belešku o AverkijuSkili ostavio je muzičar i čitač snová Jusuf Masudi Q. On je zajedno sa Averkijem Skilom rádio kao sluga kod pomenutog diplomate na Velikoj Porti u Carigradu i bavio se lovom na spodobe koje putujú po snovima ljudi. Zapisao je da u slučajevima kada se dve osobe uzajamno sanjaju, pa san jedné gradi javu druge, uvek malo sna pretekne i s jedné i s druge straně. To su „deca sna". San, doduše, traje krace nego java sanjanog, ali zato je san uvek neuporedivo dublji od bilo kakve jave i stoga vazda preostaje malo šuta, „višak grade" koji ne može da stane bez ostatka u javu sanjanog, nego se preliva i lepi za javu nekog trečeg lica, koje zbog toga trpi znatne tegobe i proměně. Taj treči je po pravilu u složenijem položaju od prve dvojice, njegova sloboda volje je dva puta više ograničavana podsvešču nego što je kod one dvojice slučaj, jer se visko vi energije i grade, koji pretiču u snovima jednog i drugog, na-izmenično prelivaju u duhovni život trečeg i on tako postaje neka vrsta dvopolca, koji se priklanja čas jednom čas drugom sanjaču. Po Masudijevom uverenju Averkije Skila patio je od o ve vršte sputavanja volje i vodio mrtvu trku s dvojicom sanjača, čij a je imena Masudi takode naveo. To su bili Averkije v poslodavac, Avram Brankovič, i neki Koen $ , koj eg Averkije Skila uopšte nije poznavao. Bilo kako mu drago, tek Skila je poput glazbala s dubokim glasom i najdubljih struna, mogao da uobliči samo kostur melodije, samo osnovno zvučanje svog života, ono najgrublje. Sve ostalo izmicalo mu je i bilo po meri drugih i za druge. Najbolniji vapaji njegovi i najviša dostignuča bili su negde gde se drugi održavaju bez muke i u sredini svojih mogučnosti. Prema Masudijevoj verziji dogadaja, svoju kolekciju sabljaških poteza Averkije Skila i nije stvarao iz nekih stručnih vojničkih razloga, da bi unapredio poznavanje mačevalačke veštine, nego u očajničkom traganju za onim potezom koj i če ga spasti iz začaranog kruga u kojem se kretao čekajuči da mu mučitelji dodu nadohvat sablje. Polagao je poslednjih godina veliké i nerazumljive nade u raziešenje svog slučaja uz pomoč jednog sabljaškog zahvata koji je bio - kako je sam tvrdio - u znaku Ovna. A ponekad se budio očiju punih osušenih suza iz sna; kada ih protrlja, one se razbijaju i krune pod prstima kao komadi polomljenog stakla ili pesak i po tim ulomcima Kopt je mogao da pozná da to nisu njegove nego tude suze. Bilo kako bilo, u venecijanskom izdanju Averkijeve knjige Najlepší potpisi sabljom poslednji dijagram prikazuje Averkija Skilu u kavezu njegovih isprekidanim linijama naznačenih poteza oružjem, ali se jedan poseban krivudav zahvat sabljom u znaku Ovna pokazivao na ovom crtežu kao prolaz koji omogučuje izlaz iz kaveza ili mreže. Tako je Averkije Skila na poslednjem dijagramu svoje knjige naslikan kako napušta kavez svoje borilačke veštine kroz otvor tog neobičnog vijugavog zahvata i zakoračuje, kao kroz neke vrátnice, na slobodu. Kroz taj prořez izlazio je on kao kroz ranu, kao da se rada iz svog zvezdanog zatvora u svet i novi život. A u njegovim mutavim spoijnim ustima smej u se radosno one druge, unutrašnje usne. STOLPNIK (BRANKOVIČ GRGUR) (1676-1701) - sama reč stolpnik označava u istočnom hriščanstvu isposnika zavetovanog da na stubu (kuli) provede vek u molitvi. U slučaju Grgura Brankoviča, medutim, naživ „Stolpnik" došao je kao nadimak i na sasvim osoben náčin. Grgur Branko vič je u stvari bio četo voda iz porodice erdeljskih Brankoviča, stariji sin najamnog diplomate i vojskovode XVII veka, Avrama Brankoviča . Samo je dvanaest godina nadživeo oca. Zabeleženo je daje bio pegav kao leopard i veoma vest u nočnim napadima. Nosio je skupocenu sablju od 70 metalnih listová koji su kováni sve dok kováč nije očitao devět „Očenaša" zaredom. Nadimak „Stolpnik" nikada nije čuo, jer ga je dobio naknadno, zbog neobične smrti kojom je umořen u turskom zatočenju. Topolivac Hasan Agribirdi mladi opisao je njegovu smrt, pa je ušla i u narodnu pesmu, a sam Grgur Branko vič u svom nadimku kao da je izjednačen sa svetim isposnicima hriščanske crkve. Prema pomenutom opisu Branko vič je s několiko konjanika kraj Dunava slučajno naleteo na jak turski odred. Turci su bili tek stigli, seděli su na konjima i iz sedla pišali u reku. Cim ih je ugledao Branko vič se dao u beg. Turski zapovednik ga je video, ali ipak nije prekinuo pišanje. Tek kada se ispraznio sav, otresao se, pognao Brankoviča i zarobio. Doveli su ga u logor vezanog udarajuči kopljima u bubanj. Zarobljenog Turci su Brankoviča stavili na jedan grčki stub i tri strelca su ga gadala strelama. Pre no što su počeli řekli su da če mu, ako preživi petu střelu, biti pok-lonjen život i da če mu u tom slučaju dati luk sa strelama da on gada onu trojicu što su njega imala streljati. On je onda molio da ne odapinju dve střele istovremeno, jer „ne može bolove brojati, nego hice". I tako su ga ona trojica gadala, a on je brojao. Prva strela pogodila ga je u kopču pojasa, ušla u útrobu i tamo probudila sve bolo ve koj i su tokom života jednom več bili rodeni. Drugu strelu je uspeo da uhvati rukom, treča mu je probila uho i ostala kao minduša u njemu, a on je brojao. Cetvrta je promašila, peta ga je pogodila u koleno, skrenula i probila drugu nogu, a on je brojao; šestá je opet promašila, deveta mu je přikovala šaku za butinu, a on je brojao; jedanaesta mu je raznela lákat, dvanaesta ga okilavila, a on je brojao. Izbrojao je do sedamnaest i tada je pao sa stuba mrtav. Na tom mestu nikla je jagurida - divlje grožde, koje se ne prodaje i ne kupuje nikad, jer je to greh. SUK dr ISAJLO (15. III 1930-2. X 1982) - arheolog, arabist, profesor Univerziteta u Novom Sadu probudio se jednog aprilskog jutra 1982. godine s kosom pod jastukom i lakim bolom u ustima. Zuljalo ga je nešto tvrdo i nazubljeno. On zavuče dva prsta, kao da vadi češalj iz džepa i iz usta izvuče - ključ. Mali ključ sa zlatnom drškom. Ljudske misii i snovi imaju svoje orožale, nepovredive spoljne delove koji kao ljuska štite meku jezgru od povreda - razmišljao je dr Suk onako u postelji, s ključem pred očima. A te misii, opet, u dodiru s rečima isto se tako brzc gase kao reči u dodiru s mislima. Nama pripadne samo ono što preživi taj uzajamni pomor. Ukratko, dr Suk je treptao očima maljavim kao muda i nije mogao ništa da shvati. Nije se on toliko čudio otkud mu ključ u ustima. Sta sve čovek ne strpa tokom života u ta jediná usta koja ima (da nisu jediná, možda bi i birao)! Tako je onomad posle jedné pijanke izvukao iz ždrela celu krmeču njušku zajedno s brnjicom. Njega je čudilo nešto drugo. Prema nj ego voj proceni taj ključ bio je star najmanje hiljadu godina, a procene profesora Suka u arheologiji su obično primáne bez pogovora. Stnični ugled profesora Suka bio je neprikosnoven. On stavi ključič i džep čakšira i ugrize se za brk. Cim bi se ujutru tako ugrizao za brk, on bi se setio šta je sinoč večerao. Na primer, odmah zna - bio je to ajvar sa džigericom u belom luku. Doduše, ponekad u takvim prilikama brkovi sasvim neočekivano zamiršu na ostrige s limunom, ili na tako nešto, što dr Suk nikada ne bi stavio u usta. Tada se obično dr Isajlo priseča s kime je sinoč u krevetu razmenjivao utiske o večeri i tako on i ovog jutra dode do Delsomine Mohorovičič. Njoj su uvek tri pětka do večere, ima dobro začinjen osmeh, oči malo kose, tako da trepčuči kapcima gnječi nos. Njene ručice su lenje i tople da môžeš u njima jaje skuvati. Njena kosa je svilena, dr Suk njome vezuje novogodišnje poklone, a žene poznajú čija je i kad je odsečena. S tim mislima, svěže izbrijanih ušijú i dobro naostřena pogleda, dr Suk se spremao da izade. On se trenutno nalazio u prestonici, gde je još uvek posečivao svoj roditeljski dom. U toj kuči profesor Suk je počeo svoja istraživanja pre trideset godina i otada ona su ga vodila sve dalje i dalje od te kuče i on je nehotice osečao da če se njegov put završiti negde u někom dalekom kraju, gde stoje bregovi kao rasečen hleb crne kore, po koj oj niče bor. Pa ipak, njegova arheološka istraživanja i njegova otkriča u oblasti arabistike, posebno studije vezane za Hazare, jedan drevni národ koji je dávno iščezao s pozornice svetskih zbivanja i koji je ostavio izreku da i duša ima kostur - a to su sečanja, ostali su u vezi sa tom kučom. Kuča je nekada pripadala nj ego voj levonogoj babi na koju je bio levoruk. Sada su tu, u domu njegove matere, gospode Anastasije Suk, knjige dr Suka redane na počasnim mestima knjižnice, koričene u krzno starih bundi što mirišu na ribizlu i čitane kroz posebne naočari, koje je gospoda Anastazija kořistila samo u svečanim prilikama. Pegava kao pastrmka, gospoda Anastazija nosila je svoje ime u ustima kao novčič koji žulji; nikada se nijednom nije odazvaia na njega i nije ga do smrti převalila preko jezika. Imala je lepe plave oči kao guska i sin ju je redovno zaticao s někom od svojih knjiga u krilu i s parčetom nečij eg imena (po svoj prilici očevog) koje je ležalo ispljunuto na njenim usnama i okupano u malo krvi. Godine guste kao kaša i neprohodne, kroz koje se dr Suk probijao poslednje decenije skupljajuči arhivske ispise, snimke starog novca i ulomke krčaga od soli da bi od njih zidao stub istine, davale su mu u poslednje vřeme sve jasnije do znanja da mu se mati iz veliké daljine približava i vrača u život. Vračala se kroz njegovu starost i kroz njegove bore, preuzimajuči što je bivao zreliji sve više mesta na njegovom licu i telu od črta i osobenosti koje su nosile tragove njegovog umrlog oca. Pretvarao se naočigled sve više iz njega u nju i sada, kada je bio prinuden da živi sam i da se bavi ženskim pos-lovima, u njegovim je rukama ostajalo sve manje očeve umešnosti, a sve Češce je u sporosti i nespretnosti sop-stvenih prstiju prepoznavao maj čine pokrete. Njegove poseté roditeljskoj kuči, retke i obično vezane za rodendane (što je bio slučaj i sada), takode su se počele menjati. Mati ga sada prima na ulazu, ljubi ga u kosu, odvodi ga u ugao gde je ranije stajao njegov dubák i gde sada stoji naslonjača vezana kanapom za kvaku kao daje prase. Sašenjka, tako si uvek bio nemaran prema meni - govori ona sinu - naj lepši i najsrečniji časovi u mom životu skopčani su bili s tako užasnim náporom, da ih se još uvek sečam. Sečam ih se, a to znáči i tebe, ne kao sreče nego kao radosnog napora koji je gotovo nepodnošljiv. Zašto je bilo tako iscrpljujuče teško biti srečan? Ali, sve je to dávno prošlo kao vrbov vetar. Smirila sam se otkako više nisam srečna. Pa ipak, pogledaj, ima neko ko me još uvek voli, ko me se još seča! I ona iznosi svežanj njegovih pisama pisanih njoj. Zamisli, Saša, od profesora Suka! Mati ta pisma vezuje kosom Delsomine Mohorovičič, ljubi ih i čita mu ih naglas i pobednički kao neke ratničke pesme, tako da gotovo zaboravlja da ga isprati kada on křene u svoj hotel na spavanje. Ili ga ljubi praštajuči se nabrzinu, tako da joj on pod haljinom i nehotice oseti sise kao kompot od krušaka. U času kad profesor Suk ulazi u treču deceniju svog istraživačkog rada, kada su njegove oči postale brze, a usta sporija od ušnih školjki, kad se njegove knjige počinju sve češče koristiti u arheologiji i orijentalistici, javlja se jedan razlog više da dolazi u glavni grad. Tamo, u velikoj zgradi u obliku slanog koláča, jednoga se jutra prvi put stavlja ime dr Isajla Suka u šešir prilikom izvlačenja ceduljica. Doduše, ono ne biva ni ovog ni sledečih několiko puta izvučeno, ali sada dr Suku stižu redovno pozivi na sastanke u pomenutoj zgradi. On odlazi na te sednice noseči jučerašnji osmeh razapet preko usána kao paučinu i gubi se po hodnicima lepe zgrade, po hodnicima koji su kružni, ali se iduči kroz njih nigde ne može naiči na mesto odakie se pošlo. Mislio je kako ta zgrada liči na neku knjigu pisanu nepoznatim jezikom, koji nije još savladao, ti hodnici na rečenice tudeg jezika, a sobe na straně jezike koje nije nikada čuo. I nije bio ni malo iznenaden kada mu je jednoga dana řečeno da u jednoj od soba na prvom spratu što mirišu na užegle ključaonice treba da bude podvrgnut uobičajenom ispitu. Ugled njegovih knjiga na drugom spratu, gde su izvlačene ceduljice, bio je neosporan, ali sprát niže u toj istoj zgradi on se osečao kratkonog, kao da mu stalno rastu nogavice. Tu se motao svet potčinjen onima gore, s drugoga sprata, ali tu njegove knjige nisu uzimane u obzir i on je svake godine podvrgavan ispitima pošto bi prethodno bilo pažljivo prověřeno ko je. Isajlu Suku je laknulo kada je prvi put pristupajuči pola-ganju opazio da je predsedavajuči jedan od asistenata s njegovog fakulteta, kojem je on nedávno bio predsednik u komisiji za doktorski ispit i kojega je cesto vidao kroz prozor u „Kŕčmi kod treče čizme". Posle ispita dr Suk, doduše, nije dobio ocenu, koj a je svakako negde zabeležena, ali se predsednik ispitne komisije veoma pohvalno izrazio o stručnim mogučnostima kandidáta. Tako je s osečanjem olakšanja dr Suk otišao toga dana s polaganja materi. Ona ga je kao i obično odvela u trpezariju i tu mu sklopljenih očiju pokazala pritisnutú na grudi najnoviju raspravu dr Isajla Suka sa svojeručnom posvetom pisca. On je iz uctivosti za-gledao u knjigu i u svoj potpis na njoj, a potom ga je mati stavila na jednu šamlicu u uglu sobe s uobičajenom napomenom koj u dr Suk pamti još iz detinjstva. Cučni tu malo! i objasnila mu suštinu naučnog zahvata koji je u studiji izveden. Dok je govorila njena radost nije toliko ličila na tugu nekog komedijaša koliko na veselost ličnosti iz neke tragedije. S priličnom tačnošču objasnila je sinu kako je profesor Suk ustanovio da su ključevi nadeni u jednom čupu na Krimu umesto drške nosili srebrne, bakarne ili zlatne varvarske imitcije novca. Ukupno je otkriveno 135 ključeva (dr Suk je smatrao da ih je bilo deset hiljada u jednom čupu) i na s vakom je on otkrio po jedan mali znak ili slovo. Mislio je u početku daje to znak livca, ili nešto slično, ali je potom opazio daje na drugim primercima istog novca, nešto vece vrednosti, utisnuto drugo slovo. Na srebrnjaku je bilo treče, a na zlatnicima, pretpostavljao je, četvrto, jer nijedan ključ sa zlatnom drškom nije pronaden. I potom, došao je na genijalnu ideju (na tom vážnom mestu molila ga je da se ne vrpolji i daje ne prekida zapitkivanjima): poredao je novac po vrednosti i iščitao skriveni zapiš ili pomku koja se na njima otkriva kada se slova sa svake pare sroče u celinu. Taj natpis je glasio Ate i nedostajalo je još samo jedno slovo (ono sa zlatnika koji nije pronaden). Dr Suk je pretpostavio da bi to slovo koje nedostaje moglo biti neko od svetih slova jevrejskog alefbetara, možda slovo He, četvrto slovo božijeg imena... A ključ koji ga nosi naveščuje smrt. Zamisli koliko dovitljivosti! - uzvikuje ona na tom mestu i videvši da mu je čaša prazna dodaje:- Jedna čaša je dosta, dve su malo! U meduvremenu svakog drugog proleča ime dr Suka ponovo je ubacivano u onaj šešir iza vrata što mirišu na užegle ključaonice. On o tome nije bivao izvešten, nije znao ishod. U to vřeme kašljao je s osečanjem da iz kořena poteže neki splet žila, koji se tako dubokousekao i urastao u pleča i vrat da se jedva mogao otrgnuti. Ispiti su sada bivali češči i uvek je tamo sedeo kao predsedavajuči neko drugi. Dr Suk je imao jednu studentkinju koja je bila rano očelavila, ali ju je noču pas lizao po temenu, tako da joj je na glavi niklo gusto, šareno krzno. Bila je ugojena i svoje prstenje nije mogla skinuti, nosila je obrve u obliku malih ribljih kostura i vunenu čarapu umesto kape. Spávala je na svojim ogledalima i češljevima i zviždala tražeči po snovima svog malog sina što leži do nje, tako da dete nije moglo spavati. Sada je ona ispiti vala dr Suka, a to dete sedelo je do nje neispavano i čelavo. Da bi pomogao da se stvar obavi što pre, dr Suk je tokom ispita odgovarao i na detinja zapitkivanja. Kada je najzad poslesvega otišao roditeljskojkuči i seo da jede, bio je toliko rastresen da ga je matizabrinuto pogledala i řekla: - Pazi, Saša, tvoja budučnost če ti razoriti prošlost! Ne izgledaš dobro. Treba nači neko dete da te izgazi po ledima. Doista, u poslednje vřeme u njemu su klijale i rascvetavale se nepoznáte vršte gladi i poput ploda brzo sazrevala lepljiva, neobrazložena nada koj a je umírala zajedno sa gladu posle prvog progutanog zalogaja. Znáš li koliko ustootvora imaju Jevreji? - upitala ga je tog dana mati dok je jeo. - Sigumo ne znaš... O tome je pisao neko koga sam nedávno čitala, valjda dr Suk. To je bilo u vřeme kada se bavio difuzijom biblij skih shvatanja u stepama Evroazije. Na osnovu istraživanja koja je vršio još 1959. na lokalitetu Celarevo kod Dunava, ustanovio je da se tamo nalazilo naselje nama sasvim nepoznáte populacije, znatno primitivnije i antropološki starijih karakteristika od Avara. Smatra se da su tamo sahranjivani Hazari koji su sišli sa Cmog mora na Dunav još u VIII veku. Sada je kašno, ali podseti me sutra, kad dodeš na Delsominin rodendan da ti procitám uzbudljivu stranicu na kojoj je opisana ta stvar. Izuzetno je zanimljivo... S tim se obečanjem dr Isajlo Suk probudio i našao onaj ključ u ustima. Kada je izašao na ulicu, podne se bilo razbolelo, neka kuga svetlosti razjedala je sunčev sjaj, ospe i čirevi vazduha siřili su se i pucali po nebu u epidemiji koja je zahvatala oblake, tako da su oni trulili i sagnjivali u s ve sporijem letu. Sedmica je dobila mesečno pranje, a njena nedelja zaudarala več unapred i puštala větrové kao bogalj što prezdravlja. A tamo u dnu ošuganog vidika plaveli su se Sukovi potrošeni dani, mali i zdrávi zdravcati u daljini, lišeni kalendarskih imena u krdu koje se veselo udaljava oslobodeno od njega i njegovih briga ostavljajuči prašinu za sobom... Jedan od derana koji su se igrali menjajuči gače, zastade tada pred kioskom gde je dr Suk kupovao novine i zapiša mu nogavicu. Dr Suk se okrete s izrazom čoveka koji je uveče opazio da su mu dugmad na čakširama celog dana bila raskopčana, ali tada ga jedan sasvim nepoznat muškarac ošamario što je igda mogao. Dr Suk, pošto je vřeme bilo hladno, oseti kroz šamar da je napasniku ruka veoma topia i to mu se u onom bolu učini kao malčice prijatno. On se okrete prema drzniku spreman da se raspravlja, ali u istom času oseti da mu se nogavica zalepila za list onako nakvašena. Utom ga udari i drugi čovek, koji je do onoga prvog čekao na kusur od novina. I tada dr Suk shvati da je bolje da se udalji, što i učini ne razumevajuči baš ništa, sem da je drugi šamar mirisao na cmi luk. Ali, vremena za gubljenje nije bilo, jer se za njime sjatilo još několiko prolaznika; udarci su počeli pljuštati kao nešto sasvim prirodno i sada je dr Suk počeo osečati da su ponekom od onih koji odvaljuju šamare ruke hladne i to mu je neobično prijalo u čitavoj toj neprilici. Bio se več zagrejao. U toj zbrci bila je još jedna povoljna okolnost. On, doduše, nije imao kad misliti, jer izmedu dva šamara se vrlo malo može misliti, ali ipak je opazio da su šamari ponekad znojavi i da su ga gonili u pravcu crkve S v. Marka ka trgu, dakle putem kojim je i sam nameravao da přede, putem koji vodi pravo do radnje gde je hteo da pazari. I on se predade šamarima koji su ga približavali cilju. Utom naide pored jedné ograde iza koje se ništa nije nikada videlo ni čulo. I pošto je sada bi prinuden da pod kišom udaraca koji nisu jenjavali trči, zazori u ogradi se spojiše u njegovim očima i on vide prvi put (mada je tuda i ranije prolazio) da iza ograde stoji kuča, da na prozoru kuče stoji mladič i svira u violinu. Opazio je i stalak s notama i za tren prepoznao Bruhov koncert za violinu i orkestar u d molu, ali nije čuo ni zvuka, mada je prozor bio otvoren i mladič usrdno svirao. Začuden i pod kišom udaraca, dr Suk najzad úlete u radnju koja je bila cilj njegovog izlaska tog jutra i zalupi s olakšanjem vrata za sobom. Bila je tišina kao u tegli s krastavcima i samo je smrdeo kukuruz. Radnja je bila prazna, a u jednom uglu ležala je u nekoj kapi kokoška. Pogledala je dr Suka jednim okom i videla na njemu s ve što bi se moglo pojesti. Potom je proměnila oko i videla s ve nesvarljive delove na njemu. Zamislila se jedan trenutak i dr Suk se najzad pojavio u njenom umu potpun, ponovo sastav-ljen od svarljivih i nesvarljivih delová i ona je najzad bila načisto s kime ima posla. Kako je stvar dalje tekla, neka on sam priča. Priča o jajetu i gudalu „Stojim u prijatnoj hladovini i osečam lak - veli on. Violině se odazivaju jedna drugoj, može se čitava polonéza sklopiti od njihovih tihih uzdaha, kao kada se sklopi partija šaha. Samo malo ispremetati zvuke i redosled. Najzad izlazi Madar, vlasnik radnje s instrumentima. Oči mu imaju boju surutke. Crven, kao da hoče da pronese, pokazuje bradu u obliku malog trbuha s pupkom. Vadi džepnu pepeljaru, třese pepeo, zaklapa je pažljivo i pita jesam li pogrešio radnju. Krznar je do njega. Uvek pogrešno udu. Kod njega več sedám dana nije ušao niko, sem pogreškom. On u stvari nema vrata na radnji, pre bi se moglo reči da ima škrípu vrata, ali vrata nema, nego mali izlog s kvakom koji se ceo pri ulasku otvára u radnju i tako pusta kupca u těsnu odaju. Pitam ga ima li neku malu violinu za jednu malu gospodicu, ili neko patuljasto čelo, ako nisu suviše skupi. Madar se okreče i hoče da se vrati odakle je došao i odakle se oseča paprikáš. Utom se kokos diže sa svoje kape i kokodačuči skreče pažnju na novosneseno jaje. Madar brižljivo uzima jaje, stavlja ga u fioku pošto je prethodno olovkom zabeležio nešto na njemu To je neki datum - 2. X 1982. i ja s čudenjem zak- ljučujem da je to datum koji če nastupiti tek kroz několiko meseci. Sta če varn violina ili violončelo? - pita me on osvrčuči se na ulazu u svoju sobicu iza radnje. Imate ploče, rádio, televiziju. A violina, znáte li šta je violina? Odavde do Subotice da uzorete, da posejete i požanjete, svake godine. Toliko treba orati jednu malu violinu, evo ovim, gospodine! I on mi pokaza gudalo, koje nosi za pojasom kao sablju. Vadi ga i nateže strune prstima koji su uobručeni prstenjem oko nokata, kao da drže da se nokti ne razlete i ne pootpadaju. Onda odustaje od razgovora, odmahuje rukom i opet se okreče da ode. Kome to treba? Pita me na izlasku. Kupite nešto drugo, kupite joj moped ili psa. Ja stojim uporno u radnji, nesnalazim se najbolje u toj odlučnosti iskazanoj jednim neodlučnim, lelujavim jezikom, koji se koristi kao hrana što nasičuje, ali ne prija. Madar u stvari dosta dobro vláda mojim jezikom, ali posle svake rečenice on dodaj e na kraju, kao koláč, i neku meni potpuno nerazumljivu madarsku reč. Tako i sada čini savetujuči: - Idite, gospodine, tražite neku drugu sreču za svoju malu devojčicu. Ova sreča suviše je teška za nju. I zadocnela sreča. Zadocnela - dodaj e on iz onog mirisa paprikáša. - Koliko joj je?- pita me potom poslovno. Nestaje i ja čujem da se presvlači i sprema da izade. Ja mu kazujem godine Delsomine Mohorovičič. Sedam. On se trza na taj broj, kao da je madijskim štapom dodirnut. Prevodi ga u sebi na madarski, on očigledno može da računa samo na madarskom i neki čudan rniris širi se po sobi, to je miris trešnje, i ja vidim da taj miris prati promenu njegovog ras-položenja. Unjegovim ustima sad se pojavljuje staklena lula iz koje on povlači rakijuod trešnje. On prolazi kroz radnju, staje mi kao slučajno na nogu dok izvlači jedno malo dečije violončelo i nudeči ga stoji mi i dalje na noži pokazujuči ujedno kako je kod njega tesno. Stoj im i pravim se lud kao i on, samo on na moj račun, a ja na svoju štetu. - Uzmite o vo - veli - drvo je starije od vas i od mene zajedno. I lak je dobar... Uostalom, slušajte! I on prevlači prstom prekožica. Celo ispušta četvoroglasni zvuk i on silazi s moje noge kao da akord može da olakša sve tegobe ovoga sveta. Čujete? - pita - sváka žica sadrži sve ostale. Ali da bi se to čulo, moraju se slušati četiri različite stvari odjednom, a mi smo lenji za to. Čujete? Ili ne čujete? Cetiristo pedeset hiljada, prevodi mu on cenu sa madarskog. Ja sam kao kameňom pogoden tim prevedenim iznosom. To je kao da mi je zavirio u džep. Tačno toliko imam. To je odavno spremljeno za Delsominu. To nije neka svota, ja znam, ali ja sam jedva i to smogao za tri godine. Radosno kážem da uzimam. - Kako to uzimate? - pita Madar i prekomo maše glavom. E, moj gospodine, zar se tako uzima jedno glazbalo? Nečete probati? Ja zbunjeno tražim po radnji nešto sem one kape na šta bih seo, kao da hoču doista da próbam. Ne znáte kako bez stolice? - pitame. Plovka sedi na vodi, a vi ni na suvom ne znáte gde biste? Ne znáte? I uzima s prezirom malo čelo, diže ga i stvlja na rame kao violinu. - Ovako! - dodaj e i pruža mi instrument. Ja ga uzimam i prvi put u životu sviram u violončelo kao u violinu. De Falja ne z vůči tako rdavo u dubokim kvin-tama, čini mi se da čak bolje čujem zvuke kroz drvo prislonjeno uz uho, a Madar iznenada opet menjamiris. Ovoga puta to je ljut muški znoj što se oseča; on je skinuo kaput, sada je u majici i dve sede brade upletene u kike vise mu ispod svakog pazuha. Izvukao je jednu fioku, seo na njen ugao, uzeo čelo od mene i zasvirao. Bio sam zapanjen sja-jnom improvizacijom. - Odlično svirate - rekao sam. - Ja uopšte ne sviramu čelo. Ja sam čembalist i volim hegede. Ali u čelo ne umem da sviram. A to što ste čuli uopšte nije muzika, mada se vi u to ne razumete. To su samo tako naredani s vi zvuci od na- jnižih do najviših da bi se mogli proceniti nosivost i druga svojstva instmmenta... Da zamotám? - Da - rekao sam i mašio se novčanika. - Pet stotina hiljada molim - rekao je Madar. Mene su prošli ledeni trnci: - Zar niste rekli četiri stotine pedeset hiljada? - Rekao sam, ali to je čelo. Ostatak je za gudalo. Ili ne uzimate gudalo? Ne treba vam gudalo? A ja sam mislio da uz gusle ide i pregudnica... Izvadio je iz omotá gudalo i vratio ga u izlog. Ja sam stajao i ništa nisam umeo da kážem. Skamenjen. I naj zad sam se oporavio od onih šamara, od tog Madara, kao od neke bolesti, mamurluka ili sanjivosti, probudio se, uozbiljio, najzad prestao da igram u toj komediji gde Madar češe zube. Ja sam u stvari bio zaboravio gudalo. Inisam imao novca da kupim i gudalo. I to sam mu rekao. On je odjednom navukao kaput, osetio se naftalin i rekao je: Gospodine, ja nemam vremena da čekám dok vi zaradite za gudalo. Utoliko pre što vi to do svoje pedeset i koje godine niste zařadili. Bolje da vi čekáte nego ja. I krenuo je iz radnje ostavljajuči me u njoj samog. Na vratima je zastao, vratio se i dodao: - Da se nagodimo? Gudalo čete uzeti na otplatu. - Salite se? - uzvratio sam ne pristajuči više na njegove igre i hteo da izadem. Ne, ne šalim se. Predlažem nagodbu. Ne morate prihvatiti, ali je čujte. Madar je palio lulu tako ponosno daje bilo očigledno daje njome več bio okadio Peštu. - Da čujem - rekao sam. - Kupičete od mene uz gudalo i jaje. - Jaje? - Da, maločas ste viděli jaje koje je snela kokos. O tom je reč - dodade on vadeči iz fioke jaje i turi mi ga pod nos. Na jajetu je olovkom pisao onaj datum: 2. oktobar 1982. godine. - Dačete mi za njega koliko i za gudalo, s rokom otplate dve godine... - Kako ste řekli? - upitao sam ne verjuči. I iz Madara je ponovo zamirisala trešnja. - Da vaša kokos ne nosi zlatna jaja? Moja kokos ne nosi zlatna jaja, ali nosi nešto što vi i ja, moj gospodine, ne možemo da snesemo. Nosi dane, sedmice i godine. Svako jutro snese po neki petak ili utornik. Ovo današnje jaje, na primer, sadrži jedan četvrtak umesto žumanceta. Sutrašnje če sadržati sredu. Iz njega umesto pileta ispiliče se jedan dan života njegovog vlasnika! Kakav život! Nisu, dakle, zlatna, ali su vremešna. Još varn ih jeftino nudim. U ovom jajetu, gospodine, jedan je dan vašega života. Zatvorenn kao pile i od vas zavisi hoče li se ispiliti ili ne. - Kada bih poverovao u vašu priču, zašto bih kupovao dan koji več imam? Kako, gospodine, ne umete da mislite? Kako ne umete da mislite? Da li mislite ušima? Pa svi naši problemi na ovom světu proizlaze iz činjenice da moramo potrošiti svoje dane takve kakvi su. Iz činjenice da ne možemo preskočiti one najgore. U tome i jest stvar. S mojim jajetom u džepu, vi ste obezbedeni od nedača. Kada opazite da je dan koji nastupa isuviše crn, razlupate lepo svoje jaje i izbegnučete sve neprijatnosti. Na krajů, doduše, imačete jedan dan života manje, ali čete zato moči da ispečete od tog ružnog dana lepu kajganu. Ako vaše jaje doista ima tu vrednost, zašto ga ne zadržite za sebe? - Rekao sam, pogledao ga u oči i u njima nisam razumeo ništa. Gledao me je na čistom madarskom jeziku. - Gospodin se šali? Sta mislite, koliko jaja več imam od ove kokoši? Sta mislite koliko svojih dana čovek može da razlupa da bi bio srečan? Hiljadu? Dve hiljade, pet hiljada? ja imam koliko hočete jaja, ali ne i dana. Uostalom, kao svim jajima i ovima je vek ograničen. I ova postanu posle izvesnog vremena mučkovi i neupotrebljiva su. Zato ih, pre no što izgube dějstvo, prodajem, moj gospodine. A vi nemate uslova da birate. Dačete mi potvrdu na zajam - dodao je na krajů, nažvrljao brzo nešto na cedulji i poturio mi je da potpišem. - A može li vaše jaj e - upitah ga - da liši ili poštedi dana i neki predmet, recimo knjigu? - Naravno da može, treba samo jaje razbiti s tupe strane. Ali, u tom slučaju propustili ste mogučnost da jaje sami iskoristite. Potpisao sam na kolenu, platio, dobio račun, čuo još jednom kokos kako se rakolji u drugoj sobi, a on mi je spakovao čelo s gudalom i jaje pažljivo uvio tako da sam najzad napustio radnju. On je izišao za mnom, zatražio da dobro privučem kvaku dok je on vrata-izlog zabravljao i tako sam opet bio uvučen u neku njegovu igru. Otišao je bez reči na svoju stranu i tek na uglu se osvrnuo i dobacio: - Imajte na umu - datum ispisan na jajetu to je rok upotrebe. Posle tog dana jaje više ne vredi... Vracajúci se iz trgovine dr Suk je jedno vřeme strepeo da ne dode do ponovnih izgreda na ulici, ali se to nije dogodilo. U tim mislima zadesila ga je kiša. Nalazio se úpravo pored one ograde iza koje je tog jutra svirao mladič. Dok je trčao u njegovim očima zazori u ogradi opet se spojiše i on je ponovo iza ograde video prozor i u njemu mladica kako svira. I opet nije čuo ništa, mada je prozor bio otvoren. Bio je gluv za jedné zvuke, a za neke druge ne. I tako se trčeči približavao kuči svoje matere. Usput njegove ruke su pipale po koži kao slepac da napipavaput. Prsti su prepoznavali pravac i dobro utabanu stazu. U džepu su mu ležali ključ koji naveščuje smrt i jaje koje ga od smrtnog dana može spasti... Jaje obeleženo dátumom i ključ s malom zlatnom drškom. Mati je još bila sama, predveče je uvek malo volela da odspava i bila je sanjiva. Dodaj mi, molim te, naočari - obrátila se ona sinu - i dozvoli da ti procitám samo onu pojedinost o hazarskom groblju. Slušaj samo šta piše dr Suk o Hazarima u Celarevu: „Leže u porodičnim grobovima razbacanim u neredu na obali Dunava, ali u svákom grobu glava jel zakrenuta prema Jerusalimu. Leže u dvojnim rakama sa svojim konjima, žmureči na suprotnu stranu sveta od životinje; leže pod svojim ženama, koje su sklupčane na njihovim trbusima, ali tako da im oni ne vide lica nego bedra. Ponekad se sahranjuju uspravno i strahovito ostareli i skoro razloženi od neprestanog piljenja u nebo, nose sobom opeke s ugrebanim imenom Jehuda ili s rečju „šahor" - crno. U uglovima grobova pale vatre, kod nogu drže hranu, oko pasa noževe. Uz njih leže svaki put druge životinje, od groba do groba: ovde ovca, goveče ili koza, tamo kokos, svinja ili jelen, a u dečije grobove polažu jaja. Ponekad uz njih leže njihova oruda, srpovi ili lovačko-zlatarska klešta. Njihove oči, uši usta nose kao poklopce komade crepa sa slikom sedmokrakog jevrejskog svečnjaka, pri čemu je ulomak crepa rimskog porekla iz III ili IV veka, a slika na njemu iz VII, VIII ili IX veka. Crteže svečnjaka (menore) i dragih jevrejskih simbola u crep urezuju šiljatim alatkama veoma nevěsto, kao u velikoj brzini, možda kradom, kao da ne smeju biti lepo nacrtani. Ili, kao da se ne sečaju najbolje predmeta koje urezuju, kao da nisu nikad videii svečnjak, lopaticu za pepeo, limun ovnujski rog ili palmu, nego ih slikaju prema tudem opisu. Ti izrezbareni pokrivači za oči, usta i uši brané demonima i ,,šedinima" da udu u njihove grobove, ali su ti crepovi na čitavom groblju rasuti tako kao da ih je neka ogromna sila, plima zemljine téže, razbacala s njihovih mesta na sve straně, i nijedan nije više na mestu gde treba da stražari. Cak bi se moglo pretpostaviti da je neka neizvesna naknadna i grozničava potreba te poklopce za oči, uši i usta donela iz drugih grobova u ove, otvárajúci jednim demonima put i zatvárajúci ga drugim..." U tom času sva zvona na vratima počela su da zvone i u kuču su uletele žvanice. Delsomina Mohorovičič ušla je u ljutim čizmicama i lepih nepomičnih očiju kao da su kamenovi iz prstenja. Mati profesora Suka uručila joj je violončelo pred svima, poljubila je medu oči ostavivši joj tamo još jedno oko nacrtano crvenilom za usne i rekla: Sta misliš, Delsomina, od koga je ovaj poklon? Pogodi! Od profesora Suka! Treba da mu napišeš lepo pismo i da mu zahvališ. On je mlad i lep gospodin. I ja uvek za njega čuvam najlepšu stolicu u čelu trpeze! Žaneta i teške senke kojom može da očepi ko čizmom, gospoda Suk je smestila svoje goste za tipezu ostavivši mesto u čelu prazno, kao da još uvek očekuje najvažniju zvanicu i rasejano i brzajuči posadila dr Suka uz Delsominu i ostalu mládež, kraj dobro zalivenog fikusa, koji im se za ledima znojio i suzio na lišče tako da se čulo kako kaplje na pod. Te večeri za obedom Delsomina se obráti dr Suku dodirnuvši mu ruku svojim vrelim prstičem i reče: - Postupci u čovečijem životu su poput jela, a misii i osečanja kao začini. Neče dobro proči onaj ko posoli trešnje ili sirčetom zalije koláč... Dr Suk je rezao hleb dok je o vo Delsomina govorila i mislio da je ona jednih godina s njime, a drugih s ostalim svetom. Kada je posle slavlja stigao u svoju hotelsku sobu, profesor Suk je izvukao iz džepa ključ, uzeo lupu i zagledao ga. Na zlatniku koji je služio umesto drške pročitao je jevrejsko slovo He. Nasmejao se i odložio ključ, izvadio iz torbe Hazarski rečník objavljen kod Daubmanusa 1691. godine i pre spavanja pročitao iz njega odrednicu Dojilja. Bio je uveren da poseduje onaj otrovni primerak pri kojem je čitalac umirao na devetoj stráni, zato nije nikada čitao više od 4 stranice i tako se nije izlagao opasnosti. Mislio je: ne treba bez nevolje iči putem kojim dolazi kiša. Odrednica koju je odabrao za večeras, takode nije bila duga: „Postojale su kod Hazara - stoji u Daubmanusovom rečniku - dojilje koje su mogle sopstveno mleko načiniti otrovnim. Bile su na velikoj ceni. Smatra se da su one poreklom iz jednog od dva arapska plemena koje je Muhamed proterao iz Medine jer su obožavali četvrto beduinsko božanstvo Manat. Bile su verovatno iz plemena Hazraj ili iz plemena Auz. Unajmljivane su da podoje (dovoljno je bilo samo jednom) nekog nepoželjnog princa ili nekog bogatog naslednika koj ega su njegovi sunaslednici hteli da uklone. Stoga su ustanovljeni i „kušači otrovnog mleka" mladici koji su spávali s dojiljama i sisali ih neposredno pre no što bi bile pripustené da podoje dete koje im je bilo pověřeno. Tek ako njihovim ljubavnicima ne bi bilo ništa, mogle su da udu u odaju dojenčeta..." Dr Suk je zaspao pred zoru misleči kako nikada neče saznati šta mu je Delsomina rekla te večeri. On je za njen glas bio potpuno gluv. r CIRILO (Konstantin Solunski, ili Konstantin Filosof; 826. ili 827-869) - Svetitelj istočnog hriščanstva, grčki predstavnik u hazarskoj polemiciv, jedan od apoštola slovenské pismenosti. Sedmo dete Leona drungaia, koji je u Solunu obavljao vojničke i administrativně poslove za vizantijski dvor, Konstantin je promenio niz duznosti činovničkih i diplomatskih i odrastao medu golim crkvama bez ikona, u vřeme kad su u Carigradu ikonomrsci bili na vlasti. Medu njima biloje dosta Solunjana i Konstantin je učio od ljudi koji su bili istaknuti protivnici ikona. LavMatematičar, koji mu je predavao Homera, geometriju, artimetiku, astronomiju i muziku, bio je ikonomrzac i rodák carigradskog patrijarha ikonomrsca Jovana Gramatika (837-843); stojao je u vezi sa Saracenima i njihovim kalifom Ma-munom. Drugi Konštantínov nastavnik,čuvenifilosofi kasnije patrijarh, Fotije, koji mu je predavao grama- r Portrét Konštantína Solunskog, svetog Cirila, prema fresci iz IX veka tiku, rétoriku, dijalektiku i filosofiju, nosio je nadimak hriščanskog Aristotela i bio s Lavom Matematičarem pokretač humanistické obnove u kojoj je vizantijski svet još jednom shvatio daje potomak antické helénske loze. Fotije je upražnjavao hermetické i zabranjene nauke, astrologiju i magiju, vizantijski car ga je nazivao „hazarskom njuškom", a na dvoru je krúžila legenda daje Fotije još u mladosti prodao dušu někom hebrejskom čarobnjaku. Konstantin je voleo jezike, smatrao da su večni kao vetrovi i menjao ih kao hazarski kagan žene raznih vera. Proučavao je, pored grčkog, slovenski, hebrejski, hazarski, arapski, samaričanski, ili jezike pisane gotskim ili ,,ruskim" pismom. Odrastao je i kasnije živeo u neutoljivoj žedi za lutanjima. Nosio je jednu ponjavu uvek sobom, govorio: gde mi je ponjava tu i zavičaj, i vek je proveo najviše medu divljim plemenima gde je, pošto bi se ruikovao, uvek morao prebrojati prste. Samo su bolesti bile kakva-takva ostrva mira u njegovom životu. Cim bi se razboleo zaboravljao bi sve druge jezike osim maternjeg. Njegove bolesti, doduše, uvek su imale bar dva uzroka. Kada je solunska partija proti vniká ikona bila 843. svrgnuta s vlasti i posle smrti cara Teofila proglašena obnova kulta ikona, Konstantin se morao skloniti u manastir na maloázijskom kopnu. Mislio je - i Bog se povukao da napravi mesta svetu. Naše oko je meta stvarima pred sobom. Sve one nišane u njega, a ne obratno. Potom je bio prinuden da se vráti u prestonicu i da javno istupi protiv svojih nekadašnjih učitelja i zemljaka, braneči ikone. - Iluzija je da su nam misii u glavi - tada je zaključio. - Glava i mi celi srno u mislima. Mi i naše misii to je kao more i struja u njemu -naše telo je struja u moru, a misii samo more. Tako telo pravi mesta sebi u svetu probijajuči se kroz misii. Duša je pak, korito i jednom i drugom... Tada je napustio još jednog svog bivšeg učitelja. Svog starijeg brata Metodija, koji nije nikada napao istomiš-ljenike. Video je kako za sobom ostavlja svog negdašnjeg duhovnog oca i brata i kako mu postaje stařešina. U službi carigradskog dvora bio je naj pre arhont jedné slovenské pokrajine, potom učio na prestoničkoj duhovnoj školi, kao sveštenik postao patrijaršijski bibliotekar pri crkvi Svete Sofije u Carigradu, profesor filosofije na carigradskom univerzitetu i tu je zbog izuzetne emdicije stekao počasno zvanje „filosofa" koje je nosio do kraja. Ali, on se držao drugog puta i mornarskog uverenja da je meso mudrih riba škodljivo i tvrdé od mesa glupih riba. Tako samo glupi jedu i glupe i múdre, a múdri probiraju i traže glupe. On koji je prvu polovinu svog veka proveo bežeči od ikona, drugu polovinu tog veka proveo je noseči ih kao štit. Ali, ispostavilo se da se na ikonu Bogorodice mogao naviči, ali na Bogorodicu ne. Kada ju je mnogo godina kasnije u hazarskoj polemici poredio sa služinčadi iz kaganove pratnje, uporedio ju je s čovekom, a ne sa ženom. Tada je převalila polovina njegovog stoleča i navršila se polovina njegovog života. Uzeo je tri zlatnika i stavio ih u svoju kesu misleči: prvi ču dati sviraču u rog, drugi pojcima u crkvi, a treči nebeskim andelima pevačima. I tako je krenuo na svoja beskrajna putovanja. Nikada nije mogao lnrve od ručka pomešati s mrvama večere. Bio je u stalnom pokretu. Godine 851. otišao je u arapsku kalitu u Samaru kod Bagdada i kada se vratio s tog diplomatskog puta, u ogledalu je video prvu boru na čelu i nazvao je saracenskom borom. Navršavala se godina 859. i Konstantin je postao vršnjak Aleksandra Velikog, koji je umro u 33. godini koliko je sada imao i on. - Imam mnogo više vršnjaka pod zemljom nego na zemlji - mislio je tada - vršnjaka iz svih vremena; iz doba Ramzesa III, kritskog lavirinta ili iz vremena prve opsade Carigrada. A biču i ja podzemni vršnjak mnogima od živih. Samo što stareči ovde, na zemlji, uvek menjam vršnjake pod zemljom izdajuči mrtvé mlade od sebe... A potom je došla još jedna opsada grada čije je ime nosio. Dok su Sloveni 860. opsedali Carigrad, Konstantin je na maloázijskom Olimpu pravio u tišini monaške čelije zámku za njih - gradio prva pismena slovenské azbuke. Prvi put je načinio oba slova, ali slovenski jezik je bio toliko divalj da mastilo nije moglo da ga zádrži, pa je načinio drugu azbuku od rešetkastih slova i u njih je zatvorio taj nepokorni jezik, kao pticu. Kasnije, kada je pripitomljen i kada je naučen grčkom (jer ježici uče druge jezike), slovenski jezik se mogao uhvatiti u ona prvobitna, glagoljska pismena... Daubmanus prenosi ovakvu priču o nastanku slovenské azbuke. Jezik varvara nikako se nije hteo ukrotiti. Jedné brze tronedeljne jeseni sedela su brača u čeliji i uzalud pokušavala da ispišu pismena koja če se kasnije zvati čirilicom. Posao im nije polazio za rukom. Iz čelije videla se lepo polovina októbra i u njemu tišina čas hoda duga i dva široka. Tada je Metodije skrenuo pažnju bratu na četiri krčaga koja su stajala u prozoru njihove čelije, ali spolja, s one strane rešetaka. - Da su ti vrata zabravljena kako bi došao do jednog od tih krčaga? - upitao je. Konstantin je razbio jedan od krčaga, uneo krhotine deo po deo kroz rešetku u čeliju i tu ponovo sastavio u celinu krčag lepeči ga pljuvačkom i glinom s poda ispod svojih nogu. Tako su uradili i sa slovenskim jezikom, razbili ga na parčad, uneli ga kroz rešetke čirilskih slova u svoja usta i ulepili krhotine svojom pljuvačkom i gčkom glinom ispod svojih tabana... Iste godine vizantijskom caru Mihailu III stiglo je poslanstvo od hazarskog kagana v koji je molio da mu se iz Carigrada uputi osoba sposobna da objasni osnove hriščanskog učenja. Imperátor se obratio za savet Fotiju, kojega je zvao „hazarskom njuškom". Taj čin bio je dvosmislen, ali Fotije je zahtev shvatio ozbiljno i preporučio svog štičenika i učenika Konstantina Filozofa i ovaj je sa bratom Metodijem1 krenuo u svoju drugu diplomatsku misiju, nazvánu hazarskom. Usput, u Hersonu na Krimu zadržali su se i Konstantin je tamo učio hazarski i jevrejski jezik, pripremajuči se za diplomatski posao koji mu je predstojao. Mislio je: „Svako je krst svoje žrtve, a klinovi probijaju i krst." Kada je došao na dvor hazarskog kagana, sreo se tamo sa predstavnicima islamské i hebrejské vere, jer je kagan bio pozvao i njih, tako daje Konstantin ušao s njima u polemiku držeči svoje „Hazarske besede" koje je Metodije kasnije preveo na slovenski jezik. Pobivši argumente rabina i derviša koji su zastupali judaizam i islam, Konstantin Filozof privoleo je hazarskog kagana da primi hriščanstvo, naučio ga da se polomljenom krstu ne vredi moliti i na licu je poneo drugu, hazarsku boru. Navršavala se 863. godina, Konstantin je bio vršnjak Filona Aleksandrijskog, filosofa koji je umro u trideset sedmoj godini, koliko je sada bilo i njemu. Konstantin je dovršio slovensku azbuku i zajedno s bratom otišao u Moravskú, medu Sloveně koje je znao iz svog zavičaja. Prevodio je crkvene spise sa grčkog na slovenski, a oko njega se skupljala gomila. Nosili su oči na mestu gde su nekad bili rogovi i to se opažalo, opasivali su se zrnijama, spávali s glavom na jug okrenutom, ispale zube bacali perko kuča. Gledao ih je kako vade bale prstima i jedu ih šapčuči molitve. Noge su prali ne izuvajuči se, pljuvali u jelo pre obeda i u „Očenaš" ubacivali svoja varvarska imena muška i ženská iza svake reči, tako daje „Očenaš" narastao kao hleb i nestajao istovremeno, te se morao svaka tri dana pleviti i nije se video ni čuo od ovih divljih imena što su ga gutala. Neodoljivo ih je privlačio miris crkotine, bili su brzih misii i pevali prelepo, tako da je on plakao slušajuči ih i gledajuči svoju treču, slovensku boru kako ukoso silazi niz čelo, poput kaplje kiše... Posle Moravské otišao je 867. panónskom knezu Kocelju, a otuda u Veneciju i ušao u raspravu s tro-jezičnicima, zastupnicima nazora da su jedino grčki, hebrej-ski i latinski jezik dostojni bogosluženja. Upitali su ga Venecijanci - Je li Hrista ubio sav Juda, ili ne baš sav? A Konstantin je osečao kako mu se na obrazu pomalja četvrta, mletačka bora i kako se s onim ranijim borama, saracen-skom, hazarskom i slovenskom, seče i ukršta na njegovom licu poput četiri mreže bačene na istu ribu. Dao je prvi zlatnik iz svoje kese jednom trubačů da zatrúbi i upitao trojezičnike da li če se vojska odazvati na poživ ako ne razume znak trube? Bila je 869. godina i Konstantin je mislio na Beotija Ravenjanina, koji je umro u 43. godini života. Sada mu je bio vršnjak. Na papin poživ otišao je u Rim, gde je uspeo da odbrani ispravnost svojih nazora i svoje slovenské službe. S njime su bili Metodije i učenici, koji su kršteni u Rimu. Sečajuči se svog života i slušajuči pojanje u crkvi mislio je: - Kao što čovek obdařen za jedan posao radi taj posao u vřeme bolesti s otporom i neveštol tako bez bolesti, ali sa istim otporom i nevěsto, to isto radi onaj koji za taj posao nije... Tom prilikom u Rimu je pojana slovenska liturgija i Konstantin je svoj drugi zlatnik dao pojcima. Po prastarom náčinu stavio je svoj treči zlatnik pod jezik, stupio u jedan od grčkih manastira u Rimu i umro pod novim monaškim imenom kao Cirilo godine 869. Vaznija literatura: Veoma obimna bibliografija radova o Cirilu i Metodiju sakupljena je u delu G. A. Iljinskog {Onum cucmeMatmecKocKoů Kupujio-MeípoebeecKoů 6u6jiuoepa(puu) sa brojnim kasnijim dopunama (Popruženko, Románski, Ivanka Petrovič i dr.). Pregled najnovijih istraživanja daje novo izdanje monografije F. Dvornika, Les Légendes de Constantin el Méthode vw de Byzance (1969). Nešto podataka vezanih za Hazare i hazarsku polemiku donosilo je Daubmanusovo izdanje Hazarskog rečníka. Lexikon Cosri. Regiemonti Borrusiae, excudebat Joannes Daubmannu 1691, ali je to izdanje uništeno. HAZARIv- o poreklu Hazara zabeležio je Teofan sledeče reči: „Pojavio se veliki národ Hazara iz najudaljenijeg kraja Berzilije, prve Sarmatije, te je zavladao celom zemljom što se prostirala od Crnog mora...", Hazari su u V veku, kako misii Priscus, pripadali lumskom carstvu pod imenom Akatzira. Sveti Cirilo isticao je da su Hazari spadali medu one národe koji boga proslavljaju na svom, hazarskom jeziku, a ne na grčkom, jevrejskom ili latinskom. Grčki izvori Hazare nazivaju: %aoapoi i ypxípoi ili Hazarska država protezala se znatno na Zapaa oa Hnije Krim-Kav-kaz-Volga. Senka hazarskih planina u junu pada 12 dana zvaničnici boravili su na Bosforu i u Fanagoriji. Hriščanski (ruski) izvori kao Nestorova hronika tvrdé da su plemena na jugu od srednjeg Dnjepra plácala u IX veku danak Hazarima, i to krzno bele veverice po glavi ili mač. U X veku taj danak bio je u novcu. Grčki izvori o hazaraskom pitanju potkrepljeni su jednim važnim dokumentom koji Daubmanusovo izdanje pominje kao „Veliki pergament". Vizantijskom caru Teofilu bilo je, prema tom izvoru, upučeno poslanstvo iz Hazarije i jedan od poslanika imao je na telu tetoviranu hazarsku istoriju i topografiju obeleženu na hazarskom jeziku, ali hebrejskim pismenima. U vřeme kada je poslanik tetoviran, Hazari su u stvari več kořistili kao azbuku za svoj jezik grčka, jevrejska ili arapska pismena ravnopravno, ali kada bi se neko od Hazara pokrstio koristio bi samo jednu od te tri azbuke, onu čijoj se veri priklonio. Na isti náčin Hazari koji bi se preobratili u grčku veru, u islam, ili prihvatili judaizam, počinjali su svoj hazarski jezik izvrtati tako da što manje liči na jezik Hazara koji su i dalje ostali u svojoj prvobitnoj veri. Neki izvori ne prihvataju, medutim, ono tvrdenje o tetoviranom poslaniku izneto kod Daubmanusa, nego uzimaju da je bila reč o bogato ukrašenoj posudi od soli poslatoj na dar vizantijskom imperatoru kako bi s nje mogao pročitati hazarsku istoriju i da je čitava priča o „Velikom pergamentu" u stvari samo posledica pogrešno pročitanog istorijskog izvora. S ovom razumnom ogradom ima jedna teškoča. Ako se prihvati daje reč o posudi od soli, ne može se shvatiti ostatak priče o „Velikom pergamentu", a ona ide kako sledi. Na „Velikom pergamentu" godine su bile računate prema hazarskim velikim godinama koje su u obzir uzimale samo vřeme ratova, pa su se morale preračunavati u male grčke godine. Početak pergamenta je izgubljen i to zato što je poslaniku bio prilikom nekog kažnjavanja odrubljen deo tela na kojem su bile ispisane prva i druga veliká hazarska godina. Tako hazarska povést u sačuvanom delu počinje od treče veliké godine u koj oj je u VIII veku (po današnjem računanju vremena) vizantijski car Iraklije preduzeo pohode na Persiju uz pomoč Hazara koji su učestvovali pod vod- stvom svog kralja Ziebela u opsadi Tiŕlisa i 627. godine povukli se ostavivši grčke trupe same pred neprijateljem. Tvrdili su da za svaku stvar jedan poredak vredi dok ona raste, a dmgi kad se počne smanjivati, odlazak i povratak ne potpadaju pod iste zákone, pre i posle uspeha ne vrede isti dogovori. Posle zemljotresa i bilje uvek raste na nov način i drugačije nego pre. Cetvrta veliká godina opisivala je hazarske pobede nad bugarskim savezom, kada je deo tog hunsko-onogurskog plemena potčinjen Hazarima, a drugi deo se pod Asparuhom povukao na Západ do reke Dunava, medu plemena koj a bičujú vetar, kojima na glavi mesto kose raste tráva i čij a misao je ledena. Peta i šesta veliká godina (ispisana na gnidima poslanika) sadržala je istorijat ratova hazarskog carstva u vřeme vizantijskog cara Justinijana II. Posle svrgavanja s prestola proteran i osakačen, Justinijan je zatočen u Hersonu, odakle je pobegao Hazarima potpuno nag i spavao je usput pod teškim kameňom da se ne bi smrzao. Na dvoru hazarskog kagana on je lepo primljen, oženjen kaganovom sestrom, koj a je primila grčku veni i uzela ime Teodora (prema imenu carice Justinijana I), ali je i dalje po hazarskom običaju šmátrala da se bog javio u snu devici Mariji i oplodio je sanjivom rečju. Tako se prvi put Justinijan II spasao kod Hazara. Drugi put on če kod Hazara završiti svoj put, jer se njima može uteči, ali se od njih pobeči ne može. Kada je na hazarski dvor stiglo poslanstvo od cara Tiberija sa zahtevom da se Justinijan izruči Grcima, ovaj je još jednom pobegao i krenuo na prestonicu. Postávši ponovo vladár, Justinijan II se nije sečao gostoprimstva kod Hazara i 711. godine poslao je kaznenu ekspediciju u Herson, mesto gde je nekada bio prognan i koji je bio pod hazarskim uticajem. Ovoga puta ovaj prodor prema hazarskom carstvu stao ga je glave. Hazari su podržali pobunjene cárske trupe (Krim je u to vřeme več pripadao njima) i u toj pobuni ubijen je Justinijan II i njegov mali sin Tiberije, dete hazarske princeze i poslednji izdanak haklijeve dinastije u Vizantiji. Ukratko, Hazari su prihvatili onoga koji je bio gonjen, a uništili onoga koji je gonio, sve u istoj osobi. Sedma i poslednja veliká hazarska godina zapisana na „Velikom per - gamentu" beleži na trbuhu hazarskog poslanika da je pored Hazara postojalo na svetu još jedno drugo pleme istog imena i da je taj dvoj nik Hazara živeo daleko od pravog hazarskog plemena, da ga cesto brkaju s pravim Hazarima i da je po v - remeno dolaziio do dodira pútnika izmedu dva národa. Ti drugi Hazari pokušavali su da iz te sličnosti u imenu izvuku koristi i na stegnima prvog poslanika stajalo je upozorenje da su se ponekad na dvorovima kod kalifa i vasilevsa javljali isto tako tetovirani poslanici, koji nisu nosili na sebi hazarsku istoriju, nego povést onog drugog národa istog imena. Ovi drugi Hazari uměli su čak i da govore hazarski, ali im to znanje nije trajalo duže od 3-4 godine, koliko traje jedna kosa. Znanje im se ponekad prekidalo usred rečenice i nisu više uměli ni da beknu. Poslanik je uveravao usmeno i ovom tetoviranom porukom da je on predstavnik pravog kagana i pravih Hazara. Napominjao je takode da su se u jednom trenutku Grci bili vezali za taj narod-dvojnik umesto za pravé Hazare i to u razdoblju koje pokriva sedma veliká hazarska godina. Godine 733. (prema današnjem računanju vremena), a u pomenutoj hazarskoj godini, car Lav III Isavrijski, ikonomrzac, oženio je svog sina Konstantina kčerkom hazarskog kagana, Irinom. Iz tog braka kasnije je potekao grčki car Lav IV Hazarin (775-780). Car Lav III je bio u isto vřeme umoljen da na hazarski dvor pošalje poslanstvo koje če tumačiti hriščansku veru. Taj zahtev biče ponovljen i stotinak godina kasnije, u vřeme grčkog cara Teofila (829-842) kada su ruski Normani i Madari ugrozili Krim, grčko carstvo i hazarsku državu. Na zahtev hazarskog kagana grčki inženjeri podigli su tada utvrdenje Sarkel i u levom uhu poslanika lepo se videlo kako se na ušču Dona podiže jedna utvrda. Na jednom od njegovih palceva bio je přikázán hazarski nápad na Kijev 862. godine. ali kako se taj palác stalno gnojio od jedné rane zadobijene u toj istoj opsadi, slika je bila zamrljana i ostala kao trajna zagonetka, jer u času kada je poslanik bio upučen u Carigrad ta opsada još nije bila ostvarena i trebalo je na nju čekati još ravno dve decenije. Na ovom se mestu prekida beleška o „Velikom pergamentu" i može se odmah reči da je onaj ko je stvarao „izvod" sa hazarskog predloška preuzeo samo věsti u vezi s grčko-hazarskim odnosima, a ostale, kojih je svakako takode bilo tetoviranih na koži hazarskog diplomate, izostavio, ostavljajuči tako „pismu koje hoda" da nastavi svoju misiju u nekoj drugoj zemlji. O tome kao da govori vest da je hazarski poslanik završio život na dvoru nekog kalife posuvrátivši svoju dušu na postavu i objavivši je tako kao prevrnutu mkavicu. Njegova ocirana koža, bila je uštavljena i ukočena kao veliki atlas stajala na počasnom mestu u kalifmom dvorcu u Samari. Prema drugim izvorima, poslanik je bio izložen brojnim neprijatnostima. Najpre je još u Carigradu morao dati da mu se odseče ruka, jer je jedan od močnih ljudi na grčkom dvora platio suvim zlatom drugu velikú hazarsku godinu lspisanu na poslanikovoj levoj šaci. Prema trečim izvorima, poslanik je morao dva ili tri puta da se vrača u hazarsku prestonicu i da tu biva podvrgnut ispravkama istorijskih i drugih podataka koje nosi, ili je čak bio zamenjen dragim poslanikom koji je imao utisnutu na koži ispravljenu i dopunjenu verziju istorije. Živeo je - kako beleži Hazarski rečník - kao živa enciklopedija o Hazarima i to od novca dobijenog za mirno stajanje tokom dugih noci. Bdeo je zagledan u srebrnaste krošnje drveča na Bosfora koje liče na klobuke dima. Za to vřeme grčki i drugi pisari prepisivali su s njegovih leda i stegna hazarsku povést u svoje knjige. Kažu daje po hazarskom običaju nosio stakleni mač i tvrdio da su slova hazarske azbuke dobila nazive po jelima, a brojevi prema imenima sedám vrsta soli koje su Hazari razlikovali. Sačuvana je njegova izreka koja glasi: „Da je Hazarima bolje u Itilu (hazarskoj prestonici), bilo bi im bolje i u Carigradu." Uopšte uzev, govorio je mnoge stvari suprotne onim ispisanim na njegovoj koži. On ili neki njegov naslednik hazarsku polemikuv održanu na dvoru hazarskog kagana ovako je objasnio. Jednom je kagan usnio anděla koji mu je rekao: „Tvoja dela nisu draga gospodu, ali tvoje namere jesu." Odmah je pozvao jednog od najuglednijih hazarskih sveš- tenika iz sekte lovaca na snové i zatražio da mu objasni san. Lovac se nasmějao i rekao kaganu: „Bog o tebi nema pojma; on niti vidi tvoje namere. niti Tvoie misii, ni tvoja dela. To što ti je andeo došao u san i buncao. znáči samo da nije imao gde da prenoči, a napolju je verovatno padala kiša. A što je krátko ostao. to je po svoj prilici jer mu je u tvome snu suviše smrdelo. Operí svoje snové drugi put... " Na te reči kagan se strahovito naljutio i pozvao strance da mu protumače san. „Da, ljudski snovi strahovito zaudaraju", komentarisao je ovu priču hazarski poslanik. Umro je zato što je koža ispisana hazarskom istorijom počela strahovito da ga svrbi. Taj svrab bio je nepodnošljiv i on je preminuo s olakšanjem i srečan što če naj zad biti čist od istorije. HAZARSKA POLEMIKA - dogadaj koji hriščanski izvori stavljaju u 861. godinu, prema slovu žitija Konstantina Solunskog, svetog Čiřila u , ono pisano u IX veku, a sačuvano u takozvanom rukopisu Moskovské duhovne akademije i u verziji Vladislava Gramatika iz 1469. godine. Pomenute 861. godine dodoše vizantijskom caru poslanici od Hazara i rekoše: „Oduvek poznajemo samo jednoga boga, koji je nad svima i njemu se klanjamo prema Istokn, a držimo se drugih svojih paganskih običaja. Jevreji nas, pak, nagovaraju da primimo njihovu veru i obred, a Saraceni s druge strane, nudeči mir i druge darove, vuku nas u svoju veru govoreči: „Naša je vera bolja, nego kod svih drugih národa" - stoga se obračamo varna gaječi staro prijateljstvo i ljubav, jer ste vi (Grci) veliki národ i držite carsku vlast od Boga, te tražeči vaš savet, molimo da pošaljete učena muža od vas, pa ako bude nadvladao u spom Jevreje i Saracene -prihvatičemo vašu veru." Kada je grčki car upitao Cirila da li bi pošao Hazarima, ovaj je odgovorio da bi na takav put pošao peške i bos. Daubmanus $ smatra da je Cirilo ovim hteo da kaže kako mu je potrebno da se spremi za taj put onoliko vremena koliko treba pešice iči od Carigrada do Krima, jer je Cirilo u to vřeme još uvek u snu bio nepismen i nije znao kako se san odbravlja iznutra, to jest nije umeo da se probudi kad sam hoče. Ipak se prihvatio zadatka, usput u Hersonu naučio jevrejski i preveo jevrejsku gramatiku na grčki, spremajuči se za polemiku najavljenu na dvoru hazarskog kagana. On i njegov brat Metodije íprošli su Meotsko jezero i Kaspijska vrata kavkaskih gora i tu ih je več presreo kaganov izaslanik. Upitao je Konstantina Filozofa zašto dok govori uvek drži knjigu pred sobom, dok Hazari svu mudrost vade iz grudi kao da su je prethodno progutali. Konstantin mu je odgovorio da se bez knjige oseča nag, a nagom čoveku ko če verovati da ima mnogo haljina? Taj hazarski izaslanik došao je u susret Konstantinu i Metodiju iz hazarske prestonice Itila u Sarkel na Donu odakle je prispeo u Herson. Odveo je potom vizantijske poslanike u Semender na Kaspij-skom moru, letnju rezidenciju kagana, i tu je održana polemika. Kada je na dvoru,gdesu več bili prisutni Jevrejski i saracenski predstavnik, postavljeno pitanje kakav rang za večerom da mu odrede, Konstantin je uzvratio: „Dedu sam imao velikog i vrlo slavnog, koji je stajao blizu cara, a pošto se dobrovoljno odrekao date mu slave, bi proteran i došavši u tudinu, osiromaši i tamo me rodi. A j a, tražeči stáru dedovsku čast, nisam uspeo da je steknem; Adamov sam naime, unuk. - Vi slavite Trojicu - reče kagan za večerom prilikom jedné zdravice - a mi jednoga boga, kao što je u knjigama. Otkuda to? A Filosof če na to: - Knjige propovedaju Reč i Duh. Ako ti ko ukazuje čast, a tvoju reč i duh ne poštuje, a drugi opet poštuje sve troje, koji ti, dakle, od njih dvojice bolje ukazuje Cast? Na to jevrejski predstavnici upitaše: Reci, dakle, kako može žena smestiti u svoju útrobu boga, na kojega ne može ni gledati, a kamoli ga roditi? Filosof, pak, pokazujuči na kagana i prvog njegovog savetnika, reče: Ako če neko kazati da prvi savetnik ne može udvoriti kagana, a opet če reči da poslednji njegov sluga može kagana 1 udvoriti i čast mu ukazati, recite mi, kako treba da ga nazovemo: ludim ili razumnim?" Tada su se u polemiku umešali Saraceni i Konstantin Filosof je tada bio upitan o jednom običaju koji je upoznao još kod saracenskoga kalife u Samari. Saraceni su, naime, na kuče hriščana spolja stavljali slike davola. Na svakim hriščanskim vratima bio je po jedan lik démona. I Saraceni, koji su več dávno pokušavali da otruju Konstantina, upitaše: - Možeš li, Filosofe, razumeti šta ovo znáči? A on reče: - Vidim demonske likove i mislim da tu unutra stanujú hriščani, pa kako ovi zajedno sa njima živeti ne mogu, běže od njih napolje. A tamo gde takvih slika spolja nema, tu su oni unutra zajedno sa ukučanima... Drugi hriščanski izvor o hazarskoj polemici do nas je došao jako oštečen u obliku legende o pokrštavanju Kijevljana u X veku. Iz te legende, u kojoj se medu učesnicima kijevske polemike o tri religije javlja Kon-stantin Folosof - Cirilo (iako je on živeo sto godina ranije), može se nazreti dokument koji je prvobitno govorio o hazarskoj polemici. Kada se odstrane nanosi i naknadne redakcije iz X i kasnijih veková, izveštaj o hazarskojpolemici iz tog izvora izgledao bi otprilike ovako. Jedan od hazarskih kagana, koji je imao mnogo sreče u ratovima protiv Pečenega i Grka, od kojih je uzeo Herson (Kerč na Krimu), odao se posle vojničkih uspeha lagodnom životu. Hteo je da ima toliko žena koliko je vojnika izgubio u ratovima. „Imao je mnogo žena", kaže jedna verzija o ve legende objavljena u Veneciji 1772. godine na srpskom jeziku, „i želeči da ima žene svih vera, ne samo što se klanjao raznim idolima nego je zbog svoje sklonosti prema ženama i naložnicama hteo i sam da ispoveda razné vere." Ovo je dalo po voda raznim strancima (Grcima, Arapima, Jevrejima) da požure sa svojim poslanicima kaganu želeči da ga što pre obrate u svoju veru. Nešto više uspeha od Jevrejina i Saracena imao je u polemici koj a se zapodenula na dvoru hazarskog kagana - kaže ovaj izvor - Konstantin Filosof, koj ega su poslali grčki carevi. Ali konačnu odluku kagan ipak nije mogao da donese, kolebao se i najzad je prevagnulo učešče jedné njegove srodnice, u kojoj se može prepoznati uloga hazarske princeze Ateh, poznáte nam iz trečeg izvora. Njeni ljudi su nagovorili kagana da ih pošalje medu Jevreje, Grke i Saracene da se osvedoče na licu mesta kakvo je njihovo učenje. I kada se to „žensko" poslanstvo vrátilo, hriščanstvo je předloženo kao najposrednija vera, a poslanici su otkrili kaganu da je njegova rodáka, čiji su oni ljudi, več odavno primila hriščanstvo. Treči izvor koji se bavi hriščanskim izvorima o hazarskoj polemici - Daubmanus - smatra da je ova vest uplašila kagana. Sreča je tako prešla na stranu jevrejskog predstavnika u času kada je kagan ustanovio da i hriščani poštuju Staň zavet kao i Jevreji. Pošto mu je to i Konstantin potvrdio kagan se okrenuo sasvim na stranu nekog Romanjota, koji je iz Grčke prebegao Hazarima i zastupao žestoko judaizam. Od nastrojice tumača snová - rekao je taj Romanjot kaganu - vi Hazari nemate razloga da se bojite jedino od mene, rabina. Jer, iza Jevreja ne stoji ni kalifa sa zelenim jedrima svoje flote, ni grčki vasilevs s krstom nad vojskama. Iza Konstantina Solunskog dolaze kopija i konjice, a iza mene, jevrejskog rabina, ogrtači za molitvu... Tako je govorio rabin i kagan se bio okrenuo sasvim njemu i njegovim razlozima, kada se u polemiku umešala princeza Ateh i još jednom preokrenula ishod razgovora. Ta presudna reč u hazarskoj polemici, koju je izrekla Ateh obracajúci sejevrejskom učesniku, glasilaje: - Kážeš: ko hoče bogatstvo, neka se okrene Severu, ko hoče mudrost Jugu! Ali, zašto te slatke i múdre reči govoriš meni ovde na Severu, umesto Múdrosti koja te čeka u zemlji tvojihotaca? Zašto nisi otišao tamo gde světlost polaže svoja jaja, gde se vekovi trljaju o vekove, da piješ kiselu kišu Mrtvoga mora, da poljubiš pesak što teče umesto vode iz jerusalimskih česama u kosom mlazu kao zategnuti zlatni konac? Nego mi kážeš da sanjam mrklu noč i samo je u tvoj oj javi malo mesečine. Zašto meni to govoriš? - Još je jedna sedmica osiromašila i istanjila se. Istrošila je svoj najsvečaniji dan, za koji ti kážeš da počinje u Palestini, onaj dan koji je ljubomorno čuvala sve do danas, ali je sada došao rad i na njega. Daje ga nerado, deo po deo. Uzmi svoj tal, uzmi svoju Subotu i potom idi. Idi Múdrosti i reci sve što si meni hteo kazati. Bičeš srečiniji. Samo pazi: ko hoče da osvoji tvrdavu mora najpre da osvoji svoju dušu... No tebi uzalud sve ovo govorim, jer nosiš oči u ustima i vidiš tek kadprogovoriš. Moj je zaključak sledeči: ili ti ne valja pošlovica, ili te na Jugu ne čeka niko, jer čeka nekog drugog. Inače, kako da razumem zašto si ovde na Severu i sa mnom? Na te reči princeze Ateh hazarski kagan se přenu i reče rabinu da je čuo kako Jevreji sami priznajú da ih je njihov Bog odbacioi rasuo po svetu. - Zelite li vi da nas privučete svoj oj verí zato da biste imali drugove u svoj oj bedi i da bismo i mi, Hazari, kao vi od Boga bili kažnjeni i po celom svetu rastureni? Tako se kagan odvratiod Jevrejina i ponovo nade da su najispravniji razlozi Konstantina Filosofa. On sa svojim doglavnicima přede u hriščanstvo, a grčkom caru posla pismo koje se navodi u Cirilovom žitiju i glasi: ,,Ti si nam poslao, gospodaru, takva čoveka koji nam je objasnio světlost hríščanske vere i rečju i delom i uverismo se da je to pravá vera i zapovedismo ljudima da se dobrovolj no krste.. Prema drugom izvoru, kagan je tada, prihvativši Konštantínove razloge, sasvim iznenada odlučio da zarati na Grke umesto da primi njihovu veru. Rekao je: „Vera se ne prosi nego na maču dobíja." Napao ih je iz Hersona i kada je s uspehom okončao pohôd zatražio je od grčkog cara jednu grčku princezu za ženu. Car je postavio jedan jediní uslo v -da hazarski kagan prede u hriščanstvo. Na veliko čudenje Carigrada kagan je to prihvatio i tako su Hazari pokrstení. ČELAREVO (VII-XI vek) - arheološko nalazište sa srednjovekovnim grobljem, u blizini Dunava, u Ju- goslaviji. Nije nadeno i naselje koje je hranilo groblje. Ne zna se pouzdano ko je sahranjivan u čelarevskom groblju, ali je pouzdano da se na njemu mogu zapaziti osobenosti Avara, persijski uticaji na predmetima na- denim u grobovima i da su u njemu otkrivene menore (prikazi jevrejskog obrednog sedmokrakog svečnjaka) s drugim jevrejskim simbolima i retkim zapisima na hebrejskom. Nalazišta u Kerču na Krimu čuvaju ploče s istim tipom menore kao u Celarevu. Menora iz Celareva Sve to navelo je stručnjake na sledeče zaključke: da u okolini Novog Sada (gde se nalazi i Celarevo) ima nalaza koj i od-stupaju od uobičajenih avarskih ostataka i ukazujú da možda treba pomišljati na neki drugi supstrat koji se doselio u Panónsku niziju pre dolaska Madara. O tome ima i pisanih tragova. Anonimni notár kralja Bele, Abdul Hamid iz Andaluzije i Kinám šmátrajú da su na ovom predelu kraj Dunava naseljeni stánovnici turskog porekla (Ismailčani) koji za sebe uzimaju da su potomci doseljenika iz Horezma. To sve kao da ukazuje da je nekropola u Celarevu pripadala delimično judaiziranim Hazarima. Dr Isajlo Suk iř, arheolog i arabist s ovog područja, koji je veoma rano rádio na otkopavanjima u Celarevu, ostavio je belešku nadenu posle njegove smrti. Ta beleška se ne odnosi na samo Celarevo nego na sudové o njemu. Ona glasi: ,,Za one sahranjene u Celarevu, Madari bi hteli da su to Madari ili Avaři, Jevreji da su to Jevreji, Muslimani da su to Mongoli, niko ne želi da to budu Hazari. A oni su ponajpre... Groblje je puno polomljenih grnčarskih sudová s urezanim menorama. Kako kod Jevreja polomljeni grnčarski sud obeležava propalog, izgubljenog čoveka i ovo je groblje propalih i izgubljenih ljudi, što su Hazari i bili na tom městu i možda u tom. vremenu." Zelena knjiga islamskí izvori o hazarskom pitanju AKŠANI, JABIR IBN (XVII vek) - prema verovanju anadolskih leutara (svirača u def ili šaigiju) to ime nosio je neko vřeme šejtan, i pod njim se prikazao jednom od najčuvenijih deŕlija XVII veka - Jusufii Masudiju. Ibn Akšani je i sam bio veoma vest svirač. Zapisan je njegov prstomet za jednu pesmu, pa se tako zna da je pri sviranju koristio vise od deset prstiju. Bio je naočit čovek, nije imao šenku i nosio je plitke oči, kao dve izgažene barice. Svoja shvatanja o smrti nije hteo da objavi ljudima, ali ih je prenosio posredno, pričajuči priče, upučujuči ih da čitaju snové, ili da preko lovaca na snové dodu do saznanja o smrti. Njemu se pripisujú dve izreke: 1) smrt je prezimenjak snu, samo to prežime nije nam poznato; 2) san je svakodnevni kraj života, mala vežba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjcdnako blizak sestri. Jednom je i praktično hteo da pokaze ljudima kako deluje smrt i to je sproveo na primem nekoga hriščanskog vojskovode čije se ime sačuvalo: zvao se Avram Brankovič i ratovao je u Vlaškoj gde se, kako je šejtan tvrdio, svaki čovek rada kao pesnik, živi kao lopov i umire kao vampir. Izvesno vřeme Jabir Ibn Akšani proveo je kao turbelar - čuvar turbeta sultána Murata, i tu je neki nepoznati posetilac zabeležio několiko Akšanijevih reči: - Cuvar zabravlja turbe - zapisuje nepoznati - pusti vši da u njegov mrak padne teški zvuk iz brave kao da unutra ostavlja ime kijuča. Mrzovoljan je kao i j a, seda na kamen do mene i sklapa oči. U času kad več mislim da je zaspao u svom delu senke, čuvar podiže ruku i pokazuje mi moljca koji lebdi negde u trému turbeta, izišao iz naših haljina ili iz persijskih prostirki zgrade. - Vidiš - obrača mi se on nezainteresováno kukac je duboko gore pod belim židom tréma i přimetán je samo zato što se křeče. Moglo bi se odavde pomisliti daje ptica duboko u nebu, kad bi se zid shvatio lcao nebo. Moljac taj zid verovatno tako i shvata i jedino mi známo da nije u pravú. A on ne zna ni to da mi to známo. Ne zna ni da postojimo. Pa pokúšaj sada da opštiš s njime, ako môžeš. Môžeš li da mu kážeš nešto - bilo šta - ali tako da te on shvati i da si ti siguran da te je on shvatio do kraja? - Ne znam - odgovorio sam - a môžeš li ti? Mogu - uzvratio je mirno starac, pljesnuvši dlanovima ubio moljca i pokazao mi ga smrvljenog na dlanu. - Misliš li da nije razumeo šta sam mu rekao? Tako môžeš i sveči, gaseči je izmedu dva prsta da pokažeš da postojiš - primetio sam. Naravno, ako je sveča u stanju da umre... Zamisli sada -nastavio je - da postoji neko ko zna, dok mi ovo známo o moljcu. to isto o nama. Neko kome je poznato na koj i način, čime i zašto ie omeden ovai naš prstor, ono što mi smatramo nebom i uzimamo kao da je neomedeno - neko ko nije u stanju da nam se pribljži i da nam da do znanja da postojimo sem na jedan jedini način - ubijajuči nas. Neko čij im se ruhom hranimo, neko ko našu smrt nosi u svojoi ruci kao jezik, kao sredstvo opštenja s nama. Ubijajuči nas, taj nepoznati nas obaveštava o sebi. I mi kroz naše smrti, koje su možda samo pouka nekoj skitnici koj a sedi kraj ubice, mi kážem, kroz naše smrti kao kroz odškrinuta vrata sagledavamo u poslednjem trenutku neka nova polja i neke druge mede. Taj šesti i najviši stupanj smrtnoga straha (na koji nema sečanja) drži zajedno u igri i povezuje sve nas nepoznáte učesnike. Hijerarhija smrti u stvari je ono jedino što omogučuje sistem dodira izmedu različitih ravni stvamosti u jednom inače nesagledivom prostranstvu u kojem se smrti kao odjeci u odjecima ponavljaju beskonačno... Dok čuvar govori, ja zaključujem: ako je to što mi on kazuje stvar múdrosti, iskustva ili načitanosti, onda to ne zaslužuje pažnju. Ali šta ako se on jednostavno našao u ovom času na jednom takvom stajalištu s koj eg ima bolji pogled i vidik nego mi ostali, ili on sam dan ranije?... Jabir Ibn Akšani potom je živeo lutalački još neko vřeme, noseči svoje glazbalo načinjeno od oklopa bele komjače. Skitao je po selima Male Azije, svirao i puštao strele gatare. kraduči i proséci dva sita brašna na sedmicu. Poginuo je 1699. godine po Isi na neobičan náčin. U to vřeme obilazio je četvrtkovišta (mesta gde se vašar održava četvrtkom) i, gde seo - gde ustao, zadevao je ljude. Pljuvao im u lule, vezivao im točkove na kolima jedné za dmge ili turbane u č vor, tako da su uzajamno razmotavali čalme, itd. Kada bi prolaznike izazvao toliko da nasrnu na njega, dok bi ga složno batinali, sekao im je kese i praznio džepove. Kao da je čekao da mu prode vřeme. Jednoga dana, kada je ocenio da je prošlo, potražio je nekog seljaka koji je imao žutu kravu i platio mu da je dovede na odredeno mesto i u zakázáni sat. Mesto je bilo godinu dana nevino od svakog zvuka. Seljak je pristao, doveo kravu, a ona je probola Ibna Akšanija i ovaj je ostao na mestu mrtav. Umro je lako i brzo kao da je zaspao i pod njim se u tom času pojavila senka, jedino možda zato da dočeká njegovo telo. Za njim je ostao def od oklopa bele kornjače koji je toga dana prohodao, pretvorio se opet u životinju i otplivao u Crno more. Leutari veruju da če, kada se Jabir Ibn Akšani vráti na svet, i njegova komjača opet postati beli leut koji če mu zameniti šenku. Sahranjen je u Trnovu blizu Neretve, na mestu koje se i sad zove „Sejtanov grob". Posle toga na godinu dana jedan hriščanin sa Neretve, koji je dobro znao Akšanija za života, ode u Solun nekim poslom. U Solunu ude u nekakav dučan da kupi raklju - dvokraku viljušku kojom se dve vršte mesa, svinjsko i govede, odjednom stavljaju u usta. Kad gospodar ducaná izide předa nj da ga usluži, čovek odmah prepoznade njemu Akšanija i upita ga otkud on u Solunu, kada ga sahraniše ima godina u Trnovu. Prijatelju - odgovori mu Akšani - ja san umra, pa san od Alaha osuden za vike vikova, pa ti ovdi trgujem i iman svega. Samo mi ne traži kantara, jer ti ja merit više ne mogu. Zato i prodajem sablje, noževe, viljuške i oruda koja se broje a ne mere. Ovde san vavik, samo mi se na 11. petak svake godine valja naci u grobu. Nego, ja ču tebi dat robe na veresiju koliko očeš, ako češ mi učinit pismo da češ vrátit kad rečemo... Neretljanin pristade, mada je bio dan kad lule cvile i ne vuku, načini pismeno s rokom posle 11. pětka koji pada u mesecu rebi-ul-evelu, zaostři crni štap na eljdovo zrno i vrati se kuči uzevši robe koliko je hteo. Usput na samoj Neretvi nápade ga nekakav grdan vepar, i jedva se odbranio štapom, ali mu životinja ipak otkide komad plavoga pojasa. Kad dode mesec rebi- -ul-evel, Neretljanin uoči 11. pětka uze pištolj i onu viljušku kupljenu u Solunu, raskopa „Sejtanov grob" i nade u njemu gde leže dvojica. Jedan poleduške, pa puši na lulu s dugim kamišem, a drugi postrance i, čuti. Kada poteže pištolj na njih, onaj štopuši dunu, mu dim u lice i reče: - Ja sam Nikon Sevast, meni ne mores ništa, ere sam ukopán na Dunavu - i istog třena iščeznu; ostade samo čibuk za njime u raci. Tada se okrete i onaj drugi i Neretljanin u njemu poznade Akšanija, koji mu s prekorom reče: - E, prijatelju moj, ja san moga pogubit tebe u Tesaloniki, ma nisan tija, nego san te pomoga. Sad pogubi ti mene na t voj oj viri... I u tim rečima nasměj a se Akšani i Neretljanin mu vide u ustima komad svog plavog pojasa... Tada se prenu, okrete pištolj orozom nagore i opáli u Akšanija. Akšani pokúša da ga domaši rukom, ali beše vec kasno, samo ga ogrebe, jer pištolj sastavi i pogodi. Akšani riknu ko vo i ispuni grob krvlju. Kod kuče Neretljanin odloži oružje i maši se za onu dvokraku viljušku, kad - nje nigde. Dok je pucao u Akšanija, ovaj mu beše ukrao viljušku... Prema drugom predanju, Jabir Ibn Akšani uopšte nije umro. Jednoga jutra 1699. godine u Carigradu bacio je list lovora u čabar s vodom i zagnjurio u vodu glavu da opere perčin. Zagnjuren nije ostao duže od několiko trenutaka. Kad je izvadio glavu iz vode i udahnuo vazduh, oko njega više nije bilo ni Carigrada ni carstva u kojem se umivao. Nalazio se u istambulskom hotelu A kategorije „Kingston", tekla je 1982. godina po Isi, imao je ženu, dete i belgijski pasoš, govorio je francuski i samo je još uvek pred njim na dnu lavaboa marke „F.Primavesi & Son, Corrella, Cardiff, plivao jedan list lovora. AL BEKRI, SPANJARD (XI vek) - glavni arapski hroničar hazarske polemike. Njegov tekst je tek nedávno publikován (Kunik and Rosen, 44); preveo ga je s arapskog Marquart (Osieuropaische und oslasia- tische Streifzuge, Leipzig 1903, 7-8). Uz Al Bekrija sačuvana su još dva izveštaja o hazarskoj polemici, odnosno pokrštavanju, ali nisu potpuni, pa nije uvek izvesno da li se odnose na prevodenje Hazara u judaizam, u hríščanstvo ili u islam. Pored Ištakhrijevog izveštaja koji je u ovom delu izgubljen, tu su izveštaji Masudija Starijeg, autora sapisa „Zlatni pašnjaci", koji smatra da su Hazari napustili svoju veru za vláde Haruna Al Rašida (786-809) u vreme kada su brojni Jevreji izgnani iz Vizantije i iz Kalifata u Hazariju, gde su bili primljeni bez otpora. Drugi hroničar polemike bio bi Ibn AI Atir, ali njegovo svedočenje nije sačuvano u izvomom obliku nego ga prenosi Dimaski. Najzad, tu je kao najpouzdaniji i najiscrpniji izvor hroničar hazarske polemike AI Bekri koji tvrdi da su Hazari, posle 731. godine i ratova s kalifima, od Arapa prihvatili s mirom i islam. Doista, arapski hroničari, Ibn Rustah i Ibn Fadlan pominju mnoge islamské bogomolje u hazarskom carstvu. Oni govore i o „dvos-trukom kraljevstvu", što bi značilo da je u hazarskoj državi islam u jednom trenutku bio usvajan na ravnopravnoj osnovi s někom drugom veroispovešču, pa je kagan ispovedao Muhamedovu veru. a hazarski kralj judaizam. Prema AI Bekrijevom svedočanstvu, Hazari su potom prešli u hriščanstvo i najzad su, posle polemike pod kaganom Savrijel-Ovadijom 763, prihvatili judaizam, pošto je prethodno islamski predstavnik u polemici izostao jer je otrovan još na putu. AI Bekri je uzimao (prema mišljenju Daubmanusa * ) da je prvo napuštanje vere u času kad su Hazari prešli u islam najvažnije i presudno. Bozija knjiga je slojevita - pisao je on - i o tome svedoči prvi imam kad kaže: „Nijedna reč iz te knjige posiata preko Anděla nije šišla s neba da mi je on nije kazivao u pero, nijedna napisana, da je ja nisam ponovio naglas. I svaku mi je objasnio osam puta: doslovno značenje i duhovni smisao, redak koji je promenjen prethodnim redom i redak koji menja sledeči, tajnu i dvosmislenost, pojedinačno i opšte." Sledeči neke putokaze medicinara Zaharije Razija, AI Bekri je smatrao da se tri vere - islam, hriščanstvo i judaizam - mogu uzeti kao tri nivoa Bozi]e knjige. Svaki národ le slojeve u stvari usvaja iz Bozije knjige onim redom koji mu naj više odgovara i time iskazuje svoju najdublju prirodu. Prvi sloj značenja i nije uzimao u razmatranje, jer to je onaj doslovní, kojí se zove avam i dostupán je svákom čoveku bez obzira na veru. Drugi sloj -sloj aluzija, prenesenih značenja, koji se zove kavas i koji razume elita, predstavlja hriščansku crkvu, pokriva sadašnji trenutak i zvuk (glas) Knjige. Treči sloj nazván avlija koji obuhvata okuitna značenja predstavlja jevrejski sloj u Bozijoj knjizi, sloj mističke dubine i brojeva, sloj pismena knjige. A četvrti, anbija - sloj proročkih zračenja i sutrašnjice, predstavlja islámsko učenje u njegovom najbitnijem značenju, duh Knjige, ili sedmu dubinu dubine. Tako su Hazari najpre prihvatajuči najviši sloj (anbiju), a tek potom ostale slojeve Bozije knjige, i to ne redom. pokazali da im najviše odgovara islámsko učenje. Tako oni nikada potom nisu u stvari napustili islam, mada su u meduvremenu prelazili iz hriščanstva u judaizam. Za to je dokaz činjenica daje poslednji hazarski kagan. pre no što je Hazarsko carstvo propalo, prešao ponovo u prvobitno prihvačenu veru i prihvatio islam, kako je lepo zabeležio Ibn Al Atir. Izveštaj Spanjarda Al Bekrija bio je pisan biranim arapskim jezikom, onim istim kojim su govorili andeli, ali se poslednjih godina života u dubokoj starosti Bekrijev stil promenio. Bilo je to u trenutku kad je počeo hraniti svoju šezdeset sedmu godinu, bio je čelav, levoruk i desnonog i jedino je još uvek nosio par lepih krupnih očiju kao dve male plave ribe. Jedné noči sanjao je da neka žena udara u njegova vrata. Iz postelje je lepo video njeno lice, napuderisano ribljim brašnom kao što čine device, jer su vrata imala otvor prema mesečini. Kad je prišao da je pusti u kuču ispostavilo se da ona kucajuči uopšte nije stajala pred vratima nego sedela na zemlji. Tako sedeči, bila je visoka koliko Al Bekri. Ali, kada je počela ustajati to je toliko dugo trajalo i išlo u takvu visinu, da se Al Bekri prestravio i probudio umesto u svojoj postelji, gde je sanjao pomenuti san, u nekom kavezu nad vodom. Bio je mladič od dvadeset godina, levonog, duge kovrdžave kose i brade za koju je bilo vezano jedno sasvim neobrazloženo sečanje - umače on tu bradu u vino i njome pere prsa nekoj devojci. Nije znao ni reči arapskog jezika, i s tamničarem koji mu je pekao hieb od brašna mlevenih mušica, tečno je govorio na nekom jeziku koji je tamničar razumeo, a on ne. Tako on u stvari nije više znao ni jedan jezik i to je bio jedini trag onog starog njega od pre budenja. Kavez je visio nad vodom i kad bi naišla plima, samo mu je glava virila iznad talasa, a za vreme oseke mogao je rukom pod sobomda uhvati raka ili kornjaču jer se tada voda mora povlačila, a nadolazila voda reke, i on se prao slatkom vodom od slané. Pisao je u tom kavezu urezujuči zubima slova u oklop raka ili kornjače, ali nije umeo da procitá zapisano i puštao je životinje u vodu ne znajuči kakve poruke šalje u svet. U drugim prilikama, hvatajuči kornjače u vreme oseke na njihovim oklopima bi primao poruke, čitao ih, ali ni reč od pročitanog nije razumeo. Umro je sanjajuči slané ženské sise u umokcu od pljuvačke i zubobolje i učeči ponovo jezik Bozije knjige od drveta o koje je bio okačen. ATEH v (početak IX veka) - prema islamskom predanju na dvoru hazarskogkagana živela je neka rodáka vladareva poznata sa svoje lepote. Pred njenim odajama stajali su veliki psi čuvari srebme dlake i šibali repom sami sebe po očima. Bili su uvežbani da stoje nepomično i moglo se videti kako povremeno, ne pokrečuči se s mesta, mokré po svojim prednjim nogama. Kotrljali su u dnu grudi suglasnike kao kamenje, a pred spavanje bi skoturali za sobom svoje duge repové kao brodsku užad. Ateh je imala srebrne oči i nosila umesto dugmadi prapore tako da se po zvuku moglo znati na ulici da li se princeza u dvoru odeva ili svlači za počinak. Ali, njeni se praporci nikada nisu čuli. Princeza je uz pamet bila obdarená i neobičnom sporošču. Disala je rede no što drugi kijaju i u svojoj tromosti gajila strahovitu mržnju prema svemu i svakome ko bi hteo da je nagna na ubrzano delovanje, bez obzira da lije stvar na koju je bila nagonjena imala nameru i sama da ostvari. Kao postava te haljine sporosti u njenom razgovoru ispoljavala se jedna druga naklonost - nikad se nije dugo zadržavala na istom predmetu i opšteči s ljudima skalaitala je kao ptica s grane na granu. Ali se zato několiko dana kasnije opet vracala neočekivano na započetu priču i nastavljala i nepitana ono što je jednom odbila da razmotri, odlutavši za svojim lepršavim mislima. To potpuno odsustvo razlikovanja važnih predmeta u go-voru od sporednih i savršena ravnodušnost prema svim temama razgovora tumači se nesrečom koja je zadesila princezu u hazarskoj polemici. Naime, Ateh je bila pesnikinja, ali jedino što se sačuvalo od njenih reči glasi: „Razlika izmedu dva da može biti veča nego izmedu da i ne" Ostalo se samo pripisuje njoj. Smatra se da je u arapskim prevodima sačuvan iz-vestan broj njenih pesama ili tekstova nastalih po nje- nom staranju. Naročito su privukle istraživače hazarskih prilika u vřeme preobračenja ovog národa pesme posvěcené hazarskoj polemici. Po jednom mišljenju, to su bile ljubavne pesme i tek su naknadno upotrebljene kao argumenti u pomenutoj polemici, kada su hroničari te polemike počeli da beleže dogadaje. Bilo kako mu drago, u toj polemici Ateh je učestvovala s velikim žarom i s uspehom je pobij ala i hebrejskog i hriščan- skog učesnika u polemici, tako da je na kraju pomogla islamskom predstavniku, Farabi Ibn Kori i zajedno s hazarskim kaganom, svojim gospodarom, prešla u islam. Grk koji je učestvovao u polemici, osetivši da gubi, udružio se s jevrejskim poslanikom i oni su zajedno osudili princezu Ateh da bude predata podzemnim silama dva pakla -hebrejskom Belijaalu i hriščanskom Satani. Da ne bi morala tako završiti, Ateh je odlúčila da dobrovoljno utekne u treči pakao, islamskom Iblisu. Pošto nije mogao Ai cehhi promeniti odlukii druga dva pakla, Iblis joj je oduzeo pol, osudio je da zaboravi sve svoje pesme i svoj jezik, sem jedné reči koja glasi ,,ku" , ali joj je darovao večiti život. Poslao joj je zloduha po imenu Ibn Hadraš , koji joj se prikazao u obliku noja, i on je izvršio ovu presudu. Tako je princeza Ateh ostala večito da živi i mogla je na svaku od svojih misii i svojih reči da se vrati ponovo bezbroj puta i ne žureči se, jer joj je věčnost otupila osečaj šta u vremenu dolazi pre a šta posle. Ali. ljubav je mogla imati samo u snu. Tako se princeza Ateh potpuno posvětila svoj oj sekti lovaca na snové, hazarskih sveštenika koji su se bavili stvaranjem neke vršte zemaljske verzije onog nebeskog registra koji pominje Sveta knjiga. Njena i njihova veština omogučavala joj je da u tude snové pošalje poruke, svoje ili tude misii i, čak, predmete. Princeza Ateh mogla je doči na san čoveku mladém od sebe hiljadu godina i bilo koju stvar mogla je posiati osobi koja ju sanja isto tako bezbedno kao skorotečom na konju pojenom vinom. Samo mnogo. mnogo brže... Opisan je jedan takav postupak princeze Ateh. Stavila je jednom ključ svoje ložnice u usta i čekala dok nije čula muziku i krhki glas mladog ženskog čeljadeta kako izgovara sledeče reči: - Postupci u čovečijem životu su poput jela, a misii i osečanja kao začini. Neče dobro proči onaj ko posoli trešnje ili sirčetom zalije koláč... Kada te reči behu izgovorene, ključ iz princezinih usta nestade i ona je, kažu, znala da je tako izvršena zámena. Ključ je otišao onome kome su bile name- njene reči, a reči u zámenu za ključ došle su princezi Ateh... Daubmanus $ tvrdi da je princeza Ateh još uvek bila žrva u njegovo vřeme i jedan leutar iz XVII veka neki Turčin iz Anadolije po imenu Masudi, sreo ju je i razgovarao s njom. Taj čovek učio je veštinu lovaca snová i posedovao neku vrstu arapske verzije hazarske enciklopedije ili rečnika, ali u času kada je sreo princezu nije još uvek poznavao sve odrednice tog registra, pa nije prepoznao reč „ku" kada ju je princeza Ateh pomenula. Ta reč je iz hazarskog rečnika i označava vrstu voča i da je to shvatio, Masudi bi se setio ko je pred njime i mogao je sebi uštedeti sve kasnije nápore u svoj oj veštini; od nesrečne princeze mogao je naučiti o lovu na snové više no iz bilo kakvoga rečnika. Ali nije ju poznao i pustio je svoj najbolji ulov misleči da je bezvredan. Zato je Masudija, kako veii jedna legenda, njegova rodená kamila pljunula u oči. ZIDAR MUZIKE - Hazari su imali graditelje koji su tesali i postavljali ogromne komade stena od soli na puteve vetrova. Na putu svakogod četrdeset hazarskih vetrova (od kojih su pola bili slani, a pola slatki) zidana je po jedna skupina slanih mramorová i kad bi naišlo svakogodišnje doba obnavljanja vetrova, svet se skupljao na takvim mestima i slušao ko je od graditelja sastavio najlepšu pesmu. Jer, vetrovi su u dodiru s gromadama provlačeči se izmedu njih ili češljajuči im vrhove, svirali uvek drugu pesmu sve dok mramorovi ne bi zajedno sa zidarima iščezli zauvek isprani kišama, šibani pogledima prolaznika i lizani jezicima ovnova i bikova. Jedan od takvih zidara muzike, Arapin, pode sa nekim Jevrejinom i Hazarom da čuje kako če sproleča svirati njegovo kamenje. Kod nekog hrama, gde su sanjani u grupi zajednički snovi, Jevrejin i Hazar se posvadaju i u medusobnom obračunu izginu. Arapin koji je za to vreme spavao u hramu, bude optužen da je ubio Jevrejina, jer se znalo da muje sused i da se nisu trpeli. Tako zatražiše Jevreji za njega smrt. Arapin je pomislio: ko se zameri na tri strane, neče uteči na četvrtu. Jer, u hazarskoj državi Grke štiti hriščanski zákon, Jevreje jevrejski, Arape islam, dakle zakoni mnogo obuhvatniji od hazarske dŕžave... Stoga se Arapin branio na taj način što je tvrdio... [na o vom mestu tekst je oštečen]. I tako je umesto smrtne kázne dobio da vesla na galiji i stigao još da čuje muziku mramorová pre no što su se raspali u tvrdoj tišini o koj u se čelo razbija. IBN (ABU) HADRAŠ - šejtan koji je uzeo pol princezi Ateh v . Obitavao je u paklu na mestu gde se seku putanja Meseca i putanja Sunca. Bio je pesnik i o sebi je zapisao sledeče stihove: Užasnu se Abisinci kad im prídem ženi, A uz njih i Grci, Turci, Gurí i Sloveni... Pesme Ibn Hadraša sakupio je jedan čovek, po imenu Al Mazrubani, koji je pribirao stihove démona i u XII veku sastavio knjigu demonske poezije (uporediti arapsku zbirku Ahmada Abu Al Ale, Al Maari, koja beleži ovaj podatak). Ibn Hadraš je jahao konja velikog koraka. Svaki dan se i danas čuje po jedno kopito njegovog konja u kasu. KAGAN v- naživ hazarskog vladára, dolazi od tatarské reči kan, što znáči knez. Prema tvrdenju Ibn Fadlana, kagane su Hazari sahranjivali pod vodom, u potocima. Kagan je uvek delio vlast sa svojim suvladarom od kojeg je bio stariji samo koliko da se njemu nazovedobar dan pre no onom drugom. Po svoj prilici kagan je predstavljao stam vladársku, možda tursku porodicu, a kralj ili beg, njegov suvladar, bio je iz národa, dakle Hazar. Jedino svedočanstvo iz IX veka (Jakubi) govori daje več u šestom veku uz kagana postoj ao i njegov predstavnik, kalifa. O su vladařstvu kod Hazara najbolje svedočanstvo ostavio je AI Ištakhri. Njegov tekst, nastao 320. godine po hidižri (932. godine po Hristu), ide kako sledi: „Sto se tiče hazarske politike i načina upravljanja, njihov vladař zove se kagan Hazara. On je višeg ranga od hazarskog kralj a (bak ili beg), sem što ga kralj imenuje (da je mu zvanje kagana). Kada hoče danaimenuju kagana, dovedu izabranika i dave ga komadom svile sve dok mu se dah skoro ne prekine, a onda ga upitaju: ,Koliko dugo želiš da vladaš?', a on odgovara: ,Toliko i toliko godina.' Ako umre pre isteka roka, nikom ništa. Ako ne, ubijaju ga čim se návrši po-menuta godina. Kagan ima moč samo u kuči uglednih. Nema pravo da nareduje i da zabranjuje, ali je poštovan i svet pada ničice u njegovom prisustvu. Kagan se bira iz grupe uglednika koji nemajú ni moč ni novac. Kada na nekoga od njih dode red da uzrne vladařsko mesto, oni ga biraju ne gledajuči na njegovo imovno stanje. Doznao sam od pouzdane osobe da je videla na ulici jednog mladog čoveka gde prodaje hleb. Govorilo se da kad je kagan umro nije bilo drugog koji zaslužuje mesto kagana sem toga mladica, ali je on bio musliman, a mesto kagana daje se samo Jevrejima." Kaganovi suvladari bili su obično odlični ratnici. Jednom su posle neke pobede neprijateljima odneli kao plen i pticu kuku vij u koja je kricima otvárala izvore pitke vode. Neprijatelji su onda došli da žive s njima. Tada je vreme počelo vrlo sporo da protiče.: Starili su za godinu koliko ranije za sedam godina, njihov kalendár, podeljen na tri meseca - Sunčev, Mesečev i period bez mesečine, morali su da menjaju. Radali su se za dvadeset daiia, u jednom letu imali su devet žetvi, a potom devet uzastopnih zima da pojedu požnjeveno. U danu su pet puta išli na počinak petnaest puta kuvali i sedali za trpezu, mleko irn se držalo samo u nočima bez meseca koje su trajale toliko dugo da su zaboravljali gde su im putevi, a kada bi najzad svanulo nisu se mogli poznati, jer su jedni odrasli, a drugi ostarili. I znali su da kada se ponovo smrkne, to se pokoljenje neče više nikada videti. Slova koja su ispisivali lovci na snové postajala su sve veča i veča, jedva su uspevali da im se obisnu o krake črtajúci ih, knjige su poslale nedovoljne i počeli su pismena ispisivati po padinama bregova; reke su tekle strahovito dugo do velikog mora i jedne noci, dok su konji pasii na mesečini, kaganu je na san došao andeo i rekao mu: - Tvorcu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu. Tada je kagan upitao lovce na snové šta znači njegov san i otkuda dolazi hazarska nesreča. Jedan je od lovaca rekao da dolazi veliki čovek i vreme se ravna prema njemu. Na to je kagan uzvratio: - Nije tačno, mi smo se smanjili i otuda naše nevolje. Potom je udaljio od sebe hazarske sveštenike i lovce na snové i naredio da se pozovu jedan Jevrejin, jedan Arapin i jedan Grk da mu objasne san. Rešio je da zajedno sa svojim národom prede u veru onoga čije objašnjenje bude najprihvatljivije. Kada je na dvoru kaganovom zapodenuta polemika o tri vere, kagan se opredelio za argumente arapskog učesnika, Farabija Ibn-Kore (* , koji je pored ostalog, dao zadovoljavajuči odgovor na sledeče kaganovo pitanje: - Sta osvetljava naše snové, koji se dešavaju u potpunoj pomrčini, iza sklopljenih očiju? Sečanje na světlost, koje više nema, ili světlost budúcnosti, koju kao predujam uzimamo od sutrašnjeg dana, mada još nije svanuo? - U oba slučaja to je nepostoječa světlost - uzvratio je Farabi Ibn-Kora. - Prema tome, svejedno nam je koji je odgovor tačan i pitanje treba uzeti kao nepostoječe. Kaganu koji je primio islam sa svojim doglavnicima nije sačuvano ime. Zna se da je sahranjen pod znakom elif (arapsko slovo u obliku polumeseca). Drugi izvori kažu da se zvao Katib pre no što se izuo i oprao noge da bi ušao u džarniju. Svoje staro imei obuču nije više našao kad je posle molitve izašao na sunce. KORA, FARABI IBN (VIII-IX vek) - islamski predstavnik u hazarskoj polemici v. Vešti o njemu su retke i protivurečne. Al Bekri Q , najvažniji islamski hroničar hazarske polemike ne pominje mu ime. Smatra se da je to iz poštovanja prema Ibn-Kori. Ibn-Kora, naime, nije voleo da se u nj ego vom prisustvu pominju imena, pa ni njegovo vlastito. Smatrao je da svet bez imena postaje jasniji i čistiji. Isto ime skriva i ljubav i mržnju i život i smrt. Voleo je da kaže da mu je to prosvetljenje došlo u času kad mu se jedna mušica udávila u oku dok je gledao ribu, koj a je tako bila nahranjena mušicom. Prema nekim svedočanstvima, Ibn-Kora nije ni stigao u hazarsku prestonicu i nije učestvovao u čuvenoj polemici, mada je bio pozván. Po tvrdenju Al Bekrija, hebrejski učesnik u polemici poslao je čo veka da otruje ili poseče Ibn-Koru, prema drugim izvorima Farabi je bio zadržan na putu i stigao je pošto je rasprava več bila zaključena. Ishod polemike, medutim, pokazuje da je islamski predstavnik bio i te kako prisutan na dvoru hazarskog kagana. Kada su se učesnici iznenadili što vide Ibn-Kom, mada su neki od njih šmátrali da mu več treba kovati prstenje za daču i daje mrtav, on je mimo skrstio noge i pogledavši ih očima koje su bile kao dve plitke čorbice od luka, rekao: - U detinjstvu, dávno, video sam na jednoj livadi kako su se sudarila dva leptira; malo šarenog praha prešlo je s jednog krila na drugo i odlepršali su dalje,a ja sam ovaj slučaj zaboravio. Sinoč na putu jedan čovek, zaměnivši me ko zna s kime, udario me je sabljom. Pre no što sam produžio put iz mog obraza mesto krvi izbilo je malo leptirovog praha... Sačuvan je jedan od glavnih argumenata za koje se uzima da ga je u kořist islama upotrebio Farabi Ibn-Kora. Hazarski vladař pokazao je predstavnicima tri religije -Jevrejinu, Arapinu i Grku - jednu paru. Bila je trougaona i s jedné strane nosila je oznaku vrednosti od pet suza (kako su Hazari označavali svoj novac), a s druge sliku koj a predstavlja čo veka na odru kako trojici mladica kraj sebe pokazuje svežanj prutová. Kagan je tražio od derviša, rabina i monaha da mu protumače sliku na pari. Islamski izvori kažu da je hriščanski predstavnik u polemici tvrdio da je reč o drevnoj grčkoj priči: otac na samrtničkom odru sinovima pokazuje da su jaki samo udruženi, kao ne-salomivi snop pruča, dok ih je razdvojene lako lomiti jednog po jednog. Jevrejin je tvrdio da slika predstavlja udove ljudskog tela koji samo zajedničkim náporom održavaju telo. Farabi Ibn-Kora nije se složio s ovakvim tumačenjima. On je tvrdio da je troroga nomizma iskovana u paklu, pa ni značenje slike ne može biti onakvo kako je kod prethodnika navedeno. Ona prikazuje ubicu koji je zbog zločina osuden da popije otrov i več se nalazi na za to pripremljenom odru. Pred njim su tri démona: Asmodej, démon hebrejské Gehene, Ahriman, šejtan islamskog Džehenema i Satana, davo hriščanskog pakla. Ubica drži tri prúta u ruci što znáči da če biti ubij en ako tri démona budu zastúpila ubijenoga, a spasen ako se démoni odřeknu odbrane njegove žrtve. Poruka trorogog perpera je, dakle, jasna. Pakao je šalje na zemlju kao opomenu ljudima. Zrtva koju ne zastupa nijedan od tri démona, ni islamski, ni hebrejski, ni hriščanski démon, ostače neosvečena, a njen ubica biče pošteden. Najopasnije je, dakle, ne pripadati ni jednom od ta tri sveta, kao što je slučaj s Hazarima i njihovim kaganom. U tom siučaju pot-puno ste bez záštite i može vas ubiti ko hoče, a da ne strada... Jasno je da je Farabi Ibn-Kora na ovaj náčin ukazivao kaganu da je neophodno i nesumnjivo korisnu za njega i njegov národ da napusti svoju dotadašnju veru i da přede u onu od tri močne veroispovesti čiji predstavnik ume najbolje da mu protumači svet i pruži najtačnije odgovore na njegova pitanja. Kaganu je tumačenje slike Farabija Ibn-Kore izgledalo najubedljivije i on je prihvatio njegove argumente, priklonio se islamskom učenju, skinuo poj as i pomolio se Alahu. Oni islamski izvori koji smatraju da Ibn-Kora uopšte nije učestvovao u polemici i da nije ni stigao na dvor hazarskog kagana, jer je bio otrovan još na putu, pozivaju se na sledeči tekst koji bi prema njima mogao predstavljati životopis Farabija Ibn-Kore. Ibn-Kora je bio uveren da je čitav njegov život u stvari več zapisan u nekoj knjizi i da je udešen prema nekoj dávno ispričanoj priči. Citao je hiljadu i jednu noc i hiljadu i dve druge slične povesti, ali ni u jednim ni u drugim pričama nikada nije našao onu prema koj oj je tekao njegov život. Imao je konja brzog, da su mu uši letele kao ptice, a on je stajao u mestu. Tada ga je kalifa iz Samare poslao u Itil da razgovara s hazarskim kaganom i pridobije ga za islam. Ibn-Kora je počeo da se sprema za svoju misiju, nabavio je pored ostalog divan pesama hazarske princeze Atehv i medu njima našao i jednu koj a mu se učinila kao ona pravá i dugo tražena po vest prema koj oj je udešen njegov život. Jedino što se nije slagalo i što je iznenadilo Ibn-Koru u tom tekstu jeste da je on govorio o ženi, a ne o čoveku. Sve ostalo se slagalo, čak je i kaganov dvor bio nazván,,školom". Ibn-Kora je zápis preveo na arapski misleči kako je istina samo jedan trik. Prevod glasi: Zápis o pútnici i škoii Putnica ima pasoš koji na Istoku šmátrajú zapadnim, a na Západu istočnim. Njen pasoš, dakle, pobuduje sumnju i na Istoku i na Západu, ona baca dva hlada, desno sen, a levo šenku. U dnu jedne šume izbrazdane stazama ona traži čuvenu školu na kraju dalekog puta, gde treba da položi svoj najviši ispit. Njen pupak je kao pupak presnoga hleba, a njen put tako dug da jede godine. Došavši najzad pred šumu, ona sreta dva čoveka i pita ih za put. Oni jegledaju oslanjajuči se na svoje oružje i čute iako su rekli da znaju gde je škola. Potom jedan od njih pokazuje: idi pravo i na prvoj raskrsnici staza skreni levo i opet levo, tako češ se nači pred samom školom. Putnica zahvaljuje misleči kako je dobro što joj nisu pregledali putnu ispravu, jer tada bi sigumo posumnjali u nju kao u strankinju i tražili bi njene zadnje namere. Ona nastavlja put, skreče prvom stazom levo, pa opet levo; prema datim uputstvima uopšte nije teško snači se, ali na kraju druge leve stáze leži, umesto škole, veliká moč vara. I pred moč varom stoje smešeči se dva naomžana čoveka koje ona več poznaje. Kroz osmeh traže oproštenje i kažu: - Pogrešno smo objasnili: trebalo je da ideš na prvom raskršču desno, pa opet desno i tamo je škola. Ali mi smo morali da proverimo tvoje namere i da utvrdimo da li zaista znaš put, ili se samo pretváraš da ne znaš. Ali, sada je več kasno i ti danas više ne môžeš stiči do škole. A to znači više nikad. Jer škola od sutra više neče postojati. Ti si, dakle, promašila svoj cilj za čitav život zbog ove male prevare, ali valjda shvataš da je zbog bezbednosti drugih bilo neo-phodno da tako postupimo i zaštitimo se od mogučnih zlih namera pútnika koji traže školu. Ali, nemoj zbog toga prebacivati ni sebi. Da si skrenula suprotno od puta koji smo ti pokazali, to jest da si išla desno umesto levo; opet bi izašlo na isto, jer tada bismo znali da nas obmanjuješ, da u stvari znaš put do škole iako pitaš za njega, i morali bismo da te proverimo, jer bi tvoje namere bile očigledno sumnjive čim ih kriješ od nas. Tako se do škole zapravo uopšte ne može stiči. Medutim, tvoj život nije žitvovan uzalud: on je iskoriščen da se jedna stvar na svetu proveri. A to nije malo... Tako su govorili ljudi, a putnica je sada imala jednu jedinú utehu - svoj pasoš, koji nije pokazala i o kojem ljudi kraj baruštine i ne sanjaju kakve je boje. Ali, u isto vreme time ih je obmanula i omela njihovu proveru, što znači da je njen život ipak žrtvovan uzalud. Doduše, uzalud s njihovog stanovišta na jedan, a s njenog uzalud na drugi način. Jer, šta je njoj stalo do njihovih pro vera? Pa ipak, stvar u svákom slučaju izlazi na isto i tako se svrha njenog bitisanja, koja više nije pred njom, mora neizbežno pomeriti uz tok vremena; i sada ona počinje da misii da s vrhá nije bila u školi nego negde na putu do škole, ma koliko samo traženje bilo uzaludno. To traženje njoj u sečanju odjednom biva sve lepše i lepše, i naknadno joj postaju vidljive mnoge lepote puta, i ona zaključuje da se přelomná stvar dogodila ne na kraju puta, pred školom, nego negde mnogo ranije, u prvoj polovini putovanja, što nikada ne bi pomislila da put nije bio uzaludan. U okviru preraspodele sečanja, u kojem kao trgovac nekretninama promeče ponovo sve svoje naslede, ona počinje da obrača pažnju na nove pojedinosti, u uspo-menama jedva zabeležene. Izmedu tih pojedinosti ona traži one najvažnije stalno se opredeljujuči za sve manji i manji broj, dok nemilosrdnim svodenjem i sve strožim izborom ne dolazi do jednog jedinog prizora iz sečanja: Sto i na njemu čaša vina bojenog drugim vinom. Tek ulovljeno meso šljuke pečeno na balezi kamile. Još hranljivo od sinočnog sna ptice. Vreo hleb s mrkim licem tvog oca i pupkom tvoje matere. I sir od mlade i staré ostrvske ovce. Kraj obeda na stolu sveča s kapljom ognja na vrhu, do nje Božija knjiga i mešec džemaz-ul-aker teče kroz nju. KU (Driopteria filix chazarica) - vrsta ploda s Kaspijskog mora. Daubmanus* je zabeležio o tom plodu sledeče: Hazari v negujú jednu vrstu voča koj a nigde na svetu ne uspeva sem kod njih. Ono je obraslo nečim što liči na riblju krljušt, ili krljušt šišarke, raste na veoma visokom stablu i plodovi na granama izgledaju kao ribe koje krčmári kače žive za peraja nad ulazom u znak da ima riblje čorbe. Ponekad to voče ispušta glasove kao u zebe. Na ukusu je veoma hladno i pomalo slano. U jeseň, buduči da je sasvim lako i da nosi košticu koja pulsira kao srce, padajúci s grane jedno vreme leti mašuči perajima kao da pliva kroz talase vetra. Dečaci ga lovepračkama, a i jastrebovi se ponekad prevare i odnesu ga u kljunu pomislivši da je riba. Otuda hazarska pošlovica koja kaže: „Arapi če nas pojesti misleči kao kobac da smo riba, a mi smo ku." Reč ku - ime tog voča - šejtan je jedinú ostavio u sečanju hazarske princeze Ateh v pošto je zaboravila svoj jezik. Ponekad, noču, čuje se glas ku-ku! To princeza Ateh izriče jedinú reč koj u zna i plače pokušavajuči da se seti svojih zaboravljenih pesama. MASUDI JUSUF (sredinaXVII veka - 25 .IX 1689) - čuveni svirač u šargiju (leut), jedan od pisaca o ve knjige. Izvori: Nešto podataka o Masudiju prikupio je Daubmanus u svorne izdanju, a ovi su, opet, crpeni iz muzičkih rukopisa XVII veka. Prema tim izvorima, Masudi je triput zaboravljao svoje ime i tri puta promenio zanat, ali su uspomenu na njega sačuvali oni kojih se prvo odrekao - muzičari u Anadoliji. Leutarske škole u Izmiru i Kuli bile su rasadnici legendi o Masudiju u XVIII veku i te legende su predávané uz njegove čuvene prstomete. Masudi je sačuvao prepis jedne arapske verzije Hazarskog rečníka koju je dopunjavao svojom rukom, umačuči pero u etiópsku kafu. Govorio je s náporom kao da treba da mokrí pošto je mokrio. Masudi je poreklom iz anadolske porodice. Tvrdi se da ga je sviranju učila žena, i to levoruka, koja je obrnuto strumala glazbalo. Pouzdano je da prstomet G koji su u XVII i XVIII veku kořistili anadolski leutari potiče od njega. Prema legendi, imao je posebno razvijen osečaj da proceni instrument pre no što ga čuje. Prisustvo razdešenog (nenaštimovanog) leuta u kuči osečao je kao neko uznemirenje, čakmučninu. Svoj instmment je strunao i zglašavao prema zvezdama. Znao je da leva ruka svirača zaboravlja svoj posao s vremenom, ali desna nikad. Napustio je muziku veoma rano i u vezi s tim sačuvano je jedno predanje. Tri noci uzastopce sanjao je da mu je umirao po jedan član porodice. Naj pre otac, pa žena, pa brat. A potom, četvrte noci je usnio da mu je umrlá i druga žena, šarenih očiju, koje su menjale boju na hladnoči kao cveče. Pre no što ih je sklopila, njena dva oka izgledala su kao dva zrna žutog grožda kroz koje se naziru semenke. Ležala je sa svečom u pupku i kosom su jojvezali bradu da se ne smeje. Probudio se i više nikada u životu nije usnio nijedan san. Bio je užasnut. On drugu ženu uopšte nije imao. Obratio se někom dervišu i upitao ga šta da misii o ovakvom snu. Ovaj je otvorio Knjigu i pročitao mu: - O, dragi moj sine! Ne govori o svojem snu svoj oj brači! Jer če skovati zaveru protiv tebe. Nezadovoljan ovim odgovorom, upitao je o značenju sna svoju jedinú ženu, a ona mu je odgovorila: Ne govori nikom o svojem snu! Jer na onome kome ga poveríš izvršiče se tvoj san, a ne na tebi. Tada je Masudi rešio da potraži nekog lovca na snové íř nekog ko bi stvar mogao poznavati iz ličnog iskustva. Objasnili su mu dasu lovci na snové postali retki, redi nego ranije, da je veča verovatnoča da če ih sresti ako křene na Istok nego na Západ, jer oni svi vuku poreklo i veštinu od plemena Hazara vkoje je nekada živelo na ogran-cima Kavkaza, gde raste crna tráva. Masudi je uzeo šargiju i krenuo duž mora na Istok. Pomislio je: „Coveka treba prevariti pre no što ti nazove dobro jutro, posle je kašno." Tako je s žurbom počeo njegov lov na lovce snová. Jedné noči probudio ga je neki čovek. Masudi je ugledao pred sobom starca čij a je brada bila seda samo po vrhovima, kao leda ježa. Došljak je upitao Masudija da li je možda vidao u snovima ženu šarenih očiju, boje beloga vina. Menjaju boju kao cveče na hladnoči! - dodao je nepoznati. Masudi je rekao da ju je video. - Stáje bilo s njom? - Umrlá je. - Kako znáš? - Umrlá je u mom snu na moje oči, kao moja druga žena. Ležala je sa svečom u pupku i vezanom kosom. Tada je starac zaridao i rekao slomljenim glasom: - Umrlá! A j a za njom idem od Basre dovde. Njena se spodoba seli iz sna u san i ja lutam za njom prateči one koji je sanjaju več tri godine. Tada je Masudi shvatio daje pred njime čovek kojeg traži. - Jeste li vi lovac na snové, kada ste mogli toliko iči za ženom? Ja lovac na snové? - začudio se starac. - Kakvo je to pitanje? Pa lovac na snové ste vi, a ja sam običan ljubitelj vaše veštine. Likovi koji lutaju iz sna u san mogu umreti samo u snovima rodenog lovca na snové. Vi, lovci na snové ste groblja, a ne mi. Ona je převalila hiljade milja da bi umrlá u vašem snu. Samo, vi sada više nečete sanjati. Sada možete jedino otpočeti sopstveni lov. Ali ne na ženu s očima boje vina. Ona je mrtva i za vas i za svakog drugog. Morate poterati novu lovinu... Tako je Masudi od starca dobio prva uputstva o svom novom zanimanju i doznao sve što se o lovcima na snové može doznati. Ako čovek raspolaže dobrim pisanim i usmenim izvorima - upozorio je starac - može se uputiti u ovu veštinu prilično dobro. To je kao onaj sufija koji je izvršio taubu, pokajao se i našao svoj makám poštujuči sve propise. Toliko možeA bilo ko. Ali, pravi uspeh u ovom poslu može imati samo onaj ko je roden za to, kome sam Bog pomogne da dostigne nebesko prosvetljenje - hal. Najbolji lovci na snové bili su hazarski lovci, ali Hazara odavno nema. Sačuvala se samo njihova veština i delimično njihov rečnik, koji govori o toj veštini. Oni su mogli da prate likove koji se javljaju u tudim snovima i da ih gone kao divljač od čoveka do čoveka, čak i kroz snové životinja ili démona... - Kako se to postiže? - upitao je Masudi. - Sigurno ste opazili da čovek pre no što zaspi, u onom dvovlašču izmedu jave i sna posebno uskladuje svoj odnos prema zemljinoj tezi. Njegove misii oslobadaju se tada od pri vláčnosti zemlje u pravoj srazmeri sa silom kojom zemljina teža pojačano deluje na njegovo telo. U takvom času pregrada izmedu misii i sveta postaje porozna, propušta čovečije misii na slobodu poput onih sita što imaju tri gustine. U tom krátkom trenutku kada se studen najlakše uvlači u čovečije telo, njegove misii kipe iz njega i mogu se pročitati bez večeg napora. Osobe koje obrate pažnju na onoga ko pada u san moči če i bez vežbe da uhvate šta on misii u tom času i na koga se misii odnose. Ako úpornom vežbom udete u ovu veštinu posmatranja čovečije duše u času kada je otvorená, trenutak tog otvaranja možete pratiti sve duže i sve dublje u san i u njemu možete loviti kao u vodi otvorenih očiju. Tako nastaju lovci na snové. Ti ispovednici sanjača, kako su ih Hazari nazivali, beležili su pažljivo svoja osmatranja snová kao što negde rade osmatrači neba ili čitači sudbine iz Sunca i zvezda. Sve u vezi s tom veštinom, zajedno sa životopisima najuglednijih lovaca, sa žitijima ulovljene divljači, sakupljeno je po naredenju hazarske princeze Ateh v ? zaštitnice lovaca na snové, u celinu u obliku hazarske enciklopedije ili rečnika. Taj hazarski rečnik predávali su lovci na snové s kolena na koleno i svaki od njih imao je zadatak da ga dopuni. S tim ciljem osnovali su pre mnogo vekova školu u Basri, „bratstvo čistih" ili „prijatelje vernosti" - sektu koja je prečutala svoja imena i izdala Kalendár filosofa i Hazarsku enciklopediju, ali te knjige je kalif Mostandži spalio zajedno s knjigama islamskog ogranka o ve škole i sa spisima Avicene. Tako ta prvobitna verzija hazarskog rečnika koj u je zasnovala princeza Ateh nije sačuvana, tekst rečnika do koj eg sam j a došao samo je arapski prevod i ja ti jedino taj mogu dati. Uzmi ga, dakle, ali moraš dobro naučiti sve odrednice, jer može ti se dogoditi, ako ne poznaješ dovoljno dobro rečniksvoje veštine, da najvažniju divljač svoga lova propustíš. Pazi, dakle, reči hazarskog rečnika u lovu na snové su isto što tiagovi lava u pešku pred običnim lovcem. Tako je govorio starac Masudiju i na kraju mu je uz rečnik dao i savet: U šargiju može svak da udara, ali lovac na snové može postatí samo izabranik, onaj kome je to dato od neba. Ostavite svoj instrument! Jer, leut je izmislio neki Jevrejin, po imenu Lamko. Okanite ga se, dakle, i krenite u lov! Ako vaša divljač ne umře u někom tudem snu, kao što se meni dogodilo, odvešče vas do cilja! - A koja je svrha lova na snové? - upita Masudi. Cilj lovaca na snové je da shvate daje svako budenje samo stepenica u nizu oslobadanja iz sna. Ko shvati da je njegov dan samo tuda noč. da su njegova dva oka isto što nečije jedno, tragače za pravim danom, koji omogučuje istinsko budenje iz sopstvene jave, kao što se budi iž sna, a to vodi stanju u kojem je čovek ioš budniji no na javi. Tada če naj zad videti da je jednook u odnosu na dvooke 1 slep u odnosu na budne... I tada starac Masudiju poverí Povést o Adamu Ruhaniju Ako bi se sastavili svi ljudski snovi dobio bi se jedan ogroman čovek, jedno ljudsko biče veličine kontinenta. I to ne bi bio bilo koji čovek, nego Adam Kukani, nebeski Adam, andeoski predák čoveka o kojem govore imami. Taj Adam pre Adama bio je treči razum sveta u početku, ali se toliko zaneo sobom daje zalutao; i kad se osvestio iz te vrtoglavice, odbacio je u pakao svoje saputnike u zabludama, Iblisa i Ahrimana, i vratio se nebu, ali je tamo sada umesto treči postao deseti um, jer se sedám nebeskih Kerubina našlo u meduvremenu na andeoskoj lestvici iznad njega. Tako je došlo do zaostajanja Adama přeteče : sedám stupnjeva lestvice, to je mera njegovog kašnjenja za samim sobom i tako je rodeno vřeme. Jer, vřeme je samo onaj deo večnosti koji kasni. Taj andeoski Adam, ili Praadam, koji je bio i čovek i žena istovremeno, taj treči andeo, koji je postao deseti andeo, tezi věčno da se dočepa sebe samoga i u tome na trenutke uspeva, ali ponovo pada, tako da i danas luta izmedu desetog i drugog stupnja lestvice razuma. Covečiji snovi su, dakle, onaj deo ljudske prírode koji potiče od tog Adama přeteče, nebeskog anděla, jer on je mislio na taj náčin na koji mi sanjamo. Bio je brz kao što srno mi brzi samo u snu ili, tačnije, naši snovi su od njegove andeoske brzine sazdani. I govorio je na isti náčin kao što mi govorimo u snu, bez sadašnjeg i prošlog vremena, samo u budučem. I poput nas u snu ni on nije mogao da ubije ili da oplodi. Otuda lovci na snové rone po tudim sanjama i počincima i iz njih izvlače deliče biča Adama přeteče, slažu ih u celine, takozvane hazarske rečnike, s ciljem da sve te knjige zajedno sastavljene ovaplote na zemlji ogromno telo Adama Ruhanija. Ukoliko našeg andeoskog pretká pratimo u trenutku kada je u usponu po nebeskoj lestvici, približavamo se i sami Bogu, ukoliko imamo nesreču da ga pratimo kad pada, udaljavamo se od Boga, ali ni jedno Ini drugo mi ne možemo znati. Oslanjamo se na sreču uvek u nadi da če naš dodir s njime pästi u času kad je on na putu ka drugom stupnju lestvice razuma, kako bi i nas mogao povuči u visine, bliže Istini. Od našeg poziva lovaca na snové, dakle, može doči neslučena korist ili ogromna nesreča. Ali, to ne zavisi od nas. Naše je da pokušamo. Ostalo je tehnika. Na kraju, još jedna napomena. Putevi koji jure kroz tude snové kriju ponekad znakové po kojima se može zaključiti je li Adam preteča na usponu ili na padini svoje staze. Ti znakovi su osobe koje se uzajamno sanjaju. Zato je krajnji cilj svakog lovca na snové da dode do takvog para ljudi i da ga sto bolje upozna. Jer, takve dve osobe uvek predstavljaju deliče Adamovog tela iz različitih faza i nalaze se na različitim stupnjevima lestvice razuma. Sem, naravno, one najviše, druge, gde je Bog pljunuo u usta Adamu i obukao mu jezik u četiri pljuvačke. Prema tome čim naideš na dvojicu koji se uzajamno sanjaju, na cilju si! I posle ne zaboravi da svoje izveštaje i dopune hazarskom rečniku ostaviš tamo gde ih ostavljaju s vi uspešni lovci na snové - u džamiju u Basri posvěcenu proročici Rabiji... Tako je govorio starac Masudiju. I tako je Masudi ostavio muziku i postao lovac na snové. Najpre je seo i pročitao sve beleške o Hazarima koje su mu bile poklonjene u obliku rečnika. Na prvoj stranici te knjige pisalo je: „U o voj kuči, kao u s vim kučama, neče s vi biti podjednako dobrodošli. I neče uživati istu čast. Neki če od njih imati sedište u čelu trpeze, i pred njih če biti iznete naj lepše ponude, i pre ostalih oni če moči, da vide šta dolazi na sto, i da pre svih izaberu. Drugi če jesti na mestima pod promajom, a tu svaki zalogaj ima bar dva mirisa i ukusa. Treči če biti na običnim mestima, gde su svi zalogaji i sva usta jednaki. A biče, bogami, i takvih kojima če mesto biti za vratima s jeftinom čorbom, i od večere če dobiti koliko kazivač od price koju kazuje, to jest ništa." Zatim je u Hazarskom rečniku po redu arapskog pisma bio sabran lanac biografija hazarskih i drugih ličnosti, naročito onih koje su učestvovale u prevodenju hazarskog plemena u islam. Središnja ličnost, derviš i mudrac koji je ovo preobračenje sproveo, zvao se Farabi Ibn-Kora c* i o njemu je rečnik opširno pisao. Medutim, spisi su na drugim mestima imali osetne praznine. Hazarski kagan koji je na svoj dvor pozvao tri sveštenika - arapskog, jevrejskog i hriščanskog tra- žio je da mu se protumači jedan san. Ali, od ta tri učesnika u hazarskoj polemici v nisu svi bili podjednako poznati islamskim izvorima o hazarskom pitanju i arapskom prevodu Hazarskog rečnika. Padalo je u oči da hriščanskog i hebrejskog lovca na snové i učesnika u razgovorima islamski izvori ne pominju poimence, a podaci o njima i inače su bili oskudniji nego podaci o arapskom predstavniku, koji je davao argumente u kořist islama, o Ibn- Korí. Dok se bavio Hazarskim rečníkom (a to nije dugo trajalo), Masudiju se nametnulo pitanje: ko su ona druga dvojica? Da li možda neko medu hriščanima zna svog čitača snová i zastupnika grčke vere na četvomim razgovorima u hazarskom dvoru? Da li mu je sačuvano ime? I znaju li, opet, neki od jevrejskih rabina nešto o onom drugom učesniku, o svorne predstavniku na tim razgovorima? Nije li se neko medu Grcima ili neko medu Jevrejima obaveštavao o hriščanskom, odnosno hebrejskom mudracu prisutnom na ovoj raspravi, kao ovo sada Masudi i njegovi prethodnici o islamskom? Argumenti tih stranaca - primetio je i zabeležio Masudi - ne izgledaju tako jaki i nisu tako iscrpni kao argumenti Farabija Ibn-Kore. Je li to zato što su argumenti Ibn-Kore zbilja bili ubedljiviji i obuhvatniji od njihovih ili su ovi, opet, jači od arapskih argumenata u hebrejskim, odnosno hriščanskim knjigama o Hazarima. ako takvih ima? Možda i oni nas prečutkuju kao mi njih? Možda bi se mogla sklopiti jetdna hazarska enciklopedija ili rečnik o hazarskom pitanju tek kada bi se sastavile sve tri priče o trojici lovaca na snové i tako dobila jedna istina? Tada bi se na odredenim mestima Hazarskog rečnika mogle uazbučiti i uvrstiti i odrednice s imenima i biografijama hriščanskog i jevrejskog učesnika u hazarskoj polemici, a tu bi svakako spadalo i ponešto obaveštenja o hroničarima te polemike iz drugih sredina, od onih medu Jevrejima i medu Grcima. Jer, kako stvoriti Adama Ruhanija ako neki delo vi njegovog tela nedostaju? Misleči o takvim mogučnostima Masudija je hvatala jeza, on se bojao otvorenih ormara i skrinja iz kojih je virila njegova odeča i zatvarao ih je kad god bi seo uz svoj rečnik. Počeo je tragati za hebrejskim i grčkim rukopisima vezanim za Hazare, u prevojima njegovog turbana mogla se pročitati reč Bozije knjige, ali je on trčao za nevernicima i potplačivao Grke i Jevreje na svorne putu, učio je njihove jezike kao og-ledala koj a drugačije odbleskuju svet. I učio da se ogleda u tim ogledalima.Njegova hazarska kartotéka rasla je i on je nameravao da joj jednoga dana doda žitije svoje divljači, izveštaj o svorne delu obavljenoga posla, svoj mali prilog ogromnom telu Adama Ruhanija. Ali, kao pravi lovac, nije znao unapred kakva če ta divljač biti. A kada nastade mešec rabi-ul-aker i treča džuma u njemu, prvi put Masudi je progledao u tude snové. Zanočio je u jednom hanu kraj nekakva čo veka kome se lice nije videlo, ali se čulo da tiho pevuši neku pesmu. Masudi u prvi mah nije shvatio u čemu je stvar, ali sluh mu je bio brži od misii. Bio je ženski ključ s rupom u osovini, koji traži mušku bravu sa stožerom u ključaonici. I nade je. Covek u tami do njega uopšte nije pevao, nego je pevao neko u čo veku, neko koga je čovek u senci sanjao... U hanu je bila tišina tako da se čulo kako snevaču negde u pomrčini do Masudija c veta kosa. Tada neosetno, kao u ogledalo Masudi ude u jedan prostrani san, popoden peskom, loše zaklonjen od kiše i vetra, pun divljih pasa i žednih kamila. Odmah je shvatio da mu preti opasnost od sakačenja i nasrtaja s leda. On ipak zakorači po pešku koji se dizao i spuštao u plimama i osekama, sledeči po svoj prilici disanje sanjača. U jednom uglu sna sedeo je čovek i vajao leut od drveta koje je prethodno ležalo u potoku okrenuto koreňom ka ušču. Sada je bilo suho i Masudi zaključi da čovek gradi glazbalo na način koji je bio u upotrebi pre 300 godina i odavno napuštěn. San je dakle, bio stariji od sanjača. Povremeno čovek iz sna je prekidao posao i uzimao zalogaj pilava i svaki takav zalogaj udaljavao ga je od Masudija za najmanje stotinak koračaji. Zahvaljujuči tome udaljavanju čoveka, otvorí se Masudiju vidik u dno sna, gde je bilo malo svetlosti koj a je neizdržljivo smrdela. Iza nje ležalo je neko gioblje i dva čoveka u njemu su sahranjivala konja. Jedan od njih je bio onaj koji peva. Ali,sada Masudi ne samo da je čuopesmu, nego je odjednom ugledao i pevača. U snu čoveka do njega pojavio se neki mladič s jednim sedim brkom. Masudi je zriao da srpski psi najpre ujedajú pa laju, vlaški ujedajú bez glasa,a turski najpre lanu pa ujedu. Ovaj iz sna nije pripadao nijednoj od tih vrsta. Upamtio je njegovu pesmu i sutradan bilo je najvažnije uhvatiti sledečeg snevača koga pohodi isti mladič s jednim sedim brkom. Masudi je odmah znao kako. Prikupio je neko likoleutara i pevača, kao neku hajkačku družinu, i naučio ih da pevaju i sviraju po njegovim uputstvima. Nosio je prstenje u različitim bojama i svaka boja odgovarala je desetostepenoj lestvici kojom se služio. Pokazivao bi pevačima jedan ili drugi prst, več prema boji na prstenu, koja je opet tražila svoj glas kao što svaka životinja bira svoju vrstu hrane, i onisu pevali nepogrešivo, iako unapred nisu znali pesmu. Pevali su je na javnim mestima, pred tekijama, na trgovimai uz češme, i pesma je postajala živi mamac za one prolaznike koji noču imaju Masudijevu divljač u sebi. Takvi bi zas taj ali kao da im Šunce šalje mesečinu i slušali kao omadijani. Iduči tako sa svojom divljači od mesta do mesta duž crnomorske obale, Masudi je počeo uočavati osobine onih koji sanjaju traženi san. Tamo gde bi se broj ljudi koje u snu pohodi belobrki mladič uvečavao, dolazilo je do neobične proměně: u govoru, glagoli su dobij ali važnije mesto od imenica, a o ve su opet bile izostavljane kad god je bilo mogučno. Sanjali su mladica ponekad i u grupama. Neki jermenski trgovci videli su ga u snu pod vešalima podignutim na volovskim kolima. Vozio se kroz neki lepi grad od kameňa i dželat mu je čupao bradu. Videli su ga potom neki vojnici kako sahranjuje konje na lepo uredenom konjskom groblju nad morem, vidali su ga s někom ženom čije se lice nije moglo razaznati u snu, sem onih malih površina u veličini perpera gde bi belobrki ostavio trag poljupca na njenim obrazima... A tada se odjednom divljač izgubila iz vida i zametnula trag. Jedino što je Masudi mogao da učini učinio je - s ve što je tokom proteklog puta opazio uneo je u svoj Hazarski rečník i ti spiši stari i novi putovali su sada s njime uazbučeni u jednoj zelenoj zobnici, koja je postajala s ve teža. Pa ipak, imao je osečaj da mu izmiče niz snová koji su sanjani u njegovoj neposrednoj blizini, a da on ne uspeva da ih pohvata i podeli na sanjače. Broj snevanja bio je veči od broja sanjača. Tada je Masudi najzad obratio pažnju na svoju kamilu. Zagledan u san životinje, video je svoga mladica sa žuljevitim čelom i čudnim raznobojnim brcima kao kaznom na licu. Nad njime je bilo jedno od sazvežda koje se nikad ne kupa u moru. Stajao je uz prozor i čitao knjigu bacenu na pod izmedu stopala. Naslov knjige je glasio Liber Cosri i Masudi nije znao šta te reči znače dok je sklopljenih očiju gledao u san kamile. To je bilo u času kada ga je lov doveo na negdašnju hazarsku granicu. Po poljima je bilo crne travé. Sada je opet bilo sve više i više onih koji su primali u svoje snové na prenočište mladica s knjigom Liber Cosri. Tu je Masudi shvatio da ponekad cela pokolenja ili društveni staleži sanjaju isti san i u njemu iste osobe, ali i to da se takvi snovi postepeno izobiičavaju i gube, da su bili češči u prošlosti nego tokom njegovog života. Ti zajednički snovi očigledno su starili. Ovde na granici, medutim, njegov lov se pretvarao u nešto novo. Odavno je opazio da mladič sa sedim brkom svakome kome dolazi na san daje po jednu potura srebra na zajam. I to pod veoma povoljnim uslovima, s 1% kamate na godinu. I te su u snu pozajmljene svote ponekad vredele u o voj zabiti Male Azije kao verovna pisma, jer se šmátralo da snevači ne smeju prevariti jedan drugoga dok je prisutan onaj snevani, koji drži sve knjige dugovanja i račune u ruci. Postojalo je, dakle, nešto kao veoma tačno voděno dvojno knjigovodstvo, koje je obuhvatalo i udruživalo kapitál jave i sna, zasnovano na opštoj prečutnoj saglasnosti učesnika u transakciji... U někom malom mestu koje za Masudija nije imalo ime, on ude u šator nekog Persijanca koji je na četvrtkovistu davao predstavu. Nije od sveta jaje moglo pasti na zemlju, a u sredini, na gomili čilima, bila su postavljena mangala i pred gledaoce izvedena naga devojčica. Tiho je cvilela, nosila dve zebe u rukama i levom nikom jednu puštala, i istog třena, samo što bi zeba prhnula, hvatala pticu nevěro vatno brzim pokretom. Bolo vala je od neobične bolesti: leva ruka bila joj je brža od desne. Tvrdila je da je njena leva ruka tako brza da če umreti pre nje. Nikad me neče sahraniti s mojom levom rukom! Vidim je več kako počiva bez mene u nekom malom grobu bez nišana i imena kao ku brodu bez krme... Tada Persijanac zamoli prisutne da iste večeri s vi sanjaju devojčicu kako bi ozdravila i zadade im podrobno opisan san. Svet se razide, a Masudi ode prvi, s osečanjem da nosi kost u jeziku kako je zapisao u svoj Hazarski defter, perom umočenim u vrelú abisinsku kafu. On tu nije imao šta da traži. Persijanac je očigledno imao svoj defter. I on je bio lovac na snové. Adamu Ruhaniju moglo se, dakle, služiti na ražne náčine. Da li je Masudijev náčin bio pravi? A tada naide mešec džemaz-ul-evel i druga džuma u njemu. Pod maglom rečne obale ležala je u pešku nova varoš, gola i topla. Nije se videla od magie nad vodom, ali se u vodi pod maglom videlo svako njeno minare zabodeno u brzak. A iza magie, na kopnu, ležala je tišina duboka, trodnevna, i Masudi oseti da' mu se od te tišině, od te varoši i od vode koja je bila žedna, budi muški prohtev. Bio je gladan ženskoga hleba tog dana. Jedan od haj kača koje je poslao u varoš da pevaju javi da su nešto našli. Ovoga puta snevač je bila žena. - Idi glavnom ulicom sve dok ne osetiš miris dumbira. Po tome češ poznati njenu kuču, jer ona u jelo stavlja dumbir. Masudi je sišao medu kuče i zaustavio se na miris dumbira. Zena je sedela kraj vatre i pred njome je ključao kotlič kao da na čorbi pucaju čirevi. Deca sa posudama i psima stajala su u redu i čekala. Ona je deci i životinjama delila kutlačom iz kazana i Masudi je odmah znao da ona to iz kazana deli snové. Usne su joj menjale boju i donja je imala oblik izvmute klupice. Ležala je na ostacima nedojedené ribe kao pustinjski pas na kostima ulova, kada je Masudi prišao. Ponudila je i njemu kutlaču, ali je on s osmehom odbio. - Ja ne mogu više sanjati - rekao je i ona je ostavila kotlič. Izgledala je kao čaplja koja sanja da je žena. Masudi leže kraj nje na zemlju utrnulih noktiju i sakatih, izlomljenih pogleda. Bili su sada sami, čulo se kako divlje ose oštre žaoke o suvu kom drveta. On htede da poljubi ženu, ali se njeno lice odjednom potpuno promeni. Kao da drugi obraz dočeká njegov poljubac. Kada upita šta se desilo, ona samo reče: - Ah, to su dani. Ne obracaj pažnju, oni se na mome licu smenjuju desetak puta brže nego na tvome, ili na njušci tvoje kamile. Ali, uzalud se trudiš oko mojega plašta; pod njime nema onoga što tražiš. Ja nemám crne čavke. Postoje duše bez tela, koje Jevreji zovu dibucima a hriščani kabalama, ali postoje i tela bez pola. Duše nemajú pol, ali tela ih moraju imati. Nemajú ih samo tela kojjma su pol uzeli démoni. Tako se desilo i sa mnom. Sejtan po imenu Ibn Hadraš Q odneo mi je pol, ali mi je poštedeo život. Jednom reči, sada mi je ljubavnik još samo Koen * . - Ko je Koen? - upitao je Masudi. Jevrejin kojegaja sanjam, a ti goniš. Mladič s jednim sedim brkom. On ima telo zatvoreno u tri duše, a ja dušu zatvorenú u meso, i nemogu je podeliti ni sa kim sem s njime, kada mi dode u san. On je vešt ljubavnik i ne žalim se. Uostalom, on je jedini koji me se još seča i osim njega niko mi više i ne dolazi u snové... Tako je Masudi prvi put sreonekoga ko zna ime njegove lovine. Mladič se, dakle, zvao Koen. - Kako znaš? - proveravao je Masudi. - Čula sam. Neko ga je zovnuo i on se odazvao na to ime. - U snu? U snu. To je bilo one noci kada je krenuo za Carigrad. Ali, pazi, Carigrad u našim mislima uvek je stotinu paprišta zapadnije od pravog Carigrada. Tada žena izvadi iz nedara nešto kao voče, nalik na malu ríbu, ponudi to Masudiju i upitá ga: - Ovo je ku C*; hočeš li ga kušati? Ili želiš nešto drugo? - Zeleo bih da sanjaš Koena predá mnom - reče Masudi i žena primeti s čudenjem: Imaš veoma skromne zahteve. Suviše skromne s obzirom na okolnosti, ali ti očigledno toga nisi svestan. Ali, želju ču ti ispuniti; ovaj san ču sanjati naročito za tebe i poklanjam ti ga unapred. Ali se dobro čuvaj odsada: žena koja progoni onoga koga sanjaš, stiči če tebe. Ona tada spusti glavu na psa, njeno lice i ruke bili su izgrebani od bezbrojnih pogleda što kao da su se vekovima trii o nju, i primi u san Koena, koji reče: - Intentio tua grata et accepta est Creatori, sed opera tua non sunt accepta... Masudijeva lutanja bila su zaključena, od žene je dobio više nego bilo kad ranije, i sav kao prolistao požurio je da osedla kamilu i pohita natrag ka Carigradu. Njegova lovina čekala ga je u prestonici. I tada, dok je Masudi procenjivao prednosti stečené u ovom poslednjem lovu, njegova rodena kamila okrenula je glavu i pljunula ga u oči. Tukao j u je raskvašenom uzdom po gubici dok nije po vrátila vodu iz obe grbe, ali nikada nije odgonetnuo njeno ponašanje u tom danu. Put mu se lepio za obuču i on je pamteči Koenove reči kao mužičku frazu, jer ih nije razumeo, išao misleči da če morati da opere obuču na prvom koňaku, jer putevi su marnili donové koji su ih pregazili tokom dana, da vrate odneto blato na mesto. Neki hriščanski monah, koji sem grčkog nije znao nijedan jezik, reče Masudiju da su reči koje je upamtio latinské i uputi ga na mesnog rabina. Ovaj mu převede Koenovu rečenicu: - Namera tvoja draga je i prihvatljiva Tvorcu, ali dela tvoja nisu! I tako Masudi shvati da se ostvaruju njegove želje i da je njegov náčin pravi náčin. Tu rečenicu on je sad prepoznao. On ju je odavno znao na arapskom, jer je to bila ona rečenica koju je andeo rekao hazarskom kaganu pre několiko stotina godina. Tako je Masudi znao da je Koen jedan od one dvojice koju traži, jer evo - Koen je tragao za Hazarima po hebrejskom predanju kao Masudi po islamskom. Koen je bio čo vek koj ega je Masudi prorekao bdijuči nad svojim Hazarskim rečníkom. Rečnik i snovi sklapali su se u prirodnu celinu. Ali úpravo tada, kad je Masudi bio na pragu velikog otkriča, kada se pokazalo da je njegova lovina nešto kao njegov blizanac u traganju za hazarskim pričama, Masudi je potpuno odustao od svoga Hazarskog rečníka i nikada mu se više nije vratio. Bilo je to ovako. Bili su pali na koňak, mrak je vejao u crvenkastim pahuljama i Masudi je na svojoj postelji duboko disao. Sopstveno telo izgledalo mu je kao brod što se diže i spušta na talasima. Neko u sobi do njegove svirao je u šargiju. Posle je medu leutarima u Anadoliji dugo krúžila legenda o toj noci i o toj svirci. Masudi je odmah zaključio da je leut u koji se svira bio izvanredan primerak. Drvo od koj ega je glazbalo bilo načinjeno nije obarano sekirom i zvuk u drvetu nije bio ubij en. To drvo bilo je osim toga nadeno negde na visini, gde šume ne čuju vodu. I najzad, sam trbuh instrumenta nije bio drven nego načinjen od tvarí neke životinje.. Masudi je to razlikovao kao što vinopije razlikuju pijanstvo od belog i od crnog vina. Pesma koju je nepoznati svirao bila je Masudiju poznata spadala je medu najrede i on se iznenadio sto neko u zabiti svira baš tu pesmu. U toj pesmi bilo je jedno veoma teško mesto i Masudi je nekada, dok se još bavio šargijom, pustio u promet poseban prstomet ove pesme, tako da su je leutari svirali prema nj ego vom prstometu. Nepoznati, medutim, nije koristio Masudijevo rešenje nego neko drugo, još bolje, ali za taj prstomet Masudi nije mogao da ustanovi kako se izvodi, nije mogao da mu nade ključ. Bio je zapanjen. Cekao je da se pesma ponovi i kada se to dogodilo, Masudi je najzad shvatio. Nepoznati je umesto deset koristio na tom mestu jedanaest prstiju. Po tome je Masudi znao da svira šejtan, jer davo pri sviranju koristi i rep. - Da li je on mene stigao, ili ja njega? - prošaputao je Masudi i otrčao u susednú odaju. Zatekao je čoveka vitkih prstiju jednaké dužine. Zmije sedine vijugale su mu kroz bradu. Zvao se Jabir Ibn Akšani Q i pred njime je ležao instrument od oklopa bele kornjače. - Pokažite mi - izustio je Masudi - pokažite mi! To što sam čuo nemoguče je... Jabir Ibn Akšani je zevnuo pokrečuči otvorená usta sasvim polako, kao da rada na njih neko nevidljivo dete, kojem tek usnama i jezikom daje konačan oblik. - Sta da ti pokažem? - uzvratio je i prsnuo u smeh. - Rep? Ali tebe ne zanimaju pesma i svirka, njih si odavno napustio. Sada si čitač snová. Tebe, dakle, zanimam ja. Hteo bi da ti šejtan pomogne. Jer, kako knjiga kaže, šejtan vidi Boga, a ljudi ne. Sta bi, dakle, hteo da znáš o meni? Jasem na noju, a kada pešačim u pratnji vodim gomilu démona, šejtančiča medu kojima je i jedan pesnik. Taj je pisao pesme stolečima pre no što je Alah stvorio prve ljude, Adema i Havu. Njegovi stihovi govore o nama šejtanima i davoljem semenu. Ali nadám se da ili nečeš uzeti su- više ozbiljno, jer to u pesmama nisu pravé reči. Pravá reč je uvek kao jabuka sa zrnijom oko stabla, s koreňom u zemlji i krošnjom u nebu. Ja ču ti nešto drugo reči o sebi i tebi. Da se poslužimo poznatim činjenicama. Onim naj-poznatijim, koje zna svaki čitač Kurana. Ja sam, kao i ostali šejtani, načinjen od vatre, ti od blata. Ja nemam druge snage sem one koju sam u tebe ulio i koju iz tebe uzimam. Jer u istini se može naci samo ono što se u nju stavilo. Ali, to nipošto nije malo - u istini ima mesta za sve. Vi, ljudi, na nebu čete se prometnuti u šta hočete, ako se domognete raja, ali ste zato na zemlji zatočeni sve vřeme u jedan isti oblik, u ono što ste rodenjem izgradili. Mi, obmuto, na zemlji uzi-mamo oblik koji želimo i menjamo ga po nahodenju, ali čim predemo Kevser, rajskú reku, ostajemo na nebu zauvek osudeni da budemo šejtani, ono što i jesmo. Ali naše poreklo od vatre čini da naše sečanje ne može sasvim da izbledi, kao vaše, zamešeno u glinu. I tu je suštinska razlika izmedu mene kao šejtana i tebe kao čoveka. Alah je tebe stvorio oběma rukama, mene samo jednom, ali je moj soj šejtana nastao pre tvoga ljudskog soj a. Važna razlika izmedu mene i tebe leži, dakle, u vremenu. Mada nam muke idu u parovima, moj soj je pre tvojega soja došao u džehenem, u pakao. Aposle vas, ljudi, dočiče u pakao nova, treča vrsta. Tvoja če muka zato biti krača od moje zauvek. Jer, Alah je več poslušao one potonje, treče, koji če mu vikati za nas i vas: „Kázni one prve dvostruko, da nam se smanji muka!" To znáči da muka nije neiscrpna. Tu je, dakle, čvor, tu počinje ono što ne stoji u knjigama i tu j a tebi mogu biti od pomoci. Obrati pažnju: naša smrt je starija od vaše smrti. Moj šejtanski soj kao vrsta ima duže iskustvo u umiranju od tvoga ljudskoga soja i bolje pamti to iskustvo. Zato znam i mogu ti o smrti reči nešto više no što ti bilo ko od tvojih može kazati, ma koliko mudar i iskusan bio. Duže srno živeli sa smrču od vas. Evo, pa slušaj, ako imaš zlatnu mindušu u uhu, iskoristi priliku. Jer onaj ko kazuje danas može i sutra, a onaj ko sluša može samo jednom, kad mu se kaže. I tu Akšani ispripoveda Masudiju Povést o smrtima dece Smrti dece su uvek obrazac smrtima roditelja. Mati se porada da bi dala život svome detetu, dete umire da bi uobličilo smrt svome ocu. Kad sin umře pre oca, očeva smrt ostaje udova, biče osakačena, ostače bez obrazca. Otuda mi démoni lako umiremo jer nemamo poroda. I nikakav obrazac za smrt nije nam postavljen. Tako i ljudi bez dece umiru lako, jer nji- hova sveukupna delatnost u večnosti znáči samo jedno jedino gašenje i to u jednom třenu. Ukratko, buduče smrti dece ogledaju se kao u ogledalu u smrtima roditelja, poput nekog zákona s povratnim dejstvom. Smrt je jedino što se nasleduje unatrag, uz maticu vremena, prelazi s mladih na starije, sa sina na oca - smrt přeci nasledujú od potomaka kao neko plemstvo. Následná čelija smrti - grb uništenja, ide uz tok vremena iz budúcnosti u prošlost i tako povezuje smrt s rodenjem, vřeme s večnošču, Adama Ruhanija sa samim sobom. Smrt tako spadá u poj ave porodične i následne prirode. Ali se tu ne misii na naslede cmih trepavica ili kozjih ospi. Reč je o náčinu kako pojedinac doživljava smrt, a ne od čega umire. Covek umire od mača, bolesti ili godina, ali doživljava pri tom uvek nešto sasvim drugo. Ne doživljava nikad svoju nego jednu tudu i to buduču smrt. Smrt, kao što rekosmo, svoje dece. Tako on smrt přetvara u zajedničko, porodično dobro, ako se tako može reči. Onaj ko nema poroda imače samo svoju smrt. Jednu jedinú. I obratno, onaj ko ima dece neče imati svoju smrt nego njihovu, umnogostručenu. Strašne su smrti ljudi s mnogo poroda, jer se umnožavaju, pošto život i smrt ne moraju stajati u proporciji jedan prema jedan. Daču ti primer. U jednom hazarskom maňastiru živeo je pre mnogo vekova neki monali po imenu Mokadasa al Safer (*. On se molio na taj način što je tokom svog dugog života u maňastiru, gde je pored njega bilo 10.000 devica, oplodio sve te monahinje. I dobio isto toliko dece. Znáš li od čega je umro? Progutao je pčelu. A znáš li kako je umro? Umro je na deset hiljada načina odjednom, imao je udesetohiljadenu smrt. Za svako svoje dete umro je po jednom. Nisu ga morali sahraniti. Njegove smrti raznele su ga na tako sitne delove, da od njega nije ostalo ničega osim ove price. Sve je to kao u onoj drugoj, svima poznatoj básni o snopu pruča, koju vi, ljudi, pogrešno razumete. Otac koji na samrtnoj postelji pozove sinové i pokaze im kako se lako lomi jedan prut, pokazuje, u stvari, kako lako umire onaj ko ima samo jednog sina. A u času kada im pokazuje kako se snop pruča teško može skršiti - on pokazuje kako če za njega umiranje biti težak i naporan rad. Pokazuje kako je mučno umreti s mnogo dece za sobom, kada se njihove smrti rasplode, jer otac doživljava sve njihove agonije unapred. Dakle, koliko je više prutová u snopu, toliko si ugroženiji, a ne jači. A o ženskoj smrti i ženskom porodu sada da ne govorimo - ona je sasvim druge vršte, ne pripadá istome sóju kojem pripadajú muške smrti, pa su i njeni zakoni drugi... Tako otprilike izgleda ta tajná nad tajnama viděna odavde odakle mi šejtani, s nešto više iskustva sa smrču no što je s varna, ljudima slučaj, možemo da dokučimo. Misii na to, jer ti si lovac na snové i pružiče ti se, ako budeš pažljiv, prilika da se osvedočiš o svému tome. - Kako misliš? - upita Masudi. - Cilj tvoga lova je, kao što znaju čitači snová koji se po tom dubretu potucaju kao ti, da naideš na dva čoveka koji se uzajamno sanjaju. Usnuli uvek sanja javu budnog. Je li tako? Jeste. Zamisli sada da taj budni umire, jer nema surovije jave od smrti. Onaj koji sanja njegovu javu, sanja zapravo njegovu smrt, jer java drugog u tome je času njegovo umiranje. On, dakle, vidi kao na dlanu kako se umire, a sam neče umreti. Ali neče se ni probuditi više nikada, jer onog drugog, koji umire, neče više biti da sanja javu ovog živog, neče biti više sviloprelje koj a tka nit njegove jave. Dakle, taj koji sanja smrt budnog ne može se više probuditi i reči nam šta je video u snu i kako izgleda smrt gledana iz ličnog iskustva jednog samrtnika, mada ima neposredan uvid u takvo iskustvo. Zato ti, kao čitač snová, imaš moč da procitáš njegov san i da tamo nadeš i saznaš sve o smrti, da proveriš i dopuniš moje iskustvo i iskustvo moje vršte. Svak može da se bavi muzikom ili pisanjem rečnika. Ostavi to drugima, jer samo retki i izuzetni kao ti mogu da zavire u onu pukotinu izmedu dva pogleda u kojoj vláda smrt. Iskoristi svoj dar lovca na snové da nešto krupno uloviš. Ti se pitaš, gledaj šta češ narediti - zaključi svoju priču Jabir Ibn-Akšani navodeči reči svete knjige. Napolju, noč je prokrvarila. svitalo je. Pred karavan-sarajem čula se česma. Imala je Iulu u obliku muškoga uda od bronze s dva metalna jajeta obrasla u gvozdene malje i bila uglačana na vrhu koji se stavlja u usta. Masudi se napi i još jednom promeni zanat. Presta zauvek da piše svoj Hazarski rečnik i da hvata beleške za žitije svojega Jevrejina lutalice. Svoje hartije ispisane perom umakanim u kafu bacio bi zajedno sa zobnicom da mu nisu bile potrebne kao priručnik u lovu na istinu o smrti. Tako je nastavio hajku s novim ciljem i starom divljači. Bila je prva džuma ertesi u mesecu saferu i Masudi je mislio kao kad opadá lišče, misii su se jedna po jedna otkidale sa svojih peteljki i opadale; pratio ih je jedno vreme dok su se lelujale pred njime, a onda su padale na dno svoje jeseni zauvek. Isplatio je i raspustio svoje deŕlije i pevače, sedeo je sklopljenih očiju oslonjen ledima na stablo palminog drveta, čizme su mu pekle tabane i izmedu sebe i vetra osečao je samo leden i gorak znoj. Kuvano j aj e umakao je u taj znoj i tako ga solio. Nastupajuča subota bila je za njega veliká kao petak, i on je jasno osečao sve što ima da učini. Za Koena je znao da ide u Carigrad. Dalje ga, dakle, nije morao progoniti i loviti po stazama i bogazama tudih snová, po kojima su zapišavali, silovali i mrcvarili Masudija kao marvu. Važnije i teže pitanje bilo je kako Koena nači u Carigradu, gradu gradova. Ali, tamo neče ni morati da ga traži; nači če ga neko drugi za Masudija. Trebalo je nači onoga koga Koen sanja. A taj treči - ako se dobro razmisli -mogao je biti samo jedan jedini čovek. Onaj o kome je Masudi vec nešto naslučivao. Kao što miris lipovog meda u ružinom čaju smeta da se oseti pravi miris čaj a, tako i meni nešto preči - mislio je Masudi - da jasno sagledam i poj mim snové o Koenu kod ljudi oko mene. Tamo je još neko, neko treči ko smeta... A Masudi je odavno vec pretpostavljao da uz njega, koji se bavio arapskim izvorima o hazarskom soju, postoje negde na svetu bar još dvojica. Od njih se jedan kao Koen bavio hebrejskim izvorima o preobračenju Hazara, a onaj treči, za sada nepoznati - svakako hriščanskim izvorima o tom istom dogadaju. I sada je trebalo nači tog trečeg; nekog Grka, ili uopšte nekog hriščanina, učenog čoveka zainteresovanog za hazarske stvari. Taj če svakako biti onaj koga i sam Koen traži u Carigradu. Treba potražiti tog trečeg. I Masudi je odmah znao kako če to učiniti. Ali tada, kad je več hteo da krene, jer je sve bilo smišljeno, Masudi oseti daje opet upao u nečiji san, da lovi i nehotice. Samo, oko njega nije bilo ni ljudi ni životinja. Samo pesak, bezvodni prostor kao nebo prostran i iza njega grad gradova. A u snu su hučale mocne veliké vode, duboke do srca, slatke i smrtonosné, i Masudi ih je upamtio po tome što su njihova hučanja ulazila u sve pregibe njegovog turbana savijenog tako da ispi- suje jednu reč iz pete sure Bozije knjige. Masudiju bi jasno da godišnje doba nije isto na javi i u snu. I tako zaključi da sanja palma o koju je bio oslonjen. Sanjala je vodu. Ništa se više nije u snu dogodilo. Samo šum reke savijen vešto, kao neka prebela čalma... Ušao je u Carigrad po žezi krajem meseca šabana i na glavnoj pijaci ponudio jedan svitak Hazarskog rečnika na prodajů. Jedini koji se javio kao kupac bio je neki monah grčkog obreda po imenu Teoktist Nikoljski i taj ga je odveo svorn gospodaru. A ovaj je ne pitajuči za cenu kupio ponudeno i pitao ima li još. Po tome je Masudi zaključio da je na cilju, da je pred njime traženi treči deftedar, onaj koga sanja Koen i koji če mu biti mamac za Koena. Jer, Koen sigumo zbog ovoga dolazi u Carigrad. Bogati kupac hazarskog svitka iz Masudijeve zobnice bio je najamni diplomata u Carigradu, radio je za engleskog poslanika na Velikoj Porti i zvao se Avram Brankovič Bio je hríščanin, poreklom iz Erdelja, iz Vlaške, veoma ugledan i raskošno ode ven čo vek, krupan ko bunar. Kod njega se Masudi ponudio u službu i bio primljen za sobara. Pošto je Avram- -efendija rádio noču u svojoj knjižnici, a danju spavao, Masudi je ulučio priliku da več prvog jutra zaviri u Brankovičev san. U snu Avrama Brankoviča Koen je jahao naizmenično konja i kamilu, govorio španski i približavao se Carigradu. To je bilo prvi put da neko sanja Koena danju. Očigledno su Brankovič i Koen sanjali uzajamno i naizmenično jedan drugoga. Tako se krug zatvarao i počinjao je čas odluke. Dobro je - zaključi Masudi - kad vezeš kamilu do kraja je pomuzi, jer nikada ne znaš kome če sutra služiti! I počeo je da se raspituje o deci svoga gospodara. Doznao je da kod kuče u Erdelju Avram-efendija ima dva sina od kojih mladi pati od neke bolesti kose i da če umreti kada mu poslednja vlas otpadne s glave. A drugi sin Avramov nosio je več sablju. Zvao se Grgur Brankovič i u několiko mahova polazio je več u okršaje... To je bilo s ve i Masudiju je bilo dovoljno. Ostalo je stvar vremena i čekanja - mislio je i počeo vřeme trošiti na taj náčin što je naj pre počeo zabo-ravljati muziku, svoju prvu veštinu. Nije zaboravljao pesmu po pesmu, nego deo po deo tih pesama; najpre su mu se gubili najniži tonovi iz sečanja, kao plima peo se talas zaborava ka s ve višim i višim zvucima, i ščezavalo je potom meso pesama i na kraju ostao je u Masudiju samo njihov ritam poput nekog skeleta. Potom je počeo zaboravljati i svoj hazarski defter, reč po reč, i nije bio mnogo ražaloščen kada je jedné večeri neki Branko vičev sluga njegov rečnik bacio u vatru... Ali, tada se dogodilo nešto nepredvideno. Kao žunja -ptica koja ume da leti unatrag, od glave ka repu, Avram efendija je poslednje džume u mesecu ševalu napustio Carigrad. Ostavio je svoju diplomatsku službu i s celom svojom pratnjom i slugama otišao u rat na Dunav. Tamo su u mestu Kládovu 1689. po Isi pali na koňak u austiijskom logom princa Badenskog i Brankovič je stupio u njegovu službu. Masudi nije znao šta da misii i šta da čini, jer njegov je Jevrejin išao u Carigrad a ne u Kládo vo, i Masudijeva računica se više nije slagala. Sedeo je na obali Dunava i pažljivo slagao čalmu. I tada je čuo hučanje reke. Voda je bila duboko pod njime, ali je njen urlik prepoznao, taj urlik se savršeno slagao u prevoje njegove čalme koj ima je bila ispisana jedna reč iz pete sure Kurana. Bila je to ona ista voda koju je sanjala palma u pešku pred Carigradom pre několiko meseci i po tome Masudi je znao daje opet sve u redu i da če se njegov put doista završiti na Dunavu. Sedeo je i čitave dane u šancu prosipao kocke s jednim od Brankovičevih pisara. Taj pisar je besomučno gubio na kocki i nije se hteo odvojiti od igre, u nadi da če povratiti izgubljeno, ni kada turski topovi zasuše rovove. Masudi, pak, nikako nije hteo otiči, jer je Brankovič za njegovim ledima opet sanjao Koena. Koen je jahao kroz huku neke reke što teče kroz Brankovičev san i Masudi je znao da to huči onaj isti Dunav koji se mogao čuti i na javi. Tada ga vetar isprska blatom i on oseti da če se zbiti. Usred bacanja kocaka u njihov šanac úlete odred turskih vojnika noseči vonj na mokraču i dok su janičari ubij ali na sve straně Masudi je unezvereno tražio medu njima mladica s jednim sedim brkom. I ugledao ga. Masudi srete Koena onakvog istog kakvog ga je gonio po tudim snovima - rideg i těsna osmeha pod onim srebmim brkom, kako prosipa sitne korake za sobom prteči zobnicu preko ramena. U tom času vojnici isekoše pisara, probodoše kopljem Avrama Branko viča onako u snu i kretoše na Masudija. Spasao ga je Koen. Ugledavši Branko viča, Koen se stropošta na zemlju i oko njega se rasuše hartije iz zobnice. Masudi je odmah znao da je Koen zapao u najdublji san iz kojeg se neče više buditi. - Je ľ to pogibe tumač? - upita turski paša vojnike gotovo radosno, a Masudi mu reče na arapskom: - Ne, nego zaspa - i to Masudiju produži život za jedan dan. Jer, paša se začudi ovom odgovoru upita otkud Masudi to zna. A ovaj reče onako kako je govorio Jabir Ibn Akšani. To jest da je on, Masudi, onaj koji vezuje i dreši uzao tudih snovidenja, po zanatu lovac na snové, da je dovde pratio svog posrednika, neku vrstu mamca za lovinu, koji sada umire proboden kopljem, i zamoli da ga ostave živa do jutra, kako bi mogao pratiti Koenov san, jer Koen sada sanja Brankovičevu smrt. - Ostavite mu život dok se ovaj ne probudi - reče paša i vojnici natovariše Koena onako zaspalog Masudiju na leda i on pode za njima na tursku stranu noseči svoju ulovljenu divljač. Onako nošen, Koen je stvamo sanjao Brankoviča i Masudiju se učini da nosi dvojicu a ne jednoga. Mladič nad njime video je u snu Avrama-efendiju kao obično dok je ovaj budan, jer njegov san je još uvek bio Brankovičeva java. A ako je Brankovič ikada bio na javi, bio je to sada, ovako kopljem proboden jer u sinrti nema spavanja. I tu se za Masudija ostvarivala prilika o koj oj je govorio Jabir Ibn Akšani. Masudi je lovio Koenov san dok ovaj sanja Brankovičevu smrt kao što je dotle sanjao Brankovičev život. Tako i bi. Masudi provede taj dan i noc prateči Koenove snové kao neka sazvežda na nebu svojih čeljusti. I, kažu, vide Brankovičevu smrt kako je vide sam Branko vič. Od toga os vanu sedili trepavica i drhtavih ušij u i dobi ogromne nokte koji su zaudarali. Tako je brzo mislio o něčemu da nije rii primetio čoveka koji mu je sabljom presekao stmk jednim jedinim zamahom, te je s njega spao poj as ne razmotavši se. Za sabljom je ostao zmijast rez i razjapila se strašná vi-jugava posekotina, kao usta koja izrekoše neku nejasnú reč, urlik mesa. Vele da su taj strašní vijugavi zahvat sabljom oni koji su ga videli upamtili zauvek, a oni koji su ga upamtili vele da su ga posle prepoznali u knjizi Najlepší potpisi sabljom nekog Averkija Skile koji je pribrao i prikazao najčuvenije mačevalačke poteze. U njegovoj knjizi objavljenoj u Veneciji 1702.godine, taj rez nosio je naživ jedné od zvezda u sazveždu Ovna. Da li se ta strašná smrt isplatila Masudiju i šta je on poverio paši pre pogubljenja, niko ne zna. Da lije prešao Sirat-čupriju tanju od dlake i oštriju od sablje koja vodi preko pakla u raj, znaju samo oni koji više ne govore. Prema jednoj legendi, njegova muzika otišla je u raj, a Masudi u pakao s rečima: „Najviše bih voleo da nijednu pesmu nisam otpevao, pa bih s ostalim protuvama i bagrom u raj ušao! Muzika me je odvela u zabludu kada sam bio na domaku istine." Nad Masudijevim grobom šumi Dunav i stoji uklesan natpis: Sve što zaradih i naučih ode na zveket kašike o zube. MOKADASAAL SAFER * (IX, Xi XI vek) - hazarski sveštenik u jednom ženskom maňastiru. S nekim monahom iz drugog maňastira igrao je tokom svoga dugog života šah bez table i bez figura. Igrali su jedan potez godišnje na ogromnom prostoru izmedu Kaspijskog i Crnog mora, a životinje na koje bi naizmenično pustili sokola bile su im umesto figura. U obzir nije uzimano samo polje na kojem su životinje lovljene, nego i nadmorská visina Io vista. Mokadasa al Safer bio je jedan od najboljih lovaca snová medu Hazarima. Smatra se da je u svom rečniku snová uo-bličio jednu vlas kose Adama Ruhanija. (Upor. Masudi Jusuf). Njegov način molitve i poredak u manastim kojem je pripadao nagnali su ga da oplodi 10.000 devica monahinja. Poslednja medu njima, prema legendi, poslala mu je ključ svoje ložnice princeza Atehv Mali ženski ključ sa zlatnikom umesto drške. Taj ključ došao je glave Mokadasi al Saferu, jer je izazvao surevnjivost kagana. Umro je zatočen u kavezu okačenom nad vodom. MUAVIJA, dr ABU-KABIR (1930-1982) - arapski hebraist, profesor kairskog univerziteta. Bavio se uporednim izučavanjem religija Bliskog istoka. Studirao na univerzitetu u Jerusalimu, doktorirao u Sjedinjenim Američkim Državama s ternom „Hebrejská misao u Spaniji XI veka i učenje mutekalima". Bio je naočit čo vek, plečat da nije mogao laktom lakat dodirnuti, znao je napamet večinu pesama Jude Hale vij a i smatrao da se Hazarski rečnik, koji je izdao Daubmanus 1691. godine j oš uvek može nači na nekoj staroj polici. Da bi potkrepio ovo tvrdenje rekonstruisao je promet knjige u XVII veku i kasnije, načinio tačan popis svih uništenih primeraka i svih onih malobrojnih koji su puštěni u opticaj i zaključio da najmanje dva primerka ovog nestalog izdanja još uvek postoje. Nije nikada uspeo da im ude u trag, mada je okom mogao j aj e pojesti. Kada je objavio tri hiljaditu bibliografsku jedinicu u nevidenom radnom zamahu, izbio je Izraelsko-egipatski rat 1967. godine. Kao oficir egipatske vojske otišao je na ratište, bio ranjen i zarobljen. Vojne isprave svedoče o teškim povredama glave i tela od kojih je ostala trajna polna nemoc. Kada se vratio u zemlju glava mu je bila umotana zbunjenim osmesima što su se vukli za njime kao šal. U nekom hotelu zbacio je uniformu i prvi put u ogledalu od bakra video svoje ozlede. Mirisale su na izmet senice i shvatio je da nikada više neče moči da legne sa ženom. Mislio je polako se odevajuči: „Bio sam preko trideset godina kuvar i malo-pomalo gotovio i zgotovio ovo jelo koje sam postao; bio sam sam sebi pekar i těsto i umesio sam od sebe hleb kakav sam hteo, a sada se odjednom pojavio drugi kuvar sa svojim nožem i u tren oka od mene spravio sasvim drago i nepoznato jelo. Sada sam božija sestra - onaj koji ne postoji!" I nije se vratio porodici, u Kairo, nije nastavio svoj posao na Univerzitetu. Nastanio se u praznoj kuči svoga oca u Aleksandriji, živeo brzo i gledao kako se beli klobučiči vazduha ispod njegovih noktiju otimaju u svet kao vazdušni mehuriči što izleču iz ribljih škrga. Sahranjivao je kosu, nosio beduinske sandále koje ostavljaju otisak kopita, i jedné noci po kiši krupnoj kao volujske oči usnio svoj poslednji san. Taj san je zabeležio: Dve žene ugledaše kako preko stáze iz šipraga uz potok šmugnu mala veoma šarena životinjica svetlih boja, kao nabeljeno lice propeto na dve tanušne nožice, i uzviknuše: - Gle, to je (rekoše ime)! Ubili su joj nekoga ili srušili kuču. Uvek se prolepša i preobrazi od užasa. Treba joj sada dati neku knjigu i olovku ili pekmeza. Uzeče da čita i nešto da piše, ali po cveču, ne po hartiji... To je bio san dr Abu-Kabira Muavije. Sutra uveče sanjao ga je ponovo i opet nije upamtio ime životinjice, kao ni prvi put. A zatim je ponovo odsanjao sve svoje snové redom, ali unatrag. Najpre onaj prekjučerašnji, pa nakjučerašnji, pa otoičnji i tako dalje, ali brzo, dok mu se nisu navršili svi snovi prohujale godine za noc. Posle trideset sedám noci, bio je završio posao, stigao do najranijih detinjih snová, onih kojih se nije više mogao setiti na javi, i zaključio daje mulat Aslan, njegov sluga, koji je prljave sudové brisao bradom, srao samo dok pliva, a hleb mogao da seče bosim nogama, sličniji njemu sada no on sam sebi od pre trideset sedám godina. Tako je došao do poslednjeg sna. U nj ego vim nočima njegovo je vřeme kao hazarsko vřeme teklo od kraja ka početku života i isteklo. Otada nije vise sanjao ništa. Bio je čist. I spreman za jedan novi život. Tada je počeo svako veče da ide u Krčmu kod kučke. U Krčmi kod kučke naplačivana je samo stolica, ništa se nije točilo niti slúžilo od hrane, fukara je tu dolazila da popije i pojede što donese ili sedala za zajedničke stolové da se naspava. Krčma je bivala ponekad puna, a da nikog niko ne zna, bivalo je da sva usta rade, a niko ni reč ne izgovara. Nije bilo ni šanka ni kuhinje, ni ognja ni posluge, samo na ulazu onaj naplačuje stolicu. Muavija je sedao medu goste Krčme kod kučke, palio duvan i ponavljao jednu vežbu: nijednoj misiji nije dao da traje duže od dima odbijenog iz lule. Udisao je smrad i gledao kako ljudi oko njega zderu užeglo pečivo zváno poderane gače ili pekmez od bundeve s groždem, gledao kako pronose zalogaj e kroz gorki pogled, kako brišu maramom zube i kako košulje na njima pucaju kad se pokrenu u snu. Mislio je gledajuči ih kako je za svaki trenutak njegovog i njihovog vremena upotrebljen kao grada jedan pohabani trenutak prohujalih veková, prošlost je uzidana u to sadašnje vřeme i ono se sastoji od nje, jer drugog materijala nema. Ti neizbrojivi trenuci prošlosti unošeni kao kamen po několiko puta u razné gradevine tokom stoleča,mogli bi se raspoznati u našim današnjim časovima sasvim jasno, ako bismo na to obrátili pažnju, kao što danas raspoznajemo i puštamo u promet zlatnik iz vremena Vespazijana... Te misii nisu mu služile da olakša bilo šta od svoje muke. Olakšanje je dolazilo od tih ljudi, koji su od budúcnosti očekivali samo toliko da prevarí i druge, kao što je več njih prevarila. Ta svetina zabrinutih žvakača pomagala mu je da se snade u svom novom životu. Stišavalo ga je saznanje da maloko medu svim tim ljudima što smrde na isti náčin sve do Male Azije može biti nesrečniji od njega. Ali, pre svega, Krčma kod kučke sama po sebi bila je pravo mesto za Muaviju. Ona je sa svojim stoiovima uglačanim morskom solju, sa svojim fenjerima na riblje ulje, bila najmanje sedamdeset godina starija od vremena u kojem je radila i to je Muaviju stišavalo. Jer ništa što je bilo u vezi s njime samim i nj ego vim vremenom nije podnosio. A kako ga je u prošlosti opet sačekivala njegova struka, koje se isto tako gnušao kao i svoje sadašnjice, zavlačio se u neku poluprošlost, gde su opal i žad još polusestre i gde kukavica još broj i koliko če dana čo vek živeti, gde se još kuj u nože vi s dve tupe i vice... Pošto bi večerao govedih i kozjih ušijú, odlazio je u dávno neodbravljene odaje očeve kuče i tamo prevrtao do duboko u noc hrpu engleskih i francuskih novina izdavanih u Aleksandriji krajem XIX veka. Sedeči na petama i osečajuči kako kroz njega struji hranljivi mrak mesa, čitao je te novine sa žednim zanimanjem, jer nisu mogle imati nikakvu vezu s njime. Naročito su taj uslo v savršeno ispunjavali oglasi. Iz večeri u veče listao je te oglase dávno mitvih ljudi, ponude koje nemajú više smisla blistale su u prašini starijoj od njega. Nudena je na tim žutim stranicama francuska rakija protiv kostobolje i voda za muška i ženská usta, August Zigler iz Ugarske oglašavao je da u svoj oj specijalizovanoj prodavnici opřeme za bolnice, lekare i babice, ima sredstava protiv ukvare stomaka, čarape za žilave noge i stopala od gume za naduvavanje. Potomak nekog kalif e iz XVI veka nudio je na prodajů porodični dvorac od 1500 prostorija koji se nalazio na najlepšem mestu tuniské obale u moru, samo 20 metara ispod površine vode. Mogao se videti svaki dan za lepa vremena i južnog vetra zvanog ,,taram". Neimenovana stará gospoda nu bila je budilnik koji rasanjuje mirisom mže ili kravljeg izmeta; reklamirana je staklena kosa ili grivne koje gutaju ruku čim se stave. Hriščanska apoteka kod Svete trojice oglašavala je vodicu dr Lemana protiv pega, lišaja, rusa i zvernica, prašak za kamile, konje i ovce, koji otvara volju za jelo i otklanja ždrebečak, šugu i preterano iznurivanje stoke pri pojenju. Neki neimenovani kupac tražio je jednu jevrejsku dušu na otplatu, i to onu najnižeg reda koj a se zove nefeš. Ugledni arhitekta izlazio je s ponudom da prema zamisli naručioca sagradi veoma jeftino raskošan letnjikovac na nebu u dženetu, pri čemu bi ključevi vlasniku bili umčeni još za života čim izmiri račun i to ne graditelju nego kairskoj fiikari. Preporučivana su sredstva protiv čelavljenja u medenom mesecu, nuděna je na prodajů čarobna reč, koja se može pretvoriti po želji u guštera ili u mžu mesečarku, ili veoma povoljno stopa zemlje, s koje se može videti nočná duga svake treče džume u mesecu rebi-ul-akeru. Svaka žena čim se otrebi od čibuljica, pega i mladeža kao od buba, postaje lepa uz pomoč bělila engleske firme Roni & son. Porculanski príbor za zeleni čaj u oblilcu persijske kokoši s piličima mogao se nabaviti zajedno s čankom pod kojim je boravila jedno vřeme duša sedmog imama... Bezbroj imena, adresa več nepostoječih tvrtki, pro-davaca i radnji koje više odavno ne rade, šarenili su se po starim stranicama novina i dr Muavija je uronio u taj iščezli svet kao u neko novo spasonosno pokolenje nezainteresováno za njegove nedače i brige. Jedné večeri, 1971. godine, kada je osečao svaki zub u glavi kao zasebno slovo, dr Muavija je seo i odgovorio na jedan oglas iz 1896. Pažljivo je ispisao ime i adresu neke ulice za koju nije znao da li još postoji u Aleksandriji i poslao ponudu postom. Svake večeri otada odgovarao je na po jedan od oglasa s kraja XIX veka. Gomile njegovih pisama išle su u neizvesnost i jednoga jutra došao je prvi odgovor. Nepoznati je pisao da nema, doduše, više na prodajů oglašavani patent TuruL iz Francuske za domoprivredu, koji se u pismu dr Muavije pominje, ali je nudio na prodajů nešto drugo. I zbilja, ujutru su se u Muavijinoj kuči u vezi s oglasom pojavili jedna devojka i jedan papagáj i otpevali u duetu neku pesmu o nanulama. Potom je papagáj sam pevao na nekom Muaviji nepoznatom jeziku. Kada je Muavija upitao ko je od njih dvoje na prodajů, devojka je rekla da može da bira. Dr Muavija je zagledao devojku - bila je lepooka i imala sise kao dva jaja na oko. On se prenuo iz letargije, naredio Aslanu da isprazni jednu velikú odaju u potkrovlju, postavio u njoj obruč od stakla i kupio papagája. Potom je polako, kako su odgovori na njegova pisma stizali od ko zna kakvih naslednika negdašnjih davača oglasa, punio tu prostoriju. Tu se našlo mnogo nameštaja čud- nog oblika i neizvesne namere, ogromno kamilje sedlo, ženská haljina s praporcima umesto dugmadi, gvozdeni kavez u kojem se ljudi drže okačeni o tavanicu, dva ogledala od kojih je jedno pomalo kasnilo u odslikavanju njegovih pokreta a drugo bilo polupano, jedan starí rukopis s pesmom ispisanom nepoznatim pismom i na nepoznatom jeziku. Pesma je glasila: Zaludu fcigliefcmi farchalo od frecche Kadeu gniemu ti obarzani uecche Umifto tuoyogha, ca ifkah ya freto Obras moi ftobiegha od glietana glieto Uarcchiamti darouoy, ereni fnami ni Okade obarz tuoi za moife zamini. Godinu dana kasnije odaja u potkrovlju bila je puna i dr Muavija se zgranuo jednoga jutra kada je ušao u nju i shvatio da stvari koje je nabavio počinju da stvárajú nešto što ima smisla. Padalo je u oči da jedan deo nabavljenih stvari predstavlja opremu za nešto što je ličilo na bolnicu. Ali na neku drevnu, neobičnu bolnicu koja nije léčila na náčin kojim se danas leči. Muavijino lečilište bilo je opremljeno sedištima koja su imala čudne prořeze, klupama koje su imale alke da se oni koji sede mogu vezati, drvenim kacigama koje su nosile otvor samo za levo ili samo za desno oko, ili pak otvor za treče oko na temenu, i Muavija je te stvari izdvojio u zasebnu odaju. Pozvao je jednog kolegu s medicinskog fakulteta i pokazao mu je. To je bilo prvi put da se posle rata od 1967. video ponovo s nekrm od svojih prijatelja s univerziteta. Ovaj je zagledao stvari i rekao: -Jedno veče vratio se mrtvac sa groblja da večera sa svojom porodicom. Bio je glup kao i za života. Srnrt ga uopšte nije opametila... Ovo je prastará oprema za lečilište snová ili, tačnije, za oporavljanje vida koji se koristi u snu. Jer, u snu prema nekim verovanjima, mi ne koristimo isti vid kao na javi... Dr Muavija se nasmějao na ovaj zaključak 1 usred-sredio na ostatak stvari. One su ostale u pivoj velikoj odaji s papagájem, ali vezu medu tim stvarima bilo je téže ustanoviti nego u prostoriji sa spravama za predohranu od slepila u snu. Dugo je pokušavao da nade neki zajednički imenitelj s ve te starudije i naj zad se odlučio na postupak kojim se služio u vřeme svog prethodnog života naučnika. Odlučio se za računar. Pozvao je telefónom jednog od svojih negdašnjih saradnika iz Kaira, stručnjaka Voděni znak iz zbirke dr Abu-Kabira Muavije za račun verovatnoče, i zamolio ga da ubaci u računar imena svili predmeta koje mu je nabrojao u jednom pismu. Tri dana kasnije računar je izbacio rezultát i dr Muavija je dobio iz Kaira izveštaj. Sto se pesme tiče, o njoj je mašina znala samo toliko da je pisana nekim slovenskim jezikom na hartiji s vodenim znakom jagnjeta pod zastavom s trolisnom detelinom iz 1660. godine. Ostali predmeti, kao papagáj, kamilje sedlo s praporcima, osušena vočka u obliku šišarke nalik na ribu, kavez za ljude i drugi, imali su jedan jedini zajednički imenitelj. Naime, na osnovu oskudnih podataka kojima je računar bio nahranjen največim delom iz studija samog dr Muavije, izlazilo je da su sve te stvari pominjane u danas izgubljenom Hazarskom řečníku. Tako je dr Muavija bio ponovo tamo gde se našao odlazeči u rat. Otišao je još jednom u Krčmu kod kučke, zapalio lulu, osvmuo se oko sebe, ugasio je i vratio se u Kairo svom starom poslu na univerzitetu. Na stolu ga je čekala gomila pisama i poživa na naučné skupo ve i on je odabrao jedan od poživa i počeo da sprema saopštenje za naučni skup koji je u Carigradu októbra 1982. godine trebalo da se održi na ternu „Kultura crnomorskih obala u srednjem veku". Pročitao je ponovo Judu Hale vij aA, njegov spis o Hazarima, napisao saopštenje i otputovao misleči da se tamo može sresti s nekim ko če znati nešto više od njega o ha-zarskim stvarima. Onaj ko je ubio dr Muaviju u Carigradu rekao mu je upiruči revolver u njega: - Zini, da ti ne kvarim zube! Dr Muavija je zinuo i onaj ga je ubio. Tako je dobro nišanio da su zubi dr Muavije ostali celi. MUSTAJ-BEG SABLJAK (XVII vek) - jedan od turskih zapovednika u Trebinju. Savremenici kažu da se u Mustaj-Begu Sabljaku hrana nije držala i da je kao gugutka jeo i poganio istovremeno. U ratne pohode vodio je sobom dojilje da ga doje. Sa ženama se inače, kao ni s ljudima, nije mešao; mogao je da legne samo sa samrtnikom i njemu su u šator donosili kupljene, okúpané i nadodoljene žene, ljude i decu na samrti. Samo s njima je mogao zanočiti kao da se boji da oplodi čeljade koje če ostati u životu. Govorio je, uostalom, da pravi decu za onaj, a ne za ovaj svet. Nikada ne znam - vajkao se - za čiji raj ih pravim i za koji pakao. Odlutače medu jevrejske anděle ili medu hriščan-ske sotončiče i nikadih nečuvideti na onom svetu kad odem u dženet... Nekom dervišu objasnio je svoje naklonosti veoma jednostavno. Kada se smrt i ljubav, ovaj i onaj svet, postave tako blizu jedno uz drugo, dozná se i o jednom i o drugom mnogo. To je kao oni majmuni koji povremeno idu na onaj svet. Kada se vrate, svaki njihov ujed je čistá mudrost. Zar je čudno onda da neki ljudi daju takvim majmunima da im ugrizu ruku i potom čitaju iz ujedá istinu. Meni taj ujed nije potreban... Tako je Mustaj-beg Sabljak osimkonja, koje je voleo ali nije jahao, kupovao samrtnike koje nije voleo, ali ih je jahao. Nedaleko od mora beg je imao lepo konjsko groblje klesáno u mramoru, koje je održavao neki dubrovački Jevrejin po imenu Samuel Koen . Taj Jevrejin ostavio je belešku o prizoru koji se odigrao u Sabljak-pašinom táboru tokom pohoda u Vlašku. Jedan voj nik iz pašinog odreda bio je osumnjičen za neku grešku, koja se nije mogla pouzdano dokazati. On je jedini ostao u životu posle sukoba njegove jedinice s neprijateljem na obali Dunava. Prema tvrdenju zapovednika, vojnik je pobegao i tako spasao glavu prema tvrdenju vojnika, bili su napadnuti noču, svi su napadači bili potpuno goli i on se jedini branio do kraja i preživeo upravo zato što nije podlegao strahu. Doveli su ga Sabljaku da presudi je li kriv ili nevin. Vojniku je otcepljen rukáv, bio je přiveden paši, koji sve vreme sudenja nije progovorio ni reči, kao ni ostali učesnici ovog nemog isledivanja. Paša se naglo bacio na mladica kao zver, strahovito ga ujeo za mišicu i odmah se potpuno nezainteresováno okrenuo od nesrečnika, koji je bio smesta izveden iz šatora. Paša ga nije ni video kako valja, s njime nije progovorio ni reči, ali je sabrano žvakao komad odgriženoga mesa s napregnutim izrazom čoveka koji pokušava da se seti ukusa kakvog dávno kušanog jela ili da proceni vrednost piču. Potom je ispljunuo meso iz usta i na taj znak onoga napolju su posekli, jer ovim načinom njegova krivica šmátraná je dokázanom. Pošto sam krátko u pašinoj službi - zaključio je Koen svoju belešku - nisam video mnogo sudenja, ali znam da se u onom slučaju kad paša odgriženo meso proguta, tužba odmah povlači i čovek se pusta na slobodu kao nevin. Sabljak paša imao je krupno, nepravilno gradeno telo, kao da kožu nosi preko odeče, kao da izmedu kose i lobanje ima čalmu. ODLOMAK IZ BASRE - pod ovim nazivom sačuvan je u prepisu iz XVIII veka arapski tekst za koji se pretpostavlja da je biodeo jednog leksikografskog izdanja Joanesa Daubmanusa To izdanje pod nazivom Hazarski rečnik, bilo je objavljeno u Pruskoj 1691. godine i odmah uništeno, tako da se pomenuta pretpostavka ne može proveriti, a ne zna se tačno ni mesto na kojem se odlomak u rečniku mogao javljati. Odlomak glasi: Kao što vaša duša na dnu drži telo, tako Adam Ruhani, treči andeo, na dnu svoje duše drži svemir. Adam Ruhani, je sada 1689. godine od Ise, na silaznoj putanji i približava se preseku putanja Meseca i Sunca, paklu Ahrimana; otuda vas, lovce snová íř i čitače mašte koji ga sledite i pokušavate da sročite njegovo telo u obliku knjige, ne gonimo onako kako bismo mogli. Ali, kada on bude krajem XX veka od Ise na uzlaznoj putanji svog lutanja, njegova država sna približiče se Tvorcu i tada černo morati vas, koji delove Adamovog tela prepoznajete i skupljate po snovima ljudi i prikupljate na Zemlji knjigu njegovog tela, ubijati. Jer ne možemo dozvoliti da knjiga njegovog tela postane država. Ali, nemojte misliti da se samo nas několiko beznačajnih šejtana bavimo Adainom Ruhanijem. Vi čete u najboljem slučaju sklopití vrh njegovog prsta ili mládež na kuku. I mi smo tu da sprečimo uobličavanje vrhá njegovog prsta ili mladeža na kuku. A ostali šejtani se bave ostalima, koji medu ljudima sastavljaju njegove ostale udove. No ne budite u zablúdi. Naj veci deo njegovog nepregledno velikog tela, dŕžave vašeg sna, niko nikada od vas ljudi nije ni dotakao. Posao sricanja Adama Ruhanija tek je u začetku. Knjiga koj a treba da ovaploti njegovo telo na zemlji, još je samo u snovima ljudi. I to jednim delom u snovima umrlih, odakle se ne može izvaditi kao ni voda iz ugašenih bunara. PRSTOMET - izraz koji u muzici označava naj- podesniji raspored i redosled upotrebe prstiju pri svi- ranjii odredene melodije. Medu maloazijskim leutarima XVII veka naročito su bili na ceni prstometi Jusufa Masudija . C* ■v Sejtanov prstomet (u španskoj sredini preraden u XVIII veku za gitaru) „Sejtanov prstomet" je izraz koji označava veoma teško mesto. Postoji španska verzija „Sejtanovog prstometa" koju su upotrebljavali Mavri. Sačuvana je samo u preradenom obliku za gitam i na njoj se može videti da je osim deset prstiju koriščen i jedanaesti; - šejtan je prema legendi na tom mestu upotrebljavao i rep. Za „Sejtanov prstomet neki vele da je prvobitno značio nešto sasvim drugo - da je otkrivao red postupaka prilikom pravljenja zlata, ili red kojim treba saditi voče u vrtu da bi se imalo uvek svežih plodová od proleča do jeseni, a da je tek naknadno primenjivanjem na muziku přetvořen u prstomet i tako su u njemu jedne múdrosti sahranile i zaklonile druge, starije mudľosti. Njegova tajná dakle, može se prevoditi sa jednog na drugi jezik čovečijih čula, a pri tom ne gubi ništa od svoje delotvornosti. HAZARI - arapski Khazar, kineski K'osa, ime národa turskog porekla. Naziv dolaziod turskog cjazmak (lutati, seliti se) ili od quz (strana planine okrenuta severu, osoj). Sreta se i nazivAq-Khazar, štoznači beli Hazari. Oni su očigledno dobili ime da bi se razlikovali od crnih Hazara (Qara-Khazar) koje pominje Ištakhri. Od 552. godine Hazari su po svoj prilici pripadali západnom turskom carstvu i možda su učestvovali u pohodu pivog kagana zapadnih Turaka na persijsko utvrdenje Sul ili Darband. U šestom veku predeo severno od Kavkaza držali su Sabiri (jedno od dva veliká hunska plemena). Masudi-pisar medutim, u X veku kaže da su Turci Hazare zvali„Sabir". U svákom slučaju kad muslimanski izvori pominju Hazare, ne zna se da li se to uvek odnosi na isti národ. Citav národ, kako izgleda, imao je dvoj nika, kao i njegov vladár. Otuda se njegovo ime belih i crnih Hazara može shvatiti na drugi način: pošto hazar na arapskom znáči bela i crna ptica, može sepretpostaviti da beli Hazari predstavljaju dane, a crni Hazari noči. U svákom slučaju, u početku svoje upamčene istorije Hazari su pobedili jedno močno pleme sa severa, koje se zvalo W-n-nd-r i pominje se u spisu Huda al lam (Predell sveta). Ime tog plemena odgovara imenu Onogundur kako su Grci nazivali Bugare. Tako bi prvi hazarski sukobi u prikavkazju bili sa Bugarima i s Arapima. Prema islamskim izvorima, prvi arapsko-hazarski rat izbio je na Kavkazu 642. godine. Tokom sukoba kod Balandžara 653. poginuo je arapski vojsko voda i tako se rat završio. Kako beleži Masudi pisar prestonica koja je najpre bila Balandžaru premeštena je potom u Samandar i najzad u Atili ili Itil. Drugi arapsko-hazarski rat počeo je 772. ili nešto ranije i završio se 773. godine porazom Hazara. To je bilo u vřeme Muhameda Marvana i kagan je u to vřeme ispovedao islam. Hazarska država zauzimala je donji tok Volge i Dona, uključujuči Sarkil i Atil kako svedoči mapa arapskog geografa Idrisija. Ištakhri govori o karavanskom putu iz Hazarije u Korezmu, a pominje se i „kraljevski put" od Korezme za Volgu. Islamski izvori smatraju Hazare veoma veštim poljo-privrednicima i ribarima. Ima jedna dolina u njihovoj zemlji gde se zimi skupi mnogo vode, te od nje biva jezero. Tu ga je ribu koja se toliko ugoji da je peku baz masnoče, na njenom sopstvenom ulju. Posle toga, pošto se u proleče voda isuši, u toj dolini seju žito, koje, nadubreno ribljim gnojivom, dobro uspeva, te na istom mestu dobijaju u istoj godini jednu žetvu ribe i jednu pšenice. Toliko su dovitljivi da im na drveču rode ostrige. Oni saviju grane drveča koje je na obali mora, kamenjem ih přič vršte za dno i kroz dve godine toliko se ostriga (kamenica) uhvati za grane da treče godine oslobadaju drveče, grane se podignu i iznesu iz vode silan rod školjki izvrsnog ukusa. Kroz hazarsko carstvo teče reka koj a ima dva imena, jer jedan tok reke u istom koritu ide s istoka na západ, a drugi sa zapadá na istok. Imena te reke su imena dve hazarske kalendarske godine. Jer Hazari smatraju da se tokom četiri godišnja doba uvek smenjuju dve, a ne jedna godina, pri čemu jedna teče u suprotnom smeru od druge (kao i njihova glavna reka). Obe pri tom mešaju dane i godišnja doba kao karte, pa se otuda mešaju zimski s prolečnim i letnji s jesenjim danima. I ne samo to: jedna od dve hazarske godine teče iz budúcnosti ka prošlosti, a druga iz prošlosti u budučnost. Hazari u jedan štap urezuju sve važnije dogadaje u svom životu, a ti zapisi su u vidu životinja koje označavaju stanja i raspoloženja, a ne dogadaje. U obliku životinje koja se naj češče javi na štapu grade grob sopstveniku štapa. Otuda su grobovi na njihovim grobljima podeljeni u grupe prema tome da li oblikuju tigra, pticu, kamilu, risa ili ribu, jaje ili kozu. Hazari veruju da u najdubljoj pomrčini Kaspijskog mora jedna riba bez očiju otkucava kao sat jedino tačno vřeme svemira. U početku, prema hazarskim predanjima, sve stvořeno, prošlost i budučnost, sva zbivanja i stvari plivali su istopljeni u plamenoj reci vremena, biča ranija i potonjaizmešana kao sapun s vodom. Svaka živa tvar, na užas drugih, mogla je u to vřeme sazdati svaku drugu i tek im je hazarski bog soli ograničio samovolju i dosudio bičima da samo sebi sličná radaju. On je razdvojio prošlost od budúcnosti, postavio svoj presto u sadašnjicu, on seta po sutrašnjosti i nadleče prošlost nadgledajuči je. On sam iz sebe stvára vaskoliki svet, ali ga i proždire i preživa sve što je staro da bi svet opet natrag izbljuvao podmladen. Sudbine svih ljudskih sojeva, knjiga národa upisana je u svemiru, gde svaka zvezda predstavlja Gnezdo i več uobličen život jednog jezika ili národa. Tako je vaseljena vidljiva i sažeta věčnost u kojoj trepere sudbine ljudskih sojeva, kao zvezde. Hazari umeju da čitaju boje kao da su muzički zapisi, ili slova, ili brojevi. Kada udu u džamiju ili hriščansku bogomolju, Hazari čim vide zidne slike sriču, čitaju ili pevaju sadržaj slika, ikona ili več drugog što je naslikano, što pokazuje da su stari slikari znali ovu veštinu tajnu i nepriznatu. Kada god se jevrejski uticaj u hazarskom carstvu pojača, Hazari se udaljuju od slika i zaboravljaju ovu veštinu, ali ona je naj više strádala u vřeme borbi protiv ikona u Carigradu i više se nije oporavila. Hazari budučnost zamišljaju u prostoru, a nikada u vremenu. Njihove bogomolje načinjene su po strogo i unapred odredenom rasporedu i kada se povezu daj u sliku Adama Ruhanija, trečeg anděla, simbola hazarske princeze i njene sekte sveštenika. Ličnost iz jednog sna seli se kod Hazara u druge snové i Hazari mogu da je prate iz sela u selo. Postoje sveštenici iz sekte pomenute princeze Ateh koji putujú za tim ličnostima iz sna u san i pišu njihova žitija, kao žitija svetaca ili proroka spodvizima i opšimim opisima smrti. Te lovce snová ne voli hazarski kagan, ali im ne može nauditi. Lovci na snové nose uvek sobom list neke biljke koju tajno negujú i zovu je ,,ku" . Kada se takav list stavi na poderotinu jedra ili na ranu, sve se to kipi i zaceljuje u tren oka kao samo od sebe. Ustroj stvo hazarske dŕžave veoma je složeno, a njeni podanici dele se na one rodené ispod vetra (to su Hazari) i ostale, koji su rodeni iznad vetra, to jest dolaze u zemlju s raznih strana, kao Grci, Jevreji, Saraceni ili Rusi. U carstvu su najbrojniji Hazari, svi ostali su u sasvim malim grupama. Administrativna podela carstva, medutim, ide za tim da ovo ne pada u oči. Država je podeljena na okruge, ali su ovi tamo gde ima hebrejskog, grčkog ili arapskog življa nazváni po ovima, dok je največi deo hazarske dŕžave, na kojem žive samo Hazari, izdeljen na několiko okruga pod različitim imenima. To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali su ime i mesto u državi dobili na druge načine. Na severu je, na primer, izmišljen ceo jedan nov národ koji se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije naziva. S obzirom na sve okolnosti i nepovoljan položaj Hazara u carstvu, mnogi Hazari se doista odriču svog porekla i jezika, svoje vere i običaja i kriju ko su, predstavljaju se kao Grci ili Arapi i šmátrajú da če tako bolje proči. Na západu hazarske dŕžave je nešto Grka i Jevreja koji su došli iz romejskog (vizantijskog) carstva. Medu njima, Jevreja ima u jednom okrugu (posle njihovog progona iz grčke carevine) više no ostalih, ali je takav slučaj samo u tom okrugu. Slično je s hríščanima u jednom drugom okrugu gde Hazare zovu nehriščan- skim ži vijem. Medutim, odnos izmedu svih Hazara u državi i grčkih i jevrejskih doseljenika je takav daje ovih druglh jedna petina od onih pivih, ali se ta činjenica gubi, jer se odnosi snaga i popisi življa ne izvode na osnovu ukupnog stanja nego samo po okruzima. Predstavnici ovih okruga na dvoru nisu zastupljeni u srazmeri sa brojem duša koje zastupaju nego prema broju okruga, što znači da je na dvoru uvek najviše onih koji nisu Hazari, a u državi je obmuto. Napredovanje u službi u takvim prilikama i pri takvom odnosu snaga uslovljeno je slepim pokoravanjem nehazarskim predstavnicima. Več samo izbegavanje imena Hazar ovde znači preporuku i omogučava da se na dvoru načini prvi korak. Ostali koraci su uslovljeni žestokim prethodnim napadima na Hazare i podredivanjem njihove koristi koristima Grka, Jevreja, Turkmena, Arapa ili Gota, kako ovde nazivaju Sloveně. Zašto je to tako teško je reči. Jedan arapski hroničar iz IX veka beleži: „Neki moj vršnjak Hazar rekao mi je nedávno neobičnu rečenicu: Do nas Hazara dopire samo jedan deo budúcnosti, onaj najtvrdi i najneprobojniji, najteži za savladivanje, tako da se kroz nju probijamo postrance kao kroz jak vetar, ili kao razlivena bara neosetno se šire i plave nam noge ostaci i otpaci budúcnosti več ubúdali i izandali. Tako do nas dopire ili onaj najnemilosrdniji deo budúcnosti ili od upotrebe več izlizana i izgažena budučnost, i mi ne známo kome u opštoj raspodeli i grabeži budúcnosti dolazi onaj njen lepši i nesažvakani deo... " Ovakve reči mogu se razumeti ako se ima u vidu da kagan ne pusta mladú generaciju na vlast pre no što napuni 55 godina života, ali to važi samo za Hazare. Ostali napredujú brže, jer kagan, koji je i sam Hazar, smatra da mu oni drugi ne mogu biti opasni zato što ih je malo. Cinovi u hazarskoj administraciji prema najnovijim odredbama dvora smanjuju se, a ne rastu, čim ih napusti onaj ko ih je ranije držao, dakle neki kaganov vršnjak ili stranac. Tako kada kroz koju godinu novo pokolenje Hazara od 55 godina stigne na red za državna zvanja, ova če zvanja več sva biti ili podeljena drugima, ili če toliko izgubiti značaj da ih neče biti vredno ni uzimati. Postoji takvo mesto u Itilu, hazarskoj prestonici, gde dvojica (možda isasvim nepoznatih ljudi) kad se mimoidu nadalje preuzimaju uzajamno svaki ime i sudbinu onog dnigog, i nastavljaju život u zamenjenim ulogama, kao da su proměnili kape. Medu onima koji čekaju na tom mestu u redu da zámene svoju sudbinu s nekim drugim, bilo kim, najviše je uvek Hazara. U ratnoj prestonici koj a je u središtu hazarskim življem najgušče naseljenog dela zemlje, nagrade i odlikovanja se dele na podjednake delo ve medu sve stáno vnike i uvek se pazi da podjednak broj odličja pripadne i Grcima i Gotima i Arapima i Jevrejima, koji žive u hazarskom carstvu. Slično je i s Rusima i drugima, pa i sa samim Hazarima koji odlikovanja i novčane iznose koji ih prate dele s ostalima na ravne časti, iako su mnogobrojniji. Ali u središtima južnih provincija, gde ima Grka, ili zapadnih, gde su se naselili Jevreji, ili onih na istoku, gde ima Persijanaca, Saracena i drugih, odlikovanja se dodeljuju samo predstavnicima tih národa, a Hazarima ne, jer se ove provincije ili okruzi šmátrajú nehazarskim, mada u njima njih ima koliko i ostalih. Tako Hazari u svom delu državě dele pogaču sa svima, a u ostalim delovima niko im ne daje ni mrve. Hazari, inače, nose naj veci teret vojnih obaveza kao najbrojniji, ali su zapovednici iz ostalih národa podjednako. Vojnicima se govori da su na svetu samo zaračeni u ravnoteži i skladu, sve ostalo nije vredno pažnje. Tako su Hazari zaduženi za održavanje dŕžave i celine, oni su dužni da štite carstvo i da se za njega bore dok, prirodno, ostali - Jevreji, Arapi, Grci, Goti i Persijanci nastanjeni u Hazariji vuku svak na svoju stranu, ka svojim maticama. U vreme ratnih opasnosti, iz pojmljivih razloga opisani odnosi u carstvu se menjaju. Tada se Hazarima daju veče slobode, gleda im se kroz prste, obnavljaju se sečanja na njihove slávne pobede uprošlosti, jer oni su dobrí vojnici, kopije i sablju mogu hitnuti i nogom, seku s dve ruke odjednom i nikada nisu ni dešnjaci ni levaci, nego su im obe ruke od detinjstva podjednako uvežbane za rat. Svi ostali, čim dode do rata, priključuju se svojim matičnim zemljama. Grci pale zajedno s romejskim trupama i traže enozis, spajanje s hriščanskom maticom, Arapi prelaze na stranu našeg kalife i njegove flote, Persijanci traže nesunečene. Posle svakog rata, pak, sve se o vo brzo zaboravlja, činovi koje su stráni narodi dobili pod vlašču neprijatelja priznajú im se u hazarskoj vojsci, a Hazari opet skliznu do bojenog hleba. Bojeni hleb je znak hazarskog položaja u hazarskoj državi. Hazari ga proizvode, jer su žitorodni delo vi dŕžave nastanjeni čistim hazarskim stanovništvom. Glavni krajevi uz planinski masiv Kavkaza jedu bojeni hleb, koji se prodaje budzašto. Nebojeni hleb, koji takode proizvode Hazari, plača se zlatom. Hazari, medutim, smejú da kupujú samo taj skúpi, nebojeni hleb. Ukoliko neko od Hazara načini prekršaj i kupi jeftiniji, bojeni hleb, što je njima strogo zabranjeno, to se čak i po izmetu može utvrditi. Postoje posebne carinske službe koje povremeno proveravaju hazarske nužnike i kažnjavaju prestupnike. HAZARSKA POLEMIKA v- Dimaski beleži da je u toku polemike, od koje je zavisilo koj oj če se veroispo věsti prikloniti Hazari, vládalo veliko uznemirenje u zemlji. Za vřeme razgovora vodenih u raskošnom dvoru hazarskog kagana v, hazarska zemlja počela je da hoda. Sva je bila u pokretu. Niko nikoga nije mogao dvaput nači na istom mestu. Jedan svedok video je gomilu ljudi kako nose kamenje i pitaju: gde da ga spustimo? To je bilo granično kamenje hazarskog carstva , medaši njihovih granica. Jer princeza Ateh »je naredila da se kameni-medaši nose i da budu u vazduhu, a ne na zemlji, dokle god se ne odluči šta če se dogoditi s hazarskom verom. Godina u koj oj se ova stvar odlučivala nije utvrdena, ali AI Bekri G upozorava da su Hazari pre drugih vera prihvatili islam, i to 737. godine po Isi. Pitanje da li su prevodenje u islam i polemika pali istodobno, druga je stvar. Očigledno, nisu. Tako se godina polemike ne zna. Njena suština, medutim, sasvim je jasna. Pošto je bio izložen broj nim pritiscima da se prikloni jednoj od tri veroispovesti - islamu, hriščanstvu ili judaizmu, kagan je zatražio tri učena čoveka - jednog Jevrejina izmedu onih što su proterani iz Kalifata, jednog grčkog teologa s univerziteta u Carigradu i jednog od arapskih tumača Kurana. Ovaj treči zvao se Farabi Ibn-Kora G i u polemiku se uključio poslednji, jer su mu činjene smetnje pri dolasku. Stoga su najpre u razgovor stupili hriščanski i hebrejski predstavnik i Grk je počeo da s ve više pridobija kagana za svoje názore. Corbastih očiju i pegave kose on je sedeo za dvorskom trpezom i govorio: - Na buretu najvažnija je rupa, u krčagu ono što nije krčag, u duši ono što nije čovek, u glavi ono što nije glava, a to če reci reč... Slušajte, dakle, koji se ne hranite tišinom. Mi Grci, dajuči varn krst, nečemo kao Saraceni ili Jevreji uzeti vašu reč u zalogu. Mi ne tražimo da primite s krstom i naš grčki jezik. Naprotiv, zadržite svoj hazarski. Ali, pažite, to se neče desiti ako budete primili judaizam ili Muhamedov zákon. S njihovom Iverom moračete primiti i njihov jezik. Na o ve řeči kagan je bio spreman da prihvati názore Grka, kada se u polemiku umešala princeza Ateh. Ona je řekla: Cula sam od nekog prodavca pticada u jednom gradu na Kaspijskoj obali žive dva umetnika velikog glasa - otac i sin. Otac je slikar - rekao mi je trgovac-i poznačeš ga po najplavljoj od svih plavih boja koje si ikad viděla. Sin je pesnik i njegove pesme poznačeš po tome što če ti se učiniti da si ih več čula, ali ne od čoveka nego od neke biljke ili životinje... Stavila sam putno prstenje na ruke i pošla na kaspijsku obalu. U gradu koji mi je pomenut raspitala sam se i našla umetnike o koj ima je bilo řeči. Odmah sam ih poznala po uputstvima prodavca ptica: otac je slikao božanstvene slike, a sin pisao divné pesme na někom lepom i meni potpuno nepoznatom jeziku. Dopali su mi se, ali sam se i ja svidela njima i upitali su me: koga češ izabrati od nas dvojice? Izabrala sam sina - rekoh im - jer njemu nije potreban prevodilac. Grk se, medutim, nije dao voditi za mindušu, i pri-metio je da srno mi, ljudi, lepi jer srno načinjeni od dva hroma, a žene pak vide, jer su sastavljene od dve čorave. Kao primer naveo je sledeči dogadaj iz svoga života: Kao mlad čovek zagledao sam se u neku devojku. Nije me primečivala, ali ja sam bio uporan i jedné večeri sam Sofiji (ona se tako zvala) govorio o svojoj Ijubavi tako žarko da me je zagrlila i na svom obrazu osetio sam njene suze. Po ukusu tih suza odmah sam poznao da je slepá, ali to meni nije smetalo. Ostali srno zajedno zagrljeni kad se iz obližnje šume začuo topot konja. - Je li beo tajkonj, čiji se topot čuje kroz naše poljupce? -upitala me je. - Ne známo i nečemo znati - uzvratio sam - dok ne izade iz šume. - Ti ništa nisi shvatio - reče Sofija i utom iz šume izade beo konj. - Jesam, sve sam shvatio - uzvratih i upitah je kakve su boje moje oči. - Zelene - reče ona. Pogledajte, ja imam plave oči... Kagana je ova priča grčkog predstavnika pokolebala i on se bio gotovo priklonio hriščanskom Bogu. Oseti vši to, princeza Ateh je řešila da napusti dvoranu i pre odlaska řekla je obracajúci se kaganu: Moj gospodar me je jutros pitao da li je u mom srcu isto što i u njegovom. Imala sam tada duge nokte sa srebrnim naprscima što zvižde i pušila sam nargile koje pravé zelene kolutove. Na gospodarevo pitanje odgovorila sam: ne! - i lula mi je ispala iz usta. Gospodar je otišao tužan, jer nije znao da sam mislila gledajuči za njime: Isto bi ispalo i da sam řekla: da! Na o ve reči kagan se trgao, shvatio da je Grk doduše obuven u andeoski glas, ali daje istina na drugoj stráni. I dao je najzad reč kalifinom čoveku, Farabi Ibn-Kori. Zamolio ga je da mu protumači pre svega san koji je usnio jedné od prethodmh noci. U tom snu došao mu je andeo s pomkom da su njegove namere drage Bogu, ali da njegova dela nisu. Tada je Farabi Ibn-Kora upitao kagana: Da li je u tvom snu bio andeo poznanja ili andeo otkrovenja? Da li se pojavio u vidu stabla jabuke ili drugačije? Kada je kagan rekao da nije bio ni jedan ni drugi, Ibn-Kora je dodao: - Naravno da nije bio ni jedan ni drugi, jer je bio treči. Taj treči se zove Adam Ruhani i ti i tvoji sveštenici pokušavate da se uzdignete do njega. To su vaše namere i one su dobre. Ali vi to pokušavate da ostvarite tako što Adama shvatate kao knjigu koju ispisuju vaši snovi i lovci na snove. To su vaša dela i ona su pogrešna, a vi ih činite stvárajúci svoju knjigu u nedostatku Bozije knjige. Postoje Bozija knjiga data nama, prihvatite je od nas i podelite je s nama, odbacujuči svoju... Na te reči kagan je zagrlio Farabija Ibn-Kom i time je sve bilo zaključeno. Primio je islam, izuo se, pomolio Alahu i dao da se spali njegovo ime nadenuto mu prema hazarskom običaju pre rodenja. v Zuta knjiga hebrejskí izvori o hazarskom pitanju ATEH v (VIII vek) - ime hazarske princeze koja je živela u vrenie judaizacije Hazara v. Daubmanus $ prilaže hebrejskú verziju njenog imena sa značenjima slova imena Aťh: Prema slovima izvedeni su i zaključci o osobinama hazarske princeze. Aleph prvo slovo njenog imena označava Vrhunsku krunu, mudrost, dakle pogled nagore i pogled nadole, kao kod májke prema detetu. Zato Ateh nije morala da kuša seme svog ljubavnika da bi znala hoče li imati muški ili ženski porod. Jer, u tajni múdrosti učestvuje sve što je gore i dole, ona je neizračunljiva. Alef je početak, ono obuhvata sva druga slova i početak manifestacije sedam dana u sedmici. Teth je deveto slovo jevrejske azbuke i ima za brojnu vrednost „obično 9" U knjizi Temunah Teth označava Sabat, što znači da je u znaku planete Saturna i božanskoga predaha; ono, dakle, znači i nevestu, ukoliko je Subota nevesta, proizilazi iz rečenice u Jesch. XIV, 23; u vezi je s čiščenjem metlom, što ima zna-čenje razaranja i gubljenje bezbožnosti, a obeležava i snagu. Princeza Ateh je pomogla hebrejskom predstavniku u poznatoj hazarskoj polemici , a nosila je o pojasu zakačenu lobanju svog ljubavnika Mokadase al Safera , hranila je i pojila ljutom zemljom i slanom vodom i sadila joj u očne duplje različak da bi ovaj mogao videti plave boje na onom svetu. He je četvrto slovo Božijeg imena. Simboliše ruku, moč. snažan zamah, surovost (leva ruka) i milosrde (desna), lozu čardakliju koj a je podignuta sa zemlje i okačena prema nebu. Princeza Ateh bila je veoma rečita za vřeme hazarske polemike. Řekla je: - Misii su vejale s neba na mene kao sneg. Jedva sam se posle ugrejala i vrátila u život... Princeza Ateh je pomogla Isaku Sangariju hebrejskom učesniku u hazarskoj polemici na taj náčin što je svojim razlozima osujetila arapskog učesnika, te se hazarski kagan opredelio za jevrejsku veru. Prema nekrm mišljenjima, Ateh je pisala pesme i one su očuvane u "hazarskim khiigama" koie je koristio Juda Hale vi , hebrejski hroničar hazarske polemike. Prema dnigim izvorima, Ateh je prva i s as ta vila rečnik ili enciklopediju Hazara s opširnim obaveštenjima o nji- hovoj istoriji, verí, čitačima snová . Sve je to bilo sroceno u ciklusu pesama poredanih azbučnim redom, pa je tu i polemika na dvoru hazarskog vladára bila opisana u pesničkom obliku. Upitana ko če pobediti u polemici princeza Ateh je řekla: „Kada se sukobe dva ratnika, pobeduje onaj koji če duže lečiti svoje rane." Kao oko kvasca rastao je potom Hazarski rečnik oko princezine zbirke za koju jedan izvor kaže da se zvala O starostima reči. Ako bi sve to bilo tačno, princeza Ateh bila bi pivi pisac ove knjige, njen pratvorac. Samo, u tom prvobitnom rečniku na hazarskom jeziku nisu još postojala današnja tri i to je još bio jedan rečnik i jedan jezik. Od tog pivobitnog rečnika do ovog danas doprlo je veoma malo, koliko od tuge jednog psa, koju prenose deca podražavajuči lavež, drugom psu. Pošto je kagan primio molitveni ogrtač i Toru zaslugom princeze Ateh, ostali učesnici u polemici bili su ogorčeni. Zato je islamski démon kaznio princezu Ateh da zaboravi svoj hazarski jezik i sve svoje pesme. Cak i ime svog Ijubavnika i jedino joj je u sečanju ostalo ime jednog voča u obliku ribe. Pre no što se to desilo, predosečajuči opasnost princeza Ateh je naredila da se prikúpi veliki broj papagája vičnih ljudskom govoru. Za svaku reč Hazarskog rečníka bio je tako donet u dvor po jedan papagáj i svaki je bio naučen jednoj odrednici i znao je u svako doba napamet stihove koji se odnose na tu reč. Naravno, stihovi su bili na hazarskom jeziku i papagáj i su ih na tom jeziku i recitovali. Kada je došlo do napuštanja hazarske vere, hazarski jezik počeo je naglo da iščezava i Ateh je tada pustila na slobodu sve papagáje vične hazarskom rečniku. Rekla je: - Idite i naučite druge ptice svojim pesmama, jer ovde ih uskoro niko neče znati... Ptice su se razletele po šumama crnomorskih obala. Tamo su druge papagáje učile svojim pesmama, ti drugi su učili treče i tako su u jednom trenutku samo papagáj i znali ove pesme i govorili hazarski jezik. U XVII veku na obalama Cmog mora uhvačen je jedan papagáj vičan da recituje několiko pesama na nekom nerazumljivom jeziku, za koji je njegov vlasnik, neki carigradski diplomata po imenu Avram Brankovič tvrdio da je hazarski. Naredio je da jedan od pisára stalno beleži sve što papagáj izrekne u nadi da če doči do „papagájskih pesama", u stvari do poezije princeze Ateh. Cini se da su tim putem papagáj ske pesme došle do Daubmanusovog izdanja Hazarskog rečníka. Treba reči da je princeza Ateh bila zaštitnica najmočnije sekte hazarskih sveštenika, takozvanih lovaca ili čitača snová. Njena enciklopedija nije bila ništa drugo do pokúšaj da se na jednom mestu sabeni zapisi koje su lovci snová vekovima skupljali beležeči svoja iskustva. I njen ljubavnik bio je pripadnik iste sekte, jedan od najčuvenijih medu njima, iako je bio mlad i imao prve oči. Jedna pesma princeze Ateh posvěcena je o voj sekti prvosveštenika: Kad uveče usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozomicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu učimo. Ponekad, ne naučimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje reči i korake za taj put. A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi našu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u času kada budem dobro uvežbana, jer niko. nije svih sedám dana u nedelii ni mudar ni lep. Postoji takode jedno predanje da su jevrejski predstavnici na hazarskom dvoru spasli princezu Ateh od gneva arapskog i grčkog misionára tako što su izdejstvovali da se umesto nje kázni njen ljubavnik i hazarski prvosveštenik sekte lovaca snová. Ona je pristala i on je prognan i zatvoren u kavez koji visi iznad vode. Medutim, ni to je nije spaslo kazne. VERIDBENI UGOVOR SAMUELA KOENA I LI-DISIJE SARUK (XVII vek) - U dubrovačkom arhivu, u dosijeu tamošnjeg Sefarda Samuela Koena*, čuva se veridbeni ugovor koji glasi: „Pod dobrim znamenjem i u blagosloven čas sklopi se veridba izmedu Samuela Koena i gospodice Lidisije, kčeri poštenog starca gospodina Seloma Samka, počivao u raju, žitelja iz grada Soluna, i to pod uslovima kako sledi. Prvo: mati devojčina, gospoda Siti, neka je blagoslovena medu ženama, daje kao miraz kčeri joj Lidisiji pomenutoj gore, jedan španski dušek prema svojim mogučnostima i dostojanstvu, kao i devojačku oděvnu opremu. Drugo: vřeme svadbe da bude od danas za dve godine i polovinu. Ugovoreno je medu stranama. da ako pomenuti više gospodin Samuel ne dode iz bilo koj eg razloga u naznačenom roku da se oženi Lidisijom, pa bilo to po njegovoj želji ili zbog više sile, od sada se smatraju kao nepovratni po zákonu 1 právu svi nakiti i predmeti koje je verenik dao verenici, protiv čega verenik nema nikakvo pravo na prigovor i negodovanje. A poimenice to su sledeče stvari: grivne, koje su joj na rukama, derdani, prstenje, kapa, čarape i nazuvci, ukupno 24 na broju. Sve to izlazi na sumu od dve hiljade i dvesta akči i sve je to konačan dar pomenutoj devojci, ako on ne dode da se oženi njome u ugovoreno vřeme. Osim toga, spomenuti više gospodin Samuel Koen obavezan je i teškom zakletvom, kao svi koji se kunu pod pretnjom odlučenja, da ne obraci nijednu dragu ženu na svetu i da ne ulazi u brak s njom, sem s verenicom si Lidisijom. Sve je to učinjeno i utvrdeno prema svim zakonskim pravilima i gospodin Samuel dade odgovarajuču zakletvu danas, u ponedeljak, u prvoluniju meseca ševata 5442 godine i svěje věčno i věrno zajemčeno. Avram Hadida, Selomo Adroke i Josef Bahar Izrael Alevi, sudije." Na poledini ove isprave zapisano je rukom nekog od dubrovačkih doušnika několiko napomena o Koenu. Jedna napomena beleži daje Koen dne 2. marta 1680. u razgovoru na Stradunu ispričao sledeču stvar: Hazari su na neke brodové svoje flote umesto jedara kačili ribarske mreže. I ti brodovi su plovili kao i ostali. Kada je jedan Grk upitao hazarske sveštenike kako to postižu, neki Jevrejin, koji je prisustvovao razgovoru, odgovorio je umesto upitanih: - Jednostavno, umesto vetra hvataju u te mreže nešto drugo. Druga beleška dubrovačkog uhode odnosi se na plem-kinju Efrosiniju Lukarevic«. U maju iste godine Samuel Koen sreo je u Lučaricama gospodu Efrosiniju i upitao je sledeče: - Jesi li uvek lepa ili nisi petkom uveče, kada se duše menjaju, jer me ne puštaš da te u to vreme vidim? Na to gospoda Efrosinija izvadi malu svetiljku iza pojasa, stavi je pred oči, zažmúri jednim okom i drugim pogleda u fitilj. Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuče. DAUBMANUS JOANES (XVII vek) - „typographus Ioannes Daubmannus" poljski štampar. U prvoj polovini XVII veka objavio je u Pruskoj jedan poljsko-latinski rečnik, ali isto ime stoji i na našlovnoj stráni jednog drugog rečnika, koji je 1691. godine izašao pod našlo vom Lexicon Cosri -Continens Colloquium seu disputationem de Religione... Tako se Daubmanus javlja kao prvi izdavač knjige, čije drugo izdanje čitalac sada drži u rukama. Daubmanusovo izdanje Hazarskog rečnika uništeno je več 1692. godine po naredenju inkvizicije, ali su dva primerka izbegla tu sudbinu i ostala u opticaju. Materijal za rečnik s tri rečnika o hazarskom pitanju Daubmanus je dobio po svoj prilici od nekog monaha istočnog hriščanskog obreda, ali je Daubmanus dopunjavao dobíjeni materijal, pa se tako on javlja i kao redaktor Hazarskog rečnika, a ne samo kao njegov izdavač. To se vidi i na osnovu jezika upotrebljenih u pomenutom izdanju. Propratni latinskí tekst verovatno je Daubmanusov, jer monah po svoj přilící nije znao latinskí. Sam rečník, pak, bio je štampan na arapskom, hebrejskom i grčkom, odnosno srpskom, onako kako je tekst rečnika předat izdavaču. Nasuprot ovim vestima, jedan nemački izvor tvrdi da onaj Daubmanus koji je izdao Hazarski rečnik 1691. godine nije isto lice s Daubmanusom, izdavačem poljskog rečnika iz prve polovine XVII veka. Ovaj mladi Daubmanus bio je, prema tom pmskom izvorn, u najranijem detinjstvu osakačen teškom bolešču. U to vřeme on se i nije zvao Joanes Daubmanus nego Jako v Tam David ben Jahja, kako je glasilo njegovo pravo ime. „Nekaje proklet i danju i noču!" kažu daje dobacila za njim neka prodavačica boja. Nije poznato zašto je kletva izrečena, ali je imala dejstva. Bio je početak prvog meseca adara kada se dečak vratio po snegu kuči kriv kao sablja. Otada je išao vukuči jednu ruku po zemlji a drugom nosio sopstvenu glavu za kosu, jer se nije mogla sama držati uspravno. Tako se i odao štamparstvu, jer mu u tom poslu glava položena na rame nije smetala nego čak dobro slúžila u takvom položaju. Nasmejao se, rekao - mrak je kao videlo! i unajmio se kod pravog Daubmanusa, onog starijeg Joana, i nije zažalio. Kao što je Adam krstio dane u sedmici tako je i on nadenuo ime svakoj od sedam koričarskih veština, stalno je pevao birajuči slova iz sanduka i za svako slovo imao je drugu pesmu i na prvi se pogled moglo pomisliti da nije u ratu sa svojom boljkom. Ali, dogodilo se daje kroz Prusku prošao jedan od čuvenih vidara onoga vremena, jedan od onih retkih koji su znali kako je Elohim Adama venčao s dušom. I Daubmanus stariji poslao je vidaru svog Jaková Tam Davida da se izleči. Jer, Jako v je več bio mladič u to vřeme, nosio jedan od najvedrijih osmeha na licu, dobro posoljen osmeh kako su govorili, raznobojne nogavice i iz peči, gde su leti na promaji dimnjaka držana jaja, jeo u mesecu elulu kajgane brže no što deset kokoši može da nosi. Mladičů su samo sevnule oči na nožu kojim je sekao hleb kada je čuo za tu mogučnost, vezao je brkové u čvor i odmaglio noseči svoju glavu u ruci. Ne zna se koliko je njegovo stranstvovanje trajalo, ali Jakov Tam David ben Jahja vratio se iz Nemačke jednog sunčanog si vana zdrav, prav i visok, ali pod novim imenom. Uzeo je ime svoga dobročinitelja Daubmanusa, onog starijeg koji ga je poslao grbavog i sada primio zdravog s radošču i s rečima: - Ne može se govoriti o polovini duše! Inače bismo mogli jednu po Jo vinu držati u raju, a drugu u paklu! Ti si dokaž da je tako. I zbilja, s novim imenom mladi Daubmanus počeo je novi život. Taj život, medutim, bio je dvoličan kao erdeljski tanjir s dva dna. Daubmanus mladi i dalje se odevao kicoški i nosio dve kape na vašare, jednu o pojasu a drugu na glavi, i menjao ih povremeno da lepše izgleda. Bio je odista lep, lanene kose koja je porasla u mesecu ijaru, i imao lepih lica koliko mesec sivan koji raspolaže s trideset vrsta različitih dana. Več su ga hteli ženiti. Ali, ubrzo se pokazalo da je s njegovog lica, otkako je ozdravio, nestalo onog tako poznatog osmeha. Taj osmeh, koji bi on ujutm oduvao s usta ulazeči u štampariju, čekao ga je doduše uveče pred vratima radionice kao kuče i po navici iz ranijih godina, ali on ga je hvatao gornjom usnom u letu kao veštačke brkové da ne spadnu. I osmeh mu je doista tako i stajao. Saputalo se da je štampar, kad je zbacio grbu i uspravio se, podlegao strahu. Uplašio se - govorili su oko njega - visine s koje je sada gledao svet, novih vidika koje nije mogao prepoznati i naročito svoje jednakosti s ostalim ljudima koje je sada na-dvišavao, on koji je nekada bio niži od ma koga na ulici. Ispod ovih sokačkih preganjanja tekle su kradom i šapatom dmge, téže priče kao mulj pod vodom reke. Po jednoj od tih strašnih priča izvor Daubmanusove negdašnje dečačke radosti i poleta usred bolesti bila je okolnost daje on samoga sebe onako skoturan i grbav mogao domašiti i sisati, te je doznao da muško seme ima ukus ženskoga mléka. Tako se obnavljao u sebi. Kada se pak uspravio, to više nije bilo mogučno... To su oko njega mogle biti samo priče, koje čine da prošlost jednog čoveka postaje isto tako neprozima kao njegova budučnost, ali svak je mogao videti da mladi Daubmanus otkako je izlečen cesto medu momcima radionice pravi jednu neobičnu šalu. Prekinuo bi za trenutak posao, dotakao bi jednom rukom zemlju a drugom bi uhvatio sopstvenu glavu za kosu i uspravio je. Po njoj bi se tada razlio onaj stari, dobro posoljeni osmeh i bivši Ben Jahja bi zapevao kako ga odavno nisu čuli. Zaključak nije bilo teško izvěsti: za ozdravljenje štampar je morao žrtvovati više no što se isplati i nije uzalud govorio: .„Vrača mi se Nemačka u snu kao nešvařen ručak." Sto je bilo najgore, nije mu se više kao nekad milio rad u štampariji. Punio je slovima pušku i išao u lov. Ali presudna stvar, kao onaj kamen koji razvede vode istog potoka u dva mora, bio je opet susret s jednom ženom. Bila je izdaleka, nosila je ljubičaste haljine kakve u Grčkoj pod Turcima nose Jevrejke, i bila je udovica nekog Romanjota koji je nekada pravio kačkavalj u blizini Kavale. Daubmanus ju je video na ulici. Srca su im se srela u očima, ali kada joj je pružio dva prsta, ona mu reče: - Ptice koje nisu košer poznajú se po tome što na grani dele prste po parovima umesto tri i jedan... I odbila ga je. To je pre vršilo meru. Daubmanus mladi se potpuno pomeo. Več se bio odlučio da napusti sve i ode iz mesta kada je starí Daubmanus iznenada umro, a u štampariju njegovog naslednika, Daubmanusa mladeg, ušetao jedne večeri neki hriščanski monah noseči na ražnju tri glavice kupusa i u torbi slanine, seo uz oganj gde je ključao bakrač vode. bacio u nj soli i slaninu, narezao kupusa i rekao: - Uši su mi nadevene božijim rečima, a usta puna kupusa... Zvao se Nikoljski i bio je nekad pisár manastira Nikolja na onoj istoj Moravi u koj oj su dávno Maj nade rastrgle Orfej a. Upitao je Daubmanusa da li bi izdao knjigu koj a ima malo čudan sadržaj, verovatno takav da se niko neče usuditi da je štampa. Daubmanus stariji ili B en Jahja odbili bi takvu ponudu bez razmišljanja, ali Daubmanus mladi, onako pometen, video je u tome neku priliku za sebe. Pristao je i Nikoljski je počeo iz glave da diktira rečnik dok nije posle sedam dana izdiktirao celu knjigu, jeduči kupus sekutičima dugim kao da iz nosa rastu. Kada je Daubmanus dobio rukopis dao ga je na slaganje nepročitan, s rečima: „Znanje je pokvarljiva roba, začas ubúda. Kao budučnost." Cim je rečnik bio složen, Daubmanus je otisnuo jedan primerak otrovnom štamparskom bojom i odmah seo da čita. Sto je dalje čitao, otrov je delovao sve snažnije i Daubmanus se krivio sve više i više. Svaki suglasnik knjige pogadao je po neki od organa njegovog tela. Grba se vracala, kosti opet zauzimale prvobitan stav u kojem su odrasle i sklopile se nekada dávno oko útrobe, ta útroba je došla tokom čitanja ponovo u položaj na koji je odmalena bila naviknuta, bolovi kojima je zdravlje bilo placeno su uminuli, glava je opet pala u šake levoj ruci a desná se spustila do zemlje, i u času kada ju je dodirnula Daubmanusovo lice je opet sinulo kao u detinjstvu, po njemu se razlio onaj zaboravljeni osmeh blaženstva koji drži na okupu sve njegove godine, i on je umro. Kroz taj srečni osmeh iz usta su mu ispali poslednji slogovi koje je pročitao iz knjige i oni su glasili: Verbum caro factum est - Reč postade meso. KAGAN - zvanje hazarskog vladára; dolazi od jevrejske reči koen, sto znači sveštenik. Prvi kagan pošle prihvatanja judaizma u hazarskom carstvu zvao se Sabrijel, a njegova žena Serah. Ime kagana, koji je tražio ,,hazarsku polemiku"v i na svoj dvor pozvao Jevreje, Grke i Arape da mu tumače snové, nije poznato. Prema hebrejskim izvorima koje navodi Daubmanus $ , prelasku Hazara v u judaizam prethodio je kaganov san koji je on ispričao svojoj kčeri ili sestri, princezi Ateh v, ovim rečima: - Sanjao sam da idem kroz vodu do pasa i čitam knjigu. Voda je bila reka Kura, mútna, puna tráve, od onih koje se piju kroz kosu ili bradu. Povremeno, kad naide neki viši talas, dižem knjigu visoko u vazduh da se ne pokvasi i potom nastavljam s čitanjem. Blizu je dubina i treba završiti sa štivom pre no što se u nju zagazi. I tada mi se javlja andeo s pticom na ruci i govori mi: ,Namere tvoje su ugodne Gospodu, ali tvoja dela nisu'. Utom se budim i otváram oči. I na javi sam do pasa u vodi, u onoj istoj mutnoj Kurí s travama, držim istu knjigu u ruci, predá mnom je andeo kao i ranije. Onaj isti iz sna, s pticom. Sklapam brzo oči. a reka, anedo, ptica i ostalo su tu kao i pre; otváram ih - isto. Užas. Citam iz knjige nadohvat: Neka se ne hvali onaj ko se obúva...' i na tom mestu sklapam oči, ali produžetak vidim i dočitavam započetu rečenicu sklopljenih očiju: ,...kao onaj ko se izuo'. U tom času s andela je prhnula ptica i ja sam opet podigao kapke. Videlo se kako ptica odleče. Tada sam shvatio: nema više sklanjanja očiju pred istinom, nema spása u žmurenju, nema ni sna ni jave, ni budenja ni usnuča. Sve je jedan isti spojeni večiti dan i svet koji se skoturao oko tebe kao zmija, Tada sam video veliku udaljenu sreču kao maiu, ali blisku; velilcu stvar shvatio kao pražnu, a malu kao svoju ljubav... I učinio što sam učinio. KOEN SAMUEL (I660-24.IX 1689) - dubrovački Jevrejin, jedan od pisaca ove knjige. Prognan iz grada 1689. na putu za Carigrad, umro je pavši u tardemu iz koje se nije probudio. Izvori: Slika o Koenu, stanovniku dubrovačkoga geta, dobij a se na osnovu izveštaja dubrovačkih zdura (policije) koji su pisani posnim italijanskim stilom ljudi bez maternjeg jezika; na osnovu sudskih akata i dostáva glumaca Nikle Rigija i Antuna Krivonosoviča, kao i na osnovu inventára stvari u Koenovom stanu koji je načinjen u njgovom odsustvu za potrebe jevrejske zajednice u Dubrovniku i u prepisu se našao medu ispravama dubrovačkog arhiva u seriji Processi politici c criminali 1680-1689. Poslednji dani Koenovog života poznati su na osnovu oskudnih podataka poslatih u Dubrovnik iz abhehama beogradskili Sefarda. Uz njili ide i jedan prsten na kojem je Koen 1688. urezao godinu 1689. što je godina njegove smrti. Da bi sc slika upotpunila, ovi se podaci moraju uporediti s izveštajima dubrovačkih emisára koje je poklisar republike sv. Vlaha u Beču, Matija Marin Bunič, uputio da prate austro-turski sukob kod Kládová 1689. godine, a oni su o Koenu zabeležili samo dve-tri rečemce s napomenom da su na tom poslu imali „više sena no konja". Savremenici opisuiu Samuela Koena kao čoveka vi-sokog, crvenih očiju, s jednim sedim brkom uprkos mladosti. - Od kada ga znam bilo mu je hladno. Poslednjih godina malo se ugrejao - řekla je za njega jednom prilikom njegova mati, gospoda Klára. Prema njenim rečima, on je noču u snu mnogo i daleko putovao, pa se otuda ponekad budio umoran i kaljav, ili bi hramao na jednu nogu s ve dok se ne bi odmorio od snová. Mati je tvrdila da oseča neku čudnu nelagodnost dok Koen spava, što je objašnjavala time da se on u snu ne ponáša kao Jevrejin nego kao čovek inoverac, koji i subotom u snu jaše i peva sanjajuči ponekad osmi psalam, onaj koji se peva kada se hoče da nade izgubljena stvar, ali na hriščanski náčin. Sem dudezma, govorio je italijanski, latinski i srpski, ali je noču mrmljao u snovima nekim čudnim jezikom koji nije poznavao na javi i za koji se kasnije ispostavilo da je vlaški. Pri sahrani na levoj mišici imao je strašan ožiljak kao od ujeda. Zudeo je da poseti Jerusalim i u snu zbilja vidao jedan grad na obali vremena, išao kroz njegove ulice posuté slamom i otuda tihe, stano-vao u kuli punoj dolapa velikih koliko manja crkva i slušao češme kao dažd. Ali, ubrzo je ustanovio da grad koji sanja i za koji je bio uveren daje Jerusalim uopšte nije sveto mesto, nego Carigrad, kako se ne- pobitno moglo ustanoviti iz jedné gravire Carigrada koju je Koen nabavio skupljajuči staré mape neba i zemlje, gradova i zvezda, i prepoznao na njoj ulice trgove i kule koje sanja. Koen je imao nesumnjivih vrlina, ali one, prema mišljenju gospode Klare, nikako nisu bile usmerene na bilo šta praktično. Po senkama oblaka izračunavao je kojom brzinom lete vetrovi u nebu, dobro je pamtio odnose, radnje i brojke, ali je ljude, imena i predmete lako zaboravljao. Dubrovčani su ga upamtili kako stoji uvek na istom mestu, uz prozor svoje sobice u getu, duboko obořena pogleda. U stvari, on je na podu sobe držao knjige i čitao ih stoječi, a listové je prevrtao prstima bose noge. Tre-binjski Sabljak-paša C* čuo je jednom prilikom da u Dubrovniku ima neki Jevrejin koji lepo izraduje konjske vlasulje i tako je Koen stupio u pašinu službu gde je pokazao da preporuke nisu bile uzaludne. Održavao je pašino konjsko groblje lepo uredeno nad morem i pleo vlasulje koje su o praznicima i u pohodima naticane pašinim vrancima na glavu. Koen je svojim poslom bio zadovoljan, a samog pašu jedva da je vidao. Ali se zato sretao s pašinim momcima spretnim na sablji i u sedlu. Tako je uporedio sebe s njima i zapazio daje u snu nekako brži nego na javi. To je zaključio i proverio na njemu svojstven, tačan náčin. U snu je video kako stoji sam s isukanom sabljom pod jednom jabukom. Bila je jeseň u snu i on je čekao onako, sa sečivom u mci, da dune vetar. Kada se to dogodilo, počele su padati jabuke uz tupe udare kao da se čuj u konjska kopita. Prvu koj a je poletela s grane zahvatio je i prepolutio sabljom. Kada se probudio bila je jeseň kao u snu, pozajmio je sablju, otišao na vrata od Pila i sišao pod most.Tamo je stajala jabuka i on je čekao da dune vetar. Kada je dunuo i kada su počele padati jabuke, on je shvatio da nijednu neče domašiti sabljom. Tako je i bilo i Koen je utvrdio da je u snu brži i veštiji na sablji nego na javi. Možda zato stoje u snu vežbao, a na javi ne. Sanjao je cesto kako kroz pomrčinu nosi sablju u desnoj, a na levu ruku namotáva dugu kamilju uzdu ali drugi kraj neko zateže u pomrčini. Pune su mu uši gustoga mraka i on kroz taj mrak čuje kako neko u tami vadi sablju na njega i kako kroz pomrčinu křeče čelik ka njegovom licu, ali on nepogrešivo oseča to i preprečuje svoje oružje stajuči na put fijuku i nevidljivoj ostrici koj a zaista iz tame pada sa škripom na njegovu sablju. Podozrenje prema Samuelu Koenu i kazne koje su usledile javiše se na više strana odjednom i iz više razloga. Bio je optužen zbog nedozvoljenog ulaženja u versku raspru sa dubrovačkim jezuitima, zbog održavanja odnosa s jednom plemkinjom hriščankom i zbog jeretičkog esenskog učenja. Da se ne pominje svedočenje jednog fratra da je naočigled punog Straduna pojeo levim okom jednu pticu u letu. Počelo je krajnje neuobičajenom posetom Samuela Koena jezuitskom samostanu u Dubrovniku 23. IV 1689 godine, što se završilo zatvorom. Pomenutog jutra Koen je viděn kako grabi uza skalině ka jezuitima stavljajuči kroz osmeh svoju lulu u zube, jer on je u snu video kako se puši na lulu, pa je počeo pušiti i na javi. Zvonio je potom na ulazu u samostan i čim mu je otvoreno, počeo se raspitivati kod fratara o nekakvom hriščanskom misionářů i svetitelju koji je bio oko osam stotina godina stariji od njega, kojem nije znao ime, ali mu je znao čitav životopis naizust: i kako je u Solunu i Carigradu učio škole i mrzeo ikone, i kako je negde na Krimu učio hebrejski,i kako je preobračao zabludele u hriščansku veru u hazarskom carstvu, pri čemu je vodio brata da mu pomaže. Umro je - dodao je Koen - u Rimu 869. godine. Molio je da mu frátri kažu ime tog svetiteija, ako ga znaju, i da ga upute na njegovo žitije. Jezuiti, medutim, nisu Koena ni na prag pustili. Saslušali su šta je rekao krsteči mu usta neprekidno i poslali odmah zdure da ga strpaju u tamnicu. Jer od kad je 1606.Godine u Gospinoj crkvi sinod doneo odluku protiv Jevreja, bilo je u Dubrovniku zabranjeno stanovnicima geta svako raspravljanje o hriščanskoj veri i prekršaj se kažnjava s 30 dana zatvora. Dok je Koen ležao svojih 30 dana, taruči klupe ušima, dogodile su se dvestvari vredne pomena. Jevrejska opština je donela odluku da se izvrši popis Koenovih hartija i jednovremeno se javila jedna žena zainteresovaná za Koenovu sudbinu. Gospoda Efrosinija Lukarevič , ugledna plemkinja iz Lučarica, svakoga dana u pet časová po pôdne, čim senka kule Minčete padne s onu stranu bedema, uzimala je porcu-lansku lulu, stavljala u nju najžučegduvana prezimelog u suhome groždu, pálila je grumenom izmirne ili iverom lučevine s ostrva Lastova, dávala nekom momku sa Straduna srebrnik i slala zapaljenu lulu u zatvor Samuelu Koenu. Momak bi je predavao Koenu onako pripaljenu i vračao je popušenu pomenutoj gospodi Efrosiniji iz zatvora natrag u Lučaricu. Ta gospoda Efrosinija, iz vlasteoske porodice Ge-taldiča-Kruhoradiča rodom, bila je udata u kuču dub-rovačke gospode iz porodice Lukari i pročula se koliko sa svoje neobične lepote toliko i po tome što joj niko nikada nije video ruke. Pričalo se da su joj na rukama po dva palca, da joj mesto malog prsta raste još jedan drugi palác na tom mestu, pa joj je tako svaka od ruku mogla biti i leva i desna. Kažu da se to lepo moglo videti na jednom portrétu, koji je dovršen kradom od gospode Lukarevič i prikazivao je u poprsju kako drži neku knjigu tom šakom s dva palca. Ako se zanemari ta priča, gospoda Efrosinija živela je kao i ostali svet njenog staleža, nije imala, što se kaže, jedno uho téže. Samo je povremeno, kao omadijana, dozvoljavala sebi da pohada maskerate koje su igrali Zudeli u getu. Te jevrejske pozorišne predstave dubrovačke vlasti nisu u to vřeme zabranjivale, pa je gospoda Efrosinija jednom prilikom čak ustúpila komedijantima i krabonosima iz geta jednu svoju opravu, „plavu s žutijem i crvenijem trakami", za glavnu žensku ulogu koju su takode igrali muškarci. Februára 1687. godine u „pastijerskoj igri" ženská uloga dopala je Samuelu Koenu i on je u pomenutoj plavoj haljini gospode Lukari igrao pastiricu. Zabeleženo je u izveštajima podnetim dubrovačkim vlastima da su dostavljači opazili kako se „Zudio Koen" tom prilikom čudno ponašao „kako ne spadá u komediju". Oděven kao pastirica, „vas u kambraju, korduničima i redicami, modrijem i crljenijem, pod čersima da ga se obraz nije mogao poznat", Koen je imao „arecitati" ljubavnu izjavu ,,u verse spjevanu" nekakvom pastiru. Ali, umesto njemu, on se usred predstave okrenuo gospodi Efrosiniji (u čijoj je haljini bio) i na opšte zaprepaščenje darovao joj ogledalo i „riječi ljuvene" kako sledi: Žaludu šilješ mi zrcalo od sreče Kade u njemu ti obraza ni vece; Umisto tvoj ega, ka iskah, j a sreto Obraz moj što bjega od ljeta na ljeto. Vračam ti dar o voj, jere ni sna mi ni Od kade obraz moj za tvoj se zamini. Gospoda Efrosinija je začudo mirno primila ovaj postupak i obilato nagradila izvodače narančama. Staviše, kada je s proleča došio do krizmanja i gospoda Lukari povela kčer u crkvu, videio se naočigled celog sveta da ona nosi u crkvu i nekakvu lutku ode venu u plavu haljinu pokrojenu baš od one oprave sa žutim i crvenim trakama u koj oj je „arecitao Zudio Koen na maškarati u getu". Videči to Koen po vika, pokazujuči lutku, da se to njegova kčer krizma i da to čedo njegove ljubavi - njegov „porod ljuveni", vode u hram, ako i hriščanski. Te večeri gospoda Efrosinija srete Samuela Koena pred Gospinom crkvom baš u času kada se geto zatvára, dade mu kraj svoga pojasa da poljubi i odvede ga na tom pojasu kao na uzdi i u prvoj senci pruži mu kijuč naznačivši kuču u Prijekom gde če ga čekati iduče večeri. Koen se u uřečeno vřeme našao pred jednim vratima koj a su imala ključaonicu iznad kvake tako daje ključ morao uvuči okrenuvši pero nagore, a samu kvaku pritegnuti naviše da bi ušao. Našao se u uskom hodniku čiji je desni zid bio kao svi drugi židovi, a levi sastavljen od četvrtastih kamenih stubiča i stepenasto se širio úlevo. Kada je pogledao preko tih stubiča, Koenu se otvorio vidik u daljinu i slobodan prostor na dnu kojega je negde na mesečini hučalo more. Ali, to more nije ležalo u vidiku: ono je stajalo u njemu uspravno kao zavesa čij a se donja ivica nabira, talasa i obrubljuje penom. Na stubiče je pod pravim uglom bilo pričvrščeno nešto kao ograda od gvožda i prečilo da im se sasvim príde; po tome Koen je zaključio daje celi levi zid hodnika zapravo jedno stepenište postavljeno svojom bočnom stranom dupke na pod, tako da je bilo neupotrebljivo, jer su gazišta stepenika stajala uspravno, levo od nogu a ne pod njima. On krete duž tog zida-stepeništa udaljavajuči se sve više od desne straně hodnika i negde oko sredine puta odjednom izgubi tlo pod nogama. Pade porebarke na jedan stepenik-stub i shvati pri pokúšajú da ustane da se pod dalje ne može koristiti kao nogostup jer se pretvorio u zid mada se nije promenio. Stepenasti zid, pak, preobratio se u upotrebljivo stepenište ostajuči i dalje isti kao i do tada, samo se světlost koj a se ranije pred njim videla u dnu hodnika sad nade visoko iznad Koena. Tim se stepeništem on bez muke pope do te svetlosti i odaje na gornjem spratu. Pre no što je ušao, pogledao je preko ograde u dubinu i sada video more onako kako je navikao: hučalo je razliveno u ambisu pod njegovim nogama. Kad on ude, gospoda Efrosinija je sedela bosa i plakala u svoju kosu. Pred njome na tronošcu stajao je opanak, u opánku mali hleb, a u nosu opanka gorela je zadenuta voštanica. Ispod kose videle su se obnažené grudi gospode Efrosinije koje su imale, kao da su oči, trepavice i obrve i iz njih je kapalo nekakvo tamno mléko, kao crni pogledi. Rukama s po dva palca lomila je komade hleba i spuštala ih u krilo. Kada bi se raskvasili od suza i mléka, bacala ih je na pod pred svoje noge, a te noge umesto noktiju imale su na prstima zube. Sklopljenih tabana tim zubima je halapljivo žvakala bacenu hranu, ali pošto nije bilo nikakve mogučnosti da je guta, sažvakani zalogaji valjali su se po prašini oko nje... Kad ugleda Koena, ona ga privi uza se i odvede ga u ložnicu. Uzela ga je te noci za ljubavnika, napojila ga onim crnim mlekom i řekla: - Nemoj suviše vůči da ne ostariš, jer to je vřeme što teče iz mene. Ono do izvesne mere snaži, a onda oslabljuje... Posle te noči provedené s njome, Koen je rešio da přede u njenu, hriščansku veru. O tome je javno govorio kao u někom zanosu, pa se cela stvar raščula, ali se ipak nije dogodilo ništa. Kada je poverio gospodi Efrosiniji svoju nameru, ona mu reče: - To nikako nemoj učiniti, jer ako hočeš da znáš, ni ja nisam hriščanske vere ili, bolje řeči, hriščanka sam samo povremeno i po mužu. U suštini ja na odredeni, veoma složeni náčin, připadám tvom, jevrejskom světu. Možda si primetio da ponekad na Stradunu možeš zapaziti dobro poznati ogrtač na sasvim nepoznatoj osobi. Svi srno u takvim ogrtačima, pa i ja. Ja sam davo, ime mi je san. Dolazim iz hebrejskog pakla, iz Gehene, sedište mi je s leve straně Hrama, medu duhovima zla, porod sam Gebhuraha uz koj eg ide zapiš: ,,atque hinc in illo creata est Gehenna". Ja sam prva Eva, zovem se Lilit, znala sam ime Jehove i posvadala sam se s Njime. Otada letim u Njegovoj senci izmedu sedmosmislenih značenja Tore. U sadašnjem obličju, koje na meni vidiš i voliš, stvořena sam mešanjem Istine i Zemlje; imam tri oca i nijednu mater. I ne smem da koračam unatrag. Ako me poljubiš u čelo, umreču. Ako ti předeš u hriščansku veru, umrečeš za mene. Preuzeče te tamo sotone hriščanskog Hada i oni če se starati o tebi, a ne ja. Za mene bi bio zauvek izgubljen i van moga domašaja. Ne samo u ovom nego i u drugim, budučim životima... Tako je dubrovački Sefard Samuel Koen ostao ono što je. Ali bez obzira na to, glasine nisu stale kada je on ustuknuo. Njegovo ime bilo je brže od njega i s tim imenom več su se dogadale stvari koje če se Koenu tek desiti. Čaša je pre vršena o pokladama 1689. godine u nedelju svetih apoštola. Odmah posle pokladá dubrovački glumac Nikola Rigi bio je izveden pred sud i dao izjavu u vezi s prekršajima koje je sa svojom trupom počinio ovom prilikom. Bio je optužen da je uglednog dubrovačkog Jevrejina Papa-Samuela i druge Jevreje ružio u komediji i stavljao u maskerate, a Samuela Koena zlostavljao pred licem celog grada. Glumac se branio da nije imao pojma da se pod pok-ladnom mäskom nalazio Koen. Kao svake godine što čini mládež čim se promeni boja vetru, Rigi je sa glumcem Krivonosovičem spremao „džudijatu", pokladnu igru s Jevrejinom. Pošto je Božo Popov-Saraka sa družinom vlasteličiča odustao te godine, odlúčili su se pučani da o pokladama spreme maškare. Iznajmili su volovska kola, na njima podigli vešala, a Krivonosovič, koji je ranije več igrao Jevrejina, nabavio je košulju od jedra i šešir od ríbarske rnreže, ridu bradu načinio od kudelje i napisao oporuku koju Jevrejin obično pred smrt čita u ,,džudijatama". Našli su se u uřečeno vreme več zakrabuljani (pod maskama) i Rigi se kleo pred sudom da je mislio kako na kolima voze, kao i ranije što se o pokladama dešavalo, Krivonosoviča koji přerušen u Jevrejina stoji pod vešalima i trpi udarce, pljuvanje i drugo poniženje kako več komad zahteva. Natovarili su, dakle, sve glumce, dželata i ,,Zudela" na kola i krenuli kroz grad od crnih ka belim fratrima prikazujúci komediju. Obišli su Placu, pa se zaputili ka Gospi i Lučaricama. Usput je Rigi u svojstvu dželata tobožnjem Jevrejinu (glumcu Krivonosoviču pod mäskom Jevrejina, kako je bio uveren) kod veliké fontáne otkinuo nos s maske, u Tabom osmudio bradu, kod male fontáne izložio gomili da ga pljuje, na placi prid dvorom (ante Palatium) otkinuo mu ruku (načinjenu od slame u čarapi) i nije ništa neobično primetio, sem da od treskanja kola ovome iz usta ispadaju krátki nehotični zvižduci. Kada je u Lučaricama pred kučom gospara Lukareviča došlo vřeme da „Zudio" bude obešen prema uobičajenom scenariju, Rigi mu je natakao omču na vrat i dalje uveren da se pod mäskom nalazi glumac Krivonosovič iz njihove družine. Ali tada, umesto oporake, onaj pod mäskom pročita neku pesmu ili nešto, bog če ga znati šta, i to obracajúci se onako s omčom o vratu, gospodi Efrosiniji Lukarevič, koj a je kose oprane jajetom žunje stajala na balkonu svoje palače. Taj nápis nije ni u, kojem slučaju ličio na oporake Jevrejina iz „džudijata", nego je naproti v glasio: Jeseň je tvoj ukras, tvoj derdan za njedra, Zima je tebi pas što steže tva bedra, Prolitje isto je što tvoja odiča, Obuv tva lito je poslije proliča; Sve više odeče što više vremena, Svaka ti domeče godina bremena, Sve ruho odmetni, sva doba godišta, Pri no se plam sretni moj stvorí u ništa. Tek tada, i po tome što ovakve reči pre spadajú u neku maskeratu s izjavama ljubavi nego medu „džudijate" i što nikako nisu zvučale kao Jevrejinova oporaka, glumci i gledaoci poznali su da nešto nije u redu, pa se Rigi dosetio i skinuo masku s onoga koji čita. Tada se iza maske, na zaprepaščenje svih prisutr.ih, umesto glumca Krivonosoviča pojavio pravi Jevrejin iz geta, Samuel Koen. Taj Zudio trpeo je dobrovoljno sve one udarce, poniženja i pljuvanja umesto Krivonosoviča, pa za to ni u kojeni slučaju Nikola Rigi ne može snositi odgovomost, buduči da nije ni znao da pod maskom vozi Koena koji je Krivonosoviča potplatio da mu ustúpi mesto i da o tome čuti. Tako je na opšte čudenje bilo ustanovljeno da Rigi nije křiv za vredanje i zlostavljanje Samuela Koena nego se, naprotiv, Samuel Koen ogrešio o zákon prema kojem se o pokladama ne smeju mešati Jevreji s hriščanima. Pošto je Koen tek nedávno bio puštěn iz zatvora gde je bio zbog poseté jezuitima, nova presuda došla je kao prst na vagu da se ovaj Zudio, kojem su ,kose oteščale" i koji negde po Hercegovini drži Turcima konjska groblja, protera iz grada. Nije se jedino znalo hoče li jevrejska zajednica stati iza Koena i štititi ga, što bi stvar odložilo, ako ne proměnilo. Cekalo se, dakle, dok je Koen ponovo ležao u apsani da se izjasni geto. A u getu su zaključili da ne treba dugo čekati kao na vatra zimi. O drugoluniju ijara meseca te godine rabi Abraham Papo ilsak Nehama pregledali su i popisali hartije i knjige Koenovog prebi vališta. Jer, věsti o nj ego voj poseti fratrima nisu zabrinule samo jezuité nego i geto. Kada su stigli pred stan, tamo nije bilo nikoga. Zazvonili su i po zvuku zvona poznali da je ključ u zvonu. Bio je okačen oklatno. U sobi je gorelasveča, iako je mati Koenova bila odsutna.Našli su jedan avan za cimet, mrežu za spavanje visoko okačenu da se knjiga mogla čitati pritisnutá o tavanicu nad očima, peskarnicu lavandulom namirisanog peská, jedan trokraki lukjemar sa po zápisom na s vakom od krakova, koji imenuju tri čovečije duše; nefeš, ruah i nešmah. Na prozom bilo je bilja i po vrstama posetioci zak-ljučiše da je ono pod zaštitom zvezda iz sazvežda Raka. Na policama duž židova ležali su jedan leut, sablja i 132 navlake od crvene, plave, crne i bele sargije i u njima rukopisi Koenovi ili njegovi prepisi tudih rukopisa. Na jednom tanjim, perom umakanim u pečatni vosak bilo je zapisano uputstvo za lako i brzo budenje: da bi se čovek rasanio dovoljno je da ispiše bilo koj u reč i odmah če biti potpuno budan, toliko je pisanje samo po sebi natprirodan, božanski, a ne ljudski posao. Na tavanici iznad rnreže za spavanje bilo je mnogo slova i reči zapisanih prilikom budenja. Od knjiga, pažnju posetilaca privukle su tri nadene na podu prostorije uz sam prozor, gde je Koen obično čitao. Očigledno, listao ih je naizmenično i to je čitanje ličilo na vrstu mnogoženstva. Na podu je ležalo lcrak- ovsko izdanje knjige dubrovačkoga pesnika dr Didaka Isaije Koena (umro 1599) nazvanog Didak Pir - De illustribus familiis (1585); do njega bila je knjiga Arona Koena Zekan Aron (Brada Aronova) objavljena u Ve- nečiji 1637, s prepisom Aronove himne Isaku Jušurunu (umrlom u dubrovačkim tamnicama), a s kraja još i Dobro ulje (Semen Atov) Šalamúna Oefa, dede Arona Koena. Bilo je jasno da su knjige birane po poro-dičnom ključu, ali ništa se više iz tog podatka nije moglo izvuči. Onda rabi Abraham Papo otvori prozor. Bio je úpravo dunuo jugo i vetar úlete u sobu. Rabi rasklopi jednu od knjiga, oslušnu jedan časak kako listovi trepere na promaji i reče Ishaku Něhami: - Slušaj! zar ti se ne čini da ova šusti reč: nefeš, nefeš, nefeš? Potom rabi pusti sledeču knjigu da progovori i jasno i glasno se čulo kako na vetru njeni listovi, prevrčuči se, izgovaraju reč: ruah, ruah, ruah. Ako treča izgovori reč nešmah - primeti Papo - značemo da knjige dozivaju Koenove duše. I čim Abraham Papo rasklopi treču knjigu, obojica čuše da ona šapuče reč: nešama, nešama, nešama! Knjige se prepiru oko nečega što je u ovoj odaji -zaključi rabi Papo - neke stvari ovde hoče da unište neke druge stvari. Seli su i gledali nepomično u sobu. Na lukjernaru odjednom se pojaviše plamenovi, kao da su ih dozvale knjige svojim šušketanjem. Jedan se plamen odvoji od svetiljke i zaplaka u dva glasa i rabi Papo reče: - To plače Koenova prva, naj mlada duša, za telom, i njegovo telo za dušom. Potom seta duša primače onom leutu na polici i poče dodirivati žice, od čega se začu tiha svirka i tako je duša pratila svoj plač svirkom. - Ponekad predveče - plakala je Koenova duša - ako ti šunce ugleda oči, može ti se učiniti od bliskog leptira što ti preleče stazu daleka ptica, ili od nisko proletele radosti visoko uzletela tuga... Utom se drugi plamen izduži i uobliči se učovečiju spodobu, stade pred ogledalom i poče se odevati i mazati belilom. Pri tome, spodoba je balzame, varzila i mirisne masti přinosila ogledalu kao da tek u njemu može da odredi i osmotri kakve su boje, ali je beljenje obavila ne izlažuči lice ogledalu kao da se boji ozlede. Tako je činila s ve dok se potpuno ne pretvorí u Koenovo obličje crvenih očiju i jednog sedog brka. Potom uze sablju s police i pridruži se prvoj duši. Treča Koenova duša, ona najstarija, lebdela je, medutim, visoko pod tavanicom u obliku svica ili platnička. Dok se prve dve duše pribiše uz policu s rukopisima, treča se izdvajala od njih držeči se neprijateljski svog ugla pod tavanicom, grebuči slova ispisana iznad mreže za spavanje gde je pisalo: T 3 n 1* n A* t) * . t* 33 JO i \ n «3 Sada Rabi Papo i Ishak Nehama zaključiše da su se Koenove duše zavadile oko onih vrečica s rukopisima, ali ih beše toliko da nisu mogli sve pregledati. Tada rabi Abraham upita: - Miliš li o bojama vrečica što i ja? Zar one nemajú boje plameňa? - primeti Nehama - uporedimo ih sa svečom. Na njoj ima několiko plamenová: plavi, crveni, crni; taj trobojni plamen peče i uvek je u dodiru s materijom koju sagoreva, s fitiljem i uljem. Na vrhu, iznad tog trobojnog plameňa je drugi, beli plamen koji ne žeže a svetli, poduprt onim donjim trobojnim plameňom; dakle vatra što se hrani vatrom. Mojsije je na gori stajao u onom belom plamenu koji ne žeže a svetli, dok mi stojimo u podnožju gore u onom trobojnom ognju, koji proždire i pali sve sem belog plameňa koji je simbol največe i najskrivenije múdrosti. Potražimo, dakle, ono što tražimo u belim navlakama! Nije ih bilo mnogo - koliko za jednu zobnicu. Nadoše jedno izdanje Jude Hale vij a objavljeno u Bazelu 1660, snabdeveno prevodom štiva sa arapskog na hebrejski od rabija Jehude Aben Tibona i propračeno latinskim targumom izdavača. U ostalim navlakama bili su Koenovi rukopisi i medu njima najpre posetiocima pade u oči beleška pod naslovom: Zapiš o Adamu Kadmonu Hazari su u snovima ljudi videli slova i tragali u njima za pračovekom, predvečnim Adamom Kadmonom, koji je bio i čovek i žena. Verovali su da svákom čoveku pripadá po jedno od slova azbuke i da svako od tih slova predstavlja deo tela Adama Kadmona na zemlji i da se u snovima ljudi ta slova kombinujú i oživljuju u Adamovo telo. Ali, ta slova i jezik beležen tim slovima, nije onaj kojim se mi služimo. Hazari su verovali da znaju gde je granica izmedu dva jezika* i dva pisma, božije reči - dovar i naše ljudske. Granica, tvrdili su oni, ide izmedu glagola i imenice! Naime, tetragram - božije tajno ime, koje več aleksandrijska septanta krije pod bezazlenom rečju kirios, uopšte nije imenica, nego glagol. Takode, treba imati na umu pri ovome daje Avraham uzimao u obzir glagole koje je Gospod koristio prilikom stvaranja sveta, a ne imenice. Jezik kojim se služimo sastoji se, dakle, iz dve neravnopravne snage, čije se poreklo suš-tinski razlikuje. Jer, glagol, logos, zákon, predodžba o pravim postupcima, pravilnom i celishodnom odnosu, prethodio je samom činu stvaranja sveta i onoga što če dejstvovati i stupati u odnose. A imenice su nastale tek pošto su stvorene tvári ovoga sveta, i to da bi ih označile. Tako imena dolaze kao praporac na kapu, posle Adama koji kaže u svom 139. psalmu: „Još nema riječi na jeziku mom, a ti, Gospode, gle več sve znaš." To što su imenice odredene da leže u prirodi ljudskih imena, samo je jedan dokaz više da ne pri- padajú onom redu reči koje tvore božje ime. Jer, božje ime (Tora) je glagol, a ne imenica, i taj glagol počinje s Alef. Bog je gledao u Tom kad je stvarao svet, pa tako reč kojom počinje svet jeste glagol. Naš jezik, dakle, raspolaže s dva sloj a - jedním božanskim slojem i dragim sumnjivog porekla, vezanim po svoj prilici za Gehenu, za prostor na severu od Gospoda. Tako se pakao i raj, prošlost i budučnost, sadrže več u jeziku i pismenima jezika. I pismenima jezika!Tu se ukazujedno senke. Zemaljska azbuka je ogledalo nebeské i ona deli sudbinu jezika. Ako koristimo zajedno i imenice i glagole, iako su glagoli beskrajno iznad imenica, jer im ni starina ni poreklo nisu jednaki, pošto su oni nastali pre a imenice posle Stvaranja, to sve vredi i za azbuku. Slova kojima se zapisujú imenice i slova kojima se obeležavaju glagoli ne mogu dakle biti iste vrste i podeljene su na dva reda znaková od vajkada, ali su danas izmešana u našim očima, jer zaborav leži u oku. Kako slova zemaljske azbuke odgovaraju svako pojed- nom delu čovečijeg tela, tako slova nebeské azbuke odgovaraju svako delu tela Adama Kadmona, dok beline izmedu slova označavaju ritam pokreta tela. Ali, pošto naporednost božije i ljudske azbuke nije dopustiva, uvek se jedna od njih povlači da bi načinila mesta dragoj i obratno, kad se draga širi, prva je u uzmaku. To vredi i za pismena Biblije - Biblija stalno diše. Na trenutke u njoj blistaju glagoli, a potom, čim se oni povuku, zacme se imenice, samo što mi to ne možemo videti, kao što ne možemo pročitati šta crni oganj piše po belom ognju. Tako i telo Adama Kadmona naizmenično ispunjava naše biče ili ga kao u oseci napušta, več prema tome da li je nebeská azbuka u nadiranju ili u uzmaku. Slova naše azbuke javljaju se na javi, a slova nebeské azbuke javljaju se u našim snovima rasuta kao světlost i pesak po vodama zemlje u času kada božija pismena navru i potisnu ljudska pismena iz našeg zaspalog oka. Jer, u snu se misii očiina i ušima, govor u snu nema imenica, služi se samo glagolima, i samo u snu svaki čovek je cadik, ne može biti ubica... Ja, Samuel Koen, pisac ovih redova poput hazarskih lovaca na snové ronim u područja tamne strane sveta i pokušavam da iz njih izvučem iskre božje tamo zatočené, ali može mi se dogoditi da i moja duša tamo ostane zasužnjena. Od slova koj a tamo skupljam i od slova onih, koji su to činili pi mene, sastavljam knjigu koja če, kako su hazarski lovci na snov govorili, činiti telo Adama Kadmona na zemlji... Zagledavši se u polumraku, dva čoveka prevrnuše ostatak belih vrečica i u njima ne nadoše ništa do několiko desetina uazbučenih reči, nešto što je Koen nazvao Hazarskim rečníkom (Lexicnn Cosri) a što su oni shvatili kao redom alefbeta složena znanja o Hazarima, njihovoj veri, njihovim običajima i svim ljudima vezanim za njih, njihovu istoriju i njihovo preobračenje u judaizam. To je bio materijal sličan onome koji je mnogo veková pre Koena Juda Halevi obradio u svojoj knjizi o Hazarima, ali je Koen išao dalje od Hale vij a u tom smislu što je pokušavao da podrobnije ude u pitanje ko su bili onaj kod Hale vij a neimenovani liriščansici i islamski učesnik u hazarskoj polemiciv. Koen se trudio da o voj dvojici otkrije imena, argumente i izradi im biografij e za svoj rečnik koji je - kako je smatrao - morao obuhvatiti i takve odrednice koje su u jevrejskim izvorima o hazarskom pitanju zanemarene. Tako se u Koenovom rečniku našla i skica za životopis nekog hriščanskog propovednika i misionára, očigledno onog istog o kojem se Koen raspitivao kod jezuita, ali je bila štúra, bez imena koje Koen nije uspeo da sazna, pa se nije mogla uključiti u rečnik. „Juda Halevi - zapisao je Koen uz ovu nedovŕšenú biografiju, - njegovi izdavači i drugi hebrejski komentátori i izvori pominju poimence samo jednoga od tri učesnika u verskoj polemici na dvoru hazarskog kagana. To je jevrejski predstavnik - Isak Sangari $ koji je protumačio san o poseti anděla hazarskom vládam. Ostale učesnike u polemici - hriščanskog i islamskog, hebrejski izvori ne pominju poimence, kažu tek toliko da je jedan filosof a za drugog, onog Arapina, ne návode čak ni to je li ubij en pre ili posle polemike. Možda na svetu - pisao je dalje Koen - još neko prikuplja isprave i vešti o Hazarima kao što je radio Juda Halevi i sastavlja ovakav svod izvora ili rečnik kao što radim ja. Možda to čini neko ko nije naše vere, nego hriščanin, ili čovek islamskog zákona. Možda negde u svetu postoje druga dvojica koja mene traže kao što Ja tražim njih. Možda oni sanjaju mene, kao ja njih, i žude za onim što ja znam, jer je za njih moja istina tajná, kao što je za mrnr njihova istina skriveni odgovor na moja pitanja. Ne kaže se uzalud da je svaki san šezdesetina istine. Možda ja ne sanjam uzalud Carigiad i sebe u njemu kao čo veka sasvim drugačijeg no što sam u stvari - vesta u sedlu i na sablji brza, malo hroma i pobožná na drugi náčin no što sam. U Talmudu stoji: ,Neka ide da mu se san protumači pred trojicomľ Ko su moja trojica? Nisu li pored mene samoga - onaj drugi, hríščanski tragač za Hazarima, i onaj treči, islamski? Jesu li tri vere u mojim dušama mesto jedne? Hoče li mi dve duše u pakao, a samo jedna u raj? Ili su, kao uvek kada se uči knjiga o stvaranju sveta, neophodna trojica i jedan nije dovoljan, pa ja s pravom žudim za dmgom dvojicom kao oni možda za trečim. Ne znam, ali znam i pouzdano sam iskusio da moje tri duše ratujú u meni i jedna od njih nosi sablju i vec je u Carigradu; druga se dvoumi, plače i peva svirajuči u leut, a treča je protiv mene. Ta treča se ne javlja ili ne doseže do mene još uvek. Zato ja sanjam samo onog prvog, sa sabljom, a onog drugog s leutom ne sanjam. Jer, rav Hisda reče: ,San koji se ne protumači ieste kao pismo koje nije procitáno', a ja okrečem i kážem obrnuto:, Nepročitano pismo je kao san koji nije sanjan.'Koliko mi je snová poslato koje nisam nikada primio i odsanjao? Ne znam, ali znam da jedna od mojih duša može da odgonetne poreklo druge duše gledajuči u čelo čoveka koji spavá. Osečam da se komadi moje duše mogu sresti medu drugim ljudskim bičima, medu kamilama, medu kamenjem i biljkama; nečiji san je uzeo gradu od tela moje duše i žida svoju kuču od nje negde daleko. Jer, moje duše za svoje usavršavanje traže saradnju drugih duša, duše tako pomažu dušama. Ja znam, moj hazarski rečnik obuhvata svih deset brojeva i 22 slova hebrejské azbuke; od njih se može stvoriti svet, ali gle, ja ne umem. Nedostaju mi neka imena, neka slova neče biti popunjena zbog toga. Kako bih voleo da mogu umesto rečnika s imenima za odrednice uzeti samo glagole! Ali, to čovek ne može. Jer slova koj a obeležavaju glagole dolaze od Elohima, nisu nam poznata i nisu čovečija nego božija, i jedino slova koj a obeležavaju, imenice i imena, ona koj a dolaze iz Gehene od davola, grade moj rečnik i pristupačna su mi. Móram se, dakle, držati imena i davola... " Baal halomot! - uzviknuo je rabi Papo kada su došli do ovog mesta u Koenovim hartijama - da li on bunca? Ja opet mislim nešto drugo - uzvratio je Nehama i ugasio sveču. - Sta misliš? - upitao je rabi Papo i ugasio lukjemar, pri čemu duše prošaputaše svaka svoje ime i iščezoše. - Mislim - odgovorio je Nehama u potpunoj pomrčini tako da mu se mrak sobe pomešao s mrakom usta - mislim da li je za njega Zemlin, Kavala ili Solun? - Solun, jevrejska májka? - začudio se rabi Papo. - Ni govora. Treba ga posiati za minera u Siderokapsi! - Poslačemo ga u Solun verenici zaključi drugi starac zamišljeno i oni izidoše ne paleči světlost. Napolju ih dočeká jugo i posoli im oči. Tako je sudbina Samuela Koena bila zapečačena. Bio je proteran iz Dubro vniká i kako se može zaključiti iz iz veš taj a zdura oprostio se od poznanika „na svetog Tomu apoštola 1689. godine po žezi od koje se marvi linjaju řepovi, a Stradun leži pun ptičijeg perja". Tog dana uveče gospoda Efrosinija obuče muške haljine i izade tako kao što čini javno ženskinje. Koen je išao te večeri poslednji put od apoteke ka Sponzi i ona ispod luka od Garišta baci pred njega srebmik. On podiže novac i príde u mrak. Isprva se trže misleči od nje daje muško, ali je poznade čim ga dotace prstima. Nemoj iči - reče mu ona - sa sudijama se može sve urediti. Samo reci. Nema tog progonstva koje se ne može zameniti s malo ležanja u morskim zatvorima. Umotaču kome treba malo zlatnih škuda u bradu i nečemo morati da se rastanemo. Ja ne móram iči što sam izgnan - uzvrati Koen - za mene ta njihova pisanija vredi koliko pesma što je ptica čiopa ispovrača u letu. Ja móram iči jer mi je za to krajnji čas. Od detinjstva sanjam ja da se bijem po mraku sabljom i hramamu snovima. Sanjam ma jednom jeziku koji ne razumem na javi. Sada je otada dvadeset druga godina i vřeme je da mi se san obistini i objasni. Ili sad ili nikada. A obistiniče se tamo gde ga sanjam - u Carigradu. Jer ne vidim j a uzalud u snu te krive ulice pravljene da ubiju vetar, te kule i vodu pod njima... - Ako se više ne budemo sreli u ovom životu - řekla je na to gospoda Efrosinija - videčemo se u někom drugom, budučem. Možda srno mi samo korenje duša koje če iz nas iziči jednoga dana. Možda je tvoja duša trudná i rodiče jednom moju dušu, ali prethodno obe moraju da předu odredeni im put... - I daje tako, u tom budučem svetu nečemo se prepoznati. Tvoja duša nije Adamova, ona koj a je prognana u duše svih potonjih narastaj a i osudena da umire ponovo sa svakim od nas. - Ako ne tako, sreščemo se na drugi náčin. I ja ču ti reči kako da me poznáš. Biču tada muškarac, ali ču imati iste ruke kao što imam sada - svaku s po dva palca, tako da obe mogu biti leva i desna... S tim rečima gospoda Efrosinija poljubi Koena u prsten i rastadoše se zauvek. Smrt gospode Lukarevič, koj a je usledila ubrzo i bila tako užasna da je ope vana u narodnim pesmama, nije mogla baciti šenku na Koena, jer on je u vřeme kada je gospoda Efrosinija umrlá bio več i sam pao u svoju tardemu, u san bez povratka i budenja. U početku se mislilo da če Koen otiči svoj oj verenici Lidisiji u Solun i da če se tamo oženiti, kako je preporučivala jevrejska zajednica u Dubrovniku. Ali on nije tako učinio. Te večeri napunio je lulu, a ujutru ju je popušio u taboni trebinjskog Sabljak-paše, koji se spremao u pohod na Vlašku. Tako se Koen uprkos svému zaputio ka Carigradu. Ali nikada nije onamo stigao. Očevici, koje su medu pašinim pratiocima pod- mitili dubrovački Jevreji, davši im biljne boje za lan da im ispričaju Koenov kraj, govore sledeče. Paša je te godine putovao sa svojom pratnjom na sever, a sve vřeme oblaci nad njima leteli su na jug, kao da im odnose pamčenje. Več to nije bio dobar znak. Gledali su svoje keniše dok jure kroz mirise bosanskih šuma kao kroz godišnja doba i pali su na šabački koňak one noci kada je mesec pomračio. Paši tada na Savi polonii noge jedan ždrebac i on pozva svog čuvara konjskoga groblja. Koen je, medutim, spavao tako čvrsto da ne ču poživ i paša ga udari bičem medu oči vukuči udarac kao iz bunara, tako da mu pršte grivna na ruci. Koen se trenutno přenu i ode da obavi svoj posao trčeči. Posle ovoga dogadaja Koenu se privremeno gubi trag, jer on iz pašinog tábora prelazi u Beograd koji su držale austrijske trupe. Zna se da je u Beogradu odlazio u ogromnu dvospratnu kuču turskih Sefarda punu promaje što urliče kroz hodnike - u jevrejski dom, „abheham" s preko sto odaja, pedeset kuhinja i trideset podruma. Po ulicama grada na vodárna gledao je placené bitke dece, koj a su se medu sobom tukla do krvi kao petlovi, dok su se oni oko njih kladili. Stanovao je u starom hanu u jednoj od 47 odaja koje su pripadale tamošnjim nemačkim Jevrejima, Aškenazima, i tu našao knjigu o tumačenju snová pisanu ,,ladinom". Predveče je gledao kako nad Beogradom zvonici crkava kao rala oru oblake. - Kad stignu na kraj neba - zabeležio je - okrenu se i kroz nove oblake křenu natrag... Kad je Sabljak-pašin odred izbio na Dunav, jednu od četiri rajské reke - onu koj a simbolizuje alegorijski sloj u Bibliji, Koen mu se opet pridružio. Tada se dogodilo nešto što je Koenu donelo velikú pašinu naklonost. Paša je u pohod poveo jednog dobro plačenog Grka, livca topova. Ovaj je sa svojim kalupima i spravama ostao dan hoda iza odreda i čim se oglasiše prve čarkesa Srbima i Austrijancima, paša naredi da se izlije u Derdapu top od tri hiljade lakatadometa i dulad od po dva egipatska kantara svako. Jer, od lumparde (topa) -govorio je paša - uginuče pilad u jajima i pobaciče lisice, a med če se ugorčati po košni- cama. Po Grka je naredio da pošalju Koena. Medutim, bio je sabat i Koen, umesto da odjaše, leže da spava... Ujutru on odabra jednu kamilu, potomka dvogrbog mužjaka i jednogrbe ženke, koj a je leto pro vela katranisana i sada je bila orna za put. Povede i jednoga konja „veselka", od onih koje puštaju na kobile da ih odobrovolje pre no što če ih pripustiti ajgiru da ih opáše. Menjajuči kamilu i konja Koen převáli za dan dva dana jahanja i obavi posao. Kada ga paša zapanjeno upita gde ga je i ko učio jahanju, Koen odgovori da se vežbao u snu. Taj se odgovor paši silno s vide i on Koenu pokloni mindušu što se stavlja u nos. Kada top bi izliven, počeše tuči po austrijskim položajima. Sabljak naredi pokret svoj oj jedinici i na srpske položaje sjuriše se svi, uključujuči i Koena koji je umesto sablje nosio neku zobnicu mada u njoj, kao što se znalo, nije bilo ničeg vrednog nego, naprotiv, samo stará sitno ispisana hartija u belim navlakama. - Pod nebom gustim kao čorba - priča očevidac - uletesmo u neki šanac gde zatekosmo samo tri čoveka, dok ostali behu utekli. Dva su se vojnika tamo kockala ne hajuči što mi jurišamo. Kraj njih je pred šatorom kao u bunilu spavao neki bogato oděven konjanik i na nas jedino nasmuše njegovi psi. Za tili čas naši posekoše jednog od onih kockara i kopljem probodoše zaspalog konjanika. Taj se pridiže na lákat onako proboden i pogleda u Koena, a ovaj pade od tog pogleda kao od taneta, i prosuše mu se oni papiri iz zobnice. Paša upita je li to Koen ubijen, na šta se onaj drugi kockar odazva na arapskom i reče: Ako se on zove Koen, onda ga nije tane pogodilo nego ga je oborio s nogu san... Pokazalo se da je to istina i ta neobična reč spase kockaru život za taj dan. Jer reč je ljudska kao glad. Nema uvek istu snagu... Završetak saopštenja o Samuelu Koenu, Jevrejinu iz dubrovačkog geta, izveštaj je o njegovom poslednjem snu, teškoj i dubokoj tardemi u koju se navezao kao na debelo more bez povratka. Taj poslednji izveštaj Samuelu Koenu podneo je trebinjskom Sabljak-paši onaj kockar kojem je bio pošteden život na bojištu. Ono što je on paši rekao u tom izveštaj u ostaje zauvek zaši veno u jedan svileni šator na Dunavu i do nas su doprli samo odlomci razgovora kroz zelenu tkaninu koj a ne propušta kišu. Kockar se zvao Jusuf Masudi G i bio je čitač snová. Mogao je u tudim snovima zeca uloviti, a kamoli čo veka, i služio je kod onog konjanika koj ega su kopljem probudili. Taj konjanik bio je ugledna i bogata ličnost, zvao se Avram Brankovič Ír i samo njegovi hrtovi vredeli su koliko jedna lada baruta. O njemu je Masudi tvrdio upravo neverovatnu stvar. Uveravao je Sabljak-pašu da Koen u svom teškom snu sanja upravo ovog Avrama Brankoviča. - Ti kážeš da si čitač snová? - upita na to paša Masudija. - Možeš li onda pročitati i taj Koenov san? - Naravno da mogu. Ja vec vidim šta on sanja: pošto Branko vie umire, on sanja Branko vičevu smrt. Na te reči paša kao daje živnuo. To znáči - zaključio je brzo - da Koen može sada da doživi što nijedan smrtnik ne može: sanjajuči Brankoviča koji umire, može da proživi smit i da ostane živ? Tako je - složio se Masudi - ali ne može da se probudi da nam to što je video u snu ispriča. Ali zato ti možeš da vidiš kako on sanja tu smrt... - Mogu i podneču varn sutra izveštaj kako umire jedan čovek i šta pri tome oseča... Nikada ni Sabljak-paša ni mi nečemo znati je li kockar ovu stvar tražio zato da bi produžio život za jedan dan ili zato što je stvamo mogao videti u Koenov san i tamo nači Branko vičevu smrt. Paša je ipak ocenio da stvar vredi pokušati. Rekao je da svaki sutrašnji dan vredi koliko neupotrebljena potkovica, a jučerašnji koliko otpala kamilja ploča, i ostavio je Masudija živog do sutra. Koen je tu noč proveo spávajúci poslednji put; nje- gov ogromni nos kao cela jedna ptica virio mu je kroz osmeh iz sna, a taj osmeh izgledao je kao otpadak s neke dávno pojedené trpeze. Masudi senije odvojio od njegovog uzglav-lj a do jutra, a kada je s vanulo Anadolac beše izmenjen od tog bdenja kao da je bičevan u snovima koje je čitao. A pročitao je u njima sledeče: Brankovič kao da nije umirao od rane nanete kopljem. Nije tu ranu ni osečao. Osečao je mnogo više od jedné rane i broj tih rana se umnožavao velikom brzinom. Osečao je da stoji visoko na někom kameňom stubu i broji. Bilo je proleče, duvao je vetar koji plete kike od pruča vrbama, i sve su vrbe od Moriša do Tise i Dunava nosile kike. Nešto kao strele zabadalo se u njegovo telo, ali je postupak tekao unatrag: kod svake strele najpre je osečao ranu, potom ubod, pa bi bol prestao, čuo bi se fijuk kroz vazduh i naj zad bi zazvrjala tetiva s koje je odapeta strela. Tako umiruči brojao je strele od jedan do sedamnaest, a onda je pao sa stuba i prestao da broj i. U tom padu sudario se s nečim tvrdim, nepomerí vim i ogromnim. Ali to nije bila zemlja. To je bila smrt. Rane su mu se od tog udara razletele na sve strane tako da jedna drugu više nije mogla osetiti i tek zatim on udari o zemlju, vec mrtav. A potom je u toj istoj smrti umro i po drugi put, mada je izgledalo da u njoj nema više mesta ni za najmanji bol. Izmedu udara strela umirao je naporedo još jednom, ali sasvim drugačije, umirao je nesazrelom dečačkom smrču i bojao se jedino da neče stiči dovoljno brzo da obavi ogromni posao (jer smrt je naporan rad) i da u isto vreme kada dode do padanja sa stuba zavŕši i s ovom drugom smrču. Zato se napinjao i žurio. Ležao je u toj nepomičnoj žurbi iza šarene sobne peci sazidane u obliku male, kao dečije crkve s crvenim i zlatnim kubetima. Vreli i ledeni bolo vi navirali su iz njega u sobu kao da se iz njegovog tela otimaju na slobodu i brzo smenjuju godine. Súmrak se širio kao vlaga, svaka se odaja u kuči crnela drugačije i samo su još prozori bili natovareni poslednjom svetlošču dana, jedva bledom od mraka u sobi. Neko iz nevidljivog predvorja pode tada noseči sveču, i kao da ima na dovratku crnih vrátnica koliko listová u knjizi, prelista ih zakrátko sve pomerajuči světlost i ude. Utom nešto poteče iz njega i on ispiša svu svoju prošlost iz sebe i osta prazan. A onda, kao da nadode voda i napolju pope se noc sa zemlje na nebo, a njemu spade odjednom sva kosa, kao da mu smakoše šubaru s glave koja je vec bila mrtva. I tada se u Koenovom snu javila i treča Brankovičeva smrt. Bila je jedva primetna, zaklonjena nečim što je moglo biti jako nagomilano vřeme. Stotine godina kao da su stajale izmedu Brankovičeve dve prve smrti i one treče koj a se jedva nazirala s mesta na kojem je stajao Masudi. U prvi mah Masudi je pomislio da Brankovič sada umire smrču svoga posinka Petkutina, ali pošto je znao kako je Petkutin svršio, ubrzo je zaključio da to nije Petkutinova smrt. Ta treča smrt bila je brza i kratka. Branko vič je ležao u nekoj čudnoj postelji i neki muškarac dohvatio je jastuk i počeo njime da ga davi. Za to vřeme Brankovič je mislio samo na jednu stvar - da treba dohvatiti jaj e koje se nalazilo na stočiču do kreveta i razbiti ga. Brankovič ne zna zbog čega je to potrebno, ali dok ga guše jastukom zna da je to jedino važno. Istovremeno on shvata da je čovek svoje j uče i sutra otkrio s velikim zakašnjenjem, milion godina pošle svog nastanka - najpre sutra, pa juče. Otkrio ih je jedné davne noči kada se u pomrčini gasila sadašnjica pritešnjena i skoro prekinuta izmedu prošlosti i budúcnosti, koje su te noči toliko narasle da su se skoro spojile. I sada je bilo tako. Sadašnjica se gasila ugušena izmedu dve večnosti - prošle i buduče, i Brankovič je umro po treči put, u času kada se prošlost i budučnost sudariše u njemu i zdrobiše ga baš u času kad je stigao da zdrobi ono jaje... Tada je odjednom Koenov san ostao prazan kao isušeno korito reke. Bilo je vřeme budenju ali nije bilo više nikoga da sanja Koenovu javu kako je to činio za života Brankovič. I tako se i s Koenom moralo dogoditi ono što se dogodilo. Masudi je video kako u Koenovom snu, koji se pretvarao u ropac, sa svih stvari koje su ga okruživale popadaše imena kao kape i svet ostade devičanski čist kao u prvom danu po-stanja. Jedino su prvih deset brojeva i ona slova azbuke koj a označavaju glagole blistali iznad stvari oko Koena kao zlatne suze. I tada on nauči da su broj e vi deset zapo vešti takode glagoli i da se zaboravljaju poslednji prilikom zaboravljanja jednog jezika i ostaju kao odjek i kada su same zapovesti iščezle iz sečanja. U tom času Koen se probudi u svoju smrt i pred Masudijem nestade staze, jer se preko vidika spusti koprena na koj oj je pisalo vodom iz reke Jabok: „Jer, vaši su snovi dani u nočima." Vaznija literatura: Anonim, Lexicon Cosri, Continens Colloquium seu disputationem de religione, Regiemonti Borussiae exeudebat typo-graphus Ioannes Daubmannus, Anno 1691. passim; o Koenovim precima videti: M.Pantič, „Sin vjerenik jedne matere"... Análi Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Dubrovníku, 1953, II, str. 209-216. LIBER COSRI - naživ latinskog prevoda knjige o Hazarima Jude Halevija* koji se pojavio 1660. Prevodilac Džon Bukstorf (Jolin Bnxtorf, 1599-1664) dao je uz svoj latinski prevod i naporednu hebrejskú verziju. Bukstorf je bio sin oca istog imena i prezimena i rano je upučen u biblijski, rabinski i srednjovekovni hebrejski jezik. Prevodio je na latinski i Majmonida (Bazel 1629) i uzeo učešča u jednoj dugoj javnoj polemici s Luisom Kapelom o biblijskim nadrednim znacima i pismenima koj a označavaju samoglasnike. Prevod Halevijeve knjige objavio je u Bazelu 1660. godine dodajúci predgovor iz koj ega se vidi da je služio venecijanskim izdanjima s hebrejskim prevodom Ibn-Tibona $ . Smatrao je prema Haleviju da su samoglasnici duša slova i da prema tome na svaki od 22 suglasnika dolaze po tri samoglasnika. Citanje je u stvari gadanje bačenog kameňa drugim kameňom, pri čemu su suglasnici kamenje a njihova brzina samoglasnici. Prema njegovom mišljenju, u Nojev kovčeg u vřeme potopa ukrcano je i sedám brojeva i to u obliku goluba, jer golub ume da broji do sedám. T f 1 C O S R I Cůntinmt COLLOQjnUMftuDISParATIONlM Dl RlLIGlOHfc Httí™ ■Mtnonpan^vtaDr,fant &if ik Callitá TifUlcTmeJhl ~ Eis) colkýi, láotdldtni rtdtfV,(tIq Litino* Al I ttCl f "flMII mmm éJaiftíK ]lKUII( LlTIT^S tVltuw i (t AnbLabiLttj*t*u H i t k J ■ ufraUtiDtt tupci, HIS »jBÍAimi Ht JOHAMHII B tTXTQ třlnfjFTL. ln»m» lny—M— Cwn P * i r l L Ä cla lAIttl J,. SumjKřbu* A V f ■ 0 Ä> tf ■ i i n r-n--r Našlovna strana Halevijeve knjige o Hazarima (Bazelsko izdanje iz XVII veka) Samo ti brojevi nisu imali znak suglasničkog nego samoglasničkog pismena. Iako je „Hazarska prepiska" poznata odmah posle 1577. godine, ona je široj javnosti postala pristupačna tek s Bukstorfovim izdanjem Halevija iz 1660. godine, jer je on tu u dodatku priložio i pismo Hisdaja Ibn- Sapruta i odgovor hazarskog kralja Josifa. LUKAREVIČ (LUCCARI) EFROSINIJA (XVII vek) dubrovačka vlastelinka iz roda Getaldiča-Kruhoradiča, udata za jednog od plemiča iz porodice Luccari. U svoj oj palati držala je kavez s pticom sojkom, čije je prisustvo u kuči lekovito, i na židu grčki sat koji o praznicima svira tropare i kondake. Govorila je da je otvaranje svakih novih vrata u životu neizvesno kao bacanje karata, a za svog bogatog supruga da večera tisine i vode. Bila je poznata sa svog slobodnog vladanja i veoma lepa; bránila se kroz smeh da put i obraz ne idu zajedno i imala po dva palca na svakoj šaci. Stalno je držala navučene rukavice, čak i za obedom, a volela je crvena, plava i zuta jela i nosila haljine tih boja. Imala je dvoje dece, kčer i sina. Jedné noci sedmogodišnja kčer videla je kroz prozor koji je delio njenu od majčine odaje kako se mati porada. U prisustvu svoje ptice u kavezu, gospoda Efrosinija rodila je malog bradatog starčiča s mamuzama na bosim nogama, koji je došavši na svet uzviknuo „Gladan Grk i na nebo če poči", pregrizao sopstveni pupak i odmah nekud otrčao zgrabivši umesto odeče nečiju kapu i zovnuvši usput sestru po imenu. Devojčica je otada onemela, nije se mogla ni voditi ni terati, i smeštena je daleko od očiju u Konavlje. Pričalo se da se gospodi Efrosiniji takve stvari dogadaju zato što je sela na hleb i što održava tajnu vezu s nekim Jevreiinom iz dub- rovačkog geta po imenu Samuel Koen * . Na optužbe zbog slobodnog vladanja, gospoda Efrosinija odgovarala je prezrivo da se ne da pojiti iz tude glave: - Istinu rjet, da mi je stotina gizdavijeh, krepkijeh, vlasteličiča uzmnožnijeh i crmagrstijeh, kojinmo dni ne odhode, bih lakomac postala! Ama u Ragtizi na stotinu godišnjaka pifara ne mere se naravnit, doli kroz vrime! A sto godišta čekat, ko ima? Na one druge optužbe nije nikako ni odgovarala. Pričalo se, naime, da je kao devojka bila Mora, kad se udala da je postala veštica, a da če posle smrti ostati vampiruša za tri godine, ali u o vo treče nisu svi verovali, jer se šmátralo da se naj Češce vampire Turci, rede Grci, a Jevreji nikako. A za gospodu Efrosiniju se šuškalo daje potajno Mojsijeve vere. Bilo kako mu drago, kada je Samuel Koen proteran iz Dubrovniká, gospoda Efrosinija nije ostala ravnodušna; govorilo se da če umreti od tuge i otada je kao kamen noču na srcu držala sopstvenu pesnicu u koj oj je sa svake straně bio stegnut po palác. Ali umesto da umře, ona je jednoga jutra nestala iz Dubro vniká, viděna je potom u Konavlju, pa na Dančama u po podne gde sedi na grobu i češlja se, a još kasnije kako putuje na sever do Beograda i zatim silazi na Dunav u potrazi za svojim ljubavnikom. Kada je čula da je Koen kod Kládová umro, nije se više vracala kuči. Ostrigla je i zakopala kosu i ne zna se š ta je s njom potom bilo. Smatra se da je njenu smrt ope vala jedna narodna pesma dugog i tužnog stihá, zabeležena u Kotoru 1721. godine i sačuvana samo u italijanskom prevodu pod našlovom Latinka divojka i vlaški vojvoda Drakul. Prevod pesme je oštečen, ali se zna da pored junakinje pesme, u kojoj se nazire sudbina gospode Efrosinije, u vojvodi Drákulu treba gledati ličnost pod imenom Vlad Malesku, koja je na granici XVII i XVIII veka stvarno živela u Transilvaniji. U najkračim crtama pesma daje sledeča obaveštenja: U vřeme kad niče bela trskajedna lepa i tužná žena šišlaje na Dunav da traži dragog oteranog u rat. Kad je čula da je poginuo. otišla je vojvodi Drákulu koji gleda na sutrašnje oko i najskuplji je vidar od tuge. Imao je skoro cmu lobanju pod kosom, boru čutanja na licu i ogromni ud za koji je o praznicima vezivao zebu na dugoj svilenoj niti i ona mu ga je nosila leteči pred vojvodom. Za pojasom držao je malu Ijuštum školjke kojom je savršeno umeo da odere živog čo veka i da ga potom opet odene u istu kožu držeči ga za perčin. Spravljao je napitke za slatke smrti i njegov dvor vazda je opsedala gomila vampira koji su gasili sveče tražeči od Drakule da ponovo umru. Jer za njih je smrt bila još jedini dodir sa žhivotom. Kvake na sobama gde je obitavao same od sebe su se pokretale, a pred njegovim dvorom stajao je dupke mali kružni vihor kovitlajuči se neprekidno u sebi i meljuči sve što dohvati. Tu se vrteo več sedam hiljada godina i u njegovoj sredini ili oku, tokom svih tih sedam hiljada godina, bilo je vidno kao u pôdne i kvasala je mesečina. Kada je mlada žena naišla, sluge voj vode Drákula sedele su u senci tog vihora i pile tako što jedan nateže iz bardaka, dok drugi pusta otegnut glas nalik na pesmu, pa ovaj pije dok onaj ne uzme vazduha. Onda promene uloge. Naj pre su tako u čast gošče pevali večernji glas, potom pesmu na poljski glas i, najzad, jednu pesmu koja se peva „glavu uz glavu " i koja glasi: ,,Svakoga proleča, čim ptice počnu da broje ríbu u Dunavu, na ušču reke u more raste bela trska. (Ona raste samo tri dana u vřeme kad se mešaju slané i slatke vode, a njeno seme je hitrije od svakog drugog semena, pupi brže no što komjača ide i doseže visinu pretičuči mrava koji se puže uz nju. Dok je na suhom, seme bele trske može da miruje i do dvesta godina, ali kada padne u vlagu, njena klica za nepun sat izbija na po vršinu, posle tri ili četiri časa dobij a visinu od jednog metra, a potom deblja i na izmaku dana ne može se više prstima obuhvatiti. Ujutru ima obim Ijud-skoga struka i visinu kuče, te ribari za belu trsku cesto vezuju mreže i ona ih rastúci izvadi sama iz vode. Ptice znaju da bela trska raste i u utrobi i dobro se čuvaju da ne progutaju njeno seme ili njenu mladicu. Pa ipak, ladari i pastiri ponekad opaze pticu kako se raspada u letu i znaju da je to otud što se ptica u ludilu ili nekoi ptičijoj tuzi, koj a liči na ljudsku laž, nazobala semena bele trske i ono ju je raznelo u vazduhu.) Pri kořenu bele trske u vek se vide otisci kao od zuba i pastiri govore da bela trska i ne raste iz zemlje, nego iz usta nekog podvodnog démona koji kroz nju zviždi i govori mameči ptice i druge lakomce na svoje seme. Otuda se od bele trske ne pravé svirajke, jer se u tudu svirajku ne duva. Drugi ribari kažu da ptiči ponekad umesto svojim semenom oplode ptice semenom bele trske i tako se obnavlja na zemlji jaje smrti... " Kada se pesma zavŕši, devojka pusti svoje hrtove u lisice, a sama ude u kulu voj vode Drákula i, dade mu kesu zlata da joj izvida tugu. On je zagrli, odvede u ložnicu i pusti tek kad se hrtovi vratiše iz lisica. Bilo je jutro kada se oprostiše, a uveče pastiri nadoše kraj Dunava hrtove kako cvile i pred njima mladu lepu ženu raznetu kao pticu koj a je oplodena semenom bele trske. Samo su njene svilene haljine još bile obavi- jene oko ogromne stabljike koj a beše več pustila kořen i šumila kroz njenu kosu. Devojka beše rodila brzu kčer - svoju smrt. Njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku izgrušano mléko, a na dnu videla su se jedna usta što drže kořen trske... MOKADASA AL SAFER G (VIII-XI vek) - najbolji medu čitačima i lovcima snová T. Prema predanju izradio je muški deo hazarske enciklopedije, dok je ženski deo sastavila princeza Ateh v. Svoj deo enciklopedije ili hazarskog rečnika AI Safer nije hteo pisati za savremenike i potomke, nego ga je sastavio na drevnom hazarskom jeziku iz V veka koji niko od njegovih savremenika nije razumeo; pisao ga je isključivo za pretke, one koji su nekada sanjali svoj deo tela Adama Kadmona, deo koji nikada više neče biti sanjan. Hazarska princeza Ateh bila je AI S aférová ljubavnica i jedna legenda priča kako joj on svojom bradom umočenom u vino mije prsa. AlSafer je završio u zatočenju, a razlog je bio, prema jednome izvoru, nesporazum izmedu princeze Ateh i hazarskog kagana. Nesporazum je izazvalo jedno pismo princezino koje nikada nije poslala, ali koje je ipak stiglo kaganu u ruke. Pošto se odnosilo na El S aféra, izazvalo je kaganovu ljubomoru i gnev. Glasilo je: Posadila sam ruže u tvoje čizme, iz tvoga šešira raste mi šeboj. Dok te čekám u svojoj jedinoj i večitoj noči, po meni veju dani kao komadiči pocepanoga pisma. Sastavljam ih i sričem slovo po slovo tvoje ljubavne reči. Ali, pročitati malo šta mogu, jer ponekad se pojavi nepoznati rukopis i uz tvoje pismo zapadne komadič nekog drugog pisma, umeša se u moju noč neki tudi dan i tude slovo. Cekám kada češ doči i kada pisma i dani više neče biti potrebni. I pitam se: da li če mi i tada pisati onaj drugi ili če biti i dalje noč? Prema drugim izvorima (Daubmanus $ ih povezuje s rukopisom kairske sinagoge) o vo pismo ili pesma nije uopšte bilo upučeno kaganu nego samom AI Safem i odnosilo se na njega i Adama Kadmona. U svákom slučaju, pismo je izazvalo ljubomoru ili političku surevnjivost hazarskog kagana (jer su lovci na snové bilil jaka opoziciona stránka princeze Ateh koj a je pružala otpor kaganu). AI Safer je kažnjen tako što je zatvoren u gvozdeni kavez okačen o jedno drvo. Princeza Ateh slala mu je kroz svoje snové svake godine ključ svoje ložnice, a mogla je samo toliko da mu olakša muke što je podmičivala démone da na krátko vřeme zamene nekog od ljudi i poture ga u kavez umesto AI S aféra. Tako se AI Saferov život sastojao delom iz života drugih ljudi, koji su mu pozajmljivali po několiko svojih sedmica naizmenice. U meduvremenu, ljubavnici su izmenjivali ponike na poseban náčin: on bi zubima urezao několiko reči u leda komjače ili raka ulovljenog iz reke pod kavezom i puštao ih natrag u vodu, a ona bi mu odgovarala na isti náčin, puštajuči svoje ljubavne poruke ispisane na živim kornjačama u reku š to se uliva u more pod kavezom. Kada je šejtan oduzeo princezi Ateh sečanje na hazarski jezik i naterao je da ga zaboravi, ona je prestala da piše, ali je AI Safer i dalje slao poruke pokušavajuči da je podseti na svoje ime i na reči njenih pesama. Několiko stotina godina posle tog dogadaja uhvačene su na obalama Kaspijskog mora dve kornjače na kojima su bile ispisane poruke. Poruka jedné žene i jednog čoveka koji su se voleli. Kornjače su još uvek išle zajedno i na njima su se mogle pročitati poruke zaljubljenih. Muška poruka je glasila: Ti si kao ona devojka koja nikad nije ustajala rano, pa kad se udala u susedno selo i prvi put morala rano ustati, ugledala slanu na poljima i řekla svekrvi: ovo u našem selu nema! Tako kao ona, i ti misliš da na svetu nema ljubavi, jer nikada nisi bila budna dovoljno rano da je sretneš, mada je ona svakoga jutra tu na vřeme... Zenska poruka bila je krača, od samo několiko reči: Moj zavičaj je tišina, moja hrana čutanje. Sedim u svorne imenu kao veslač u čamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim. Mokadasa je sahranjen u grobu koji ima oblik koze. SANGARI ISAK $ (VIII vek) - rabin, hebrejski v predstavnik u hazarskoj polemici. Tek od XIII veka pominje se kao znalac Kabale i prevoditelj Hazara u judaizam. Naročito je insistirao na vrednosti hebrejskog jezika, ali je poznavao brojne druge jezike. Smatrao je da je razlika izmedu jezika u sledečem. Svi su sem božijeg ježici patnje, řečnici bolova. „Primetio sam - kaže on - da kroz neki procep u vremenu ili u meni otiču patnje, jer bi ih inače do sada moralo biti vise. Isto vredi i za jezike." R.Gedaliah (oko 1587) utvrdio je da su odgovori Isaka Sangarija na hazarskom dvom bili davani na hazarskom jeziku. Sangari je prema Haleviju* koristio učenje rabija Nahuma Pisara koji je zabeležio kako su mudráci učili od proroka. „Cuo sam od rabija Majaša - piše Sangarijev učitelj rabi Nahum, a Sangari ovo prenosi kaganu, da bi sve zajedno zabeležio Halevi čuo sam od rabija Majaša koji je učio od parova, a ovi su to primili od proroka kao zapovest datu Mojsiju na Sinajskoj gori. Oni su pažili da ne přenesu učenje pojedinaca kao što se vidi iz sledeče poruke koju je jedan starac dao na samrti sinu: Moj sinko, podredi ubuduče svoje mišljenje, ono kojem sam te ja naučio, mišljenju četvorice naznačenih ti ljudi. -Zašto - upita sin - nisi ti sam svoje podredio njihovom mišljenju? - Zato - odgovori starac - što sam ja svoje mišljenje primio od mnogih koji su opet sa svoje strane takode učili od mnogih. Ja sam tako održao svoju sopstvenu tradiciju, a oni su se držali svoje. Ti si, pak, učio samo od jedné osobe, od mene. A bolje je zanemariti učenje jedné osobe i prihvatiti ono večeg broja ljudi..." Za Sangarija se kaže da je osujetio dolazak arapskog učesnika na polemiku u hazarskom dvoru isposlovavši da se polemika odredi u vřeme kada kornete nisu mogle da pomognu arapskom predstavniku i kada mu je sva vera mogla stati u bardak s vodom. Uostalom, na tu polemiku Sangari je i sam jedva stigao. Daubmanus* o tome prenosi sledeče predanje: Isak Sangari je u hazarsku prestonicu krenuo bro- dom. Ali, taj brod su napáli Saraceni i počeli su na njemu ubijati sve živo. Jevreji su poskákali u vodu da se spásu, ali su ih gusari pobili veslima. Samo je Isak Sangari mirno ostao na palubi. To je začudilo Saracene i upitali su ga zašto ne skáče kao ostali u talase. Ne znam da plivám - slaga Sangari i to mu je spaslo glavu. Umesto da ga poseku, gusari su ga gurnuli u more i otplovili. - Srce u duši je kao kralj u ratu — zaključio je Isak Sangari - ali se čovek ponekad i u ratu mora ponašati kao srce u duši. Pošto je tako stigao na hazarski dvor, Sangari je tokom polemike s hriščanskim i islamskim predstavnikom ha-zarskom kaganu objasnio jedan san i time ga privoleo da zajedno s ostalim Hazarima přede u jevrejsku veru, onu koja čeka od budúcnosti više nego od prošlosti. Rečenicu koju u snu kazuje andeo kaganu i koja glasi: ,Bogu su drage tvoje namere, ali tvoja dela nisu", objasnio je uporedivši je s pričom o Adamovom sinu Setu. „Postoji ogromna razlika - rekao je Isak Sangari kaganu -izmedu Adama, koj ega je stvorio Jehova, i njegovog sina Seta, kojega je stvorio Adam. Prema tome, Set i svi ljudi za njime j esu božija namera, ali čovečije delo. Otuda treba praviti razliku izmedu namere i dela. Namera je i u čo veku ostala čistá, božanska, glagol ili logos, koji prethodi činu kao koncept čina, ali je delo zemaljsko, nosáč imena - Set. U njemu su vrline i mane jedna u dmgoj kao šuplje lutke koje se skrivaju jedna pod drugom. I samo tako se jedan čovek može odgonetnuti, ako se s njega skidaju jedna po jedna šuplja lutka, neče zvono s manjeg. Zato ne treba da shvatiš - zaključio je Sangari - da te je andeo onim rečima u snu pre-korevao; naproti v, ništa pogrešnije od takvog tumačenja. On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je stvamo tvoja príroda..." TIBON JEHUDA IBN (XII vek) - prevodilac Knjige o Hazarima Jude Halevija ^na hebrejski s arapskog. Prevod je nastao 1167. i za njegovu neujednačenost postoje dva objašnjenja: prvo, potonje štampane verzije bile su kastrirane u lukama hriščanske inkvizicije; drugo, sve je zavisilo ne samo od Tibona nego i od okolnosti. Prevod je bio veran kada je Ibn Tibon prevodeči bio zaljubljen u svoju verenicu, dobar kada je bio ljut, razvučen ako su duvali vetrovi, dubok zimi, komentarisao je i prepričavao izvornik ako je padala kiša, a pogrešan ako je bio srečan. Kada bi završio poglavlje Tibon je postupao kao drevni aleksandrijski prevodioci Biblije - davao bi nekome da mu čita prevod koračajuči i udaljujuči se sve više od njega, a Tibon bi stajao i slušao. S udaljavanjem, tekst je gubio delové u vetru i iza uglova, dopirao kroz šiblje i drveče, zaklonjen vratima i ogradama lišavao se imenica i samoglasnika, lomio se na stepenicama i, najzad, krenuvši kao muški završavao bi put kao ženski glas, pri čemu su se iz daljine čuli još samo glagoli i brojevi. Potom bi se obratno dogadalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu. HAZARI v - ratnički národ koji je izmedu sedmog i desetog veka naseljavao Kavkaz, imao mocnu državu, brodovlje na dva mora, Kaspijskom i Crnom, vetrova koliko riba, tri prestonice, letnju, zimsku i ratnu, i godine visoke kao borové. Ispovedali su danas nepoznatu veru, obožavali so, svoje hramove klesali u podzemnim stenama soli ili u slanim bregovima. Prema Haleviju $ , primili su judaizam 740. godine, a poslednji hazarski kagan Josif uspostavio je vezu čak sa španskim Jevrejima, jer je plovio sedmog dana, kad zemlja kune čo veka i kada ta kletva tera i sama brod od kopná. Ta se veza prekinula kada su Rusi 970. godine zauzeli hazarsku prestonicu i uništili hazarsku državu. Posle toga jedan deo Hazara stopio se s istočnoevropskim Jevrejima, drugi delo vi ovog národa s Arapima, Turcima i Grcima, tako da se danas zna samo za one male oáze hazarskog življa koji je još trajao bez jezika i vere u samostalnim opštinama do Drugog svetskog rata (1939) u istočnoj i srednjoj Evropi, a potom iščezao sasvim. Jevrejski oblik njihovog imena je Kuzari (pl Kuzarim). Obično se uzima da je kod Hazara samo plemstvo primilo judaizam; medutim, u Panonskoj niziji, izmedu VII i X veka, postojao je centar za judaizaciju koji se ponekad pripisuje Hazarima (Čelarevo iř ). Drutmar Akvitanski oko 800. godine u Vestfaliji pominje „gentes Hunorum que ab et gazari vocantur" ističuči da su bili obřezáni i pripadali Mojsijevoj verí i da su bili jaki. Kod Kinama, u XII veku kaže se da Hazari žive prema Moj šije vim zakonima, ali ne sasvim čistim. Kagane Jevreje pominju več arapski izvori X veka (Ibn Rustah, Ištakhri, Ibn Haukal). Zanimljive podatke o Hazarima sadrži jedan spis nazván hazarskom prepiskom. Sačuvan najmanje u dve verzije, od kojih je jedna iscrpnija, ovaj spis još uvek nije naučno do kraja rasvetljen. Cuva se u Oksfordu i predstavlja prepisku na jevrejskom jeziku izmedu Josif a, kralja Hazara, i Hizdaja Ibn Sapiuta iz mavarske Spanije, koji je sredinom X veka pisao hazarskom kralju moleči ga da mu odgovori na sledeča pitanja: 1. Ima li bilo gde na svetu jevrejske dŕžave? 2. Kako su Jevreji došli u Hazariju? 3. Kako se odigrao prelazak Hazara u judejsku veru? 4. Gde kralj Hazara živi? 5. Kojem plemenu pripadá? 6. Koj a mu je uloga u ratovima? 7. Da li rat obustavlja Subotom? 8. Ima li hazarski kralj bilo kakvih obaveštenja o mogučem smaku sveta? U odgovoru je obrazložena hazarska polemika v koj a je prethodila prelasku Hazara u judaizam. U vezi s tom polemikom je i jedan drugi izvor, koji nije sačuvan do danas. U odrednici o Hazarima svog izdanja, Daubmanus $ se poživa na spis O hazarskim stvarima (verovatno na neku latinskú verziju). Prema završnim rečima spisa vidi se da je u najstarijim njegovim delovima reč o izveštaju koji je po svoj prilici služio za pripremu hebrejskom predstavniku rabiju Isaku Sangariju pred odlazak u hazarsku misiju, gde je uzeo učešča u čuvenoj polemici. Spis u sačuvanim delovima glasi: O imenu hazari - hazarska država zove se kaganovo carstvo ili kaganat, i iz njenog naziva je iščezao naziv prvobitnog hazarskog carstva koje je prethodilo kaganatu i sazdalo ga na sablji. Hazare nerado u njihovoj državi nazivaju tim imenom. Uvek koriste neki drugi naziv izbegavajuči ime Hazari. U predelima prema Krimu, gde ima i grčkog stanovništva, Hazare nazivaju negrčkim stánovništvom ili Grcima nepřisajedinjenim hriščanstvu; na jugu gde ima Jevreja, zovu ih nejevrejske grupe, na istoku, gde su Arapi delom nastanjeni u hazarskoj državi, same Hazare zovu neislamizovanim ži vijem. One Hazare koji su primili neku od stranih vera (jevrejsku, grčku ili arapsku) ovde više i ne nazivaju Hazarima nego ih broje medu Jevreje, Grke ili Arape, ali obrnuto, retki i slučajni prelaznici u hazarsku veru slove u hazarskoj sredini kao ono što su bili pre pokrštavanja, dakle ne šmátrajú ih Hazarima nego i dalje Grcima, Jevrejima ili Arapima, iako su hazarske vere. Tako se nedávno jedan Grk umesto da kaže za nekog čo veka da je Hazar, izrazio na sledeči način: „U kaganatu zovu budúcim Jevrejima one nepřisajedinjene grčkoj veri, koji hazarski govore." U hazarskojl državi mogu se sresti učeni Jevreji, Grci ili Arapi koji veoma lepo poznajú hazarsku prošlost, knjige i spomenike, o njima govore s pohvalama i podrobno, neki od njih čak pišu hazarsku istoriju, ali samim Hazarima to nije dopuštěno i oni o sopstvenoj prošlosti ne smejú da govore i sastavljaju knjige. Hazarski jezik je muzikalan, lepo zvuče na njemu stihovi koje sam čuo, ali nisam upamtio; kažu da ih je sastavila jedna od hazarskih princeza. Taj jezik raspolaže sa sedam rodová; dakle, osim muškog, ženskog i srednjeg roda, on ima i rod za evnuhe, za bespolne žene (one koje je oštetio i pokrao arapski šejtan), za one koji menjaju pol, bilo da su muški, koji se priklanjaju ženskom, ili obratno, i za gubavce koji sa bolešču moraju primiti i taj novi oblik u govoru koji svakome s kime stupe u razgovor odmah otkriva njihovu bolest. U govoru dragačiji naglasak imaju devojčice od dečaka i ljudi od žena, jer dečake uče arapskom, jevrejskom ili grčkom, več prema tome da li žive u predelu gde ima Grka, u delu gde su Jevreji izmešani s Hazarima, ili onom odakle dolaze Saraceni i Persijanci. Kod dečaka se otuda i u ha- zarskom jeziku čuje jevrejsko kameš, holém i šurek, veliko, srednje i malo ,,u" i srednje „a". Devojčice, pak, ne uče hebrejskí, grčki ili arapski i njihov naglasak je drugačiji ičistiji. Zna se da kad jedan národ iščezava najpre iščeznu njegovi najviši slojevi i književnost s njima; ostaju samo knjige zákona koje národ zna napamet. To se lepo može reči i za Hazare. U njihovoj prestonici cena propovědí na hazarskom jeziku je paprena, onih na jevrejskom, arapskom ili grčkom sasvim niska ili su te propovědí besplatne. Neobično je da Hazari čim se nadu van svoje državě izbegavaju da pokazu jedni drugima da su Hazari,i radije se mimoilaze ne otkrivajuči poreklo, i kriju da govore i razumeju hazarski, i to više od svojih nego od tudinaca. U samoj zemlji više se cene u javnim i adrninis-trativnim službama oni koji pokazuju nedovoljno poznavanje hazarskog jezika, iako je to službeni jezik. Otuda cesto i oni koji dobro znaju hazarski hotimično govore ovaj jezik sa greškama, stranim naglaskom i zanoseči, iz čega izvlače očiglednu kořist. Cak se i za prevodioce, recimo s hazarskog na jevrejski, ili sa grčkog na hazarski, uzimaju takvi koji greše u hazarskom jeziku ili glume da greše. Sudstvo - Za istu stvar po hazarskim zakonima u onom delu državě gde žive jednim delom Jevreji ide se godinu-dve na galiju za veslača po kázni; u delu carstva gde ima Arapa -pola godine, tamo gde žive Grci uopšte se ne ide za tu stvar na galiju, a u središnom delu državě, koji se jedini zove hazarskim okrugom (mada Hazara ima svuda naj više), za tu istu stvar ode glava s ramena. So i san - Slova hazarske azbuke nose nazive prema jelima koj a se sole, brojevi nose nazive prema vrstama soli, a Hazari raspoznaju sedam vrsta soli. Jedino se od slanog pogleda Boga ne starí, inače Hazari šmátrajú da se starí od pogleda, bilo svojih na sopstveno telo, bilo tudih, jer oni oru i paraju tela oko sebe najrazličitijim i najubojitijim alatkama, koje stvárajú njihove strasti, mržnje, namere i žudnje. Hazarska molitva je plakanje, jer suze su deo Boga pošto, kao školjka biser, uvek sadrže malo soli na dnu. Žene ponekad uzimaju maramu i savijaju je koliko mogu puta i to je molitva. Hazari takode imaju kult sna. Smatra se da onaj ko je izgubio so ne može da zaspi. Otuda pažnja koj a se u njihovoj sredini ukazuje snu, ali to nije sve, ima i nešto drugo što nisam mogao dokučiti kao kad se od kola ne čuje put. Oni šmátrajú da osobe koje naseljavaju prošlost svakog čoveka u uspomenama leže kao zasužnjene ili uklete; ne mogu da se proměně, ne mogu nijedan drugi korak da načine do onaj koji su nekad več načinile, ne mogu da se sretnu ni sa kim drugim do s onima s kojima su se nekada srele, ne mogu čak ni da ostare. Jediná sloboda koja je data precima, čitavim izumrlim narodima očeva i matera sadržanim u sečanjima, to je povremena oduška u našim snovima. Tu, u snovima, te ličnosti iz uspomena stiču malo slabo unovčene slobode, razmrdaju se, sretnu s nekim novim licem, proměně partnere u mržnjama i ljubavi i steknu nešto malo pri vida života. Otuda san ima ugledno mesto u hazarskoj verí, jer prošlost zasužnjena zauvek u sebi dobij a nešto slobode i novih mogučnosti u snovima. Seobe - Za stará hazarska plemena se smatra da, su se posle svakih desetak pokolenja selila i pri svakoj seobi postajala od ratničkog trgovački národ. Odjednom bi umesto umeča na sablji i kopiju umeli da zamisle kolika je cena jednog broda, kuče ili livade u zvečanju dukáta, a koliko u pretakanju srebra. Obajšnjenja ima raznih, ali meni izgleda najuverljivije ono što kaže da su postajali neplodni u tom ciklusu i da su se morali seliti da bi održali vrstu i obnovili plodnost. A potom, čim bi plodnost na putu bila uspostavljena, vracali bi se u postojbinu i opet príhvatali kopija. Verski običaji - hazarski kagan ne dopušta da mu se vera meša u državne i vojničke poslove. On kaže: ,,Da sablja ima dva vrha, zvala bi se trnokop." Taj stav je isti prema hazarskoj kao i prema jevrejskoj, grčkoj ili arapskoj verí. Ali iz istog čanka ko sit, ko gladan. Jer dok su naša ili grčka i arapska vera pustile koreňa i u drugim državama i imaju jaku stranu záštitu naših jednoplemenika i drugih národa, hazarska vera je jediná u državi koj a nema takvu stranu záštitu i tako pod istim pritiskom ona najviše strada, a to znači da ove tri jačaju na njen račun. Primer je nedávni pokúšaj kagana da smanji monaške posede u zemlji i broj hramova umanji za po deset od svake veroispovesti. Pošto je hazarskih bogomolja več i dosad bilo manje no jevrejskih, arapskih ili grčkih, očigledno da je i tu najviše pogoderra hazarska crkva. To se može videti na svákom koraku. Hazarska groblja, na primer, odumiru. U delovima dŕžave gde ima Grka, kao na Krimu, Jevreja kao u Tamatarhi ili Arapa i Persijanaca na persijskoj granici, hazarska groblja se sve češče stavljaju pod katanac, zabranjuje se sahranjivanje po hazarskom obredu i dnimovi su puni Hazara - samrtnika koji putujú da umru u onom delu svoje zemlje gde oko prestonice Itila hazarska groblja još rade. Pihče im duša pod grlom, a ovamo ceo put njihov. „Prošlost nije dovoljno duboka za nama - žale se hazarski sveštenici koji sve ovo, naravno, vide - treba čekati punoletstvo našeg národa kako bi prošlost uvečala zalihe i tako stvorila dovoljno širokú osnovicu za uspešno zidanje budúcnosti." Zanimljivo je da u hazarskom carstvu ima Grka i Jermena koji su iste, hriščanske vere, ali se svaki čas svadaju. Posledica njihovih svada, medutim, uvek je ista i pokazuje mudrost zavadenih: posle svakog sukoba i Grci i Jermeni traže odvojene hramove. Pošto im hazarska država odobrava ova proširenja, oni iz svake s vade izlaze ojačani s udvojenim brojem hriščanskih hramova što, naravno, ide na štetu Hazara i njihove vere. Hazarski rečník - obuhvata knjige čitača snová, jedne verske sekte veoma jake kod Hazara. Taj rečnik je neka vrsta njihovog Svetog pisma - Biblije. Pun biografija različitih osoba muškog i ženskog pola Hazarski rečnik predstavlja mozaički portrét jedne jedine ličnosti - one koju mi nazivamo Adam Kadmon. Navodim dva odlomka iz tog rečnika: „Istina je prozračna i ne opaža se, a laž neprozirna, ne propušta světlost ni pogled. Postoji i treče, gde su dve stvari promašene, i to je najčešče. Jednim okom vidimo kroz istinu i taj se pogled gubi zauvek u beskraju, a drugim okom ne vidimo kroz laž ni pedalj i taj pogled ne može dalje, ostaje na zemlji i naš; tako se probijamo kroz život porebarke. Otuda se istina i ne može shvatiti neposredno kao laž, nego samo iz uporedenja istine i laži. Uz poredenje belina i slova naše Knjige. Jer, beline Hazarskog rečnika obeležavaju prozračna mesta božanske istine i imena (Adama Kadmona). A crna slova izmedu belina - mesta gde naši pogledi ne prodiru dublje od površine... Slova se takode, mogu uporediti s delovima tvoje odeče. Kao što češ zimi staviti na sebe vunenu odeču ili krzno, šal, kapu izvračenu na zimsku postavu i krepko se opasati, tako češ se leti odenuti u lan, iči raspas i odbaciti sve teško, a izmedu leta i zime opet dodavati ili oduzimati od odeče -tako je i sa čitanjem. U razná doba tvojih godina različit če biti sadržaj tvojih knjiga, jer češ na razné náčine kombinovati odeču. Za sada je još Hazarski rečnik samo gomila nesredenih slova, imena i pseudonima (Adama Kadmona). Ali s vremenom odenučeš se i dobičeš više... A san je petak onome što se na javi naziva Subotom. I odnosi se na Nju i celina je s tim danom i tako dalje treba činiti redom po danima (četvrtak nedelji, ponedeljak sredi i slično). Ko ume da ih čita zajedno, imače ih i imače deo tela (Adama Kadmona) u sebi... " U nadi da če moje reči pomoci rabiju Ishaku ovoliko sam mogao reči ja, koji se petkom zovem Jabel, nedeljom Tubalkain, a samo Subotom Jubal. Sada ču posle truda otpočinuti, jer sečanje je permanentno obrezivanje... HAZARSKA POLEMIKA v - prema hebrejskim izvorima ključni dogadaj u vezi s prelaskom Hazara u judaizam. Svedočanstva o tom dogadaju su protivurečna i oskudna, pa se ne zna tačno ni datum polemike i brka se vřeme judaizacije s vremenom gostovanja tri tumača snová u hazarskoj prestonici. Najranije sačuvano svedočanstvo pripadá X veku i to je prepiska hazarskog kagana Jozefa (koji je več praktikovao judaizam) s Hazdajem Ibn Saprutom, ministrom kordovskog kalife. Hazdaj je bio Jevrejin i kagan je na njegov zahtev opisao okolnosti pod kojima su Hazari prihvatili jevrejsku veru. Prema toj prepisci, to se dogodilo pod kaganom Bulanom, na poziv jednog andela, odmah posle zauzimanja Ardebila (oko 731. godine). Tada je ako je verovati o vom izvoru održana raspra 0 religijama na dvont hazarskog kagana. Pošto je jevrejski predstavnik odneo pobedu nad grčkim i arapskim učes-nikom, Hazari su primili judaizam vec pod kaganom Ovadijom, následníkom kagana Bulana. Drugi izvor je odlomak jednog jevrejskog pisma nadenog 1912. godine u Kembridžu u Engleskoj. Pripadao je rukopisu kairske sinagoge (izd. Schechter). Pismo je pisao oko 950. godine jedan Jevrejin, poreklom Hazar, ministru Saprutu, kao dopunu pisma kagana Bulana istoj ličnosti na dvoru u Kordovú. Taj izvor smatra da je do judaizacije Hazara došlo 1 pre polemike i to na sledeči način. Jedan Jevrejin, koji nije praktikovao judaizam, istakao se u ratu i postao hazarski kagan. Njegova žena i njen otac očekivali su da če on posle toga prihvatiti vem svojih predáka, ali se on nije izjašnjavao. Prelom je nastao (kako beleži Daubmanus $ ) kada je jedne večeri kaganu njegova žena rekla: Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slaná i slatka rosa, raste ogromni otrovni vrganj i na njegovoj kapi, pretvárajúci njegovu kužnu krv u slast, male jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu s otrovnog vrganj a pečurku. Pri tome oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno s pečurkom i vrganj i umiru otrovani. Svake večeri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvirn je prirodno da ču jednom ugristi suviše duboko... Na te reči kagan se priklonio praktikujučem judaizmu i sve se to odigralo pre polemike, koj a je prema ovom izvoru pala u vřeme vladavine vizantijskog cara Lava III (717-740). Posle polemike, judaizam se potpuno utvrdio kod Hazara i obližnjih národa za vřeme kagana Savrijela, u kome treba videti istu ličnost s kaganom Ovadijom, jer se on (prema Daubmanusu) parnih godina svoje vladavine zvao Savrijel, a neparnih Ovadija. Najiscrpniji medu hebrejskim izvorima o hazarskoj polemici ujedno je i najznačajniji, mada je pozniji od jipomenutih. To je knjiga Al Khazari od Jude Hale vij a $ , čuvenog pesnika i hroničara hazarske polemike. On uzima da su polemika i preobračenje Hazara u jevrejsku veru pali 4 veka pre no što je on pisao svoje delo, a to znáči 740. godine. Najzad, treba podsetiti da je Bacher našao da se odjek judaizacije Hazara može nači i u midraš-književnosti. Legende Sirene oko tog dogadaja bile su naročito žive na Krimu, na poluostrvu Taman i u gradu Tamatarha, koji je bio poznat kao jevrejski grad u hazarskom carstvu. U najkračim crtama dogadaj koji je bio predmet pažnje svih pomenutih izvora zbio se na sledeči način. U letnjoj prestonici kaganovoj, na obali Crnoga mora, gde su ujesen krečili kruške na granama i brali ih sveže preko zime, našla su se tri teologa, jedan jevrejski rabin, jedan hriščanin Grk i jedan arapski mula, a kagan im je objavio odluku da sa celim svojim národom predeu veru onoga od njih koji bude dao najprihvatljivije tumačenje jednog sna. U tom snu hazarskom kaganu se javio andeo i rekao mu: „Bogu su ugodne tvoje namere, ali dela tvoja nisu." Oko tih reči raz vila se rasprava i hebrejski izvori, koje navodi Daubmanus, ovako opisujú dalji tok dogadaja. U početku je hebrejski predstavnik rabi Isak Sangari čutao i pustio da govore drugi, onaj Grk i Arapin. Kada je več izgledalo da če se kagan privoleti razlozima islamskog učesnika, hazarska princeza po imenu Ateh priključila se razgovoru prekorevši Arapina sledečim rečima: Suviše si mudar kad govoriš sa mnom. A ja gledam oblake kako plove i nestaju iza planina i u njima prepoznajem svoje nepovratne misii. Iz njih ponekad kaplju suze, ali u kratkim časovima kada se oblaci razidu, ja izmedu njih ugledam malo čistoga neba s tvojim licem na dnu, jer samo tada ništa me ne sprečava da te vidim onakvog kakav si. Odgovarajuči na ovo mula reče kaganu da on ne predlaže Hazarima nikakvo lukavstvo nego svetu knjigu Kur an, jer Hazari nemajú Bozije knjige: Mi srno svi prohodali jer smo načinjeni od dva hroma, ali vi još hramate. Na to princeza Ateh upita Arapina: - Svaka knjiga ima oca i mater. Oca koji umire oplodivši májku i daje ime detetu. I ima (knjiga) mater, koja dete rada, doji i pusta u svet. Ko je májka vaše Bozije knjige? Kada Arapin nije umeo da odgovori na ovo pitanje, nego je još jednom istakao da on ne nudi pre varu več Bo žij u knjigu koja je glasnik ljubavi izmedu boga i čo veka, princeza Ateh zaključi razgovor sledečim rečima: Persijski šah i grčki car u znak mira reše da izmenjaju basnoslovne darove. Jedno poslanstvo sa darovima krene iz Carigrada, drugo iz Isfahana. Sretnu se u Bagdadu i tu doznajú da je Nadir, persijski šah svrgnut, a grčki car umro. Tako su glasnici obe strane jedno vřeme morali da ostanu u Bagdadu ne znajuči šta bi s blagom i strahujuči za svoj život sa svih strana. Ali, opazivši da ga pomalo troše sedeči u mestu, posavetuju se šta da učine. Jedan od njih reče: - Sta god da uradimo neče valjati. Nego uzmite po dukát, a ostalo da bacimo... Tako i učiniše. A šta da učinimo s našim ljubavima mi, što ih po glasnicima šaljemo jedno drugom? Neče li i one ostati u rukama glasnika što uzimaju po dukát, a ostalo bacaju? Na te reči kagan presudi da princeza ima pravo i odbi Arapina rečima koje navodi Halevi u svom spisu: - Zašto hriščani i muslimani, koji dele naseljeni deo sveta medu sobom, ratujú jedni protiv drugih služeči svaki svome bogu čistih namera, kao monasi ili pustinjaci, u postu i molitvama? A s ve postižu ubijanjem, verujuči da je to najpobožniji put koji ih dovodi bliže Bogu. Ratujú verujuči da če im raj i věčno blaženstvo biti nagrada. Nemoguče je ipak prihvatiti oba uverenja. Stoga u produžetku kagan zaključi ovako: - Tvoj kalifa ima silne brodové zelenih jedara i vojnike koji žvaču na obe straně. Ako se njemu predamo verom, ko če od Hazara ostati? Bolje nam je, dakle, kad se več mora, pribeči Jevrejima, koje su Grci oterali, siromasima i lutalicama koji su o varno došli iz Korezme u vřeme Kitabije. Oni nemajú vojske, sem one koj a može da stane u hram ili u svitak ispunjen njihovim pismenima. I tada se kagan okrete hebrejskom predstavniku s pitanjem šta on ima da kaže o svoj oj veri. Rabi Isak Sangari na to mu odgovori da Hazari ne moraju pre- laziti ni u kakvu novu veru. Neka zádrže stáru. Kada su se svi začudili ovakvom mišljenju, rabi objasni: - Vi niste Hazari, Vi ste Jevreji i vrátite se gde varn je mesto: živome Bogu svojih predáka. I tada rabi poče da izlaže svoje učenje pred ka- ganom. Dani su kapali kao kiša, a on je govorio i govorio. Najpre je kaganu predočio sedám stvari koje su stvorene pre stvaranja sveta, a to su: Raj, Tora, Pravda, Izrael, Presto sláve, Jerusalim i Mesija, Dávidov sin. Zatim mu je nabrojao najuzvišenije stvari: duh živoga Boga, vazduh iz duha, vodu iz vetra i vatru iz vode. I potom mu je nabrojao tri matere, a to su: u svemiru - vazduh, voda i vatra; u duši - grudi, stomak i glava; u godini - vlaga, mraz i žega. I sedam dvostrukih suglasnika: Bet, Gimel, Dalet, Kaf, Pe, Reš i Tav, a to su: u svemiru - Saturn, Jupiter, Mars, Sunce, Venera, Merkur i Mešec; u duši - mudrost, bogatstvo, vlast, život, milost, porod i mir, a u godini - Subota, četvrtak, utorak, nedelja, petak, sreda i ponedeonik... I kagan poče da razumeva jezik kojim je Bog u raju s Adamom govorio i reče: ovo vino koje sada cedim piče 1 drugi posle mene. Opširni kaganovi razgovori s rabijem Isakom mogu se pročitati u knjizi Jehude Hale vij a o Hazarima, a preo-bračenje kaganovo tamo je opisano na sledeči način: „Posle toga hazarski kagan, kao što je rečeno u istoriji Hazara, otputova sa svojim vezirom u puste planine na morskoj obali i stiže jedne noci do pečine gde su neki Jevreji praznovali Pashu. Objavili su im ko su, príhvatili njihovu veru, bili obřezáni u pečini 1 onda su se vrátili u svoju zemlju, žudni da nauče jevrejski zákon. Ipak, svoje preobračenje čuvali su kao tajnú dok se nije ukázala prilika da stvar postepeno otkriju nekolicininajprisnijih prijatelja. Kada se broj takvih povečao, stvar su obnarodovali i naveli ostatak Hazara da prihvate jevrejsku veru. Iz različitih zemalja zatražili su učitelje i knjige i počeli su proučavati Tom..." Doista, preobračenje Hazara u judaizam išlo je u dve faze. Prva je nastúpila odmah posle pobede Hazara nad Arapima 730. godine kod Ardabila južno od Kavkaza, kada su opljačkana sredstva bila uložena u podizanje jednog hrama po uzoru na onaj biblijski. Tada je, oko 740, prihvačen judaizam u nekim spoljnim oblicima. Bulan je kao hazarski kagan pozivao rabine iz drugih zemalja da odneguju jevrejsku veru kod Hazara. U tom ranom judaizmu Hazara uzeli su učešča, kako izgleda, i Horezmanci koji su posle ugušenog Hursatovog ustanka šezdesetih ili osamdesetih godina VIII veka pobegli na hazarski dvor pod vodstvom rabina. Reformu tog prvobitnog judaizma preduzeo je oko 800. godine kagan Ovadija tako što je počeo dizati sinagoge, otvarati škole, pa su Hazari upoznati s Torom, Mlsnom, Talmudom i jevrejskom liturgijom, to jest uveden je rabinski judaizam. Presudnu ulogu u čitavom tom procesu odigrali su na odredeni način Arapi. Vodeče ličnosti u hazarskoj državi primalé su judaizam u tienutku kada je islamski uticaj opao, jer je u arapskom kalifátu došlo do sukoba dve dinastije -Omajida i Abasida. Tako se Masudijeva tvrdnja da je kralj Hazara postao Jevrejin u vreme kalife Haruna al Rašida (786-809) dobro slaže s vremenom reforme judaizma koju je preduzeo hazarski kagan Ovadija. HAZARSKI CUP - jedan hazarski čitač snová, koji je još bio učenik u manastiru, dobi na poklon čup i postavi ga u svojoj čeliji. Uveče spusti u njega svoj prsten, ali kada ga ujutru potraži, ne nade ga. Zavlačio je ruku uzalud i nikako nije mogao dosegnuti dno. Pošto je čup bio pliči od dohvata ruke, to ga je začudilo. Pomerio ga je, ali pod čupom bio je ravan pod i nikakav otvor nije se mogao nači, a čup je ozdo bio zadniven kao svaki drugi. Uzeo je štap i pokušao štapom da domaši dance, ali opet bez uspeha; dno kao daje bežalo. Pomislio je: „Gde ja, tu i moj prag" i obratio se učitelju Mokadasi al Saferu $ Gzamolivši ga da mu objasni šta znači takav čup. Učitelj je uzeo kamičak, ubacio ga u čup i brojao. Kada je izbrojao do 70, iz čupa se čuo pljusak kao da je nešto palo u vodu i učitelj je rekao: - Mogao bih da ti objasnim šta znači tvoj čup, ali razmisli da li ti se to isplati. Cim ti kážem šta je, čup če za tebe i za druge neminovno vredeti manje nego sada. Jer, ma koliko vredeo, ne može vredeti više no sve, a čim kážem šta je, on više neče biti sve ostalo što nije, a što sada jeste. Kada se učenik složio s mišljenjem učitelj a, učitelj je uzeo štap i razbio čup. Dečak ga je zapanjeno upitao zašto čini štetu, a učitelj je uzvratio: - Steta bi bila da sam ti rekao čemu slúži, pa ga razbio. Ovako, pošto ne znaš njegovu namenu š tete nema, jer če ti služiti i dalje kao da nije razbijen... Doista, hazarski čup slúži do danas, mada ga odavno nema. HALEVI JEHUDA (arapski: Abulhasan al Lavi, mali Halevi; 1075-1141) - glavni hebrejski hroničar hazarske polemike Yjedan od trojice najistaknutijih hebrejskih pesnika Spanije. Roden u južnoj Kastuji u mestu Tudela, po želji oca Samuila Halevija Jehuda je u mavarskoj Spaniji dobio svestrano obrazovanje. „Mudrost je samo jedna" - zabeležio je Halevi kasnije - „mudrost raširena kroz sfére svemira nije veča od múdrosti u najmanjim životinjama. Samo što prvu, načinjenu od čisté tvári koja je postojana pa je više vrste, može da uništi samo Tvorac koji ju je sazdao, dok su životinje sazdane od tvarí koja.je podložná različitim uticajima, pa je i mudrost u njima podložná vrelini, hladnoči i drugom što deluje na njihovu prírodu." U talmudskoj školi Isaka Alf asi u Lusenu izučavao je Halevi medicinu, znao je kastiljski i arapski. Na arapskom je učio medicinu i filosofiju, koja je stajala pod drevnim grčkim uticajem i za koju je zapisao: „U njoj su samo boje a nema ploda, i dajúci hrane umu, ona ništa ne daje osečanjima." Otuda Halevijevo uverenje da nikada jedan filosof ne postaje prorok. Medicinar po Straci, Halevi je poklanjao veliku pažnju književnosti i hebrejskom magijskom predanju i vek ■v je proveo u raznim mestima Spanije držeči se s pesnicima, rabinima i naučnicima svoga vremema. Smatrao je da su ženski organi posuvračeni muški, a da Knjiga o tome kaže isto na dnigi náčin: „Covek je Alef, Mem, Sin; žena je Alef, Sin, Mem. Točak se okreče napred i natrag, ničeg boljeg na gore od radosti, ničeg goreg nadole od nepravde..." Poznavalac Talmuda, Halevi je pratio poreklo aliteracije imena Boga i modernoj biblijskoj egzegezi pružio šeme za izvore pismena J i E. Njemu pripadá izreka: „Samoglasnici su duša u telu suglasnika." Upozoravao je da u vremenu postoje čvorišta, „srca godina" koja svojim otkucajima održavaju ritam vremena, prostora i ljudskih biča, pa otuda takvim čvorištima odgovaraju čvorišni činovi - dela u skladu s vremenom. Smatrao je da razlike u stvarima proizlaze iz njihovih suština: „Neko bi mogao pitati: Zašto me nije stvorio kao anděla? S isto toliko pravá crv bi mogao pitati: Zašto me nisi stvorio kao čoveka?" Od svoje trinaeste godine Halevi je znao da je prošlost na krmi, budučnost na pramcu, da je brod brži od reke, srce brže od broda, ali da ne idu na istu stranu. Sačuvano je oko hiljadu pesama za koje se smatra da su njegove i nešto njegovih pisama prijateljima, koji su mu poručivali: ko uzme zalogaj u usta neče moči da kaže svoje ime, ko kaže svoje ime zagorčače zalogaj u ustima. Iz Kastilje Halevi je prešao u Kordovú, koju tada drže Arapi i u koj oj je interesovanje za Hazare stolečima prisutno. Tu radi lcao lekar i tu nastaje niz njegovih mladalačkih stihova. Pevao je arapskom versifikacijom i u akrostihu ostavljao svoje ime. ,,Ja sam more s njegovim burnim valovima" zapisao je o sebi. ,,Divan" njegovih pesama otkriven je u Tunisu, u rukopisu kasnije dopunjavanom iz drugih izvora. U XVIII veku prevodili su ga na nemački Herder i Mendelson. Godine 1141. Halevi je sastavio svoje čuveno prozno delo o Hazarima (Kitab al Khazari). Ta knjiga opisuje na prvim stranicama polemiku na dvoru hazarskog kaganav zapodenutu izmedu islamskog doktora, hriščanskog filosofa i Jevrejina-rabina oko značenja jednog sna. U daljim poglavljima ostaju u razgovoru samo dva učesnika - rabin i hazarski kagan, i delo postaje ono što njegov podnaslov ističe: Knjiga argumenata i dokaza u. odbranu jevrejske vere. Dok je pisao ovu knjigu Halevi je učinio isto što i njen junák - odlučio se da krene iz Spanije na istok u želji da vidi Jerusalim. „Srce moje teži ka istoku" - pisao je tada - „a přikován sam za krajnji západ... Ukrase zemalja, radosti sveta, o kome me nešto privlači tebi... iako nema više carstva tvojega, iako na mestu tvojeg isceljujučeg balzama sada dažde samo škorpije i zmije". Krenuo je preko Grenade, Aleksandrije, Tira i Damaská dok su se zmije potpisivale u pesku njegovog puta, kako beleže legende o njemu. Na tom putu nastale su njegove najzrelije pesme, medu njima čuvena Sionida koj a se po sinagogama čita na dan svetog Aba. Na domaku cilja umro je pri iskrcavanju na svetu obalu svoje pradomovine. Prema jednom svedočanstvu, izglazili su ga saracenski konji u času kada je ugledao Jerusalim. O sukobu hriščanstva i islama zapisao je: „Nema pristaništa ni na Istoku, ni na Západu, gde bismo mogli nači mir... pobedi li Ismail ili preovladaju Edomeji (hríščani), moja sudbina je ista -stradati". Postoji predanje da je na Halevijevom grobu stajao zápis: „Kuda ste odleteli, vero, plemenitosti, skromnosti i múdrosti? Nalazimo se pod ovom pločom; i u grobu smo s Jehudom nerazdvojni". Tako se i na Haleviju obistinila poslovica: „Svi putevi vode u Palestinu, nijedan iz nje." Svoje čuveno prozno delo o Hazarima Halevi je pisao na arapskom i ono je u jevrejskom prevodu štampano tek 1506. godine. U arapskom izvorniku i u hebrejskim prevodima Ibn Tibona (1167) i Jehude ben Isaka Kardinála doživelo je niz izdanja. Hebrejski prevod objavljen u Veneciji 1547. i 1594 (naročito drugo od ta dva izdanja) oštetila je cenzura, ali je uz njega išao komentár Jude Muskata, pa se uzima kao značajno izdanje. U XVII veku Hale vij e vo delo o Hazarima preveo je na latinski Džon Bukstorf. Preko tog latinskog prevoda do sire evropské javnosti došla je cenzurisana varzija Halevijeve knjige o Hazarima. Argumenti hebrejskog učesnika u hazarskoj polemici, Isaka Sangarija, suprotstavljeni su u ovom izdanju Hale vij evog dela anonimnom islamskom i hriščanskom učesniku u toj polemici. Medutim, u predgovoru tog dela izloženog cenzurisanju stoji kao da je Halevi napisao: „Pošto me cesto pitaju kakve bih argumente i odgovore mogao dati onim filosofima koji se razlikuju od nas u mišljenju i ljudima ostalih veroispovesti (sem hriščanstva), kao i jereticima koji se medu nama nalaze, koji odstupaju od jevrejske veroispovesti kakva je opšteprihvačena, setio sam se šta sam slušao o mišljenju i dokazima izvesnog naučnika koji je bio u polemici s "hazarskim kraljem, onim što je primio judaizam pre četiri stotine godina". Očigledno da je napomena u zagradi: „sem hriščana" naknadno ubačena zbog cen- zure, jer Halevi je nasuprot toj napomeni u svoj oj knjizi ipak govorio o hriščanskoj verí. Zapravo, govorio je o tri religije -o hriščanskoj, islamu i judaizmu simbolišuči ih slikom drveta. Na tom drvetu, kaže on, grane sa liščem i cvečem predstavljaju hriščanstvo i islam, dok kořen pripadá judaizmu. Zatim, uprkos činjenici da je ime hriščanskog učesnika u polemici izostalo, vidi se da je ostala njegova titula - filosof. Taj termin filosof, kako se hriščanski učesnik u hebrej skini i hriščanskim (grčkim) izvorima naziva, u stvari je vizantijska univerzitetska titula i ne treba ga uzimati u uobičajenom značenju reči. Halevijev tekst u bazelskom latinskom izdanju Džo- na Bukstorfa, medutim, stekao je veliku populárnost i izdavač je dobijao pisma pôvodom izlaska knjige. Da- ubmanus u svom Hazarskom řečníku 1691. upozorava da se u komentarisanje Hale vij eve knjige upušta u to vřeme i jedan dubrovački Jevrejin po imenu Samuel Koen , a posle latinskog javljaju se prevodi na španski, nemački i engleski jezik. Kritičko izdanje arapskog izvornika s naporednim hebrej skim prevodom pojavilo se u Lajpcigu 1887. godine. Hiršfeld je upozoravao da se Halevi, govoreči o prirodi duše poslužio uz ostale izvore jednim tekstom Ibn-Sine (Avicene). Populárnost Halevijeva je rano postala tolika da su onjemu kružile legende. Smatra se da Halevi nije imao sinová nego samo kčer, čiji sin je poneo dědino ime. Ruska jevrejska enciklopedija uzima to kao dokaz da nije verodostojno predanje prema kojem se Halevijevom kčeri oženio znamenití naučnik Avraham Ibn Ezra, jer se Ezrin sin nije zvao Jehuda. To predanje nalazi se na jidišu zapisano u knjizi Maseh ha Sem Simona Akibe ben Josefa i prema njemu, čuveni gramatičar i pesnik iz Toleda Avraham ben Ezra (umro 1167) oženio se u Hazariji Halevijevom kčeri. O toj ženidbi Daubmanus navodi legendu koja glasi: Ahraham hen Ezra živeo je u maloj kuči na obali mora. Oko nje uvek je bilo mirisnog bilja i vetrovi te mirise nisu mogli razvejati, nego su ih prenosili poput čilima s mesta na mesto. Jednog dana, Abraham ben Ezra primetio je da su semirisi proměnili. To je bilo zato što je osečao strah. Taj strah u njemu bio je najpre dubok kao njegova najmlada duša, potom je sišao u sredovečnu, pa u treču, najstariju Ezrinu dušu. Najzad, strah je postao dublji od duše u Ben Ezri i ovaj više nije mogao izdržati u kuči. Hteo je da izade, ali kada je otvorio vrata našao je na ulazu razapetu paučinu koj a se tokom noči uhvatila. Bila je kao sve druge paučine, ali je imala ridu boju. Kada je pokušao daje ukloni, primetio je da je to veoma lepo istkana paučina od kose. I počeo je tražiti vlasnika. Nije našao nikakav trag, ali je u gradu primetio strankinju koja je išla sa svojim ocem. Ona je imala dugu ridu kosu, ali na Ben Ezru nije obrátila pažnju. Sledečeg jutra Ben Ezra je ponovo osetio strah i na vratima je opet zatekao ispletenu mrežu ride paučine. Kada je tog dana sreo de voj ku pružio joj je dve kite miřte. Ona se nasměj ala i upitala: - Kako si me otkrio? - Odmah sam primetio- reče on - da su u meni tri straha, a ne jedan. Vaznija literatura: John Buxtorf, „Praefacio" uz bazelsko izdanje Halevijeve knjige na latinskom (Liber Cosri, Basilae 1660); Lexicon Cosri, continens colloquium seu disputationem de religione, Regiemonti Boirussiae excudebat typographic Joannes Daubmannus, Anno 1691 (uništeno izdanje EepeůcKan enijUKjionedun, Tlemepôypz 1906-1913, tt. 1-16, tom I donosi opširan članak i literaturu O Haleviju; selektívna bibliografija data je uz izdanje J. Halevi, The Kuzari (Kitab al Khazari), New York 1968, pp. 311-313; najnovije dvojezičko izdanje pesama daje Amo Press, New York 1973; Encyclopaedia Judaica, Jerusalem 1971. ŠULC dr DOROTA (Krakov 1944- ) - slavistkinja, profesor na Univerzitetu u Jerusalimu; de vojačko prežime Kvašnjevska. U hartijama univerzitetskih referata krakovskog Jagelonskog univerziteta u Poljskoj gde je Kvašnjevska diplomirala, Yale-a u Sjedinjenim Američkim Državama i u dokumentaciji promovisanja Dorote Kvašnjevske za doktora nauka, ne nalaze se podaci o njenom poreklu. Kči Jevrejke i Poljaka, Kvašnjevska je rodená u Krakovu pod neobičnim okolnostima. Mati joj je ostavila jedan zapiš koji je pripadao ocu Dorote Kvašnjevske. On je glasio: „Moje srce mi je kči; dok se j a ravnam po zvezdama, ono se ravna po mesecu i bolu koji čeka na kraju svih brzina..." Kvašnjevska nikada nije mogla doznati ko je autor tog zapisa. Brat njene majke, Aškenaz Sólem iščezao je 1943. godine u progonima Jevreja tokom nemačke okupacije Poljske, ali je pre toga uspeo da spase sestru. Turio je brigu pod glavu, nabavio sestri lažne isprave koje su glasile na ime neke Poljakinje i oženio se njome. Venčanje je obavljeno u Varšavi, u crkvi Sv. Tome i šmátráno je brakom izmedu pokrštenog Jevrejina i Poljakinje. Kada je on pušeči svoj čaj od nane umesto duvana odveden, njegova sestra i žena Ana Sólem, koja je i dalje šmátraná Poljakinjom a i nosila de-vojačko ime neke Ane Zakevič, razvela se od svoga muža (i brata, što je, doduše, znala samo ona) i tako spasia glavu. Preudala se odmah potom za nekog udovca Kvašnjevskog, koji je imao oči ko pegava jaj a, bio šut na jeziku i rogat u mislima. S njime je imala jedno jedino dete - Dorotu Kvašnjevsku. Dorota je po završenim studijama slavistike prešla u SAD, kasnije doktorirala na starim slovenskim književnostima, ali kada je Isak Sulc koga je znala još sa studija prešao u Izrael, ona mu se pridružila. Godine 1967. on je u izraelsko-egipatskom ratu bio ranjen i ona se več 1968. udala za njega, ostala da živi u Tel Avivu i Jerasalimu, držala kurseve iz istorije ranog hriščanstva kod Slovena, ali je neprekidno na svoje Ime slala pisma u Poljsku. Na omotu je naznačavala svoju negdašnju adresu u Krakovu i ta pisma, koj a je Kvašnjevska, udata Sulc, pisala samoj sebi sačuvala je u Poljskoj neotvorená njena negdašnja krakovská sta-nodavka u nadi da če jednom moči da ih uruči Kvašnjevskoj. Pisma su krátka, sem jednog ili dva, i predstavljajunešto kao dne vnik dr Dorote Sulc u razdoblju izmedu 1968. i 1982. godine. U vezi su s Hazarima utoliko što poslednje, pisano iz istražnog zatvora u Carigradu, dodiruje hazarsku polemikuv. Ovde se pisma donose hronološkim redom. 1. TelAviv, 21. avgustu 1967. Draga Dorotka, Ja ovde imam osečaj da mrsim o tudem a postim o svom kruhu. Dok ti pišem o ve redove znam da si več postala mlada od mene tamo u tvom Krakovu, u onoj našoj sobi gde je uvek petak, gde su nasj kljukali cimetom kao da srno jabuke. Ako ikada dobiješ ovo pismo, u času kada ga procitáš bičeš starija od mene. Isak je bolje, leži negde u nekoj bolnici na ratištu, ali se oporavlja brzo i to se vidi po slovima njegovog rukopisa. Piše da sanja „krakovskú tišinu trodnevnu, dvaput podgrevanu, malo zagorelu na dnu". Uskoro černo se sresti i ja se plašim tog susreta ne samo zbog njegove rane o kojoj još ništa ne znam, nego i zato što srno svi mi drveče zakopáno u svoju šenku. Srečna sam što si ti, koj a ne voliš Isaka, ostala tamo, daleko od nas. Sada je nama dvěma lakše da se volimo. 2. Jerusalim, septembra 1968. Dorotka, Samo několiko redova: upamti zauvek - radiš jer ne znáš da živiš. Kad bi uměla da živiš, ne bi radila i nikakva nauka ne bi za tebe postoj ala. Ali, učili su nas svi samo kako se radi, a niko kako živeti. I ja, evo, ne umem. Išla sam s psima duž nepoznáte stáze u visokoj šumi. Nad stazom su se dodirivale grane. Naginjuči se ka svojoj hráni - ka svetlosti, drveče je gradilo lepotu. Ja od svoje hrane umem da gradim samo sečanje. Ja neču postati lepa od svoje gladi. Mene za drveče vezuje nešto što ono ume, a ja ne. A to drveče za mene vezuju jedino moji psi, koji me večeras vole više no drugih večeri. Jer njihova glad je lepša kada su gladni od drveča nego kada su gladni od mene. Gde je tu tvoja nauka? U nauci da bi išao dalje, dovoljno je da znáš samo poslednju reč u svojoj strúci. S lepotom nije tako. Isak se vratio, ožiljci se ne vide kad je obučen, lep je kao nekad i izgleda kao pas koji je naučio da peva krakovjak. Više voli moju desnu sisu od leve i spavamo nedolično. Ima one duge noge koj ima je preskakao stepenike po Vavelju i koje naizmenično grli oko kolena dok sedi. Moje ime izgovara onako kako je ono koriščeno u početku, pre svih upotreba, dok se još nije izlizalo iduči od usta do usta... Da se dogovorimo ovako: podeličemo uloge i ti se tamo u Krakovu bavi i dalje naukom, a ja ču ovde da učim kako se živi. 3. Haifa, marta 1971. Draga i nezaboravljena Doroteja, Odavno te nisam videla i ko zna da li bih te poznala. Možda ni ti mene više ne poznaj eš i ne misliš na mene u onim sobama čije se kvake kače za rukáve. Sečam se poljskih suma i zamišljam te kako trčiš kroz jučerašnju kišu čije se kapi čuju jače kad kaplju s visokih grana nego s niskih. Sečam te se kao devojčice i vidim te kako rasteš brzo, brže od svojih noktiju i kose, a zajedno s tobom, ali brže od tebe, raste u tebi mržnja na našu mater. Jesmo li je morale toliko mrzeti? Ovde pesak izaziva žudnju u meni, ali ja se čudno osečam s Isakom vec duže vreme. To nema veze s njime, ni sa našom ljubavlju. To je vezano za nešto treče. Za njegovu ranu. Ončita u postelji, ja ležim u šatoru do njega i gasim svetiljku kad ga se zaželim. On ostaje nekoliko časaka nepomičan i dalje kroz mrak pilji u knjigu i ja čujem kako njegove misii galopiraju po nevidljivim redovima. A onda, on se okreče meni. No čim se dotaknemo, ja osetim strašni ožiljak njegove rane. Pošle ljubavi ležimo zureči svak u svoju pomrčinu i ja sam ga pre neko veče upitala: - Je li to bilo noču? - Sta? - uzvratio je, mada je znao. - Kada su te ranili. Bilo je noču. -1 ne znaš čime je to bilo? - Ne znam, mislim da je bio bajonet. To ti, Dorotka, mlada i neiskusna, nečeš možda razumeti. Ptica koja lovi po baraštinama i blatima brzo tone ako se ne kreče. Mora svaki čas da izvadi nogu iz mulja i da je premesti, da korakne dalje, bez obzira je li što ulovila ili ne. Tako je i s nama i našom ljubavlju. Moramo dalje, na ovome se ne može ostati, jer čemo potonuti. 4. Jerusalim, októbra 1974. Draga Dorotka. Citam o Slovenima kako silaze na mora s kopljem u čizmi. I mislim kako se Krakov menja osut novim pravopisnim i jezičkim greškama, sestrama napretka reči. Mislim kako ti ostaješ ista i kako se Isak i ja gubimo sve više. Ne usudujem se da mu kážem. Kad god se volimo, ma kako bilo lepo i ma šta činili, ja na prsima i stomaku osečam trag onog bajoneta. Ose- čam ga več unapred, on se isprečio u našoj postelji izmedu Isaka i mene. Je ľ moguče da čovek za nekoliko trenutaka može da se potpiše bajonetom na telu drugog čo veka i ucrta zauvek svoj portrét u tudem mesu? Stalno móram da lovim sopstvenu misao. Ona nije moja kad se rodi, nego kada je ulovim, ako to stignem pre no što odleti. Ta rana liči na neka usta i kad god se volimo Isak i ja, čim se samo dotaknemo, vrh moje dojke upadá u taj ožiljak kao medu neke bezube usne. Ležim kraj Isaka i gledam mesto u pomrčini na kojem on spavá. Miriše detelina zaklanjajuči miris stala. Cekam da se on pokrene; san se istanji kad se čovek u snu pomerí i tada ga mogu probuditi, jer mu neče biti žao. Ima snová koji su skupoceni i drugih koji su dubre. Budim ga i pitam: - Je li bio levoruk? - Mislim da jeste - odgovara mi mamurno ali spremno, po čemu vidim da zna o čemu mislim. - Zarobili su ga i doveli ujutru u moj šator da mi ga pokazu. Bio je bradat, imao je zelene oči i ranu na glavi. Tu ranu su mi u stvari hteli pokazati. Ranu sam načinio ja. Kundakom. 5. Opet Haifa, septembra 1975. Dorotka, Ne znaš koliko si srečna što si tamo u svom Vavelju i što si poštedena ovog užasa koji se dogada sa mnom. Zamisli da te u postelji tvoga muža neko drugi grize i ljubi dok se voliš s onim koga voliš. Zamisli, dok se voliš sa svojim čo vekom, sve vreme na trbuhu osečaš zadebljanje od neke rane, koje se kao neki tudi ud uvuklo izmedu tebe i tvoje ljubavi. Izmedu Isaka i mene leži i ležače u vek neki Saracen zelenih očiju obraslih u bradu! I odgovarače na svaki moj pokret pre Isaka, jer je bliže mom telu od Isakovog tela. I taj Saracen nije izmišljen! Ta životinja je levoruka i više voli moju levu sisu od desne! Kakav užas, Dorotka! Ti ne voliš Isaka kao ja, kaži mi kako da mu objasnim sve ovo? Napustila sam tebe i Poljsku i došla ovamo zbog Isaka, a našla sam u njegovom zagrljaju neko čudovište zelenih očiju, koje se budi noču, ujedá bezubim ustima i napeto je i kad Isak nije. Isak me ponekad tera da svršavam na tom Arapinu. Kad ti ustreba, samo ga zovni! - doči če, taj uvek može... Naš sat na židu, Dorotka, ove jeseni žurí, a naproleče če kasniti... 6. októbra 78. Doroteja, Isak ujutru, za lepih dana, pažljivo procenjuje vred- nost vazduha. Prati ima li u njemu vlage, njuši vetar, osmatra je li hladno oko podneva. Kad nanjuši da je trenutak pogodan, puni pluča posebnom vrstom naročito izabranog vazduha i uveče vrača taj vazduh iz sebe ki'oz pesmu. Kaže, ne može se u vek pevati s uspehom. Pesma je kao godišnje doba. Nailazi kad joj je red... Isak, draga Dorotka, ne može da padne, kao ni pauk. Drži ga neka nit zakačena na mestu koje samo on zna. Ali ja padám sve češče. Arapin me siluje u namčju mog muža i ja ne znam više od koga uživam. Muž mi iza tog Saracena izgleda drugačije no pre, počela sam da ga vidim i shvatam na nov, nepodnošljiv način. Prošlost se odjednom proměnila; što više nadire budučnost, više se menja prošlost, postaje bremenitija opasnostima i nepredvidljivija je od sutrašnjice, puna dávno zatvorenih odaja iz kojih sve češče izlaze žive zveri. I svaka od tih zveri ima svoje ime. Zver koja če rastrgnuti Isaka i mene ima krvožedno, dugo ime. Zamisli, Dorotka, pitala sam Isaka i on mi je rekao. On je to ime znao sve vreme. Arapin se zove Abu Kabir Muavija. I svoj posao je več započeo, negde noču u pesku na domaku pojila. Kao sve zveri. 7. Tel A vi v, I. novembra 1978. Draga, zaboravljena Dorotka, Vračaš se u moj život na najužasniji náčin. Tamo u tvojoj Poljskoj, u maglama teškim toliko da tonu u vodu, i ne sanjaš šta ču ti učiniti. Pišem ti iz najsebičnijih razloga. Cesto mislim da ležim širom otvorenih očiju u mraku, a u stvari, u sobi je světlost i Isak čita dok ja žmurim. Izmedu nas u postelji leži još uvek onaj treči, ali ja sam pokúšala malo lukavstvo. To je teško, jer je prostor za bitku ograničen - to je Isakovo telo. Bežeči od Arapinovih usta pomeram se po telu moga muža zdesna úlevo več mesecima. I kad sam več mislila da sam se izvukla iz klopke, na sasvim drugom kraju Isakovog tela naletela sam na zasedu. Na druga Arapinova usta. Iza Isakovog uha, naišla sam pod kosom na drugi ožiljak i to je bilo kao da mi je Abu Kabir Muavija uvalio svoj jezik medu usne. Užas! Sada sam tek u klopci -ako pobegnem od jednih njegovih usta, sačekaju me na drugoj stráni Isakovog tela druga. Kako da mislim na Isaka? Ne mogu više da se milujem s Isakom od straha da se moje usne ne sretnu s tim saracenskim usnama. Obeležio nam je život. Da li bi mogla da imaš decu pod takvim uslovima? A ono najstrašnije došlo je preksinoč. Jedan od tih saracenskih poljubaca podsetio me je na poljubac naše májke. Koliko godina nisam mislila na nju, i sada odjednom ona dolazi da me podseti na sebe. I to kako! Neka se ne hvali onaj ko se obúva kao onaj ko se izuo, ali kako to podneti? Upitala sam Isaka otvoreno, je li Egipčanin još živ. Sta misliš, šta je odgovorio? Živ je još kako, i radi u Kaim. Zaboravlja za sobom korake po svetu kao ispljuvke. Preklinjem te, učini nešto! Goto vo da bi me mogla spasti od tog uljeza ako bi privukla njegovu pohotu na sebe, a sa mene je odstranila i spasia mene i Isaka. Upamti to prokleto ime Abu Kabir Muavija i podelimo se: uzmi svog levorukog Arapina sebi u ložnicu tamo u Krakovu, a ja ču pokušati da zadržím Isaka.. 8. Department of slavic studies University of Yale, USA. oktobar 1980. Draga gospodice Kvašnjevska, Pise ti tvoja dr Sulc izmedu dva časa nastave na univerzitetu. Isak i ja srno dobro. Uši su mi još pune njegovih sasušenih poljubaca. Malo srno se primirili i naše su postelje sada na odvojenim kontinentima. Ja mnogo radim. Počela sam da se odazivam na pozive za naučné skupove, što nisam činila skoro deceniju. I sada se uskoro spremam na novi put koj i če me približiti tebi. Kroz dve godine održava se u Carigradu naučni skup o kulturama crnomorskih obala. Spremam saopštenje. Sečaš li se profesora Wyke i tvog diplomskog rada: Zitija Cirila i Metodija, slovenskih pros-vetitelja? Sečaš li se Dvomikove studije, koju srno tada kořistili? Sada je on izdao novo dopunjeno izdanje (1969) i ja ga gutam s ogromnim zanimanjem. Moj rad če govoriti o hazarskoj misiji Cirila i Metodija, onoj o koj oj su izgubljeni najvažniji spiši - spiši samog Cirila. Nepoznati sastavljač Cirilovog žitija kaže daje Cirilo ostavio svoju argumentaciju u hazarskoj polemici na dvoru kagana u posebnim knjigama takozvanih „hazarskih beseda". ,,Ko pak hoče da traži u potpunosti ove besede" - beleži Cirilov biograf - „naci če ih u knjigama Cirilovim, koje je preveo učitelj naš i arhie-piskop Metodije, brat Konstantina Filosofa, razdelivši ih na osam beseda." Neverovatno je da su čitave knji- ge, osam beseda Cirila (Konstantina Solunskog), hriščanskog svetitelja i osnivača slovenské pismenosti, sa- stavljane na grčkorn i prevedene na slovenskí jezik, iščezle bez traga! Nije li to stoga što je suviše jeretičkih elemenata bilo u njima? Nisu li imale ikonoklastičku boju, koja je bila delotvoma u polemici, ali nekanonska, pa su stoga stavljene posle hazarske misije van upotrebe? Pregledala sam ponovo Iljinskog, svima naina dobro poznati Ogled sistematske Cirilo-Metodijevske bibliografije do 1934, a potom i njegove nastavljače (Popruženko, Románski, Ivanka Pětkovič, itd). Citala ponovo Mošina. I potom iščitala svu tamo navedenu literaturu o hazarskom pitanju. Nigde ni pomena da su Cirilove Hazarske besede posebno privukle bilo čiju pažnju. Kako je moguče da je s ve nestalo netragom? Svi gledaju na to pitanje na goto ve oči. A postoj ao je pored grčkog izvornika i slovenskí prevod, po čemu se može zaključiti da je delo jedno vřeme bilo u širokoj upotrebí. I to ne samo u hazarskoj misiji, nego i kasnije; njegovi argumenti morali su biti koriščeni i u slovenskoj misiji solunske brače, čak i u polemici s „trijezičnicima". Inače zašto bi Hazarske besede prevodili na slovenskí? Pomišljam da bi se možda moglouči u trag Hazarskim besedama Cirilovim kada bi se pitanju prišlo na uporednoj osnovi. Kada bi se sistematski pretresli islamskí i hebrejskí izvori o hazarskoj polemici, sigumo bi se našlo u tim izvorima nešto odjeka Cirilovih Hazarskih beseda. Samo, tone mogu da radim ja sama, to jest neko od nas, slavista, nego i neki hebreist i orijentalist. Pregledala sam Dunlop-a (History of Jewis Khazars, 1954) ali tamo nisam našla ništa što bi uputilo na trag izgubljenih Hazarskih beseda Konstantina Filosofa. Vidiš da se ne baviš naukom samo ti tamo, na tvom Jagelonskom univerzitetu, nego i ja ovde. Vrátila sam se najzad svojoj strúci i mladosti, koja ima ukus voča prenetog brodom preko okeana. Nosim šešir od slame u obliku korpe. Mogu se dršulc u njemu doneti trešnje s tržnice, a da se ne skine sglave. Starim kad god u Krakovu odbije ponoč na romaničkom zvoniku i budim se kad god na Vavelju otkuca zora. Zavidim ti na večitoj mladosti. Kako tvoj Abu Kabir Muavija? Ima li, kao u mojim snovima, par dimljenih suvih ušijú i dobro isceden nos? Hvala ti što si gauzela na sebe. Verovatno vec sve znaš o njemu. Zamisli, on radi nešto što je sasvim slično tvom i mom poslu! Dode nam nešto kao kolega u strúci. Predaje na Univerzitetu u Kairu uporedne religije Bliskog istoka i bavi se hebrejskom istorijom. Imaš li muke s njime kao što sam imala ja? Voli te tvoja dr. Sulc 9. Jerusalim, januára 1981. Dorotka, Dogodilo se nešto neverovatno. Po po vratkú iz Amerike zatekla sam medu neraspečačenom postom i spisak učesnika na onom skupu o kulturama crnomorskih obala. Zamisli ko je na spisku! Ili si ti to znala pre mene, s tom svojom prorockom dušicom, koj oj ne treba kovrdžati kosu kod frizera? Arapin od krvi i mesa, onaj sa zelenim očima, što me je isterao iz postelje mog muža. Dolazi na skup u Carigradu. Ali, neču da te lažem i dalje. Ne dolazi on to da vidi mene. Dolazimjau Carigrad da naj zad vidim njega. Odavno sam izračunala da nam se struke ukrštaju i da če, ako samo budem išla ponaučnim skupovima, morati da nam se ukrste i staze.U mojoj tašni leži saopštenje o hazarskoj misiji Cirila i Metodija i ispod saopštenja jedan S & W model 36, kalibra 38. Hvala ti na uzaludnim pokušajima da uzmeš na sebe dr Abu- Kabira Muaviju. Sada ga ja uzimam na svoju dušu. Voli me kao što ne voliš Isaka. Sad mi je to potrebnije nego ikad. Naš zajednički otac če mi pomoci... 10. Carigrad, hotel „Kingston " l.oktobar 1982. Draga Doroteja, Naš zajednički otac če mi pomoci - napisala sam ti poslednji put. Jadna moja mala ludice. Sta ti znaš o našem zajedničkom ocu? Dok sam bila u tvojim godinama nisam ni ja znala ništa, kao ni ti sada. Ali moje nove godine dale su mi vremena da mislim. Znaš li ko je tvoj pravi otac, dušice? Onaj Poljak što je imao bradu ko trávu, dao ti prežime Kvašnjevska i oženio se hrabro tvojom materom Anom Solem? Ja mislim da nije. Sečaš li se onoga koga nismo mogle upamtiti? Sečaš li se izvesnog Aškenaza Solema, mla-dog čo veka sa slika pod jahačim naočarima na nosu i s drugim parom stakala u prsluku? Sto puši umesto duvana čaj i ima lepu kosu što ujedá njegove fotografisane uši. Sto je govorio, kako su nam pričali, „spašče nas naša lažna žrtva". Sečaš li se brata i prvog muža tvoje matere, naše matere Ane Solem, rodené tobože Zakevič, udáte Solem, preudate Kvašnjevske? I znaš li ko je pravi otac njenih kčeri, tebe i mene? Setila si se najzad, posle toliko godinalTvoj ujak i majčin brat mogao bi nam lepo biti i otac, zar ne? Zašto to, uostalom, ne bi mogao biti muž tvoje májke? Sta misliš o takvoj računici, lepa moja? Možda gospoda Solem nije imala muško pre braka, a nije se mogla preudati kao devica? Možda se zato tako neobičnim putevima javlja donoseči užas da nas podseti. Bilo kako bilo u njoj nije propala njena starost i ja mislim da je moja mati, ako je tako učinila, bila u pravú po hiljadu puta i ako mogu da biram, ja biram za oca radije brata moje matere nego bilo koga drugog. Nesreča, draga moja Doroteja, nesreča nas uči da čitamo svoj život unatrag... Ovde u Carigradu več sam se upoznala s nekim svetom. Ne želim da se pokažem na bilo koj i način čudnom i čavrljam sa svima kao da usta na kišu otváram. Jedan od kolega, koji je ovamo na skup došao kao i ja, zove se dr Isajlo Suk. On je arheolog medijevalist, zna lepo arapski, razgovaramo na engleskom i na poljskom se šalimo, jer on govori srpski i kaže da je moljac svojih haljina. Njegova porodica več sto godina seli iz kuče u kuču jednu istu katjevu peč, a on smatra da če se XXI stoleče razlikovati od našeg tako što če ljudi najzad ustati složno protiv dosade, koj a ih danas plavi kao kužna voda. Kamen dosade nosimo -veli dr Suk - kao Sizif na plečima uz ogromni breg. Valjda če se ljudi budúcnosti prenuti i ustati protiv ove kuge, protiv dosadnih škola, dosadnih knjiga, protiv dosadne muzike, dosadne náuke, dosadnih sastanaka i izbaciti čamotinju iz svojeg života i rada, kao što zahteva naš praotac Adam. On tako govori pomalo u šali, vino pije ne dopuštajuči da se doliva u čašu, jer veli da nije čaša kandilo da se dopunjava pre no što se isprazni. Iz njegovih udžbenika predaje se u svetu, ali on sam iz njih nije u prilici da predaje. Mora da predaje na univerzitetu nešto drugo. Njegova izuzetna obaveštenost u strúci nije ni u kakvoj srazmeri s njegovim neznatnim naučnim ugledom. Kada sam mu to rekla, nasmejao se i objasnio mi: S tvar je u tome da môžete biti veliki naučnik ili veliki violinist (znáte Ii da su s vi veliki violinisti sem Paganinija uvek bili Jevreji?) samo ako vas podrži i stane iza vas i vaših dometa jedna od močnih internacionála današnjeg sveta. Hebrejská, islamská ili katolička internacionála. Vi pripadáte jednoj od njih. Ja nijednoj; dakle, nisam nigde. Izmedu mojih su prstiju sve ribe odavno prošle. - O čemu to govorite? - upitala sam ga zapanjeno. To je parafráza jednog hazarskog teksta starog preko hiljadu godina. A vi ste, sudeči po saopštenju koje čete nam pročitati, još kako čuli zaHazare. Zašto se onda čudite? Ili niste nikada naišlina Daubmanusovo izdanje? Móram da priznám da me je zbunio. Naročito pričom o Daubmanusovom izdanju Hazarskog rečnika. Ako je takav rečnik uopšte postojao, koliko znam, nijedan primerak nije sačuvan. Draga Dorotka, vidim sneg u Poljskoj, vidim kako se pahuljice pretvárajú u tvojim očima u suze. Vidim hieb nabij en na klin s vencem luka i ptice kako se greju u dimu nad kučama. Dr Suk kaže da vreme dolazi s juga i da prelazi Dunav na mestu Trajanovog mosta. Ovde nema snega i oblaci su kao zaustavljeni talasi što bacaju ribu. Dr Suk mi je skrenuo pažnju još na nešto. U našem hotelu odsela je jedna lepa belgijska porodica - Van der Spakovi. Porodica kakvu mi nismo nikada imali i kakvu ja neču imati. Otac,mati i sin. Dr Suk ih naziva „svetom porodicom". Svako jutro za doručkom gledam ih kako jedu; uhranjeni su i gospodin Spak u šali kaže, kako sam ga čula - na debelu mačku buve ne idu. On prekrasno svira u neki instrument načinjen od oklopa bele kornjače, a Belgijanka je zauzeta slikanjem. Slika levom rukom, i to veoma vesto, na svému što dohvati; na ubrusima, čašama, po noževima i rukavicama svojeg sina. Njihov dečak jedva da ima četiri godine. Nosi krátko podšišanu kosu, zove se Manuil i sriče svoje prve rečenice. Cim pojede kiŕlu dolazi pred moj sto i netremice me posmatra kao daje zaljubljen. Njegove oči su pošljunčane bojama kao moja staza i stalno me pita: „Jesi li me poznala?" Milujem ga po kosi kao da milujem pticu i on mi ljubi prste. Donosi mi lulu svog oca, koji liči na nekog zadika , i nudi mi da pušim. Dopadá mu se sve što je crveno, plavo i žuto. I voli da jede jela te boje. S úžasom samo pažila da ima jednu manu: nosi po dva palca na svakoj ruci.Nikada ne znam koj a mu je desna a koj a leva. Ali još nije svestan svog izgleda i ne krije od mene te ruke, mada mu roditelji navlače rukavice. Na trenutke, verovala ili ne, one mi izgledaju kao nešto prirodno i ne smetaju mi. Zašto bi mi uostalom bilo šta smetalo, kad se jutros za doručkom čulo daje naskup prispeo i dr Abu Kabir Muavija. ,,S usána tude žene kaplje med i grlo joj je mekše od ulja, ali joj je pošljedak gorak kao pelen, oštar kao mač s obje straně oštar. Noge joj slaze k smrti, do pakla dopiru koraci njezini" Tako je zapisano u Bibliji. 11. Carigrad, 8. Októbra 1982. Gospodici Doroteji Kvašnjevskoj - Krakov Zapanjila me je tvoja sebičnost i nemilosrdná presuda. Uništila si moj i Isakov život. Uvek sam se boj ala tvoje nauke i slutila da če mi naneti zlo. Nadám se da znáš šta se dogodilo i šta si učinila. Tog jutra sam izašla na doručak řešena da pucám čim se Muavija pojavi u hotelskoj bašti gde jedemo. Sedela sam i očekivala; gledala sam kako se senke ptica što nadleču hotel strmoglavljuju niza zidove. I tada se dogodilo sve što se ni na koji náčin nije moglo predvideti. Covek se pojavio i ja sam odmah znala ko je. Nosio je lice tamno kao hleb i bio je prošed kao da ima ribljih kostiju u brkovima. Samo mu je na jednoj slepoočnici kroz ožiljak rasla divlja kosa, koja ne može osedeti i koja je bila potpuno crna. Dr Muavija je prišao prvo mom stolu i zamolio dopuštenje da sedne. Osetno je hramao i imao jedno oko pritvoreno, kao mala stisnuta usta. Premrla sam, otkočila revolver u tašni i obazrela se. U bašti je osim nas bio još samo četvorogodišnji Manuil; igrao se pod susednim stolom. - Naravno - řekla sam i čovek je spustio na sto nešto što če izmeniti moj život zauvek. To je bio običan svitak hartije. On zna ternu mog saopštenja - rekao je sedajuči - i úpravo zato hoče da me zamoli zajedno obaveštenje iz moje struke. Govorili srno engleski, on je pomalo cvokotao, njemu je bilo hladnije no meni, usne su mu se sudarale, ali nije činio ništa da spreči ili prikrije to cvokotanje. Grejao je prste na svojoj luli i duvao dim u rukáve. U tren oka objasnio mi je u čemu je stvar. Bila je reč o Cirilovim Hazarskim be-sedama. Pregledao sam - rekao je - svu literaturu koja se na Hazarske besede odnosi i nisam našao da je igde pome-nuto da ti spiši i danas postoje. Zar je moguče da se ne zna da su odlomci Cirilovih Hazarskih beseda sačuvani i čak štampani pre několiko stotina godina? Bila sam zapanjena. To što je čovek tvrdio bilo bi največe otkriče u mojoj strúci - u slavistici od kad ova grana nauke postoji. Ako bi bilo tačno. - Otkud varn takva misao? - upitala sam ga preneraženo i dodala svoje objašnjenje sa čudnim oseča njem nesigumosti: Cirilove Hazarske besede - řekla sam - nisu poznáte nauci sem prema pomenima u Cirilovom žitiju, na osnovu kojega i známo da su postojale. O někom sačuvanom rukopisu, ili čak objavljenom tekstu tih beseda, ne može biti ni govora. - To sam želeo da proverim - zaključio je dr Muavija - od sada če se znati daje tačno úpravo obrnuto... I pružio mi je onih několiko kseroksiranih listová što su ležali pred njime. Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati - u bašti je bio jedan jedini svedok -i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih několiko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajuči ih umesto da pucám, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome daje svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo u vis ka nebu, kroz větrové i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. S a tim mislima procitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu, on mi reče nešto što me još više začudi: - Ne treba pitati otkuda meni. Do njih je došao u XII veku jedan vaš saplemenik, pesnik Juda Halevi i uneo ih u svoj spis o Hazarima. Opisujúci čuvenu polemiku on je naveo reči hriščanskog učesnika u njoj, nazivajuči ga „filosofom", onako kako istu ličnost naziva i pisac Cirilovog žitija u vezi sa istom polemikom. Dakle, Cirilovo ime je u ovom jevrejskom izvom izostavljeno, kao i ime arapskog učesnika, navedena je samo titula hriščanskog učesnika -Ciríla i to je razlog što niko do danas nije tražio Cirilov tekst u hazarskoj hronici Jude Halevija. Gledala sam u dr Muaviju kao u nekog ko nema nikakve veze sa onim ranjenim čovekom zelenih očiju koji je pre několiko nenutaka seo za moj sto. Sve je bilo tako uverljivo i jednostavno, tako se slagalo sa svim onim što se inače u nauci zna o o voj stvari da je pravo čudo što se niko ranije nije setio da tekst potraži na ovaj način. - Tu ima jedna teškoča - relda sam naj zad dr Muaviji -Halevijev tekst odnosi se na VIII vek, a Cirilova hazarska misija bila je u devetom stoleču: 861. godine. o Onaj ko zna pravi put, može da ide i stranputi- com! -primetio je na to Muavija. - Nas ne zanimaju datumi, nego je li Halevi, koji je živeo posle, Cirila, pišuči svoju knjigu o Hazarima imao pri ruci Cirilove Hazarske besede. I da li ih je koristio u toj knjizi, tamo gde navodi reči hriščanskog učesnika u hazarskoj polemici. Odmah da kážem, u izlaganju hriščanskog mudraca kod Halevija ima nesumnjivih podudarnosti s onim Cirilovim argumentima koji su do danas sačuvani. Meni je poznato da ste prevodili na engleski Cirílovo žitije, pa čete moči lako da prepoznate delové. Slušajte, dakle, čiji je, na primer, ovo tekst: govori se o tome da se čovek nalazi na sredini izmedu anděla i životinje... Naravno da sam se odmah setila tog mesta i navela ga napamet: - „Kao tvorac svega Bog je stvorio čo veka na sredini izmedu anděla i životinje - govorom i razumom odvojivši ga od životinja, a gnevom i pohotom od andela, te kojemu se od tih delová približava, preko toga dela se još više pridružuje -gornjima ili donjima... " To je - primetila sam navodeči tekst - deo žitija o agarenskoj misiji Čirilovoj. - Tačno, ali se isto to javlja i u petom delu Hale vij e ve knjige, gde se polemiše sa filosofom. Takvih podudarnosti ima još. Najvažnije je što se u samom govoru, koji u hazarskoj polemici Halevi pripisuje hriščanskom učenjaku, razmatraju stvari koje je prema žitiju Cirilo u toj polemici iznosio. U oba teksta govori se: o svetom trojstvu i zakonima pre Mojsija, o jedenju zabranjenih vrsta mesa i, najzad, o lekarima koji leče obrnuto od onoga kako je potrebno. Navodi se isti argument da je duša najjača kad je telo najslabije (oko pedesete godine života), itd. Najzad, hazarski kagan prebacuje arapskom i hebrejskom učesniku u polemici - sve prema Haleviju - da su njihove knjige otkrovenja (Kuran i Tora) pisane na jezicima koji ništa ne znače Hazarima, Indusima i drugim narodima koji ne razumeju te jezike. To je jedan od suštinskih argumenata koje iznosi i Cirilo vo žitije u borbi protiv trijezičnika (onih koji obrednim jezicima šmátrajú samo grčki, hebrejski i latinski), pa je jasno da je u tom delu kagan bio pod uticajem hriščanskog učesnika u polemici i iznosio uverenja za koj a s druge straně známo da su doista Cirilova. Halevi je to samo preneo. Treba, najzad, uočiti još dve stvari. Prvo, mi ne známo šta je sve stajalo u izgubljenim Hazarskim besedama Konstantina Solunskog (Cirila), pa ne známo šta sve iz njih donosi Hale vij ev tekst. Znáči, može se pretpostaviti da takvog materijala ima više no što sam ovde izneo. Dmgo, Hale vij e v tekst je baš u onom delu koji se odnosi na hriščanskog učesnika u polemici oštečen. Taj deo nije sačuvan u arapskom izvorniku nego samo u kasnije nastalom hebrejskom prevodu, dok su štampana izdanja Hale vij a, posebno ona iz XVI veka, trpela hriščansku cenzuru, kao što se zna. Ukratko, Halevijeva knjiga o Hazarima sačuvala je jednim delom, mada mi ne známo danas u kojem obimu, Cirilove Hazarske besede. Uostalom, ovde u Carigradu - zaključio je dr Muavija - na našem skúpu učestvovače i neki dr Isajlo Suk, koji dobro govori arapski i bavi se islamskim izvorima hazarske polemike. On mi je rekao da raspolaže hazarskim rečnikom iz XVII veka koji je izdao neki Daubmanus i da se iz tog rečnika vidi da je Hale vi koristio Cirilove Hazarske besede. Došao sam da vas zamolim da vi porazgovarate sa dr Sukom. On neče da razgovara sa mnom. Kaže, zanimaju ga samo Arapi od pre hiljadu i više godina. Za ostale nema vremena. Da li biste vi pomogli da sa dr Sukom uspostavimo dodir i isteramo ovu stvar na čistinu?... Tako je završio svoje izlaganje dr Abu Kabir Muavija i meni se odjednom u umu munjevito povezaše niti. Ako zaboraviš u kojem pravcu otiče vřeme, kao busola ostaje ljubav. Nju vreme u vek napušta. Zgrabila me je posle toliko godina opet tvoja prokleta žudnja za naukom i izneverila sam Isaka. Umesto da pucam otrčala sam da pozovem dr Suka ostavljajuči svoje papire i oružje pod njima. Na ulazu nije bilo nikog od posluge; u kuhinji je neko umakao komad hleba u oganj i jeo. Videla sam Van der Spaka kako izlazi iz jedné sobe i shvatila da je to soba dr Suka. Zakucala sam, ali se niko nije odazvao. Negde iza mene kapali su ubrzani koraci i izmedu njih osečala se vrelina ženskog mesa. Zakucah ponovo i tada se od tog kucanja vrata malo odškrinuše. Nisu bila zatvorená. Videh u početku samo nočni stočič s nekim jajetom i ključem u tanjiriču. Kada otvorih vrata malo vise, kriknuh. Dr Suk je počivao u krevetu udavljen jastukom. Ležao je ujedenih brková kao da žuri kroz vetar. Potrčala sam vičuči kada se iz bašte čuo pucanj. Pucanj je bio jedan, ali sam ga čula svakim uhom odvojeno. Odmah sam poznala zvuk svog oružja. Sletěla sam u baštu i videla kako dr Muavija leži na šljunku raznete glave... Za susednim stolom dete u rukavicama pilo je svoju čokoládu kao da se ništa ne zbiva... Nikog drugog nije bilo u bašti. Odmah sam lišena slobode, Smith & Wesson na kojem su nadeni samo moji otisci přiložen je kao dokazni materijal i optužena sam da sam s predumišljajem ubila dr Abu Kabira Muaviju. Ovo pismo pišem ti iz istražnog zatvora i ništa još uvek ne shvatam. Kladenac slatke vode u ustima nosim i mač obojud oštar... Ko je ubio dr Muaviju? Zamisli, optužba glasi: Jevrejka ubila Arapina iz osvete! Cela islamská internacionála, čitava egipatska i turska javnost ustače protiv mene. „Dače te Gospodin Bog tvoj neprijateljima tvojim da te biju; jednim češ putem lzači na njih, a na sedám češ putova bježati od njih..." Kako dokazati da nisi učinio ono što si doista nameravao da učiniš? Treba žestoku laž, kao otac dažda strašnú i jaku laž, naci da se dokáže istina. Rogovi mesto očiju potrebni su onom ko hoče takvu laž da smisli. Ako je nadem, živeču i dovešču tebe sebi iz Krakova u Izrael i vratiču se naukama naše mladosti. Spašče nas naša lažna žitva - govorio je jedan od naša dva oca... Kako je teško izdržati milost Njegovu, a nekmoli gnev. P.S. Ovde ti prilažem replike Filosofa iz Halevijeve knjige o Hazarima (Liber Cosrí $ ) za koje je dr Muavija tvrdio da predstavljaju odlomke izgubljenih Hazarskih beseda Konstantina Filosofa, sv. Cirila: 9 i'rtmoio Cosm Pars L t**nrcr-r~)22 'iiairn Ad Judacos quod aranct^tismiiiicftc^, n^T'^ orrrVotfB rwro gnicaiUorumhumilitasI.viliwpaudtiS'J jc *-r\pi cmx itdjoo S^i«n quod illos ab omnibus rep to bar i & con- Sxn dtik '33m oarr? tcmni videmus ( hp* fit* **** J « lirrrat iroan V? unjc Acccrftvic kaq; Sapientem cx Edom*i*> ttmra vnyn *iH ft -uxi (httmi [[.]e^i^i«ji»;acqu(fivit«eoilc&u jl "101*?ai iiwfi:u!l P^oi & Opcrihus feu Atfionibui ipfiuiw to OTiyn t-jrrci ^ dixie; Ego credo Innovarionein anran^iOT o*of Ctc jtuxanim f *. *. emu*! wm * 0 en twt raw tomc ^ fejEEcrnifatcmCtcaiorisBenedi-r^-n:6.c>CT eta owna . qU03rrn «pt C3>-otm rauon ales fmr progenies Adamijabiuofa*. VKSh niVimmxvn in*n miliom fujjn duccntcs; quod fit Pruyiden. TVE \tt XTflt ITDITI daDeifuper res creacas, quod item adjure *fta'03 worn rear rari analibus (1>. *. /<»Awnw ora*A*. *-*o toa f*a\o fM tit wn»;i«*J: credo etiam Dei ir tm^orem^ni-*:3 riTJtj t-nn ntr; tM'oi iron ma hominutn turba fltfrcqucntia, [ [a-] t*w1 rtlSt r-rT7*Y in exnemo ac hnc illorum ( Uttpuktu* & Et-Q'pS\ p >opja rrroti fJuddtntm) i ncorporata f munuttd) dl rm wni p?n 3Wi s^utti Dcicas,tTanfitns in uterumvirginircu}u£* X ea*TTT3 ">iru>n trrpn djmcprimariisinrcrTfraelita^qu^gcnuit latter HJTia DM uv^y cum Horn mem- vifibiliter f Deum latenter, 1 'lTTiNtr « |pavi n^*rt Propheum mi (Turn vifibi liter* Deummii-fum occulte. Hicque fuit Mcsiias, dirlus Filius Dei, qui eft Patav Filius> & Spiricus Sandu^j cujus Ellenriam unitam clTe crcdLmus 6c faicmur. Licet cium ex verbis no fins v idea cur, nos Tnnjtaicni vel Tres Dcos credere, crcdimus tamen uoiurem. Habirado au- Cosm Pahs L jtttniawj IO m cjm fair interEiioi Ifrae^furrimo ipfo- V h>no* *a tinjusoi mcumbonore,qtLUidiuRcsDivin3ipfts m 10K3 QnV TOa1? Lhxfk (' dnTMJtn Tempi*), donee illi rebel- 17 au pau pfafti fjyn runt contra Mcsftam lihur^eurnque crud- ntn mwu cxttarr noo cerunc Turn conveda fait Ira Diyina TCflO ^tfpn 3WI whirl manna fa per cos, gratia verb &Bencvo- firnr Ojkki Syi h1^ ndafuper paucos f e quiTcquud htw Q^im O'Trffr int Mesfiam y & poftci en am iupcr alios r^iovA p nnxi man opulos, qui hos pancos iunr fequua fic OTnn nrr.v Lyjnnn niati^equibiisnos fumus. Erquamvis dw ctiq ijtuhi rnSwt on fimos IfiachtE, longe poriori camcn ijrux Sxw rud JTftl jA Lire, nobis, nomen Uxaclitarnm debetur, htfW* *i2 inpiv"im* juia nos arnbulamiis iccund uui verbiMcf- 'ttiN LJ'l^ui UrQM? 'iso iz, &Duodcdm Sodormn f a. <. DtftipuU. t^n flfStfi rrron n^r ir w/ Apajisbmm ) ejus e EiiLs Iliacl, loco 01 pal 177 a'IP 'wis* Duodccim tribuum* prouc edam populus 09 p irwi BWJSttil Tiagnus c riliis Ifratlis funcfequari kilos trim HHK *7>nu* '130 Tt Duodedm , qui rucrunt quafi PafU po- j—^I0n33 vm ldtttt 199 puli Chriftiani Unde nos digni fafti ijy u^m nnrtci noiV? furnus Dignitare Ifraclicarmn , fic penes ^>na»* 'aJr^teSanvi nos nunc eft po ten tia & rob or in lerris, rinsym mmn vh njvm omnesque pop uli vocautur ad fidem banc* Q'tnpj to^31 JUTUQ Sc jubentur adhacr cr c e i, at que magn i hcare i-^nwn nvrn r~UTflxrt V* &exalrarcMes Gam, e jusquc Lign um f A.*. C30n>i ni pxn^ Ciutcm ) vencrari, in quo cradJ&xus niit, & ip* iity r^K^niVt rrrfi1) iiroilia: Judiciaque 8c Scaruta noftra Tunc r-n^ j-mrni \fy n^ni pamra PraeccptaSimeonb ioai ( f- Pttri ^lyryjrr^tnn ij'pm i3hjrn jipojloit), fic pirrim Scanna Legis, quam r-nun |0 O'pim "ann nos dif:toiusde cn|us verirare nullo mo- ^ naiorr iiv 1 tw* dodubitari poteft,quinaDcoficprofccli, ^-vnv ^nMVQ Pco Nam in ipfo EvangeJio in verbis Mcsfiz pxa ju 1 ttphxn habetur*, Noa wiw at dtjtnum ffAtrptumdlim tna & rrettt HTO r^tt pbft* tpfmmtf*dvtMiJ£ttiUmpU4m &tutfir- ^ nwm nroi *7>nof N O T j£. (T.^] Ub'tprrm* tduiv bda ar-V4 h*c* ChrilUanum j ^r* « mfttund* Appendix I Otac Teoktist Nikoljski kao priredivač prvog izdanja Hazarskog rečnika Otac Teoktist Nikoljski pisao je svoju predsmrtnú ispovest pečkom patrijarhu Arseniju III Carnojeviču u potpunoj pomrčini, barutom izmešaninm s pljuvačkom, negde u Poljskoj, brzopisanom čirilicom, dok ga je konačarka grdila i klela kroz zamandaljena vrata. Vi znáte, Vaša Svetlosti - pisao je Teoktist patrijarhu - da sam osuden na dobro pamčenje, koje moja budučnost puni nepřestáno, a moja prošlost ne pražni nimalo. Roden sam 1641. godine u prnjavoru manastira Jovanja na svetog Spiridona, zaštinika grnčara, u porodici koja je vazda po sinijama imala zdela od dve ruke i u njima hranu za dušu i hranu za srce. Kao što je moj brat dok spava i dalje držao drvenu kašiku, tako ja držim u sečanju sve oči koje su me videle od kada sam. Cim sam primetio da se položaj oblaka nad Ovčar-planinom ponavlja svakih pet godina i prepoznao oblake videne pre pet jeseni kako se vračaju na nebo, uhvatio me je strah i počeo sam da krijem svoju manu, jer takvo je pamčenje kazna. U meduvremenu, naučio sam turski sa carigradskih novčiča, jevrejski od trgovaca iz Dubrovniká, a da čitam s ikona. Na to čuvanje upamčenog gonilo me je nešto kao žed, ali ne žed za vodom, jer je voda ne može ugasiti, nego neka drugačija žed, koja prolazi i utaži se samo gladu. Ali, opet, ne od gladi za hranom, nego od neke drugačije gladi i ja sam uzalud tragao, kao ovca za slanim zidom, da otkrijem koja je to glad što bi se mogla spasti od žedi. Jer, bojao sam se pamčenja; znao sam, naše sečanje i uspomene su kao šante leda. Od njih vidimo samo vrhove u prolazu, a ogromna podvodná kopná promaknu neviděna i nedosežna. Njihovu neizmernu težinu ne osečamo samo zato što su potopljena u vřeme kao u vodu. Ali, ako se nepažljivo nademo na njihovom putu - nasukačemo se na sopstvenu prošlost i brodolom je tu. Zato nikada nisam ni dotakao ništa od tog obilja što je padalo u mene kao sneg u Moravu. I tada se na moje zaprepaščenje dogodilo da me, doduše samo na trenutak, izda pamčenje. Bio sam u početku presrečan zbog toga, a potom se gorko pokajao videči kuda to vodi. To je bilo ovako. U osamnaestoj godini otac me je dao u manastir Jovanje i rekao mi na rastanku: dok postiš nijednu reč ne uzimaj u usta, da ti se bar usta očistě od reči, kad ne mogu i uši. Jer, reči ne dolaze od glave i duše nego iz sveta, s lepljivih jezika i iz smradnih čeljusti; sve su več dávno, oglodane, ispljuvane i umaščene od stalnog žvakanja. Odavno nisu cele i prenela su ih bezbrojna usta sa zuba na zub... Monasi u Jovanju primilisume, řekli da imam suviše kostiju u tesnoj duši i dali mi da prepisujem knjige. Sedeo sam u čeliji punoj knjiga sa crnim trakama založenim na mestima gde su monasi pre mene poslednji put čitali pred smrt i rádio sam. Tada se čulo daje u obližnji manastir Nikolje došao novi kaligraf. Staza za Nikolje teče duž same Morave, izmedu strmé obale i vode. To je jedini put do manastira, tako da se u vek jedna čižma ili jedan par kopita mor ukaljati. I po toj kaljavoj čizmi monasi poznajú otkuda dolaze namemici u manastir: s mora ili od Rudnika, gazeči vodu sa Zapadá niz Moravu desnom, ili s istoka uz reku levom nogom. Na Tominu nedelju 1661. godine čulo se daje došao u manstir Nikolje leve mokré i kaljave čizme čovek krupan i lep, oka ko jaje, brade da je mogla jedno veče goreti, a kosu je kao poderanu šubaru namicao na oči. Čovek se zvao Nikon Sevast iŕ i ubrzo je postao protokaligraf u Nikolju, jer je več ranije stigao negde velikú veštinu. Bio je od oružarskog rufeta, ali njegov posao bese bezazlen: slikao je zástave, streljačke mete i štitove, gradeči slike unapred odredene da budu uništene kuršumom, strelom ili sabljom. Govorio je da je u Nikolju samo privemeno na proputovanju za Carigrad. Na svetog Kirijaka Otšeljnika dunuše tri vetra miholjdanska puna svaki svojih ptica - jedan čvoraka, drugi poslednjih lasta, a treči kobaca; hládni i topli mirisi izmešaše se i u Jovanje dode glas da je novi kaligraf u manastiru Nikolju naslikao ikonu koj u cela klisura juri da vidi. Digoh se i ja da gledam kako je na zidu manastira Nikolja naslikan Gospod sevastokrator što drži u krilu maloga lsusa. Udoh s ostalima i dobro osmotrih šta je bilo naslikano. Posle, za obedom, osmotrih i Nikona Sevasta prvi put i njegovo me lepo lice podseti na nekoga koga dobro znam, ali nige oko sebe nisam mogao nači na koga. Nije takvoga lica bilo ni u mojim sečanjima, mada su sva odjednom ležala predá mnom kao bačane karte, ni u snovima gde su pokloptjene karte ležale predá mnom tako da svaku mogu kad hoču prevrnuti. Nigde nije bilo takvoga lika. Čulo se negde u planini kako odskáče sekira od bukve, jer drugačije odskáče sekira od bukve a drugačije od bresta, a u to doba godine sekli su brest i bukvu. Sečao sam se savršeno tih zvuková od prve večeri kada sam ih' pre jedne decenije čuo po vejavici, sečao sam se dávno pocrkalih ptica što lete kroz tu vejavicu padajúci teško u mokri sneg, ali se nisam mogao setiti ni za živu glavu šta sam video na maločas osmotrenom liku. Ne mogadoh se setiti nijedne crte Nikonovoga lica, nijedne boje, čak ni toga je li bio bradat. To je bilo prvi i jednini put u životu da me je pamčenje izneverilo. I brzo i lako nadoh razlog, toliko je stvar bila izuzetna i nevěrovatna. Jedan jedini je dolazio u obzir: ono što nije od ovoga sveta ne može se upamtiti, ne drži se u sečanju ni koliko progutan čikov u patki. Pri polasku potražih opet i pogledah Nikona pravo u usta i osetih strah kao da se moji pogledi mogu ugristi. I on to zbilja i učini, pri čemu malko mu kao škljo- cnuše usta u zalogaju. I tako, odgriženih pogleda vratih se u Jovanje. Uzeh prepisivati knjige kao ranije, ali u jednom trenutku osetih da imam više reči u pljuvački no onaj koji je pisao knjigu. Tako počeh prepisivanom štivu pridavati ovde reč -tamo dve, rečenicu za rečenicom. Bio je utorak i moje reči te prve večeri bile su nakisele i tvrdé pod zubima, ali sledečih večeri opazih da mi reči kako je odmicala jeseň sazrevaju iz dana u dan, kao neko voče, i da bivaju svaki put sočnije, jezgrovitije i slade, pune sadržaja koji je koliko prijatan toliko osnažuje. I sedmé večeri kao da žurim da mi voče ne prezre, ne opadne i sagnjije, ja u žitije svete Petke dodadoh celu jednu stranicu, koje ni u jednom od izvoda s kojih sam prepisivao nije bilo. Umesto da se moje nepočinstvo otkrije i razvidi, monasi počeše sve Češce tražiti da lm prepisujem i moje knjige s pomenutim umecima uzimali su radije nego knjige dmgih prepisivača, kojih po Ovčarskoj klisuri beše mnogo. Ja se osokolih i reših da stvar ogledam do kraja. Ne samo da dodavah priče uz žitija, nego počeh izmišljati i nove pustinjake, dodavati nova čuda i moji prepisi počeše se prodvati skuplje no knjige s kojih su prepisi vani. Malo-pomalo osetih strahovitu moč koju držim u mastionici i puštam u svet po volji. I tada sam zaključio: svaki spisatelj može bez po muke da ubije svog junáka u ciglo dva reda. Da bi se, pak, ubio čitalac, dakle čeljade od krvi i mesa, dovoljno je pretvoriti ga za trenutak u lik iz knjige, u junáka žitija. Posle je lako... U to vřeme živeo je u manastiru Sretenju neki ml ad monah po imenu Longin. Ziveo je isposnički i osečao se kao labud što čeka rašimih krila da dune vetar, pa da zajedri po vodi. Adam, koji je krstio dane, nije mogao imati tako čist sluh kao on. A oči je imao kao one ose što prenose svetu zárazu. Jedno muško, drugo žensko oko, a svako s po žaokom. Ustremljen na dobro kao kobac na pile. A govorio je obično: „Svak od nas može lako da izabere kao uzor nekog boljeg od sebe; tako, od duhová bi se načinile nekakve lestve Jakov-ljeve koje vode od zemlje do neba, sve bi se povezalo i sredilo lako i radosno, jer čoveku nije teško slediti i slušati boljegod sebe. Svezlo dolazi otuda što srno u ovome svetu stalno u iskušenju da slušamo i za uzor uzimamo gore no što srno sami... " Kada mi je naručio da mu přepisem žitije svetog Petra Koriškog, koji je posle pet dana posta video nestareču světlost, bio je súmrak i kao crne munje padale su ptice na svoj log u granju. Istom brzinom moje su misii uzletele i j a osetih da u meni nema snage da se suprotstavim osečanju moči koj a se budila. Uzeh da prepisujem žitije svetoga Petra Koriškog i čim dodoh do onog mesta sa danima posta, umesto 5 upisah 50 i takav prepis dadoh momčiču. On ga uze pevajuči, procitá još iste večeri i sutra se ču po klisuri da je monah Longin počeo veliki post. Pedeset i prvog dana, kada Longina sahraniše tamo u Blagoveštenju podno planine, ja reših daviše ne uzimam pero u ruke. Gledao sam užasnut u mastionicu i mislio: suviše kostiju u tesnoj duši. I odlučio sam da okajem svoj greh. Odoh ujutro igumanu i zamolih da me dodeli u skriptoriju manastira Nikolja za pomočnika protokaligrafu Nikonu Sevastu. Poslaše me i Nikon me uvede u pisarnicu gde zamirisaše seme bundeve i kaduljin c vet za koji monasi veruju da se ume moliti. Iz dragih manastira ili od putujučih prodavaca iz Ukrajine, monasi su pozajmljivali na 4-5 dana knjige kakvih nije bilo u Nikolju i dávali mi da ih brzo naučim napamet. Zatim bi ih vračali vlasnicima, a j a sam potom mesecima iz dana u dan diktirao napamet naučené knjige u pero protokaligrafii Nikonu. A on je zarezivao pera i pričao da samo zelena boja nije biljnog porekla - ona se jediná dobij a od gvožda - sve ostale boje on je cedio iz bilja i ukrašavao knjige koje srno pisali raznocvetnim slovima. Tako sam j a počeo iči u paru s Nikonom kao muški dani u sedmici. Bio je šuvak i radio je sve levom rukom, krijuči to što radi od desne. Pisali smo danju, a kad ne bi bilo posla onj bi živopisao zidove u manastiru, ali se ubrzo nekako oteo od ikonopisa i posvetio sasvim pisanju knjiga. Silazili smo tako u svoj život polagano, noč po noč, godinama. Na svetoga Jevstatija srpskogl683. godine izade mraz sejati svoj proso, pustiše pse u postelje, a čizme i zubi u osmehu popucaše od cice. Cavke su se na zelenom nebu smrazavale u letu i padale kao kamenje ostavljajuči visoko u vazduhu samo krik. Jezik oseti ledenu usnu koj a više jezik ne oseča. Vetrovi zaurlaše s one strane Morave koj a se zaustavi u ledu, a led je pri obalama ležao nepokošen, pun trske, paviti i šaše u inju, kao da pusta srebrnu bradu. Zalosne vrbe osta-doše spuštenih grana zaledene u reci kao po kavezima. U magli osvaniše usamljene vrane što lete u mestu vadeči s mukom krila iz belog povesma slané vlage. A u visni, iznad bregova razdvojenih mrazem, nedoglednim podnebljem proleteše, praštajuči se od tog predela, misii Nikonove i moje, uskomešane poput brzih letnjih oblaka, i u njima minuše naše uspomene spore kao zimske bolesti. I zatim u martu, na krstopoklonu nedelju, u ključali pasilj spustismo lonče da skuvamo rakiju, popismo, pokusasmo i zauvek napustismo Nikolje. Padosmo pod Beograd s prvim i poslednjim snegom te godine, odstojasmo službu beogradskim prvomučenicima Stratoniku, Donatu i Hermilu i počesmo novi život. Postadosmo putujúci pisári i uzesmo seliti svoja pera i črnilnice preko voda i granica carevina. Stadosmo raditi sve manje za crkve što na vise jezika imasmo prepisivati knjige. Osim za Ijude, počesmo prepisivati i knjige za žene, jer muške i ženské priče ne mogu imati isti završetak. Za nama ostadoše reke i ravnice (ponesmo samo imena sobom), usmrdeli pogledi, alke s ključevima u uhu, stáze pune slame vezane u čvor ptičijim kljunovima, drvené kašike što se dime i viljuške načinjene od kašika, a na duhovski utornik 1684. padosmo u carstvujuči grad Vijenu. Veliko zvono na crkvi Svetog Stefana bečkog poče nam odbrajati sate, sitne užurbano, lcao da ispušta nože ve s tornja, a křupne svečano kao da nosi i polaže jaj a u noc oko hrama. A kad udosmo u polumrak pod tim tornjem, nad zvonki pločnik sadoše na dugim nitima polijeleji kao upaljeni pauci i oko njih se diže miris voška i stade dupke u obliku crkve, sav u kamenu židova kao telo u odeči. Ništa se nije videlo ali što se pogled više peo kroz toranj, mrak je postajao sve gušči i gušči tako da se moglo očekivati da če tamo pri vrhu svakoga časa zbijene tame prekinuti nit o koj oj na dnu crkve visi světlost... Tu nadosmo novi posao i upoznasmo našeg gospodina Avrama plemenitog ot Brankovič í , čoveka koji perom voziti ume i sabljom crkve žida. O njemu da kazem samo jednu ili dve reči zašto su ga se boj ali isto koliko su ga voleli. Za Brankoviča se u národu misii da „nije sam", da se kao mlad čovek četrdeset dana nije umio, da je nagazio na vražju večeru i postao zduhač. Na s vakom ramenu izrastao mu je po bič dlake, postao je vidovit, sanjiv u martu, srečne ruke, mogao je daleko da skoči telom a još dalje duhom koj i mu je, dok telo spava, leteo kao jato golubica, vodio větrové, gonio oblake, nosio i odnosio grad i tukao se oko letine i stoke, mléka i žita s prekomorskim zduhačima, ne dajúci im da preotmu letinu njegovog kraja. Otuda národ veruje da se Brankovič sastaje s andelima iveli za njega: „Gde je manje zduha, tu je manje kruha." Pripadao je, vele, zduhačima drugoga tábora zajedno sa skadarskim vezirima i plavogusinjskini begovima i u jednom sukobu sa zduhačima iz Trebinja suzbio trebinjskog pašu Mustaj-bega Sabljaka , c*koji je pripadao trečem táboru. U tom okršaju, u kojem je kao oružje nosio pesak, pera i kablič, Brankovič je bio ranjen u nogu i otada je uzeo jednog vranog konja - sultána svij u konja, koji je rzao u snu i takode bio zduhač, pa je Brankovič, iduči u svoje nebeské bojeve jahao onako hrom dušu svoga konja pretvorenú u slamku. Vele takode da se u Carigradu ispovedio i odao da je bio zduhač i da posle toga več nije više bio za zduhača, i da marva u Transilvaniji nije više unatrag koračala kad bi on prolazio pored torova... Takav čovek, dakle, tvrd na snu tako da su ga čuvali da ga neko ne okrene glavom gde su noge, jer se ne bi više probudio, takav čovek od onih što se sahranjuju potrbuške i vole i posle smrti, unajmi nas kao pisare i uvede u svoju i svoga strica grófa Georgija Brankoviča knjižnicu. I mi se izgubismo medu knjigama kao u nekoj ulici punoj slepih sokaka i zavojitih stepeništa. Po bečkim pijacama i podrumima kupovali srno za kir-Avrama rukopise na arapskom, hebrejskom i grčkom i j a opazih, gledajuči po Beču kuče, da su i one kao u Brankovičevoj knjižnici poredane jedna uz drugu kao na policama. I zaključih da su kuče najsličnije knjigama: toliké oko tebe, a svega několiko ih je u koje češ zaviriti i još manje takvih kojima češ načiniti posetu ili se nastaniti za duže vřeme. Naj Češce, za tebe je odredena poneka krčma, poneko svratište, iznajmljeni šator za jednu noc ili podrum. A retko, najrede, dogodi ti se da slučajno nevremenom zanesen ponovo udeš u istu, nekada dávno koriščenu zgradu i prenočiš ponovo sečajuči se gde si nekada ležao i kako je sve, mada je isto, bilo drugačije, i u kojem su prozoru svitala proleča i na koja se vrata u jeseň izlazilo... Uoči svetoga Petra i Pavla 1685. godine, četvrte nedelje po Duhovima, naš gospodin Avram ot Brankovič, stúpi u službu engleskoga elčije u Turskoj kao najamni diplomata i mi se preselismo u Carigrad. Primiše nas u jednu kulu nad Bosforom gde se gospodar več beše smestio sa svojim sabljama, kamiljim sedlima, čilimima i dolapima velikim koliko crkva, s očima posnim, boje vlažnoga peská. U toj knli dade on na očenašu sagraditi hram svetoj Angelini despotici i prababi svog strica grófa Georgija i svoj oj, a za sobara dovede nekakvog Anadolca koji je perčin kao bič koristio i u vrhu kurjuka držao dramliju. Taj se novi sluga zvao Jusuf Masudi c* , učio je našeg gospodina Avrama arapski i bdeo nad njegovim snovima. Doneo je sobom nekakvu zobnicu punu ispisane hartije i govorilo se za njega daje čitač snová ili lovac na senke, kako sve ne nazivaju one što se medusobno bičujú čovečijim sanjama. Nikon i ja čitavu prvu godinu provedosmo rasporedujuči po policama i dolapima gospodareve knjige i rukopise, a oni su još smrdeli na kamile i konje koji su ih doneli iz Beča. Jednom prilikom, dok je sobar Masudi bdeo u spavaonici kir-Avrama, j a se dokopah Masudijeve zobnice, pročitah i upamtih od slova do slova čitav rukopis ne razumevši ni reči, jer je bio na arapskom. Znam samo toliko daje imao oblik nekog rečnika ili glosera sastavljenog po redu arapske azbuke, to jest da je išao ko rak, a čitao se ko ptica sojka što leti unatrag... Sam grad i na moru čuprije njegove nisu me iznenadili. Cim prispesmo u Carigrad počeh prepoznavati na ulici likove, mržnje, žene i oblake, životinje i ljubavi od kojih sam dávno utekao, oči koje sam jednom sreo pa upamtio zauvek. Zaključih da se ništa ne zbiva u protoku vremena, da se svet ne menja kroz godine nego u sebi i kroz prostor jednodobno, u bezbroj oblika mešajuči ih kao karte i zadajúci kao lekcije prošlost jednih za budučnost ili sadašnjicu drugima. Ovde se sva pamčenja, sva podsečanja i ukupna sadašnjica jednog čoveka ostvaruju na raznim mestima i u raznim osobama u isti mah, u istom času. Ne treba sve te noči oko nas nočas -mislio sam - smatrati jednom istom noči, jer ona to nije: to su hiljade, stotine hiljada noči koje se, mesto da jedna za drugom kao ptice putiiju kroz vreme, kalendáre i časovnike ostvaruju jednovremeno. Moja noč do tvoje noči nije ista noč ni kalendarski. Papežnicima je danas u Rimu i ovde Veliká gospa a hriščanima istočnog obreda, Grcima i Grcima neprisajedinjene vere, Prenesenije moštiju sv. Arhidakona Stefana golobradog; jednima če se ova 1688. godina završiti petnaest dana ranije, Jevrejima po mahalama teče več 5446, a Arapima je tek 905. godina po hidžri. Citavu jednu sedmicu noči potrošičemo do zore nas sedam kir-Avramovih slugu. Citav jedan septembar noči nabračemo usput odavde do Topčisaraja, a od Aj a Sofije do Vlaherene troše več oktobar. Snovi našeg kir-Avrama negde se obistinjuju kao život, a neko drugi, opet, sanja kir-Avramovu javu i ko zna nije li naš kir Brankovič došao ovamo u Carigrad da vidi onoga čiju javu sanja, onoga ko u snovima troši kir-Avramov život, a ne da bi gospodinu engleskom elčiji na Porti bio tolmač. Jer, oko nas nema jave jednog čo veka koj u neki drugi čovek negde u ovom ljudskom moru ne sanja večeras i nema nigde sna jednog čoveka koji se ne obistinjuje kao java nekog drugog. Kad bi čovek krenuo odavde do Bosfora, od sokaka do sokaka, nabrojao bi od dátuma do dátuma sva doba jedne godine, jer nije istima jeseň i proleče, sva doba ljudskog života, jer niko nije svaki dan star ili mlad i čitav jedan život mogao bi se sklopiti kao vatra od sveča, da ni daha da je ugasiš ne ostane izmedu rodenja i smrti. Kad bi znao tačno kuda da kreneš našao bi još ove noči nekoga kome se dogadaju tvoji buduči dani i noči, jednoga ko jede tvoj sutrašnji ručak, drugoga koji oplakuje tvoje gubitke od pre osam godina ili ljubi tvoju buduču ženu, i trečeg koji umire u dlaku istom smrču kakvom češ i ti umreti. Kada bi čovek krenuo brže i zahvatio dublje i šire, video bi da se čitava věčnost noči ostvaruje nočas odjednom na ogromnom prostom. Vřeme koje je u jednom gradu več isteklo u drugoin tek počinje, tako da čovek može izmedu ta dva grada da putuje kroz vreme unapred i unatrag. U jednom gradu-mužjaku môžete sresti u životu ženu koja je u drugom gradu-ženki več mrtva ili obratno. Ne samo pojedinačni životi, sva buduča i prošla vremena, svi rukávci večnosti več su tu, raskomadani na majušne zalogaje i razdeljeni medu ljude i njihove snové. Ogromno telo praco veka Adama pokreče se u snu i diše. Covečanstvo žvače vreme sve odjednom i ne čeka na sutra. Vreme, dakle, ne postoji ovde. Ono dolazi i zapljuskuje ovaj svet odněkud sa druge strane... - Odakle? - upita me na tom mestu Nikon kao da je čuo moje misii, ali ja sam očutao. Očutao sam jer sam znao odakle. Vreme ne dolazi sa zemlje, ono dolazi iz podzemlja. Vreme pripadá Satani, nosi ga, dakle, kao klupče u džepu Nečastivi, odmotáva po nahodenju svoje neuhvatljive ekonornije i treba ga od njega otimati. Jer, ako se od Boga može tražiti i dobiti věčnost, onda ono suprotno večnosti -vřeme, možemo uzeti samo od Satane... Na svetoga apoštola Judu, brata Gospodnjeg, kir Avram nas sakupi i reče da černo napustiti Carigrad. Sve je bilo řečeno, bile su izdate naredbe za put, kad iznenada izmedu Nikona i onog Anadolca Musadija izbi kratka ali žestoka sváda, tako da je Nikon počeo treptati kao ptica donjim kapcima naviše. Onako gnevan, on zgrabi Masudijevu za put več spremljenu zobnicu (onu s arapskim glosárom koji sam j a več znao naizust) i hitnu je u oganj. Musadi se ne uzbudi mnogo, samo se okrete kir-Avramu i reče mu: - Pogledaj, gospodru, ovaj piša repom i u nosu nema pregrade! U tom času svi pogledi se obratiše Nikonu, kir Avram uze ogledalo sa žida i turi mu ga pod nos, kao mrtvom. Svi primakosmo glave i zbilja, pokaza se u ogledalu da Nikon nema one pregrade izmedu nozdrva. Tako i ostali poznadoše ono što sam j a odavno znao - da je moj sabrat u poslu i protokaligraf Nikon Sevast Sotona glavom. Uostalom, ni on sam sada to nije poricao. Ali ja nisam kao ostaii gledao u njegov nos. Gledao sam u ogledalo i tada otkrih ono što je svima oko mene moralo biti odavno poznato. Lice Nikona Sevasta, koje mi je mnogo ličilo na neko drugo ranije I več viděno lice, bilo je gotovo istovetno s mojim licem. Kao blizanci išli smo po svetu meseči božiji hleb davoljom suzom. Te noci pomislih - sada je prlika! Kad čovek provede život dremajuči niko kraj njega ne računa da če se jednom prenuti. Tako je bilo i s Nikonom. Ja nisam od onih što se bude od straha kad im ruka iz sna ispadne na pod, ali Sevasta sam se bojao. Njegovi zubi imali su tačnu sliku o mojim kostima. Pa ipak, podoh. Znao sam da davo uvek ide korak iza čoveka. Stoga sam mu gazio u svaku stopu i nije me primetio. Odavno sam opazio da onmedu svim papirima ogromne knjižnice kir-Avrama Brankoviča naročitu pažnju poklanja hazarskom glosaru, nekoj vrsti azbučnika za koji srno imali zadatak, mi, pisari, da sredujemo gradu o poreklu i propasti, običajima i ratovima jednog iščezlog národa. Za taj národ Avram Brankovič se naročito zanimao, kupovao ne žaleči troška staré isprave i potplačivao ljude da mu hvataju jezike" - one koji znaju nešto o Hazarima , ili je pak slao ljude da mu love lovce na snové čij a veština potiče od drevnih hazarskih vračeva. Obracajúci pažnju na tu gradu, jer je ona izmedu svih ostalih hiljada svitaka Brankovičeve knjižnice najviše zanimala Nikona, j a Branko viče v Hazarski rečnik naučih napamet i počeh da pratim šta s njime radi Nikon. Do pomenute večeri Nikon, medutim, nije učinio ništa neobično. Sada, pak, posle ovog slučaja s ogledalom, on se pope sam u gornji sprát kule, uze papagája, stavi ga na svetiljku i sede da sluša šta če mu papagáj kazivati. Jer, kir-Avramov papagáj je cesto kazivao pesme za koje je naš gospodar držao da su od onih hazarske princeze Ateh i mi, pisari, imali srno zadatak da za hazarski glosar kir Aviamov beležimo sve što ptica izusti. Te večeri, medutim, Sevast nije pisao. Samo je slušao, a ptica je govorila: Ponekad dávna proleča, puna toplote i mirisa, procvetaju još jednom u nama. I mi ih pronosimo kroz sadašnju zimu štiteči ih prsima. A onda, jednoga dana, ta dávna proleča počnu štititi naša prsa od mraza kad se nademo s one straně prozora na kojoj mraz nije samo slika. Jednom takvom proleču u meni več je deveta zima, a još uvek me greje. Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva proleča što se dodiruju kao dve livade mirisima. Eto šta nam jepotrebno umesto ogrtača... Kada je ptica završila svoje kazivanje, ja se osetih strahovito sam, onako skriven, bez proleča u duši, i jedino mi je sečanje na zajedničku mladost s Nikonom Sevastom još ostajalo kao neka světlost u uspomenama. Lepa světlost pomislih, kad Nikon uze pticu i nožem joj raseče jezik. Potom príde Hazarskom řečníku Avrama Brankoviča i poče paliti u ognjištu list po list. Uključujuči i poslednji na kojem je rukom kir-Avrama bilo ispisano. Kazivanje o Adamu, bratu Hristovom Hazari su verovali daje pivi i potonji čovek, Adam, stariji brat Hristov i mladi brat Sotonin, stvořen od sedám delova. Stvorio ga je Sotona: meso mu je načinio od zemlje, kosti od kameňa, oči na zlo brže od vode, krv od rose, dah od větrová, misao od oblaka, a um od andeoske brzine. Ali se nije mogao pokrenuti dok mu dušu nije udahnuo njegov pravi i drugi otac, Bog. Kada je duša ušla u njega, Adam dodirnu levim palcem svoj desni palác, muškim ženski i oživě. Od dva sveta - nevidljivog, duhovnog, koji je stvorio Bog i vidljivog, materijalnog, koji je sazdao nepravedni ikonom davo, samo je, dakle, Adam čedo oba tvorca i delo oba sveta. U njegovo telo Sotona je tada zatvorio dva pala anděla i u njima se javila takva pohota, da do kraja sveta neče moči da se zašite i smire. Prvom andělu ime je bilo Adam, a drugom Eva. Eva je imala umesto pogleda mrcže, umesto jezika uže. Bila je ul obliku Veliké spone ili negve. Adam je počeo odmah da starí, jer mu je duša bila ptica selica u druga vremena. Adam je u početku bio sagraden samo od dva vremena - muškog i ženskog u sebi. Potom od četiri (koj a su pripadala E vi i njegovim sinovima Kainu, Avelju i Setu). Ali se potom stalno množio broj čestica vremena zatvorenih u ljudski oblik i telo Adamovo se umnožavalo dok nije postalo ogromna država sličná državi prírode, ali drugačijeg sastava. Poslednji smrtnik če celog života obilaziti iznutra glavu Adamovu tražeči izlaz, ali ga neče naci, jer ulaz i izlaz iz Adamovog tela našao je samo Hristos. Ogromno telo Adamovo ne leži u prostoru nego u vremenu, ali nije lako u čuda se obuti i od reči lopatu graditi. Zato se ne seli samo Adamova duša u sve potonje naraštaje (te je selidba duše uvek selidba samo jcdne jedine duše, one Adamove), nego se i sve smrti Adamovih potomaka sele i vracajú u Adamovu smrt gradeči tako kao čestice jednu, veliku smrt srazmernu Adamovom telu i životu. To je kao da se sele bele, a sa seobe vracajú erne ptice. Kada umře njegov poslednji potomak, umreče, dakle, i Adam, jer se u njemu ponavljaju smrti sve njegove dece. I tada če, kao u básni o vrani i tudem perju, doči Zemlja, Kamen, Voda, Rosa, Vetar, Oblak i Andeo i svak če od Adama uzeti svoje i rastočiče ga. Teško tada onima koj i su otpali od Adamovog tela, od tela praoca čoveka, jer neče moči umreti s njime kao i on. Oni če postati nešto drugo, a ne ljudi. Zato za pračovekom Adamom tragaju hazarski lovci snová i sastavljaju svoje rečnike, glosáře ili alfabetikone. Medutim, treba znati da Hazari ne nazivaju snom ono što i mi. Naši snovi se pamte dok se ne pogleda u prozor; čim se pogleda, oni se rasprše i nema ih više zanavek. Kod Hazara nije tako. Oni šmátrajú da postoje u životu svakog čoveka čvorišna mesta, deliči vremena kao ključevi. Svaki od Hazara imao je otuda svoj štap i u njega tokom života kao u raboš urezivao stanja bistre svesti ili trenutke vrhunskog ispunjenja života. Svaki od tih belega na rabošu dobijao je ime po jednoj životinji ili po jednom od dragih kamenová. I nazivan je snom. San, dakle, za Hazare nije bio samo dan naših noči, nego je mogao biti i tajanstvena zvezdana noč naših dana. Lovci ili čitači snová bili su sveštenici koji su belege s pomenutih raboša tumačili i od njih stvárali rečnike biografija, ali ne u drevnom smislu reči, kao Plutarh ili Komelije Nepot. To su bili zbornici bezimenih žitija sastavljenih od onih trenutaka prosvetljenja u kojima čovek postaje deo Adamovog tela. Jer, svaki čovek bar u jednom času svog života postaje deo Adama. Ako se s vi ti časovi skúpe, dobij a se telo Adama na zemlji, ali ne u obliku nego u vremenu. Jer, samo jedan deo vremena je osvetljen, prohodan i upotrebljiv. Adamov komad vremena. Ostalo je za nas u tami i slúži nekome drugom. Naša budučnost, to su rogovi puža; ona se uvlači pred nama čim nešto tvrdo dotakne, a vidi samo kad je do kraja izvučena. Adam tako vidi uvek, jer onaj ko zna sve smrti svojih ljudi, unapred do kraja sveta, zna i budučnost tog sveta. Zato samo uključivanjem u Adamovo telo postajemo i sami vidoviti i suvlasnici svoje budúcnosti. U tome je osnovna razlika izmedu Sotone i Adama, jer davo ne vidi budučnost. Zato su Hazari tragali za Adamovim telom, zato su ženské i muške knjige hazarskih lovaca na snové značile nešto poput ikone Adamove, pri čemu su ženské obeležavale njegovo telo, a muške njegovu krv. Hazari su, razume se, znali da njihovi vrači nemogu dosegnuti čitavo telo niti ga u svojim rečnicima-ikonama predstaviti. Oni su, čak, cesto slikali dve ikone na kojima nije bilo nikakvog lika, nego dva palca levi idesni, ženski i muški Adamov palác. Jer svaki deo osvojen u rečnicima mogao se pokrenuti i oživeti tek pošto bi bio izvršen dodir dva prsta, muškog i ženskog. Otuda su Hazari u svojim rečnicima obracali naročitu pažnju da osvoj e ta dva dela na telu Adama i smatra se, čak, da su uspeli u tome, ali nisu imali dovoljno vremena za ostale delové. Ali Adam ima i čeka. Kao što se njegove duše sele u njegovu decu i vracajú kao smrti te dece u njegovo telo, tako se i deo njegovog ogromnog tela-države može u svakome trenutku u svakome od nas ponovo ubiti ili oživeti. Dovoljan je proročki dodir prsta. Muškog i ženskog. Pod uslovom da smo bar deo Adamovog tela izgradili iza tih prstiju. Da smo postali njegov deo... O ve řeči Avrama Branko viča odzvanjale su mi u ušima sve vřeme puta na koji kretosmo po suši, tako da je Dunav na ušču u Cmo more bio kao inače u Regensburgu, a u Regensburgu kao u Svarcvaldu, na izvora. Nisu te řeči iščezle ni kada stigosmo na ratište i kada videh kako vetar brzo tera topovski dim i polako maglu preko Dunava. Tada, trinaeste nedelje po Duhovima 1689. godine prestade suša i videsmo najvišu kišu u svome životu. Dunav je opet tekao du- bok koliko nebo nad njim, a kiša je stajala u reci uspravno, kao rešetka na visokoj ogradi, odvajajuči naši tábor od turskog. I tu, u tábora, na ratištu, meni se učini da je svak od nas došao na Dunav iz dragog razloga i da bih za svakog od nas mogao reci šta je čekao u svojoj zasedi. Otkako je spalio Masudijev i Brankovičev rečnik, Nikon je postao dragi čovek. Ništa više ga nije zanimalo, davao je da mu čitaju „peti Očenaš", onaj koji se čita za samoubice, i bacao jednu po jednu svoju pisaljku u vodu. Sedeli su on i Masudi za šarenom maramom i prosipali po njoj kocke, pri čemu je Nikon gubio ogromne s vote kao neko ko ne misii više živeti. I ja osetih da se on prašta od života i nada da če ga smit lakše snači ovde, u ratu, nego gde drugde. Kir Avram Brankovič nije došao na Dunav zbog toga da ratuje, mada je on to umeo odavno i činio i o vom prilikom s uspehom. On je ovde na Dunavu očigledno imao zakazan sastanak s nekim. Masudi je sedeo i kockao se, ali je čekao da vidi s kirne če se kir Avram sresti tu, na Derdapu, trpeči krv i kiše, i tog kobnog dana na Vozdviženije čestnoga krsta, kad turski topovi učestaše. Sto se tiče kir-Avramovog učitelja na sablji, onoga Kopta po imenu Averkije Skila , on je ostajao na Dunavu pod turskom paljbom jer je to bila prilika da nekažnjeno na neprijateljskim ili našim vojnicima (njemu je to bilo svejedno) ogleda jedan novi zahvat sabljom, koji je odavno bio uvežbao, ali njegovo dejstvo nije još prověřeno na živome mesu i kosti. A ja sam, opet, sedeo tu s njima, jer sam čekao treči deo Hazarskog rečníka. Znao sam več napamet prva dva dela - onaj Masudijev, islamski, i onaj kir Avramov, grčki deo - ostajalo je da vidim hoče li se neko pojaviti sa trečim,hebrejskim delom ovog glosára, pošto se iz prva dva videlo da sledi i treči. Nikon je spalio prva dva i nije se više bojao da če se treči priopštiti prvima i stoga više nije imao posla. Ali ja koji sam znao napamet prva dva, želeo sam da vidim i treči a nisam znaokako če to biti. Uzdao sam se u kir-Avrama koji je, kako mi se činilo, čekao što i ja. Ali, on ne dočeka. U okršaju turski vojnici ubiše uskoro Brankoviča i Nikona, a Masudija zarobiše. S Turcima na mestu bitke pojavi se i neki crvenooki mladič sastavljenih povij a poput krila. Imao je jedan brk sed, a dragi rid. Trčao je prašnjavih obrva i brade blatnjave od istekle sline. Ko bi rekao - pomislih gledajuči ga - da i njegovo vřeme zaslužuje sat! Ali znao sam daje to moj čovek. Uto pade i on kao pokosen i iz ruke mu se rasu torba puna sitno ispisane hartije. Posle bitke, čim se svi udaljiše, ja izidoh iz zaklona i pokupih one papire. Predoh Dunav i u Vlaškoj, u Delskom manastiru, pročitah hebrejské spise iz te torbe, trudeči se da ništa od svega što u njima piše ne poj mimi ne tumačim. Potom o doh u Poljsku da učinim ono što je Nikonu S e vas tu bilo toliko stalo da osujeti. Potražih štampara i prodadoh mu sva tri hazarska rečnika: hebrejski - naden na ratištu, grčki prikupljen po nalogu Avrama Brankoviča i arapski koji je doneo Masudi, čitač snová. Stampar se zvao Daubmanus bolovao je od neduga koji tek u petoj generaciji sazreva i donosi smrt, kao u nekoj dugoj partiji dame. Platio mi je za dva meseca stan, hranu i pucad za košulju, te ja zapisah sve što sam naučio napamet. Sada sam opet rádio svoj posao kazivača i prvi put posle toliko godina i onaj drugi dávno napuštěni posao Nikona Sevasta, posao pisara. Na deset hiljada vitlejemskih mladenaca 1690. godine završih posao po snegu i mrazu da su se nokti ljuštili. Od Branko vičevog azbučnika, Masudijevog glosára i jevrejskog imenika iz torbe crvenookog mladica sklopih nešto kao Hazarski rečnik i dadoh štamparu. Daubmanus uze sve tri sveske - crvenu, zelenu i zutu i reče da če ih štampati. Je li to učinio ili nije ne znam, a ni sam ne znam, Vaša Preosvečenosti, jesam li dobro učinio kako sam učinio. Samo, sada znam da sam i dalje gladan pisanja i da me je tek od te gladi prošla ona žed za pamčenjem. Kao da se pretváram u protokaligrafa Nikona Sevasta..." Appendix II Izvod iz sudskog zápisníka sa iskazima svedoka u slučaju ubistva dr Abu-Kabira Muavije Carigrad, 18. okiobra 1982. Virdžinija Ateh, konobarica hotela „Kingston", svedok u ■v slučaju dr Dorote Sulc, pristúpila je sudu i dala sledeču izjavu: „Pomenutog dana (2. X 1982) bilo jc sunčano vrenie i ja sam bila veoma uznemirena. Žile slanoga vazduha nailazile su s Bosfora i s njima su se zmijasto uvlačile brze misii u spore misii. Bašta hotela „Kingston", u kojoj se doručkuje po lepom vremenu, četvorougaona je. Jedan ugao je sunčan, drugi ima malo plodne zemlje sa cvečem, treči je vetrovit, a u četvrtom je uglu jedan kameni bunar i uz njega stub. Ja obično stojim iza tog stuba jer znam da gosti ne vole da ih gledaju dok jedu. Nije to ni čudno. Ja, na primer, odmah znam, gledajuči gosta kako doručkuje da če mu rovito j aj e poslužiti pred pôdne da se okupa, ríba da predveče ode do Topčisaraja, a čaša vina kao energija za jedan osmeh pred spavanje, koji nikada neče dopreti do kratkovidih ogledala hotelske sobe. S tog mesta kraj bunara, dakle, vide se stepenice koje vode u baštu i može se u vek imati na oku ko dolazi i odlazi. Ima tu još jedna prednost. Kao što se sve vode iz okolnih okuka slivaju u bunar, tako se u njemu stiču i svi glasovi iz bašte, i ako se uho malo nagne prema otvoru bunara može se sasvim jasno čuti sváka izgovorena reč u bašti. Čuje se kad ptica kljune muvu ili prsné kora na kuvanom jajetu, razaznaje se kako se dovikuju viljuške uvek istim i čaše svaka drugačijim glasom. Pošto gosti obično pre no što če pozvati konobara pomenu u razgovoru razlog svog obračanja poslúži, j a sam u mogučnosti da im udovoljim želji pre no što mi je saopšte, jer sam to več čula iz bunara. A znati jednu st var několiko trenutaka pre drugih veliká je přednost i uvek donosi kořist. Pomenutog jutra, najpre su u baštu sišli gosti iz sobe broj 18, porodica Varder Spak sa belgijskim pasošem, otac, mati i sin. Otac je u godinama, lepo svira u instmment načinjen od bele komjačine kore i uveče se to moglo čuti. Malo je nastran i uvek jede sopstve-nom viljuškom s dva kraka koj u nosi u džepu. Mati je mlada i lepa osoba i to je bio razlog da je malo bolje zagledam. Tako sam opazila da je obeležena jednim nedostatkom -nema pregradu u nosu. Odlazila je svakog dana u Aja-Sofiju i tamo veoma lepo preslikavala zidni živopis. Pitala sam je da li joj te slike služe kao notné beleške za pesme njenog muža, ali ona nije razumela. Njen dečak od nepune četiri godine verovatno je i sam imao neki nedostatak. Uvek je nosio rukavice, čak i za vřeme jela Ali mene je uznemirilo nešto treče. Tog jutra po sunčanom vremenu pratila sam kako Belgijanci silaze na doručak pomenutim stepenicama. I videla sledeče: lice starog gospodina nije bilo kao druga lica. Sudija - Kako to mislite? Svedok - Spojte dve leve pole istog lica na fotografiji i od lepog čoveka dobičete monstruma. Udvojte pola duše i nečete dobiti jednu celu nego nakazne dve polovine duše. I duša kao i lice ima levu i desnu stranu. Ne može se od dve leve noge načiniti dvonožac. Stari gospodin je imao dve leve polovine lica. Sudija -1 to je bio razlog vašeg uznemirenja tog jutra? Svedok - Da. Sudija - Svedok se opominje da vodi računa o verodo-stojnosti svojih iskaza. Sta se potom dogodilo? Svedok - Poslúžila sam Van der Spakove, rekla im usput da biber i so ne treba uzimati istom rukom i oni su otišli posle obeda, sem dečaka koji je ostao da se igra i popije čokoládu. U baštu je potom ušla dr Dorota Sulc, ovde prisutna, i sela za svoj sto. Pre no što sam stigla da je poslúžim, prišao je njenom stolu sada ubijeni dr Muavija i seo s njom. Jasno se videlo da njeno vreme sipi kao kiša, a njegovo veje kao sneg. Bio je več závejan do guše. Zapažila sam da on nije imao mašnu i da je ona kradom izvadila iz tašne revolver, ali je posle několiko reči izmenjenih sa dr Muavijom pružila ruku i on joj je dao neki smotuljak hartije. Potom je otrčala uza stepenice ka sobama, ostavljajuči oružje pod hartijama na stolu. Sve me je to još više uznemirilo. Dr Muavija imao je detinji osmeh zarobtjen u bradi kao kukac u čilibaru i oprljen zelenilom njegovih tužnih očiju. Kao privučen tim osme-hom, stolu dr Muavije prišao je dečak iz belgijanske porodice. Podsečam sud da je detetu jedva bila četvrta godina. Nikog drugog u bašti nije bilo. Dečak je imao rukavice kao obično i dr Muavija ga je upitao zašto ih ne skine. - Jer mi se ovde gadi - odgovorio je dečak. - Gadi ti se? - upitao je dr Muavija - Od čega? - Od vaše demokratije! - rekao je dečak od reči do reči. Tada sam se još više privukla bunaru i oslušnula razgovor koji mi se činio sve neobičnijim što je dalje tekao. - Od kakve demokratije? - Od takve kakvu štitite ti i tebi slični. Pogledaj rezultáte te vaše demokratije: dosad su veliki narodi ugnjetavali male národe. Sada je obrnuto. Sada u ime demokratije mali narodi terorišu veliké národe. Pogledaj svet oko nas: bela Amerika boji se crnaca, crnci Portorikanaca, Jevreji Palestinaca, Jevreja Arapi, Srba Albánci, Kinezi se boje Vijetnamaca, Engelzi Iraca. Male ribe jedu uši velikim ribama. Umesto da budu terorisane manjine, demokratija je uvela novu modu i sad su na svetu pod teretom večine stanovnika ove planete... Vaša demokratija je pičkin dim... Sudija - Svedok se opominje da ne daje neverodostojne izjave. Sud mu izriče novčanu kaznu. Vi tvrdite pod zakletvom daje sve to govorilo dete od nepune četiri godine? Svedok - Da, tvrdim, jer sam čula svojim ušima Tada sam htela i da vidim to što čujem i pomerila sam se tako da sam mogla da gledam iza stuba u baštu. Dete je zgrabilo sa stola revolver dr Sulc, raskoračilo se, malo olabavilo kolena i nišaneči s obe ruke, kao neki profesionalac doviknulo dr Muaviji: - Zini, da ti ne kvarim zube! Dr Muavija se zapanjio, stvarno zinuo i dete je pucalo. Ja sam mislila da je reč o pištolju igrački, ali dr Muavija je pao na leda zajedno sa stolicom. Prsnula je krv i tada videh da je dr Muaviji jedna nogavica več kaljava - jednom nogom bio je u grobu. Dete je bacilo oružje, prišlo svom stolu i nastavilo da pije čokoládu. Dr Muavija bio je nepomičan i mlaz krvi vezao mu se pod bradom u čvor. Tada sam pomislila - eto, sad ima masnu... Nešto pre toga čuo se krik gospode Sulc. Sve što se desilo potom poznato je svima. Konstatovaná je smrt dr Muavije, telo je uklonjeno, a dr Sulc je prijavila smrt jednog drugog gosta našeg hotela, dr Isajla Suka... Tuzilac - „Tada sam pomislila: eto, sad ima masnu!" Hoču da pred sudom izrazim najdublje negodovanje protiv takvog načina izražavanja svedoka. Sta ste vi po národnosti, gospodice ili gospodo Ateh? Svedok - To je teško objasniti. Tuzilac - Molim da se potmdite. Svedok - Ja sam Hazarka. Tuzilac - Kako ste řekli? Nisám čuo za takav národ. Čiji pasoš imate? Hazarski? Svedok - Ne, izraelski. Tuzilac - Tu srno. To sam hteo da čujem. Kako to Hazarka, a s izraelskim pasošem? Izdali ste svoj národ? Svedok (smeje se) - Ne, moglo bi se reči obrnuto. Hazari su se přetopili u Jevreje i j a sam za ostalima primila judaizam i izraelski pasoš. Sta ču sama na svetu? Da svi Arapi postanú Jevreji, da li biste vi ostali Arapin? Tuzilac - Komentár nije potreban i ovde vi ne postavljate pitanja. Vaše svedočenje je smišljeno da pomogne optuženoj koj a nosi isti pasoš. Ja nemam više pitanja. Nadám se, ni porota... Posle ovog iskaza saslušana je porodica Van der Spak, iz Belgije. Oni su složno istakli tri stvari. Prvo, da je besmisleno poverovati u priču kako je ubistvo tobože iz vršilo dete od tri godine. Drugo, istraga je ustanovila da je dr Muavija ubijen oružjem na kojem su nadeni otisci samo jed-ne osobe - dr Dorote Sulc. U istražnom postupku utvrdeno je takode da je pomenuto oružje (marke S. & W, model 36, kalibar 38) kojim je dr Muavija usmrcen, pri- padalo doktorki Sulc. Treče, gospoda Spak kao glavni svedok optužbe tvrdila je da je dr Sulc imala motiv za ubistvo dr Muavije i da je došla u Carigrad s namerom da ubije dr Muaviju, pagaje i ubila. Naime, ustanovljeno je tokom istražnog postupka da je dr Muavija u egipatsko-izraelskom ratu teško ranio supruga dr Dorote Sulc. Motiv je dakle, jasan. Ubistvo iz osvete. Svedočenje konobarice hotela „Kingston" ne može se prihvatiti kao uračunljivo. To je bilo sve. Na osnovu iznetog tužilac je zatražio da se dr Dorota Sulc optuži za ubistvo s predumišljajem, koje pri tome nosi i političke motive. Tada je pred sud izvedena optužena. Dr Sulc je dala sasvim kratku izjavu. Nije kriva za smrt dr Muavije. I za to tvrdenje ima pokriče. Ona ima alibi. Na pitanje sudije kakav je to alibi, ona je odgovorila: - U trenutku kada je ubij en dr Muavija, j a sam ubila jednu drugu osobu - dr Isajla Suka. Ugušila sam ga jastukom u nj ego voj spavačoj sobi. U istražnom postupku bilo je utvrdeno daje gospodin Van der Spak toga jutra takode viděn u sobi dr Suka u vreme kada je nastúpila smrt, ali je priznanje dr Sulc sa Belgijanca skinulo odgovornost. Sudenje je završeno i lzrečene su presude. Dr Dorota Sulc oslobodená je optužbe da je s predumišljajem iz osvete usmrtila dr Abu-Kabira Muaviju, a osudena je za ubistvo dr Isajla Suka. Ubistvo dr Muavije ostalo je nerasvetljeno, dok je porodica Van der Spak oslobodená. Konobarica hotela „Kingston", Virdžinija Ateh, kažnjena je novčano zbog pokušaja obmanjivanja suda i navodenja istrage na pogrešan trag. Dr Dorota Sulc upučenaje na izdržavanje robije od šest godina u carigradskim kazamatima. Ona piše pisma adresovaná na sopstveno ime u Krakov. Sva pisma se pregledaju i uvek se završavaju nerazumljivom rečenicom: „Naša lažna žrtva nas je spasia smrti". Tokom uvidaja u sobi dr Suka nisu nadene nikakve knjige ni hartije. Načteno je jedno jaje razbijeno sa sire straně. Prsti ubijenoga bili su umrljani žumancetom što znáči daje poslednja stvar koj u je u životu uradio bila da razbije to jaje. Naden je i neobičan ključ sa zlatnom drškom, koji je začudo odgovarao bravi jedné sobe za poslugu hotela „Kingston". Sobe konobarice Virdžinije Ateh. Na stolu porodice Van der Spak naden je i uz istražni materijal přiložen jedan račun ispisan na poledini hotelskog bloka. On glasi: 1689 + 293 =1982 Završna napomena o koristi od ovog rečnika Knjiga može biti vinograd zaliven kišom i vinograd zaliven vinom. Ova je od onih drugih, kao svi řečnici. Rečnik je knjiga koja tražeči malo vremena svakoga dana uzme mnogo vremena kroz godine. Ne treba potceniti takav gubitak. Naročito ako se uzme u obzir da je čitanje, uopšte uzev, jedna sumnjiva rabota. Tokom upotrebe knjiga se može čitanjem izlečiti ili ubiti. Može se izmeniti, ugojiti ili silovati. Može joj se preusmeriti tok, iz nje se stalno nešto gubi, ispadaju varn slova izmedu redova, stranice izmedu prstiju i stalno rastu nove medu očima kao kupus. Ako je odložíte môžete je sutra naci kao ugašenu peč u koj oj vas više ne čeka topla večera. Uz to, čovek danas nema na raspo-laganju toliko samoče da bi mogao bez štěte da čita knjige, pa čak i rečnike. Ali, ima i tome kraja - knjiga je kao vaga: preteže najpre desno, dok ne pretegne levo, zauvek. Njena težina tako prelazi sa desne na levu ruku, a i u glavi se desilo nešto slično - iz oblasti nade misii su se premestile u oblast uspomena i sve je svršeno. U uhu čitaoca ostaje možda malo pljuvačke iz usta pisca, donete vetrom reči sa zrncem peská na dnu. Oko tog zrna taložiče se kao uškoljci glasovi godinama i jednog dana pretvoriti se u biser, u sir crne koze ili u prazninu kada se uši sklapaju poput školjke. A to najmanje zavisi od peská. Ali, u svákom slučaju, čitati ovako debelu knjigu znači dugo biti sam. Dugo biti bez onoga čije varn je prisustvo nophodno, jer čitanje u četiri ruke još nije uobičajeno. Pisca grize savest zbog toga i pokušače da se iskupi. Ona lepa osoba brzih očiju i lenje kose, koj a se čitajuči ovaj rečnik i trčeči kroz svoj strah kao kroz sobu oseti usamljena, neka učini sledeče. Neka s rečníkom pod pazuhom izade u podne prve srede u mesecu pred poslastičamicu na glavnom trgu svoje varoši. Tamo če je čekati mladič koji se úpravo, kao i ona, osetio sam stračivši vřeme na čitanje iste knjige. Neka sednu zajedno uz kafu i neka uporede muški i ženski primerak svoje knjige. Oni se razlikuju. Kada dakle uporede kratku, kurzivom ispisanu rečenicu poslednjeg pisma ovog rečnika u ženskom primerku s onim iz muškog primerka, knjiga če im se sklopiti u celinu kao partija domina i neče im više biti potrebná. Tada neka dobo izgrde leksikografa, ali neka to okončaju što pre u ime onoga što dolazi potom, jer to što dolazi potom samo je njihova stvar i vrednije je od svakog čitanja. Vidim ih kako na uličnom sandučetu za poštu prostiru svoju večeru i kako obedujú zagrljeni sedeči u sedlima velosipeda. (Beograd, Regensburg, Beograd 1978-1983) POPIS ODREDNICA CRVENA KNJIGA ATEH Brzo i sporo ogledalo BRANKO VIČ A VRAM Povést o Petkutinu i Kalini BRANKO VIČ GRGUR (VIDETI STOLPNIK) KAGAN LOVCI SNOVÁ METODIJE SOLUNSKI SEVAST NIKON SKILA AVERKIJE STOLPNIK (GRGUR BRANKO VIČ) SUK DRIS AJLO Priča o jajetu i gudalu ČIŘILO (KONSTANTIN SOLUNSKI) HAZARI HAZARSKA POLEMIKA ČELAREVO ZELENA KNJIGA AKŠANI, J AB IR IBN AL BEKRI, SPANIARD ATEH ZIDAR MUZIKE IBN (ABU) HADRAŠ KAGAN KORA, F ARABI Zapiš o pútnici i školi KU MASUDI JUSUF Povést o Adamu Ruhaniju Povést o smrtima dece MOKADASA AL SAFER MUAVIJA, DR ABU-KABIR MUSTAJ-BEG SABLJAK ODLOMAKIZ BASRE PRSTOMET HAZARI HAZARSKA POLEMIKA ZUTA KNJIGA ATEH VERIDBENIUGOVOR SAMUELA KOENA I LIDISIJE SARUK DAUBMANUS JOANES KAGAN KOEN SAMUEL Zapiš o Adamu Kadmonu LIBER KOSRI LUKAREVIČ (LUCCARI) EFROSINIJA MOKADASA AL SAFER SANGARIISAK TIBON, JEHUDA IBN HAZARI HAZARSKA POLEMIKA HAZARSKI ČUP HALEVI JEHUDA ŠULC DR DOROTA P. S (Hale vij e v izvod iz „Hazarskih beseda" Konstantina Filosofa) Sanela, Tobacco Road