Aleksandar Popovic ČARAPA OD STO PETLJI
FARSA IN MEMORIAM
LICA:
VELJAI AGNESA
DRAGOLJUB
FLORA DVORNIKOVIČ
Dogada se ovde, kad danju — nekad noču
IN MEMORIAM I (TAMNO)
Pisači sto s bezbroj fioka. Na stolu telefon. Na rampi u kraju kancelarijska klupa. Po zidovima parole: „Stoje svota nije ni sramota", „Svaka kuka sebi vuče", „Ko ne zna sta je svast, taj ne zna sta je slast", „Ako srno brača, nisu nam kese sestre", „Koliko prija, toliko i ubija", „U se, na se i poda se", „Sto se mora nije teško" i „Mora se samo umreti". Za stolom sedi Flora Dvornikovič. Na klupi, s glavom zagnjurenom u šake, spavá Dragoljub.
VELJA I AGNESA (S čebetom oko sebe vezanim na vojnički náčin, dolazi pravo na Dragoljuba): Hej, striče!...
FLORA: Stáje ovo?... Od ranogjutra gungula?
VELJA I AGNESA: Hej, prijatelju!... (Drmusa Dragoljuba.) Brale!.
FLÓRA: Ako ne prestanete s tom galamom, obustavičemo kontiranje, pa čete onda poljubiti vráta!...
VELJAI AGNESA (brzo prilazi stolu): Nemojte ni vi tako!... Antre vam je skroz neraskrčeno, da slomi čovek vrat!... Sto ne uklonite taj metež!
FLÓRA: Bolje če vam biti da podvijete šipke!... To je gradanin bas isto kao i vi!...
VELJA I AGNESA: Pa sto čuči na tim lojtrama? FLÓRA: Sedi!
VELJA I AGNESA (odlazi da proveri): Čuči... FLÓRA: Sedi!
VELJA I AGNESA (vrača se stolu): Video sam svojim očima da čuči?...
FLÓRA: Nije važno sta ste vi videli... merodavno je ono sto piše ovde kod mene!... (Velja i Agnesa se naginje da pročita sta piše, ali Flóra zaklanja rukom) Zaseo da čeka, pa ga pretekla smrt!
VELJA I AGNESA (odlazi do klupe i zagleda Dragoljuba): I da mu čovek ne pozavidi na tako blaženoj smrti... smeška se!... (Vrača se stolu) Ili se vi sa mnom po vašem starom običaju malo šegačite?... Je li on vaistinu mrtav?!
FLÓRA: Dopola... sto bi rekao naš egzekutor: gradanski...
VELJAI AGNESA: E, čega se sve čovek neče naslušati po ovijem vašijem pisarnicama!... Da sam se juče kojom nesrečom polakomio na onu ribicu u kafani, ja bih umro, a ne bih znao da postoji i gradanska smrt!
FLORA: Pa ne kažu naši stari tek onako — kad kažu: da nema smrti bez sudenog dana...
VELJA I AGNESA: Ali kao da sam predosetio!... Bilo nas sedamnaest za šankom... i sem mene niko nije stigao do kuče... kolima ih kupili usput... po ulici... bila riba kvarna!...
FLORA (Dragoljub lagano ustaje sa klupe): Pssst!...
VELJA I AGNESA(uplašeno): Koji muje andrak?... Što ustaje!...
FLORA: Pssst!... (Tiho) na svakih četrdeset i dva dana sam sebi drži pomen, da ga ne bismo totalno zaboravili... (Flora ustaje. Postavka: ona u sredini u prostom izmedu njih dvojice)
SVI (Pevaju uglas): Oj, Srbijo, mila mati, uvek cu te tako zvati! Mili kraju, mili dome, u srcu si uvek mome!...
(Dragoljub seda i nastavlja da spavá kao da se ništa nije dogodilo) VELJA I AGNESA (povlaČi rukáv): Pogledajte, sav sam se naježio!...
FLORA (gleda): Kakvi naježili... to vam je firciger — kako dode, tako ode!... (Vrača se za sto) Niste me morali prekidati u poslu zbog takvih tričarija!
VELJA I AGNESA: Nisám ja zbog toga ni došao...
FLORA: Nego?
VELJA I AGNESA: Pa eto to... da pregledam kakav vam je sad asortiman umiranja?... Imate li kakvu novu smrt na lageru?...
FLORA: Od noviteta... osvojili srno proizvodnju samo te gradanske... ali u projektu je još několiko...
VELJA I AGNESA: A da li vi izdajete i brojeve?! FLORA: Kad ih ima, izdajem.
VELJA I AGNESA: Pa je ľ mogu ja kod vas nasigurno da računam? FLORA: Posebno nešto ne, več samo ako ste u spisku.
VELJA I AGNESA. To sto ne známo da se sporazumemo lepo... ko ljudi... to če nam jednom izači na nos!... Ta naša nesloga!... Zar ne umemo nikako drukčije, nego čim zinemo... mi skrešemo sve po spisku?!...
FLORA: Okanite se vi tog uvijanja i slatkorečivosti!... ne delim ja brojeve po simpatijama!... da sam ja tako dosad radila, odavno bi mene napujdali iz službe!... Znáte vi to najbolje i sami!
VELJAI AGNESA: Ne znam, ako čete mi verovati na reč?
FLÓRA: Ne verujem ja na reč ni rodenoj sestri!... Ona koja je pre mene ovde bila, eno je sad truli... ovakvi su je upropastili!
VELJA I AGNESA: E, ne dam ni ja na sebe!... Izvinite!... pitajte vi svaku koja je sa mnom išla tako reči... da ľ sam se ja pravio lud kad dode do stani-pani!?
FLÓRA: Vidite kako sad znáte i sami da budete fini, kad hočete... Kako se vi zovete?
VELJA i AGNESA: Velja i Agnesa.
FLÓRA: Žena če morati sama da prošeta do mene... neče joj pästi kruna s glave!... Nemojte se tako značajno smeškati, ovde to ne prolazi!... Brojeve dajemo samo lično na ruke, uz prijavu stana!... Dok tako nismo radili, bilo je svakojakih malverzacija!... I pasoš za pevca da ponese, ako ste ga špricali... ako niste, tim gore po vas... ja to ne smem da prečutim!...
VELJA i AGNESA: Vidi se da ste nova...
FLÓRA: Po čemu?...
VELJA I AGNESA: Začas vam se zbrkaju cifre... aľ nemojte ni vi bas odmah zbog tako majušne primedbe na rad padati u letargiju!... Pre svega, i taj koji je špartao kolóne, kao da je bio pijan... sve mu otišlo u šrek!... Pljunite na gumicu, pa rastrljajte to sto ste pogrešno upisali, neče se ni primetiti!
FLORA: Da ne bih brisala po drugi put, dajte da varn prvo uzmem generalije... Kakvo je vaše bračno stanje?...
VELJAI AGNESA: Onako... vise vanbračno... ne znam da ľ se to tako i u vašem kraju govori... „sa strane"...
FLORA: Sta varn u tom slučaju dode ova Agnesa?
VELJA I AGNESA: To mi je največa svetinja!... Moja pokojná mama... njeno ime držim uz svoje iz pijeteta... Zar niste onomad čitali u novinama?! Ovolika anonsa bila! Kako varn je to promaklo?... (Vadi iz džepa novine i nudi ih Flori) Izvoľte... pročitajte, ona je to zaslúžila!
FLORA: Nemam sad vremena za čitanje...
VELJA I AGNESA: A što sad?... Nisám ja rekao: odmah... niti: strogo pov... (Gura joj novine u ruke) Uzmite, pa pročitajte posle ručka kad prilegnete na kanabe... (Flora uzima i pogledom traži po novinama) Tu dole... gde piše: „In memoriam"... to što je zaokruženo... to sam ja mastilom uokvirio!
FLORA i VELJA I AGNESA (ona čita, on deklamuje uglas s njom): U prevelikom bolu koji me je zadesio... pôvodom tragične smrti moje nežne i plemenité mame Agnese-Age!... (Ona prestane, on prestane za njom)
VELJA I AGNESA: Zašto ste stali?... Čitajte dalje!
FLORA: Pa vi to znáte naizust...
VELJAI AGNESA: Kako ne bili znao!
FLORA: Onda mi izdeklamujte, molim vas... teško mi je da čitam, u brzini sam preksinoč zaboravila da ponesem od kuče naočare...
VELJA i AGNESA: Dobro... ja ču onako... više ovlaš... s nogu, tek koliko da varn udovoljim... ali vi kod kuče pročitajte j oš jednom natenane, pa dajte i drugom da procitá... sve od ruke do ruke, tako sam zamislio, da se proširi po národu!
FLORA: Dakle?
VELJA I AGNESA: Ako promašim dur, nečete mi zameriti... bez muzike je... idemo...
FLORA: Možeeeeee!
VELJA I AGNESA: U prevelikom bolu koji me je zadesio...
DRAGOLJUB (lagano se budi i diže): Dajte vi meni dok sam živ!... (Lagano seda)
VELJA i AGNESA: PÔVODOM tragične smrti moje plemenité i nežne mame... Agnese-Age...
DRAGOLJUB (lagano se budi i diže): Zaspite vi mene vencima i cvečem za života... (Lagano seda)
VELJA I AGNESA: Upučujem toplu zahvalnost profesoru Avakumoviču... dugogodišnjem hirurgu Prve hirurške klinike...
DRAGOLJUB (lagano se budi i diže): A kad umrem, dosta če mi biti dva metra... (Lagano seda)
VELJA I AGNESA: Na svesrdnom zalaganju i humanosti koju je pokazao tokom múčne i neuspele hirurške intervencije...
DRAGOLJUB (lagano se budi i diže): Jer greh ne ulazi na usta... (Lagano seda) VELJA I AGNESA: Nad mojom dragom mamom Agnesom-Agom... DRAGOLJUB (ustaje brže): Nije greh jesti?!... (Seda)
VELJA I AGNESA: Kao i medicinskoj sestri Etelki, koja se našla uz pokojnicu da joj ublaži samrtne bolove...
DRAGOLJUB (ustaje brže): Jer ni svi prsti na ruci nisu jednaki... (Seda)
VELJA I AGNESA. Takode... zahvaljujem svim rodacima i prijateljima... koji mi pismenim putem izjaviše najiskrenije saučešče...
DRAGOLJUB (ustaje brže): Zato... ako je májka, neka mi ne broji zalogaje, otadžbina — kad daje...
VELJA I AGNESA: Ili je lično ispratiše do njene večité kuče...
DRAGOLJUB: Jer svi černo tamo... samo neko pre, neko posle.
VELJAI AGNESA: Te položiše mnogobrojne vence i na taj náčin podeliše sa mnom moj neizmerni bol i patnju...
DRAGOLJUB: Joj, patnju...
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (zapevaju uglas):
Daj da živim ko u raju,
gde miline věčno traju...
U tebi ču odsad tek
provoditi ceo vek...
(Svetlo)
KAKO SE VELJA I AGNESA INEKI DRAGOLJUB VRTE OKO JEDNÉ TE ISTE (SVETLO)
DRAGOLJUB (prilazi stolu): Koja je ovo parcela?
VELJA I AGNESA: Po starom treča... po novom osma... mada ovde ima šest osmih: osma nova, osma stará, osma leva, osma desna, osma osma i osma neosma...
DRAGOLJUB: Možda sam ja i zabasao? FLORA: Zavisi sta tražite?
DRAGOLJUB: Rekoše mi da se tu negde dele brojevi.
VEL JA I AGNESA: Ako ima gde da se „dele", zo vite i mene!
FLORA: Za nas brojevi nisu šuške... mi ih samo izdajemo...
DRAGOLJUB: Onda sam na konju... Lutam po ovoj zgradurini vec tri dana i nikako da potrefím vaša vrata... (Diže nogu) Pogledajte, moraču i cipele da dajem napendžetiranje... Izdajte mi jedan broj...
FLORA: Odocnili ste...
DRAGOLJUB: Nije još ni svanulo!
FLORA: Kasnoje!
DRAGOLJUB: Ma bio sam ja tu još sinoc, pred vratima, nego nisam hteo da vas uznemiravam... rekoh: možda ste vec zaspali, gde da vas budim...
FLORA: Brojeva više nema ni za lek.
DRAGOLJUB: Kad ih pre izdadoste?!
FLORA: Vi ovde mene ispitujete kao da sam na veridbi!
VELJAI AGNESA: Kazano vam je da nema brojeva i šta sad još tu naklapáte!
FLORA: Evo, čovek je u žalosti za majkom, pa ni njemu nismo dali.
VELJA I AGNESA (Flori): Ne morate o tome udarati na sva zvona...
DRAGOLJUB: Znáči i vi po istoj stvari?!
VELJA I AGNESA: Imam neprijatelja... ne bih želeo da se to zna dok ne primim rešenje u ruke...
FLORA: S te strane se još niko nikada nije obezbedio!
DRAGOLJUB: Uvek če se naci neko ko če da kvari...
VELJA I AGNESA: Da nisam tako duboko zagazio, povukao bih se ja... (Dragoljubu) Za vas to važi.
DRAGOLJUB (Flori): Delite li i vi njegovo mišljenje? FLORA: Nisam za to placena.
DRAGOLJUB: Sto mi to ranije na neki náčin niste dali do znanja, pa da budemo zadovoljni i vi i ja... ovako... sad nisam pristao ni ovamo, ni onamo... za večeru mi je rano, još mi se ne ide u krevet... a za meze mi je kašno, pokvariču ručak... (Flori) Sta mi vi savetujete?
VELJA I AGNESA: Okanite se čoravih poslova!
DRAGOLJUB: To je vise vaše privatno mišljenje, ali šta se čuje sa zvanične straně? (Flori) Vi samo čutite?... Ne može još da se obnaroduje? Pa po koliko te vaše odluke leže u fiokama?! I ni reči od vas?! Sto ste tako zakopčani?! Treba li varn klještima čupati svaku reč?!
VELJA IAGNESA: Dokle čete se vi toj ženi peti na glavu?!
DRAGOLJUB: I sta sad da radim?... Priliči li mojim godinama da idem u bioskop?
VELJA i AGNESA: To je naša tragedija!... Sto se neodgovorno odnosimo prema svakojakim dogodovštinama kojih danas ima gde god se čovek okrene!
DRAGOLJUB: AY stoje film, ne znam da ga niste več gledali? „Neostvarena ljubav"? Vrlo poučno!... To ni jedna ženská vašeg ranga ne třeba da propusti da vidi!... Sta kážete?
VELJA I AGNESA: Sta da varn kaže na taj bezobrazluk! DRAGOLJUB: Nečete se pokajati!
FLORA: Kajala se — ne kajala se, meni najlepše godine odoše u ništa! Priznajte i sami, kad nisam išla dok mi je bilo vřeme, sta ču i sad?!
DRAGOLJUB: Niste vi bas tako stari kao sto se predstavljate...
FLORA: Koliko biste vi meni dali?...
VELJA I AGNESA: Da varn ja kazem koliko vi imate... najviše dvadeset i osam!...
DRAGOLJUB: Ovaj je bas prekardašio!... Podseti me na ono iz poezije: „Ne veruj onome ko ti mnogo laská, jer veruj mi da mu je srce 'rapavo kao daska"...
FLORA: A da čujem vas?
DRAGOLJUB: Imate vi mnogo više... aľ neka me seku ovde gde sam najtanji ako ste iole stariji od dvadeset i tri!
FLORA: Auh, gde su moje godine od tih!
VELJA I AGNESA: Čemu pa tolika skromnost s vaše strane, nije on to ničim zaslužio! Još ste vi na ceni!
DRAGOLJUB: Rekosmo li onda da se ja zainteresujem za karte?
FLORA: Nemojte se žuriti... ne bih želela da posle po varoši trubite kako vas je Flora Dvorikovič izložila nepotrebnom trošku...
DRAGOLJUB: Ako se vi ustežete zbog sveta... možemo mi da uzmemo i taksi s vitražama...
FLORA: Dosta su evidentičarke iz nabavnog ispirale usta mojim imenom zbog nekih vladičje plavih kilota...
DRAGOLJUB: Ja sam i pretpostavljao daje to u pitanju, ali znáte li kako varn tamo dodu lože na balkonu... Više u židu... ubilo se za parove koji ne smeju da se pokazuju pred svetom...
FLORA: S ve ja to razumem, ali kad ne smem da napustim ovo mesto... to je kod nas mnogo strogo...
VELJAI AGNESA: Čujete li vi... ako li mi pošle dopre do ušijú da ste Flóru Dvornikovič naveli na zlo, držite se dobro... staviču vam na glavu ovoliki šamar!
DRAGOLJUB: I je ľ to vaša zadnja, da ja ne gubim ovde vreme besciljno!
FLÓRA: Skoro da je tako, sem ako u ove dane ne dode neki službeni praznik?
DRAGOLJUB: Kud sam ovoliko čekao, sačekaču da još letimično prelistate taj vaš rokovnik...
VELJA I AGNESA: Hočete li vi mrdnuti jednom od toga stola! Kad vam se lepo kaže! Ili sa vama čovek mora na drugi način? Samo čutite i terate svoj bezobrazluk do kraja! Okupirali ste celo nadleštvo, prekopaše zbog vas arhivu od pre sto godina!
DRAGOLJUB: Evo, odmah sam ja gotov... nemojte se živcirati... samo dajoš provere u koji dan u nedelji im pada nov razmeštaj stolová i seljakanje kartotéke!
FLÓRA: Baš ste srečni koliko ste teški!
DRAGOLJUB (Velji i Agnesi): Čujete li?... A da sam vas poslušao, vratio bih se neobavljenog posla!
VELJA I AGNESA: E, pa da častite ako vam je predmet povoljno rešen! DRAGOLJUB: Polako, nisam još ni čuo šta piše?!
FLORA: Imamo lufta četiri dana, u najgorem slučaju!
VELJA I AGNESA: Gde to stoji?... Ja ovde kod mene nikako da pronadem koji je to službeni praznik u petak...
FLORA: Možda kod vas greškom nije odštampano, aľ kod mene čitko stoji: „malanje i farbanje drvenarije".
DRAGOLJUB: Da se ja stuštim da ugrabim karte dok ih još kasirka nije isturila i spod ruke?!
FLORA: Pa i da ih dobavite, nespremna sam...
DRAGOLJUB: A da pomerimo za neki drugi dan?... Recimo — za sredu naveče...
FLORA: Morám da izračunam... koji srno danas mesec? VELJA I AGNESA: Maj.
FLORA: Ako molerima u maju do podne damo avans... imamo maj, juni, juli, avgust, septembar, oktobar... oni znáči teško da če se pojaviti s alatom pre jeseni!
DRAGOLJUB: Valjda čete i vi dotad stici na red za hládnu?
FLORA: Tramvaji su prepuni, ali ako se provučem da udem na prednju platformu... do dva cu im doči... ubaciče me za utorak do podne... stalna sam
mušterija, široké sam ruke... čušnuču im bakšiš da se učvrstim na sam dan uoči praznika!
DRAGOLJUB: Za toliko mogu i ja da pričekam ovde na suvoj hrani... kako bih da sam krenuo na put!
FLORA: Bojim se da čete se mnogo dosadivati bez pasažéra?
DRAGOLJUB (tiho Flori): A zar ovaj neče ovde zanočiti?
FLORA (tiho Dragoljubu): Nemojte da ga to ja pitam... jao, uobraziče da mu se náturám!
DRAGOLJUB (prelazi na Velju i Agnesu): Dakleeee... prijateljuuuu... ostadosmo nas dvojica kratkih rukáva!
VELJA I AGNESA (prene se iz dremeža): Nemojte vi mene mešati sa vama! Ne znam ja ko ste vi i šta ste sinoč naručivali po bifeima! Ispašče posle da smo sedeli u društvu, pa če i mene hvatati za gušu zbog vaših cehova!
DRAGOLJUB: Dobro, ako ne znáte mene, znáte ovo službeno lice?
VELJA I AGNESA (zagleda Floru): Samo po čuvenju.
DRAGOLJUB: I šta joj pričaju koleginice iz nadleštva iza leda?
VELJA I AGNESA: Kažu: domačica što je nema... od jednog pileta napravi sedám jela, pa ga jedu dve nedelje, ona i njen švaler... eno ga se on usukao...
kaput na njemu stoji kao na aufengeru... probilo ga sedám znojeva, ko zna hoče li preživeti!
DRAGOLJUB: Sta mu je?
VELJA i AGNESA: Katar! AT vise od sekiracije, kažu... nije mrsno nikad jeo... urnisalo ga samo šest kontrola u tri dana... a on, mučenik, nikako da nategne da mu se sravne cifře... sve mu po danu izbija višak, a po noci iskrsava manjak... sav se osuo... ne prija mu nešto od hrané, mora biti?
DRAGOLJUB: Ili mu ne pogoduje ova oštra klima?
FLORA (koja je dotle bila po stráni): I jeste li vas dvojica štogod řešili?
DRAGOLJUB: Ja ga zovem da bančimo, al' on nije za tim... kaže da ima loše iskustvo sa kelnerima.
VELJA I AGNESA: U stvari, još se premišljam... Koči me samo hladná večera... Ja varn ne računam da sam jeo dok ne kusnem kašikom...
DRAGOLJUB: Cujete li vi njega? On bi na dve stolice, nije baš tako naivan! (Velji i Agnesi) Slušajte vi, može večera i da se přespává ako se misii zašparati neka crkavica za iberciger... stomak nema prozor... bolje če biti za vas samog: manje jedite, a bolje se nosite! Idu jesenji dani... nemojte da varn posle režim bude křiv kad svi zaogrnu nove pelerine, a vi se na košavi zgurite u žaketu!
VELJA I AGNESA: Sad ni ja ne znam koga da slušam... vi gudite tako, a ne znam ko mi tu skoro reče... i to se baš izdra pre celim skupom... kaže: ne možemo mi sve kroz dinár da gledamo!
FLORA: Velja i Agnesa!
VELJA I AGNESA (brzo pride stolu): Jedva jednom da i ja dodem na red! (Flora se nasmeši) Stáje sad?
FLORA: Ništa — ništa... koleginice iz komercijalnog htele samo da vide kako izgledate naoko... (Velja i Agnesa se šepuri) Idite sad, niste vise potrebni! Hajde! (Velja i Agnesa se pokunji i vrača Dragoljubu)
DRAGOLJUB: Da čete sad po noci nazepsti — nečete... vidim, imate se čime pokriti...
VELJA I AGNESA: Otkako sam primio prodavnicu, ja bez ovoga ne izlazim iz kuče... kad god dodu po mene, ja znam koliko je sati... odmah grabim fekete i čebence!
DRAGOLJUB: Vi ste moje sreče, imaju vas na oku... zato varn ja i govorim da sortirate garderóbu! Lepo odělo diže ugled... recimo, žaket na dva reda, aľ da šnajder ne žali materijal kad varn bude krojio revere... i da metne poklopce na džepove... pa da vidite kako če vas onda svi respektovati...
VELJA I AGNESA: Je ľ te?... Je ľ te?!... Da to nije skopčano s velikim troškom?
DRAGOLJUB: Ako ostanete ovde nočas, možemo da izračunamo koliko bi to zaseklo!
VELJA I AGNESA: I ja mislim... mnogo bolje, nego da ljuštimo karte!
DRAGOLJUB: Onda vi ostajete ovde još za ovu noc? (Velja i Agnesa klima glavom. Dragoljub Flori) Ovde je sve cakum-pakum! Hvatajte vi put pod noge da varn onaj posle na brzu ruku ne sklepa ko ni sebi, ni svorne!
FLORA: Neču ja dok se vi ne razbaškarite... prvo vas da sredim i namirim, da ne mislim o tome... (Prekopava sto) Uh, krčma pade na vas... i to sve od sinoč planulo! Ovolika pusula... bilo je u njoj čisto bez fascikle i kanapa, dve i po kile... Zabolela me ruka listajuči (Tutne nešto Dragoljubu u saku), a mislite da mi je neko rekao bar „hvala"?!
VELJA I AGNESA: Pa to je brooj!!!
FLORA (Dragoljubu): Ovo vam je najbolji dokaz da nikome ne treba izači u susret, ako na koncu konca nečeta da ispadnete i kusi i repati!
VELJA I AGNESA: Ko vas bije po ušima da delite brojeve preko reda?
DRAGOLJUB: I to joj je zahvalnost što se ceo dan páčila s nama?!
VELJA I AGNESA: Ona me je preskočila, a ja sam imao prvenstvo po prispeču... a i po nesreči koja me je iznenada zadesila... mama mi je umrla... trebalo bi mene i utešiti...
DRAGOLJUB: Kako imate obraza?! Sad, kad vas treba tešiti setili ste se Flóre Dvornikovič!
FLORA: A gde je bila Flora Dvorinkovič daje se setite kad ste priredivali gala večernike za kojekog?!
DRAGOLJUB: Gde su vam sad oni koji su na vaš račím krkali i lokali?!
FLORA: Neka vas sad oni teše! Ja sam za vas bila onda, pa ču ostati i sad: službeno lice i ništa više!
VELJA I AGNESA: Ne morate mi biti naklonjeni... ali budite bar koliko-toliko pristupačni... recite: koje prvi bio na redu?
FLORA: Nije moje da vodim račíma ko je kad došao na ovaj svet... to vi sami medu sobom uredite... kad bih ja ovoliki posao otaljala ako bih vas sve legitimisala?
VELJA I AGNESA: To je naša kob... što ljude cenimo po odelu!
FLORA: Za mene je najmerodavnije da niko ne može da mi prebaci da sam ma šta sklonila ispod tezge za svoje rodake i najbliže prijatelje! Uostalom, nisam dužna da vam polažem račune, a i žurim se sad!
DRAGOLJUB: Samo vi izvoľte, nije njemu zaglavu!
FLORA: Valjda černo se još negde u životu nekad sresti?
VELJA I AGNESA: Aľ nemojte onda da bežite od mene na drugu stranu ulice!
DRAGOLJUB: Zar vam Flora Dvornikovič liči na neku bofluk žensku?!
FLORA: Seščemo negde, pa černo se siti izrazgovarati o svému i svačemu.
DRAGOLJUB: Aľ samo pod jednim uslovom! Nema trčanja u nužnik bas u trenutku kad kelner dode da naplatí! Ima to da se obavi pre ili posle!
VELJA i AGNESA: Dobro, samo da ne bi ispalo da se izvlačim... sad odmah da znáte... kad sam u ženskom društvu - piče hoču da kážem, a drugo: ne! Tako sam naučio... da ih na gladan stomak bacim na piče... od toga se ošamute ko čurke... môžete posle sa njima kako hočete!
FLORA: I je ľ ostalo onako kako smo rekli?
DRAGOLJUB: Po nedelji...
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (uglas): Jednog dana, nije važno kog...
FLORA: Onda reki? VELJA I AGNESA: Reki! FLORA: Peki?
DRAGOLJUB: Peki! (Flora brzo odlazi)
VELJA I AGNESA (za Florom pode i Dragoljub): Kuda čete? Zakazan je sastanak!
DRAGOLJUB (zastane): Od sastanaka se ne živi, imam ja prečih poslova!
VELJA I AGNESA: Zar niste obečali da čete neizostavno sačekati?
DRAGOLJUB: Obečao? A, da... jesam! Ali da sam ja u životu ispunjavao sva obečanja koja sam dao, odavno mene ne bi bilo! (Pode)
VELJA I AGNESA (hitro za njim i zgrabi ga za kragnu): Zar ne mislite da bih sve to mogao da iskoristim u zgodnom trenutku, protiv vas? (Izlete zajedno) (Svetlo trne)
IN MEMORIAM II (TAMNO)
DRAGOLJUB I VELJA I AGNESA (dolaze s druge strane, stanu na sredini i
pevaju uglas):
Oj, Srbijo, mila mati,
uvek ču te tako zvati!
Mili kraju, mili dome,
u srcu si uvek mome!
(Brzo obojica počnu da metanišu prema stolu. Pozdravljaju na ražne načine, klanjaju se, krste, padajú na kolena)
DRAGOLJUB (od stola se brzo okrene i dolazi na rampu): Sad sam se setio! Na vagon vode išlo mi tri vagóna šečera kristala... veštaci su po tome pronašli da sam uzeo slatkih para — nekih trinaest i pol milióna... aľ ja nisam beležio izlaz! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): E, pa daje meni sad ova pamet, a one godine... ne bih ja drhtao kad naidu žvanice ili inspekcije! (Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): I sve na uže... te jedan kraj zavučen u džak do dna, a drugi turim u kantu s vodom... do ujutru šečer u kristalu popije svu vodu iz kaňte... ne znaju to danas momci, nevešti su!... a za bakaluk je najvažnija okretnost! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (Dolazi na rampu): Odrače nas! - kážem... tata... nismo flitovali tribine još od proletos! (Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): I nikad ne štetujem, nego samo prospem saft, pa škembiče potopim u vangli! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): Te prevrnem sanduk i popnem se... kad ima šta i da vidim! Mravi samo vrve... crni se od njih! (Vrača se i metaniše prema stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): Na litar vode dve supene kašike sirčeta... u tome da ogrezne... (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): Pa se usplahirim... majem partvišem, poobarah sve tegle s šifonjera... aľ tek što reda radi opajah površno grede, eto njih na vratima... pa pravo kod prozora na garnišne... vuku prstom da vide ima li štogod prašine! (Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): Da prenoči samo... voda sa sirčetom izvuče sav onaj smrad! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): Ne možemo celu kuču da okrenemo naglavačke zbog pišljivih opštinara! (Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): Da pojedeš prste... sladi su, nego kad su friški, zato što nema da ona tebe jede dok ga jedeš — zato što košta! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): Daje samo i to da prode, a dogodine čemo drukčije — izrknem se ja! Mislim: što... bojim se ostaču bez jarma... dače mi orden... od labuda! (Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): I plus: nisi ga bacio, a več si ga jednom prežalio! Samo daje kašika oštra, pa da se ljudski sav bud odozgo pogrebe... smotaš leb u mokru krpu, pa ga čušneš u rernu... da vidiš posle kad raspale... kaiše popuštaju! (Vrača se i metaniše ka stolu)
VELJA I AGNESA (dolazi na rampu): A neče ni moja pokojná žena toliki kalabaluk u sobi i kujni! ( Vrača se i metaniše ka stolu)
DRAGOLJUB (dolazi na rampu): Sve puca za ušima... nacvrcaše se ko májke... Skidaju flaše sa stelaže, nikog i ne pitaju... te promašiše flašu s vinom i slatko popise sirče!
VELJA I AGNESA (snuždeno dolazi na rampu do Dragoljuba): Haj ď, da smo
još imali neki stan, pa i nekako... nego špajz i šupa... ni sunca, ni meseca... (Nešto šapne Dragoljubu)
DRAGOLJUB (više za sebe): Aha... živina mast i španske bubice...
VELJA I AGNESA: Gasiranje nas je bránilo... aľ opet lijasmo — lijasmo... i...
VELJA I AGNESA i DRAGOLJUB (uglas): I dolijasmooooo!...
VELJA I AGNESA: Haj ď, nekaje u naše zdravlje!...
VELJA I AGNESA I DRAGOLJUB (Zapevaju uglas):
Daj da živim ko u raju,
gde miline věčno traju...
U tebi ču odsad tek
provoditi ceo vek...
(Lagano odlaze)
(Svetlo)
S ONE STRANE BRAVE (SVETLO)
DRAGOLJUB (uleti s druge strane, kao daje udaren otpozadi): Okolo naokolo, pa na mala vrata... (Gleda oko sebe) Da ľ su još uvek sredom makaróne s marmeladom, a subotom kupanje? (Gleda oko sebe) Najedná te puste, na druga te upuste! (S druge strane uleti Velja i Agnesa kao daje udaren otpozadi, pa pravo Dragoljubu u zagrljaj) Auh, zete — zete... zete — zete... zete — zete... pa mi srno izgleda sve u krug tumarali... Malo-malo, pa eto nas ovde!
VELJA I AGNESA: Gde srno — tu srno... tek od danas, pa za šest nedelja smo mirni...
DRAGOLJUB: Tako su i meni natuknuli na kapiji... Izgleda da oni svima isto govore.
DRAGOLJUB I VELJA I AGNESA (uglas): Sad čete imati dovoljno vremena da rázmi slite o svemu!
VELJA I AGNESA: S kojeg kraja da počnemo?! DRAGOLJUB: Vadi notes, da ti izdiktiram!
VELJA I AGNESA: Môžeš ti to i ujedno... da svršimo dva posla o istom trošku. (Tiho) Zaviri im malo u dušu, Dragoljube... zaviri... Bojim se da nam žene prvog dana nisu digle barjak (Vadi blok) ne bi mi ni bilo žao, aľ da propusti bar prvo veče, da se čaršavi ohlade od mene!
DRAGOLJUB: Ne verujem ja njima, zete... promeniče presvlaku...
VELJA I AGNESA: Prednjačiče u tome, što kážeš... ako u svemu pametnom kasne, tu če biti prve...
DRAGOLJUB: Daj, piši, da malo zaboravim na te strahote. VELJA I AGNESA: Kreni!
DRAGOLJUB: Tri metra boljeg štofa ševiota, po šest i po hiljadarke!
VELJA I AGNESA: Tri puta šest jesu osamnaest... i tamo tri puta po pola, to jeee...
DRAGOLJUB: Dva metra svilenog satena za postavu... po sto banki!
VELJA I AGNESA: Dva pišem, tri pamtim!
DRAGOLJUB: Metař amerikána za džepove i pojaš... šest stoja!
VELJA I AGNESA: Pet od sedam, ne mož... pozajmim jedan!
DRAGOLJUB: Sito za prsa i cvišne... na... a dinára osam stotina po jednom dužnom metru... Pričekaj! To ti je širina sedamdeset... Ne piši! Znači, dosta če ti biti tri frtalja... Upisuj!
VELJA I AGNESA: Devet u osam ide nula puta... pišem nulu...
DRAGOLJUB: Da ľ sam još nešto izostavio? Nisám! To ti je komplet cuger... sad sračunaj, a ja odoh da provirim! (Otvára i zaviruje u sve fioke redom)
VELJA I AGNESA: Nula, nula, nula, nula, nula... nula... dva, dva, dva, dva i jedan jesu tri... tri, tri, tri i dva jesu pet... pet... To je jedanaest puta dvadeset i pet... (Osvrne se na Dragoljuba) Viri, Dragoljube, viri... ne kunjaj... Jedan puta pet jesu pet... i jedan puta dva jesu dva...
DRAGOLJUB: Nema nikog, ceo krov se vidi iz trpezarije...
VELJA I AGNESA: Sad opet sa jedan... jedan puta pet jesu opet pet... i jedan puta dva jesu opet dva...
DRAGOLJUB: Povadili daske da ih lože...
VELJA I AGNESA: Tu sam tvrd... na sabiranju...
DRAGOLJUB: Kad više nije bilo sta da se loži, oni se kroz ringle uredili u šporet, pa pobegli...
VELJA I AGNESA: To je svega, svega, svega... dve stotine sedamdeset i pet... dobro su nam nafilovali!
DRAGOLJUB: Nismo pojeli jedanaest parčadi... ja sam udarao štrikle po čaršavu, nema ih jedanaest...
VELJA I AGNESA: Jesi li ih video! Slatki su kad drže pridike, a onamo i sami kaišare! I otkud po dvadeset i pet, kad ih niko ne zaračunava više od dvadeset i dva?!
DRAGOLJUB: Nemoj da te to neko čuje. Smejače ti se! Nisi u toku! Bilo je tako kako ti kážeš, aľ kad? Sad po najnovijem pravopisuje ovako!
VELJA I AGNESA: Otkad?
DRAGOLJUB: Od prekosutra, s tim što se od prekjuče uvodi u praksu! VELJA I AGNESA: Neču ni to priznati... opcigovaču im! Zna se kako se to
radi! Ja ču ih naučiti, ako oni do sada nisu naučili! Gde su im plakáte, sto ih nisu istakli?!
DRAGOLJUB: Istakli su, zete, istakli... samo si se ti zapustio... biče sad u oktobru dve godine kako sem čutulje ne čitaš ništa... Okreni se malo oko sebe!
VELJA I AGNESA (čita sa žida): Sto je svota — nije ni sramota!
DRAGOLJUB (čita sa žida): Svaka kuka sebi vuče!
VELJA I AGNESA (čita sa žida): Ko ne zna sta je svast, taj ne zna sta je slast!
DRAGOLJUB (čita sa žida): Ako srno brača, nisu nam kese sestře!
VELJA I AGNESA (čita sa žida): Koliko prija, toliko i ubija!
DRAGOLJUB (čita sa žida): U se, na se i poda se!
VELJA I AGNESA (čita sa žida): Sto se mora, nije teško!
DRAGOLJUB (čita sa žida): Mora se samo umreti! (Velji i Agnesi) Jesi li ti sve ovo bodovao?
VELJA i AGNESA: Ja — ne!
DRAGOLJUB: Mnogo si mi nešto ležeran, da nam se to ne osveti?
VELJA I AGNESA: Ako mi na njihovu dobru volju računamo, odoše onda nama gače na štap!
DRAGOLJUB: Smiri se, zete, smiri!
VELJA I AGNESA: Udešavali su to ljudi i pre nas, slušao sam od mnogih... (trgne se) Pst!
(Zaziru i lagano se povuku u kraj, okrenu leda i strasno se domundavaju: mumlaju nešto nerazgovetno, pa se okrenu i uprepodobe)
DRAGOLJUB (tiho, više za sebe): Mi ne známo dve unakrst... odakle smo šuplji...
VELJA i AGNESA (tiho, više za sebe): Mi smo mnogo naivni... svako da nas nasanka...
DRAGOLJUB (tiho, više za sebe): I nepismeni... bez škole... vola da ubodemo...
VELJA I AGNESA (tiho, više za sebe): S nama svi ko s mišom mačka...
DRAGOLJUB (tiho, više za sebe): Prostodušni i glupi ko čuskije...
VELJA I AGNESA (promeni dur): Kad budemo slali veš na pranje... u gače ceduljče, a gače u novinicu...
DRAGOLJUB: Bilo bi to, zete, samo da nije onog tvog hauzmajstora... on mi je mnogo sumnjiv...
VELJA I AGNESA: Po čemu, Dragoljube?
DRAGOLJUB: Kad potegnemo cegere s pijace, on zazire. Sve glavu u stranu okreče, pa preko ramena škilji — pravo u naš špájz! Taj zna kad si prdno!
VELJA I AGNESA: Nek zna šta hoce, ne sme on ni da pisne, imam ga u malom džepu! Sladi mu je moj bakšiš nego tri plate što ih prima redovnim putem!
DRAGOLJUB I VELJA I AGNESA (Zapevaju uglas): Oj, Srbijo mila mati, uvek ču te tako zvati! Mili kraju, mili dome, u srcu si uvek mome!
VELJA I AGNESA: Aiiiiii! Kad pre prohuja šest nedelja!
DRAGOLJUB: Auuuu! I ja se pitam, aľ danas sutra, danas sutra, progurasmo mi i ovu godinicu... a ceduljče bre ne otposlasmo?!
VELJA I AGNESA: Da poskidamo gače, pa da pakujemo!
DRAGOLJUB: A, ne! Dosta če biti tvoje!
VELJA I AGNESA: Misliš?
DRAGOLJUB: Siguran sam, zete! Onomad kad sam bio kod tebe na dači... VELJA I AGNESA: Maminoj?
DRAGOLJUB: Ma ne... nego svinjskoj! Kad si klao posek, pa pravio kavurmu...
Uzeo ti posle da slandariš sa sebe sve ono umaščeno... i znáš šta je, zete, ono što ti nosiš do snage, u to neče niko darnuti ni štapom!
VELJA I AGNESA: Auh, Dragoljube, ti mene ocrne pred vlastima... a drukčije srno se kleli jedan drugome!
DRAGOLJUB: Casnoga mi krsta... nisam, Veljo... i Agneso, ne imao sreče, ako sve u tvoj prilog na zapisnik nisam govorio!
VELJA I AGNESA: Molim, molim, Dragoljube! Ništa, ništa, mili rode... samo nek se čuje... samo nek se zna... da i svaka svojta ima svoju računicu... Ovo ti je poto, a ono ti je poto... svako neka se ravnja prema svojoj kesi... pa i ti sad sam biraj... odluči se hočemo li slati ceduljče!
DRAGOLJUB: Kome?
VELJA I AGNESA: Kome černo, ako nečemo magacioneru! (Tiho) Nek poništi duple naloge!
DRAGOLJUB: Znam, ali ako pritegnu ekonomovu svastiku, puči če bruka!
VELJA I AGNESA: Pa da blagovremeno i njoj napišemo několiko reči. Neka samo kaže daje ona u ono vřeme bila sasvim popustila sa živcima... kao zato što je njen nju tresnuo o ledinu kad se najmanje nadala... spandao se s drugom... a ona kao na vřeme nije mogla da mu nade kao zamenu... pa je to kao jelo iznutra... Prosto řečeno, zbog trzavica lične prirode, nije se sečala ni kao šta je kao jela juče i prekjuče, a kamoli da kao dosad pamti onolike brojeve virmana!
DRAGOLJUB: To još i nekako, ali hvata me strah da neko vec ne motri na kontistinog svekra. Ima li taj petlju?!
VELJA I AGNESA: I meni se to ne dopadá što se on uvalio u zidanje... pa parter i sprát... ne odriče se to lako... Jedino da pišemo likvidátoru da pred veče po mraku pošalje snajku do tehničkog!
DRAGOLJUB: Ona je njemu ionako zapala za oko.
VELJA I AGNESA: Ako ona njemu izade u susret i on če njoj... samo da izvrši pritisak na nočnog čuvara, da se onaj drži ladno.
DRAGOLJUB: I ništa mu neče moči!
VELJA I AGNESA: Nije brojao koliko je tabli cink-pleha bilo u gornjim rafovima — i divota!
DRAGOLJUB: Lud čovek, nije mu ni zameriti... kad on ne vodi računa o rodenoj ženi i deci, kako če o drugome! Ne gine mu prinudni rad, a mi samo uslovno zbog nedostatka činjenica za ono što smo pokrali... Mudro si sve to sročio, zete... Alal ti čufte!
VELJA I AGNESA: Ja sam takav oduvek... znaš me ti... ne smem da ostanem bez zalihe, jer čim mi omanji, ja klonem duhom... a video si moju zimnicu, sve tegla do tegle, tegla do tegle... kredenac mi krcat... hik!
DRAGOLJUB: Znači, ti da pomeríš dupe u stranu, a ja da ostanem na meti!
VELJA I AGNESA: Svako je sebi najpreči, rodače! Uostalom, da čujem kako ti predlažeš?
DRAGOLJUB: Samo da se ja rasteretim, od toga če celo društvo videti neku korist! Tisina, sad ja govorim... budi parlemantaran! Ako me u utorak ujutru otpuste, ja uzimam taksi i do jedanaest sam u ekspozituri.
VELJA I AGNESA: Važno je da do pôdne deponujem regres!
DRAGOLJUB: Kad pokrijem anuitete, posle su mi odrešene ruke... natezaču stávke i u saldu prikazati suficit — ogroman... To ima da povuče kratkoročne kredite... a ono kad pode nizbrdo, ode posle...
VELJA I AGNESA: Ali do dva moraš stiči na blagajnu s odreskom!
DRAGOLJUB: Samo kážem: „Udrite mi ovde u dnu okrugli pečať'... A oni zacvrkuču: „Izvinite, vaše je več otišlo u depozit, stavljenaje administratívna zábrana i stávka varn se gasi... a s toka na tok se ne može pretočiti"...
VELJA I AGNESA: „Nemojte od nas tražiti da pravimo finansijski prekršaj, to ne smemo" - izgovor je njihov uvek isti!
DRAGOLJUB: A ja im tresnem odrezak pod nos! Pa kad se razvičem: Sunce li vam vaše badavadžijsko! Sta je ovo!? Je ľ ovo to i to ili ste vi čoravi! Idite kod lekára da vam prepise naočare! Ako ste sposobni da obavljate posao za koji ste placeni, radite! Ako niste, šešir u ruke, pa napolje! Drum! Nokat! Magla!
VELJA I AGNESA: Tutanj!
DRAGOLJUB: Sevaj!
DRAGOLJUB I VELJA I AGNESA (pevaju uglas): Daj da živim ko u raju gde miline večno traju! U tebi ču odsad tek provoditi ceo vek!
DRAGOLJUB: Planuo sam, bestraga ti glava! Ne znaš ti mene još u pravoj boji! Prevarilo te ono što sam bio uljudan kad mi ti i tvoja majčura satariste dete!
VELJA I AGNESA: Grešiš dušu, Dragoljube... grešiš dušu... Badava si se mami svetio!
DRAGOLJUB: Imala je matora veštica... imala je matora veštica četrnaest bolesti! Četrnaest bolesti... i čir na dvanaestopalačnom... Ko zna da ľ je ona baš od mojih bubotki skapala?! I vec jednom smo to prečistili... što je bilo — bilo je...
VELJA I AGNESA: Znam, ali ne bih hteo da ukaljam uspomenu na mamu... rano je, ko juče daje bilo... ko daje sad gledam... u onoj našoj sobičici s lica... kad smo stanovali preko puta kafilerije... Pa izvalata ona čurku na podvarku... pa je sve miluje po kosi i kaže joj moja pokojná mama... „Poljubi, Leposava, batak... da ga Velja pojede... sladi če mu biti kad poljubiš!"... A nije što je tvoja kost bila Leposava... neka joj je laka zemlja... Ovolike suze joj lete niz nos!... Pa ljubi batak!... Pa ljubi karabatak!... Pa ljubi šiju!... Ljubi trticu!... Ljubi jadac... krilca... belo meso... crno meso i kožuricu!... Ljubi, ljubi!... Ljubi i plače ko kiša!...
DRAGOLJUB: A i ti, zete, ko da si provaljen?! Gde ti stane cela čurka?!
VELJA I AGNESA: I tako je sve najlepše moja mama s njom živela, nikad ni jedne reči nije bilo medu njima, da kážeš... kao što ima ponegde, izgiboše... i od čega tvoja Leposava izokrete oči, ni dan-danji mi nije jasno?
DRAGOLJUB: Od gladi je umrla! Na dramosere se nadarila! Aľ nečemo mi to pred svet iznositi, naši smo!
VELJA I AGNESA: Polako, molim te... ne leti pred rudu! Ako računaš nešto na mene zbog podmazivanja... ja sam ti s parama sasvim utanjio, tu se nečeš mnogo uvajditi!
DRAGOLJUB: Koga lažeš, džimrijo?! Ti švorc?! A na čiji ti račun onda onolike anonse po novinama daješ?!
VELJA I AGNESA: To mi je samo maska, Dragoľjube... tek da se kaže da nešto radim... da ne pita svet: „Od čega ovaj ovoliko steče, a ime mu u novinama, ko svim ostalim lopovima, ne pročitasmo?"
DRAGOLJUB: A kad te čovek spazi na ulici u tom tvom iznošenom vrs-kaputu... pomislio bi da si neka poštenjačina... duša od čoveka, dade sve na društvo! (Krene)
VELJA I AGNESA: Dragoľjube! (Dragoljub zastane) Više volim da me svet sažaľjeva, nego da mi zavidi. Ovo je ovde meni bila najboľja škola! (Svako na svoju stranu — odlaze „prevaspitani" sve po notama, korakom menueta)
IN MEMORIAM III (TAMNO)
Dolaze: Dragoljub i Velja i Agnesa u frakovima, Flora Dvornikovič u haljini s krinolinima, dugačkoj i kitnjastoj.
VELJA I AGNESA (Flori koja seda na klupu i gleda u nebo): Šta gledate gore? (Osvrne se na Dragoljuba i on gleda u nebo)
FLORA: Je ľ doleče nešto?
VELJA I AGNESA (próba na dlan): Daždi, Dvornikovičeva...
FLORA (proba na dlan): Zaista... rominja... (Velja i Agnesa seda do nje na klupu) Sačekasmo mi na ovoj klupi i jeseň...
VELJA I AGNESA (recituje):
A kum od kuma, potkradajuci slamu
od pamtiveka,
rasuje usput ko zlato u tamu... I lopovima ostavi put od mléka...
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (pevaju uglas): Jesenje lišče več opalo je i travé nigde, pustoš je svud... U mome srcu, u mojoj duši još uvek vláda večita stud...
VELJA I AGNESA (ustane): Jasike se linjaju... i kuče svu noc laje na raskršču... U džepu sam našao neko pismo... pa staro i šuška... aľ kad sam bolje pogledao... vidim, predznak je smrtan... Ko li me to drži u ljubavi? Prisečam se tri dana... Koje bi to male pare s velikog puta mogao dobiti? I izvečeri čekam gosta... starijeg, crnomanjastog gospodina u godinama... s mišlju i s personom... I sve opet mislim... i na vrh jezika mi dolazi ime njihovo... Nije li Stefanijaaaaa? Nije li Natalijaaaaa? Ali uzalud... Dávno je to bilo!
DRAGOLJUB: Zacnuo si me u živu ranu moju!
VELJA I AGNESA: Kad se samo setim i danas danji... suze mi navru... A retko i da se setim...
FLORA: Možda je i bolje?
DRAGOLJUB: Možda je i gore?
VELJA I AGNESA: Mnogo srno uradili — više nam ostalo!
DRAGOLJUB: I to veče se nalickam... I čujem ujna s verande šapuče... „Ko iz kutije!"
VELJA I AGNESA: I kobno beše veče to naše momačko jesenje... prezrelo i zajapureno od siline!
FLORA: Nema više po dučanima belog mola, aľ u ono vreme nijedna monopolka nije bila bez haljine od tog materijala, aľ bez kaiša od plavičaste svile...
VELJA I AGNESA: A kad jeseň polegne po Srbiji i simce se u zalasku svo prospe k zejitin po tepsiji, pa kuče zarude...
DRAGOLJUB: Od „Tri ključa" do pivaře grune šest što vojničkih, što radeničkih bleh-muzika...
FLORA: Kolo se samo vije i beli mol treperi oko čvrstih devojaka kao dim ulovljen u plavi prsten oko struka...
VELJA I AGNESA: Aľ opáli nesrečno zaljubljeni fotograf iz partera na Micu Natinu u loži i ona samo klonu na krilo grčkog konzula...
DRAGOLJUB: Mi smo onda momačke škole svršavali kod madame Kaliope... gde se znalo: čaj... i fota... fotica...
FLORA: I kapetani s višeg kursa projezdiše na konjima kroz Topčider ispod protinog konaka, utrkujuči se ko če na isukanu sablju dočekati s balkóna iz devojačke ruke ispušteni beli rupčič...
VELJA I AGNESA: A Micu Natinu dovezoše kuči s barokom na glavi, da bi od májke sakrili gde joj se prosuo mozak...
FLORA: Nagoše se žalosne vrbe nad reku, da bi videle čiji to leš matica tiho vuče...
DRAGOLJUB: I s platana popadaše zlatni adidari i dinduve, da bi napravili mesta za vrane i gavrane...
FLORA: Poslednja latica krina pade na vlažno lišče u leji udovičine bašte... VELJA I AGNESA: Pozná jeseň se ušunja u život...
DRAGOLJUB: A kamen vučeeeeee... (Padajú na kolena) i memla ispijaaaaa...
FLORA: Pa kad bolest přikuje nesrečnika na postelju... on samo zuri u prozore... (Dragoljub i Flora naglo ustaju. Dragoljub vrlo poslovno skida frak)
VELJA I AGNESA: Što ustajete?!
DRAGOLJUB: Sedeo bih ja do ujutru da ne treba sutra poraniti... (Dragoljub i Flora žurno odlaze)
VELJA I AGNESA: Zar baš sad kad je najslade? (Još malo kleči u čudu, a onda se i on naglo diže, skida frak) Sto bih i ja bio bela vrana? (U odlasku govori) Da gledam i ja ono od čega se živi!
KAKO SE PRECISCAVAJU STARI RACUNI (SVETLO)
DRAGOLJUB (prolazi preko pozornice čvrsto zagrljen s Florom, u lepom raspoloženju. Govori joj tiho „ono što se samo njih dvoje tiče"): Ma ne može da omane... kod mene nema da nema... ne presušuje nikad!
VELJA I AGNESA (izleti panično): Držite lopovaaaa! Držite lopovaaaaa!
FLORA (vrača se): A i vi ste mi sigurni Veljo i Agneso! Mmogli ste odmah reci da varn to teško pada!
DRAGOLJUB (vrača se): Mislim da mi idemo zato što volimo?!
VELJA I AGNESA: Što idete ako čete se dosadivati?
DRAGOLJUB: Moramo da budemo viděni!
VELJA I AGNESA: Voleo bih da se i za mene koliko-toliko zna!
FLORA: Mi černo varn dizati rep! Govoričemo i ono što jeste... i ono što nije...
VELJA I AGNESA: Nisam siguran... ako vas sad ispustim, da li ču vas ikad uloviti? Pitanje je sad?! Retko se, Floro-Loro, vidate! I teško je doči do vas! Kad god vas potražim, oni me prvo ispituju ko sam i kakav sam...
FLORA: Naložiču portiru da vas propusti!
VELJA I AGNESA: Ne terajte me da od gotovine pravim veresiju!
FLORA: Da nemate telefon, još biste i mogli tako da se izgovarate... al' nije varn teško da okrenete broj!
VELJA I AGNESA: A ako se neko javi?
FLORA: Za sve druge, sem za moje ukučane, ja sam na sednici Glavne kontrole!
VELJA I AGNESA: A ako pitaju kad če to biti gotovo?
FLORA: Kažite: dugo če potrajati... (Osvrne se na Dragoljuba, koji joj rukama pokazuje: „ovoliko") Jaaaaaooo... (Velji i Agnesi) Neka se jave dogodine!
VELJA I AGNESA: Znači, došlo je vreme da muž bude žena, a žena muž!
DRAGOLJUB: Zažmúri malo, zete, zažmúri! (Krene sa Florom) I pripazi na kancelariju... ne daj živini na ulicu!
VELJA I AGNESA: Ja da čuvam kuču, Dragoljube, a ona s mojim bivšim ortacima da ide u bioskop?! E, pa pljujem ja na današnje brakové!
DRAGOLJUB: Smiri živce, zete... priberi se, čoveče... sve je to više na prijateljskoj bazi! Daleko bilo od onoga na šta ti sumnjaš!
FLORA (besno): Dobro... i ako budete išli da kradete betonsko gvožde, nemojte od straha da zaboravite nož u vinogradu! Tako su onog prošlog računovodu ukebali!
DRAGOLJUB: Aha... samo cap-carap... i ukebaše ga!
VELJA I AGNESA: Slušaj, Dragoljube... ako li ja nju ukebam, okrenučemo list... (Dragoljub, prestravljen, hoče da se izgubi, ali ga Velja i Agnesa zaustavi) Možemo mi i da produžimo... ali ima da mi beleži na šta joj svaki dinár odlazi... Staču ja na put tom rasipništvu, Floro-Loro! Nije-nego, svaki dan se kupujú prezenti! Ako si tako fini, Dragoljube, kupi sam sebi dugmeta za manžetne! Ko je šta meni kupio?!
FLORA: U redu! Nego, potpala je u fioci, to da ne zaboravim!
VELJA I AGNESA: Zar treba nešto ložiti?! FLORA: Pa vatru pod kazan... oribajte plot! VELJA I AGNESA: A ako oni viknu: repot?!
FLORA: Vi se povucite, pa eto varn u fioci violina... sviruckajte pomalo u pratnji... čim uštimujete knjigovodstvo, posle ste fraj! (Velja i Agnesa vadi iz fioke violinu i gudalo) Jer, nije ceo život samo u radu... (Gledalištu) Mislim, valja se i odmoriti... treba se ovde-onde proveseliti... (Velja i Agnesa svira na violini) Eto!
VELJA I AGNESA (zapeva uz violinu): Oj, Srbijo... milamati, uuuuuvek ču te tako zvati! Mili kraju, mili dome, uuuuuu srcu si uvek mome!
DRAGOLJUB: Posle mi se samo požali na težak život. Vidim, loše ti ide!
VELJA I AGNESA (svira, pa zastane): More... pevam od muku... neču da se radujú brat i snaja što sam nagrajisao s ženturinom!
FLORA: Znam te što čekaju smrt svojih najrodenijih kad žive u zajednici... da bi se proširili u stanu!
VELJA I AGNESA: I zbog čega? Zato što im nisam dao pare na zajam... kao da ih ja bérem! Oni zajme, a ne vracajú... hteli bi na tud račun da žive! Zakačiše ceo svet... i sve se izgovaraju na sitnu decu! E, pa na to je trebalo misliti blagovremeno, a ne praviti od dva slepca — šestoro! Sad sam im ja kriv što ne vide belog boga? A meni se može i ovako! (Peva i svira na violini) Daj da živim ko u raju, gde miline večno traju... U tebi ču odsad tek provoditi ceo vek...
(Gledalištu) Svako ima ono neko svoje zadovoljstvo... neko voli dečurliju, a neko ih ne bi menjao ni za tri kralja sa oficirima sa strane! (Dragoljub i Flora, ruku pod ruku krenu, Velja i Agnesa se s violinom ispreči pred Floru, svira joj i govori) Je ľ tako, Floro-Loro?! Floro-Loro! Sto uživam u lepim mebliranim sobama! Pa s posebnim ulazom i upotrebom kupatila... i to mláka voda, pa krasota! (Pevajuči) Ne znam da ľ je lepša ona mlakušna vodiča u kadi, iľ je mekši federmandrac pod čaršavom!
DRAGOLJUB: Sto se vračate, Dvornikovičeva?!
FLORA: I ne pitajteee!
DRAGOLJUB: I šest puta polazite... i šest puta vas vracajú sa vrata? Sta vam je?!
FLORA: Potrefio me u žicu! (Velja i Agnesa joj svira violinu „na uvo") Baš to isto sam ja tražila da sviraju mom četvrtom bivšem!
DRAGOLJUB: Znači: ja varna peti, a vi meni jedanaesta?!
VELJA I AGNESA: Ona meni deseta, a ja njoj sedmi... opet iza tebe sa svake strane!
DRAGOLJUB: Pst, mladi si... i tu prvenstvo ide po starešinstvu...
FLORA: A on bednik posle sve porekao u istrazi! Te ne znam sedamnaest godina sam matorija od njega... i kao daje za onih sedam meseci sto smo bili skupa od svoje mizerne stipendijice sašio sebi sedam pari odela... a kelneri najbolje znaju da su hiljadarke letele kao klozet-papir... čak je došla pa red i njegova rodakinja... da joj kupimo džemper-klajd... onako nešto bois de rose (ružino drvo)... pa iz dva dela s epoletuškama!
DRAGOLJUB: I da mu je bar bila rodakinja, pa ni po jada...nego i vama je, Dvornikovičko, to u krvi... da se razbacujete... ko i sad!
FLORA: Sita sam ja vas što svoj hleb jedete, a tudu brigu vodite! S takvim žena nikad ne zna na čemu je. Nagvaždaju izokola po pola godine, umesto da odmah predu na stvar! Pustite! Pustite vi! Pustite vi mene! Pustite vi mene da ja lumpuj em!
VELJA I AGNESA: Cuo si, Dragoljube... kupi svoj pinkl, Flora se preudaje!
DRAGOLJUB: I to tako mučki... preko noči... aľ neka vas — neka... doči če vreme...zaigrače mečka i pred vašom kučom! Stará sam ja čekalica... mnogo štošta sam dočekao, pa ču i to! Pravičete vi Dragoľjuba od blata, aľ Dragoľjuba više biti neče! (Odlazi i dobacuje Veľji i Agnesi) I ti češ zažaliti što si udario na mene!
FLORA: Pričekajte, Dragoljube! (Dragoljub zastane i okrene se) Vi ste mi bliži... a on mi je miliji! (Dragoljub se pomeri kao da če otiči) Pričekajte! Pričekajte! Raspinjem se! Poludeču! Pričekajte! Na dve vatre gorim! Pričekajte, poludeču!
DRAGOLJUB: Pričekaču na čošku, ionako treba da svratim do šnajdera... popušta mi jedan šav još od preklane, pa nikako da mi popusti! Aľ i ja njega secam, sve po tri puta na dan svračam da ga pitam hoče li šta biti od onog našeg posla? Morám... plašim se da mi ne otudi pantalone! Raspariče mi najlepši par oděla... a čini mi se da sam mu sinovca video na igranci u mojim pantalonama... pa mu pridem i kazem mu: „Pazi ti, mladičů, kako natežeš to pivo... od piva ostaju fleke, niko živi ih posle neče izvaditi!" (Dragoljub křene)
FLORA (dovikne): Odlazite, Dragoljube (Dragoljub zastane) a ništa ne govorite šta černo s našom malom Biljom?! (Velja i Agnesa se zacereka) Vi se kliberite, a ovde se radi o životu i smrti!
DRAGOLJUB: Dok sam mogao, ja nisam pravio pitanje, ali vi imate veliké prohteve, Dvornikovičko! Prepuštam vas Velji... i AgnesL.oni če vas na glad baciti, pa čete vi biti mekáni kao pamuk! (Křene)
FLORA: Pričekajte, ili...
DRAGOLJUB (zastane): Cekao bih ja do ujutru, ali motor mi je pred kučom, smači če mi neko auspuh, pa šta ču posle?
FLORA: Znam...stavili ste neku u korpu, daje vozikate... ali samo preko mene...
i Biiiljee... Staču pred motor, pa gazite venčanu ženu... i deeetee... neka opajdara se iri...
VELJA I AGNESA (prasne u smeh): Nisam znao, taste, da vodiš tako zakulisni život... (Flori) A i vi... kako ste mogli s čičekanjom da se upustite u avanturu? Cisto izgubim i ja volju da se vucaram sa varna kad pomislim s kim sve niste išli... Pih!
FLORA: Aľ da vidite moju maluuu... proměnili biste mišljenje... Znáte kakva je?! Kojabuka!
VELJA I AGNESA: Zanimljivo... čime je hranite kad tako buja?! FLORA: Ona se guši u piškotama! DRAGOLJUB: A šta to košta... i koga košta?!
FLORA: I pasirano hoče... špikovano, tako... i glazirano, i ukrčkano, i faširano, i marinirano, i adustirano, i kandirano, i filovano, i granžirano, i garnirano, i pohovano, i dinstovano... Sve jede... samo restováno neče ni da okusi... ali zato sok od pomorandže...toga bi popila koliko god joj date...i to naročito uveče, pre spavanja!
VELJA I AGNESA: A znáte li šta Francúzi kažu?!
FLORA: Kamo lepe sreče da znam! Baš smo najesen smerali da skoknemo do Pariza... aľ sad je sve to palo u vodu!
VELJA I AGNESA: Francúzi kažu: „Pomorandža je ujutru zlato... u podne
srebro... a uveče gvožde..." I toga se j a pridržavam... egalite, fraternitě, liberte... onako kako je mene moja pokojná mama učila... nikad deci mnogo čokoláde, imaunjoj olova... škodljivaje!
FLORA: Mada se vi toga ne držite iz čiftinskih razloga?! I gde da ja uvek budem takve sreče: da se namerim na cicije!
DRAGOLJUB (prilazi Velji i Agnesi): Jesam li ti govorio, zete, daje takva! Trošadžika, ubi bog! Slupala bi milionče do pôdne, ako bi se našao ko lud da joj da... (Hvata Velju i Agnesu pod ruku i brzo odlaze)
FLORA (besno za njima): Ali ako me odgurnete s detetom... neču ni ja imati srca, kad ga vi nemate... Nisám ni ja osudena da celog života hranim to vaše mrljavo dete bez apetita... (Gledalištu.) Ma neka ga... neka crkne od gladi! (Besno ode)
IN MEMORIAM IV (TAMNO)
VELJA I AGNESA (ulazi ruku podruku s Dragoljubom): Sečaš li se, bogati, Dragoljube?
DRAGOLJUB: Pomalo...
VELJA I AGNESA: Časti ti... jesi li ti sa tvojom ženom imao moje dete ili sam ja sa mojom svastikom imao dete tvoga burazera? Nikako tu da uhvatim red, a znam da se nešto o tome onda prepričavalo naokolo...
DRAGOLJUB: Čekaj da se setim... Tvoja svekrva... VELJA I AGNESA: Takoje...
DRAGOLJUB: Ne... nije tako, nego naprotiv... moja žena rodila s tobom dete... preko tasta moga brata po majci, a sestra njegove jetrve, koja je bila nezvánično udata za šurakovog poočima, nije mogla da zanese, pa su od zaovine posestrime usvojili dete, za koje se govorkalo daje tvoje... A što me to pitaš?
VELJA I AGNESA: Pitam te to... jer nikako ne mogu da složim nešto... da ľ mi je šef nabavne službe ušao u familiju preko ujnine sinovice ili preko tvoje žene?
DRAGOLJUB: Da se ti nisi prebacio? Ja sam finansijskom direktoru bio kontra svedok za njegovog pašenoga koji mi je radio lokaciju za stričevog usvojenika!
VELJA I AGNESA: Koga sam ja onda oterao na robiju? Znam da ih je bilo troje? Koje treči?! Meni su tvoji sinovci smestili tek četvrti put...
DRAGOLJUB: Gde si ti otišao? Cak na moje sinovce! Pre toga ste ti i moja šurnjava... ona stoje bila manipulant u transportnom — otvorili ljubav... ti prevlačio, a ona privlačila... sve dok varn na štenaru nisu stavili intabulaciju...
VELJA I AGNESA: Zar ta nije bila titularni referent u komunálnom kad sam ja ono drugi... ne... prvi - drugi — treči — četvrti... kad sam peti put išao tour-retour Požarevac—Sremska Mitrovica?!
DRAGOLJUB: Možda i jeste.
VELJA I AGNESA: Možda i nije...
DRAGOLJUB: Toliko je sve to ispovezivano i isprepletano da ga ni sam živi davo ne bi raspetljao!
VELJA I AGNESA: Što ga više raspetljavaš, ono se sve više mrsi!
FLORA (brzo dolazi): Ma ko koga žali?!
DRAGOLJUB: Ma ko koga pita?!
VELJA I AGNESA: Ma ko koga hvali?!
FLORA: Ma ko koga rita?!
DRAGOLJUB: Ma ko kome masti?!
VELJA i AGNESA: Ma ko kom namešta?!
FLORA: Ko če koga krasti?!
DRAGOLJUB: Ma ko kome smešta?!
VELJA I AGNESA: Ma ko kome puzi?!
FLORA (sve brže i brže, vatrenije i vatrenije): Ma ko koga gura?! DRAGOLJUB: Ma ko koga guzi?!
VELJA I AGNESA: Ma ko koga tura?! FLORA: Ma ko kome klanja?! DRAGOLJUB: Ma ko koga jaše?! VELJA I AGNESA: Ma ko koga sklanja?! FLORA: Ma ko koga tapše?! DRAGOLJUB: Ma ko koga vuče?! VELJA I AGNESA: Ma ko koga gladi?! FLORA: Ma ko koga tuče?! DRAGOLJUB: Ma ko kome ladi?! VELJA I AGNESA: Ma ko kome kadi?!
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (uglas): Ko zna — šta ko radi?!
Zapevaju uglas, dok svetlo lagano trne do mraka.
Daj da živim ko u raju,
gde miline večno traju...
U tebi ču od sad tek
provoditi ceo vek....
(Odlaze sa scéne u mraku)
SMRT NA SLUZBENOJ DUZNOSTI (SVETLO)
Telefon zvoni u mraku. Svetlo se pali. Velja i Agnesa, Flora i Dragoljub se stalno kreču po pozornici u raznim pravcima, raznose fascikle, pusule i ostali kancelarijski materijal.
VELJA I AGNESA (spušta fascikle na sto i okreče brojčanik): Halo, molim vas, dajte mi obaveštenje da li ču ja odgovarati ako ona ubije naše dete? Pogledajte pod „u" — ubistvo! Nemate to! Sta mi vi predlažete? Da uzmem vas i vaše dete, pa da onda nas dvoje uzmemo i ovo njeno, da ga ona ne ubije? Znam, ali mogu mala deca da mi škode! Bolje neka taj vaš uzme nju s njenim, pa neka oni prihvate i to vaše, da ga vi ne ubijate! Ne vredi? A što? Kod vas je i drugo na putu?! E, pa ko šta radi, vi samo decu liferujete! Ne ulazim onda s varna ni u kakve kombinacije. Kako: zašto? Zato! To bi mi došlo: seci uši, krpi dupe! (Tresne slušalicu. Telefon zvoni. Diže slušalicu) Halo. Daa... Odmah. Dvornikovičevaaa! (Flora brzo prilazi) Traže vas. (Predaje Flori slušalicu)
FLORA: Halo... baš sada izlaze... daaa... ako čete ih pokupiti sa ulice, trenutak je... A inače? Inače, hvale vlast na sva usta.
VELJA I AGNESA I DRAGOLJUB (zastanu u hodu s fasciklama i proderu se uglas): Ziveooo!!!
FLORA: Podgurkuju se čim se okrenem... to da... Probala sam na sve náčine, aľ oni se ne daju...
VELJA I AGNESA I DRAGOLJUB (zastanu s fasciklama i proderu se uglas): Jednoglasno!!!
FLORA: Lisci! Za vas imaju samo najlepše reči. Sta kažu? Kažu: „Jao, što je to krasan čovek! Jeste daje na položaju, ali njegove pristupačnosti nigde nema! Taj se ne libi ni sa jednom!"
VELJA I AGNESA I DRAGOLJUB (zastanu s fasciklama i proderu se uglas): Devedeset devět koma devedeset devět posto!!!
FLORA: U redu, da probamo još i to... kondenzovanje svesti... (Spušta slušalicu. Vadi čekič iz fioke. Telefoi zvoni. Diže slušalicu) Halo... Vrlo rado, samo da proverim da li ovde takav postoji... (Odloži slušalicu) Koje to Dragoljub?
DRAGOLJUB (utanji): Kako ste rekli: Bogoljub ili Rodoljub?
FLORA: Slavoljub!
DRAGOLJUB (utanji): Cekajte, da se ja s njima sporazumem... (Pride, Flora ga sa strane čukne čekičem u glavu, on okom s te strane „duboko" namigne, vikne) Tako je (Flora se skloni, on za njom) samo malo sutra! (Stavlja slušalicu na uvo) Halo... kojeg vi Veroljuba tražite? Sto ste mu kroz levak punili glavu. Miroljuba?! Pa ja sam taj, samo nisam Miroljub kod koga još ima ostataka starog... ja sam sve te staré ostatke za vremena ušarafio, sad živim od svojih deset prstiju... pa ja sam Dragoljub... i lakše samo, duva mi promaja kroz uši, na jedno če mi uvo uči, a na drugo izači... tiše, ako hočete da mi nešto ostane i u glavi! Kašno je to... moleri su več završili i gletovanje, i flekovanje, i pačokiranje, i grundiranje... a to što vi hočete... pa to ne može bez štemovanja!
Crči če nam i dožne sa štekerima u tom slučaju... Kako: zašto? Probičemo izolaciju; dva gusta sloja jute s tri hladná premaza. Sitnica... a ragastovi i rostovi? Moramo?! Samo da znáte, povezano je sa simsovima... To če povuči i holkere, konzole če puči i onda ode... ceo prvi sprát i parter... Ne kazem ja da znam bolje, nego napominjem da černo zbog jednog naknadnog šaltera morati da porušimo tek završenu petospratnicu, i to do fundamenta, a sezona je na izmaku... kazem zato što znam da šut pre proleča nečemo moči da razvezemo... znáči, da se srubi ceo kraj... od trga do pijace... i sve da se ogradi... tačno, ogradeno može da popričeka i pet-šest godinica... molim... (Spusti slušalicu i odlazi) Ruši sve od reda!
VELJA I AGNESA (dolazi i okreke brojčanik): Halo... je ľ to taksi stanica? Molim vas, pošaljite nam jedna kola iza direkcije, na mala vrata. Koliko nas ima? Dvoje. Kako: koliko srno teški?! Još i to?! Molim, molim... Otprilike, skupa sto osamdeset kilograma! Nego? Koliko srno teški na plačanju? Ne volite da vozite gagrice koje vam zaviruju u taksimetar? I da se ne žalimo na puždre? Sta kážete? Puždre su nas i othranile! U redu, bez biranja... nečete vi trule da nosite kuči... razumljivo, sasvim... a ne znáte da li su kisele, niste ih probali... Sta môžete? Kako? Kuda idemo? U Grčku? A vi ne znáte da ľ čete moči tamo da okrenete kola... pa i to što kážete... najbolje da vam za vožnju ostavimo pare u bifeu na uglu... Molim? Da kažemo daje za vas... pa da se odšetamo peške... nije daleko, mladi samo...
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (skakuču s fasciklama i viču): Mladi srno... mladi srno... mladi srno... mladi srno!!!
FLORA (telefon zvoni, ona zgrabi slušalicu pre njih): Ti si... A ja mislim ko zna koje... Sta? Pitaj slobodno! Da li znam na koliko se petlji počinje čarapa? Znam, na sto! Sto, pa sto, pa sto, pa sto — četiri igle, četrsto! Komotno? Mi tako
nosimo... Pa možda oni na sto počinju i džempere... nama je to těsno... neka ih, nek špárajú... na hráni... a kad dodu kod nas u goste, jedu ko i mi... Otok... hoče to... kad se navadi... teraj to od sebe, što dalje! (Spusti slušalicu)
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (telefon zazvoni, svi jurnu ka telefonu i viknu): To je za mene! To je za mene! To je za mene!
VELJA I AGNESA (pre njih zgrabi slušalicu i grubo odgurne Dragoljuba): Halo... opet vi, pogodio sam... Nije meni žao para... nego onako divno bure... Ma molim vas, dao sam i bure i pare, pa nikad... (Prilazi sa slušalicom na rampu, u gledalište) I šta da varn ja savetujem kad ste vi popili namet celog sveta? Ma dobro, kad ste več toliko navalili, reču ču varn... Krpež kuču - čuva! Znali ste? Kazem ja da vi sve znáte! Kome kazem? Mojim kolegama iz kancelarije. Otkud vas brukam? Ni govora, šala je šala! (Stavlja opet slušalicu na uvo, ali ostaje na rampi) Cega se bojite? Da se ne skúpi u pranju? A ne plašite se da ne bude mnogo veliki račun za struju? Ko da sam to ja izmislio? Nemojte ni vi sad tako, Nikola Tesla je naš veliki... Sta varn je moja mama skrivila? Moja je mama umrlá! (Skameni se) (Mrak)
IN MEMORIAM V (TAMNO)
Na sredini leži Velja i Agnesa, s prekrštenim rukama i slušalicom na náčin na koji se pokojniku u ruke stavlja voštanica. S jedné strane Flora, s crnim delom preko glave i lica, a s druge strane Dragoljub, s plišanim jastučetom, onakvim kakva se nose na pogrebima za odlikovanja. Na jastučetu „lisice" i dva kalauza
FLORA: Divan je čovek bio...
VELJA I AGNESA (nepomično, drhtavo): Salute!
DRAGOLJUB: Šteta za takvog čoveka...
VELJA i AGNESA: Salute!
FLORA: Kad mi je on umro, sve mi je umrlo...
VELJA I AGNESA: Salute!
DRAGOLJUB: Svi smo u njemu mnogo izgubili...
VELJA I AGNESA: Salute!
FLORA: Javili mi kuci po kuriru... Vaš Velja pao na službenoj dužnosti... srozao se pod šrajptiš...
VELJA I AGNESA, FLORA I DRAGOLJUB (Velja i Agnesa skoči sa poda. Svi troje uglas): I više ga nije bilo!