MARATONCI TRČE POČASNI KRUG
(Desni profil Beograda)
LICA:
MAKSIMILIJAN TOPALOVIČ, 126 godina. Sin velikog Pantelije. Oduzet u obe noge, ne može da govori i gotovo sasvim gluv.
AKSENTIJE TOPALOVIČ, 102 godine. Sin nepomičnog Maksimilijana. Oduzete obe noge i slabi živci. U duši veoma dobar.
MILUTIN TOPALOVIČ, 79 godina. Sin Aksen-tija. Čovek kojí vodi glavnu reč u porodici. Duša — dobra.
LAKI TOPALOVIČ, 44 godine. Milutinov sin. Najviše radi u celoj porodici. U duši takode. . .
MIRKO TOPALOVIČ, 24 godine. Sin marljivog Lakija. Porodični problém. I on. ..
KRISTINA, veliká ljubav najmladeg Topaloviča. Dobra u duši, naravno.
DENKA DAVO, Mirkov prijatelj. Gola baraba. Sve bi dao za sebe. U duši dobar.
BILI PITON, kučni i poslovni prijatelj porodice Topalovič. Izuzetno.
OLJA, radi kod porodice Topalovič. Davoíova devojka. Milo jedno stvorenje. U duši dobra.
PREGAŽEN ČOVEK, bio dobar.
I ČIN
i.
U KUČI ILI »POSLEDNJI PREGOVOR«
VŘEME: 23. 7. 1972. Oko 17. časová. MESTO: Veliká, pros tm na soba ispunjena raznolMm nameštajem. Tu je kredenac iz IS46, trorogi svečnjak dve i po godine mladi, klasični »kristalni« luster okičen paučinom, závese teške, crne, »kraljevski« sto sa četirí stolice, dotrajali rádio, minivoks televizor, polica sa knjigama.. .
PRISUTNI: Soba je još prazna. Samo se zavese jedva vidljivo pomeraju. Mir prostorije narušava brujanje auto-mobila u dvorištu. Nakon izvesnog vremena i taj zvuk nestane. . . Prvi u sobu ulazi Laki: visok, snažan čovek. Obučen je sportski. Nemarno je zagrnuo sako. Za njim se pojavljuje Mirko: mrsav, suvonjav mladič. U rukama drži dva štapa za pecanje.
Laki seda na ivicu stola. Čuti. . . Posmatra Mirka. Glavom mu da znak da i on sedne. Mladič se bezvo/jno sruči na stolicu, prekrsti noge i dugo vadi kutiju sa cigaretama. Nemo upita da li sme da zapáli. Laki odmahne rukom, kao da kaže: »Puši, šta me briga!« Mirko zapali. Duva dim u pravcu lustera. Laki ga prezrivo gleda; vadi izsakoa gumu za žvakanje. Omot nervozno zgužva i baci preko ramena. Žváče. . .
Posmatra sina. Nesigurno ga upita:
LAKI: Neceš? MIRKO: Neču. LAKI: Neceš? MIRKO: Ne.
LAKI (konstatuje za sebe): Nečeš... Značí, nečeš. . .
[9]
MIRKO: Rekao sam ti. ..
LAKI: Da, da, da.. . A šta sam mogao drugo i očekivati? Kao da te ne poznajem.. . Kao da mi nisi — sin. . . Da češ se ti prihvatiti bilo kakvog posla. Svašta! GJuposti! Ali, eto, uvek me prevarí to — što sam ti otac. .. Opasno me to vara... Opasno... Hajde, Mirko, da još jednom lepo porazgovara-mo.. . Ti vidiš u kakvoj se situaciji nalazimo. Posao je gotovo sasvim stao. Uskoro čemo za-tvoriti radionicu. Mi moramo...
MIRKO: Znam, sve znam.
LAKI: Šta znaš, kumim te bogom? Šta znaš?
MIRKO (govori ironično, brzo i ravno): Da su oni stari. Da dolaze sve teža vremena. Da sam ja mlad. Da vi očekujete od mene. Da ču i ja imati sina. Da ču se sutra i ja kučiti...
LAKI (tresne sakom po stolu; prodere se i ustane): Dosta! Dosta! Zaveži! Barabo... Časná reč, tresnúcu te po nosu! Gospodin postaje zajedljiv i odmah odgovara ispod pojasa!... A šta je gospodin uradio da mi prestanemo sa tim idiotskim pričama? Šta? Po ceo dan nešto radi samo da ne bi ništa rádio. Sa dvadeset četri godine on još nije ništa započeo. Ali, zato se več deset godina sprema da napusti ovu usranu kuču. Več deset godina se pakuje. Ma nemoj? Šio mi ga Dura.. .
MIRKO: Iliti — tesno mi ga skroji nane.
LAKI: Mirko! Mirko.. . poslednji put te opo-minjem da vodiš računa s kim razgovaraš! Nemoj glavom da se igraš. . . Ja sam ti otac, barabo! Nisám ja ona tvoja upišulja! Zapamti to, ili, ili, ili mi se gubi iz kuče u tri.. .
(Prozorska krila se sa treskom zatvoríše i ponovo otvoríše.)
MIRKO: Promaja če polupati prozore.
LAKI: Neka lupa. .. Boli me.. . {On ponovo sedne naspram sina. Pokušava da razgovor nastaví mirno, oprezno.) Evo, Mirko, časná reč, sad ču ja tebe nešto da zamolim: molim te, objasni mi zašto
nečeš da radiš s nama? Zašto? Budi čovek, májku mu, pa mi otvoreno reci: zato i zato, zbog íoga i toga... Pa to nije neki težak posao. Pre bi se reklo da je. . . Smeškaš se? A? Očekuješ koju ču reč upotrebiti za taj »posao«? MIRKO: Ja čutim . . .
LAKI: Čutiš? Aha, nisam znao. Ti čutiš, znači.. . Čuti, čuti.. . Ima vremena kad otváraš usta: »Stari, daj mi koji dinár, dok ne podem na put« ... I ja dam. I nikad ti nisam prebacio da uzimaš novac zaraden na »sumnjiv« način. Nikad. Ali, sad ti mogu reči: amin, dragi moj! Amin! Od danas nečeš više žive ti u ovo j kuči.
MIRKO: Slušaj, stari .. .
LAKI: Ni reči više. U jutro da si napustio kuču . .. Dosta sam ja tebe teglio na grbači. Dosta, časná reč. .. Bilo bi dosta da si mi sin još tri puta ... A te štapove za pecanje nemoj slučajno još jednom da uneseš u ovu sobu. Ovo nije tvoj burdelj, ovo je porodični salon!
MIRKO: Dobro .. . (Po/ako usta je i odlazi do televízora. Uzima program, preíistava ga, pritíska dugme.)
LAKI (prišao je prozoru i besno razgrnuo teške závese; salon obasja snop sunčeve svetlostí): Zašto Olja ne donosi tu prokletu kafu? Uvek čovek mora da je zove ... Olja! Olja!. . . Nikad se neče naučiti redu. I nju ču odjuriti. . .
MIRKO: Koliko je satí? Pet... Zašto nema prenosa košarke? Piše da počinje u pet.
LAKI: Kô lud sam bez košarke. Samo mi košarka fali.
(Ulazi Lakijev otac. .. Milutin. . . Poštapa se. Jedna noga mu je ukočena.)
MILUTIN (prilazi prozoru): Divan dan. Baš ljucki lep . .. Vidi kako se dim síegao nad grádom. Nije ni čudo što kroz Beograd godišnje protrče dva stranca: jedan sa gas-maskom i drugi polumrtav. (Gleda sina i unuka.) Šta je bilo? Opet ste se
[10]
svadali? Je li, sine? (Hvata Lakija za ruku... drmusa ga.) A šta sam ja rekao: neču više da čujem svádu. (Dere se.) Necu više da čujem galamu! Neču! Neču dá živím medu živoíinjama! Hoču da se jednom u ovu kuču uvede mir! Hoču da starost provedem kao čovek, a ne... (Zagleda se kroz prozor. Osluškuje cvrkut vrabaca.) Sve ti se to izbezobrazilo. . . Vidi šta rade vrapci u pet i pet. Sramota.. . Znáči, još se ševe vrapci i vrapcaju ševe .. . Gde je Olja s kafom? Gde je kafa? Oljaaa! Oljaaa!
LAKI: Tata . . . Tata!
MILUTIN: Sta je, šta se dereš?
LAKI: Mirko nije prihvatio posao. Razgovarali srno. Kaze da je to sumnjiva rabota.
MILUTIN (sedá i gleda televiziju): Pa i jeste ... Je li, šta je ovo na televiziji?
MIRKO: Direktan prenos državnog udara.
MILUTIN: Hvala, dobro je da si mi rekao. A ja mislio da to neko cepa tvoju Kristinu! Ha, ha, ha . ..
MIRKO (osvrne se přetéci): Deda . . . Nemoj da se igraš.
MILUTIN: Šta je, dekino? Nešto si ljut? Pa nemoj sa mnom dá se kačiš. Znáš da te zeznem kako voliš. Ja odmah uzvratim krátko ali jebitačno.. . Nego, Laki, šta je ovo, stvarno?
LAKI: PriČaju o dugovima federacije. Kažu da srno u gadnom sosu. To če se odraziti i na naše poslove. Ima da bacimo kašiku.
MILUTIN: A kod drugih ljudi televizija vrši prenose pesama, šala, igara. Samo kod nas uvek neko nešto govori.
(Laki seda do oca, gleda televiziju i u poverenju mu govori.)
LAKI; Izbacio sam Mirka iz kuče.
MILUTIN: Opet? Nemoj tako cesto.
LAKI: Sad je to najozbiljnije. Nema više zezanja.
MILUTIN: Evo i za mene nešto ... Ljudi, što je lepo videti visoke momke i devojke kad se u kolo
[12]
uhvate, pa kad zapletu, polete, závrte, sitno vezu, poskakujú, trávu ne gaze, bogu prkose ... Mirko, pojačaj ton, ne pitam šta košta! (Mirko pojača ton: zatrešta vriskavo narodno kolo. Milutin podiže štap.)
MILUTIN: Bome igraju, svaka čast!. .. Volim kolo čuti, neg leba jesti. Vidi devojke: sve se třese kad cupkajú ... A! Tako, tako . .. Vidi onu do kolovode...
LAKI: Tata, propade nam firma, a ti gledaš ovo...
MILUTIN: Kakve grudi ima? ... C, c, c ... AI su sisate ove današnje devojke, svaka im čast... Šta radi ovaj kamerman? Budalo, zum na grudi! Slepac, švenkuje po opancima i šajkačama. Sigurno neki nacionalista i šovinista... Mirko, nateraj Kristinu da pusti kosu, grudi je več pustila. Vido sam je kad se tuširala u dvorištu. Fina četvorka. Ha, ha, ha ... Baš sam nestašan i nevaljao u poznim godinama ... Op-cup! Op-cup! Sitno, sitno ...
MIRKO: Deda, hteo bih nešto da te zamolim.
MILUTIN: Nestalo ti dukata? Očeš para?
MIRKO: Da. Morám da uplatím još nešto za opremu. Kupio sam šator, rance, specijalna oděla, mape ... A i Kristini treba. Sve ču ti vratiti. Ako hočeš, ostaviču ti punomoč da podižeš moje honoráre sa žiro-računa. Pisaču veliké reportáže za několiko listová, biče para, kunem ti se. Vratiču ti sve do dinara.
MILUTIN: Čujem da češ pešice prokrstariti celu Afriku i pola Azije!
LAKI: Oče, prokrstariče, da ne kazem šta. Nije sposoban da ode do Pančeva. Misii da je Azija iza čoška . ..
MIRKO: Od tebe nisam ništa tražio. Nemoj da se mešaš... Deda, hočeš li mi pozajmiti? MILUTIN: Naravno da neču. MIRKO: Nečeš? LAKI: Tako, tata. Tako.
[13]
MILUTIN: Nemam ... A i da imam ne bih ti dao ni crknuti dinár. Ništa! (Šištavo zvižduče.)
LAKI (zadovoljno): Bravo, tata! (I on zvižduče.)
MILUTIN (nasloni glavu na štap): Nije ništa — bravo. Jednostavno, ne dam njemu, kao što ne bih dao ni tebi. Ono malo crkavice što imam čuvam za crne dane ... (Zapljeska i podigne štap.) Ala peva ova žena! Svaka joj čast. Samo, kad bi zapevala onu moju: »Kad sam bio mladan Iovac ja, jedna me je moma volela, a ta moma beše lepa Jelena...«
LAKI: Ne ide tako. Pojma nemáš.
MILUTIN: Ti znaš kako ide? Ti češ mene da učiš: slepac jedan! Kad sam ja pevao tvoja májka je bila nevina. Seča se stará »Skadarlija« moga glasa. Kad je tuča u kafani kao što je red, oko dva ujutru, kad lete flaše, čaše, sifoni i stolice, onda meni pride gazda Svetozar i zamoli me: »Brate Milutine, zape-vaj, smiri národ.« I ja pustím glas kroz pesmu: »Krädern ti se u večeri pod pendzeri« . .. Námah sve stane. Ranjeni ustaju i časté: »Šta pije kafana!« I sad si ti našao da mi pričaš kako se peva? Bolje bi bilo da se uvatiš podruku sa ovom tvojom šeprtljom od sina, da zajedno bazate po svetu, kad niste za postěn i ozbiíjan posao ... On če da piše iz belog sveta, a nije savladao pola azbuke. Kao ni ti.
LAKI: Tata, molim te ...
MILUTIN: Učuti! Zašto kriješ da ti je pisao Bili Piton? Šta hoče vucibatina?
LAKI: Traži 50%. Hoče fifti-fiřti.
MILUTIN: Ološ sa Čubure! Dobiče 50% i još moj pride .. . Mirko, ugasi televizor. Opet su počeli da pričaju. Kako im ne dosadi?!
MIRKO: Ugasi sam. Nisám ti ja daljinski pre-kidaČ.
(Mladič se besno okrete i napusti salon. Na vratima se mimoide sa Aksentijem — Milutinovim ocem. Aksentije se oslanja na dva štapa. Dok korača čuje se škripanje proteze. Živčani starac odmah prilazi
[14]
prozoru i sa treskom ga zatvára. Navlači závese i ispod oka gleda prísutne.)
AKSENTIJE: Znači, tako ... Opet neko meni iza leda? A?
MILUTIN: Tata, izvini, samo da se nešto dogovo-rim sa Lakijem. Imamo važan posao!. . . Laki, šta si hteo da me pitaš?
LAKI: Je 1 ono u redu?
MILUTIN: Koje ono?
LAKI: U vezi sa onim?
MILUTIN: Jeste, samo da pristane i onaj.
LAKI: Koji onaj?
MILUTIN: Pa onaj!
LAKI: A, onaj! Pa on mora da pristane zbog onog.
MILUTIN: Kog sad onog?
LAKI: U vezi sa onim.
MILUTIN: A, ti na onoga misliš?
LAKI: Da, a na koga si ti mislio?
MILUTIN: Ja sam mislio na ovog.
LAKI: Ma, taj je pristao!
MILUTIN: Kad? Kad je pristao?
LAKI: Pa, onda. Pošle razgovora sa onim.
MILUTIN: Nisi mi ništa govorio.
LAKI: Kako nisam, rekô sam ti onda.
MILUTIN: A, to si mi za njega govorio?
LAKI: Za njega, pobogu! Ne mogu preskočiti čoveka, kad se 6 njegovoj koži radi.
MILUTIN: Izvini, nisam znao da ste razgovarali. I hoce?
LAKI: Naravno. Oberačke.
MILUTIN: A šta nudi?
LAKI: Pa, za početak, ako ono dobro krene . .. (Aksentije je gledao čas sina, čas unuka, dok mu nije pozlilo od nejasno g i napornog razgovora; tresnú štapom po stolu, prodera se.)
AKSENTIJE: Dosta! Kao da ne znam šta krijete od mene! Dogovarate se da me neko otruje?! Onaj
[151
bi trebô onom da dá otrov, a onda da ga vas dvojica meni sipate u čaj! Je li tako?! Molim?!
MILUTIN: Kakav otrov, tata? Sta pričaš, po-bogu?
AKSENTIJE: A prozore i dalje držite namerno otvorene, mada sam strogo zabranio? Hočete da me ubije promaja, da dobijem zapaljenje pluča, da me davo odnese za dva dana! Ko je otvorio prozor? Kó? Ko je to uradio, da ga ja sad ovde naguzim .. . Bando! Razbojnici!
MILUTIN: Tata, smiri se, molim te. Tata . ..
AKSENTIJE: Uništavate me več godinama. Zbog vas vrtoglavo starim. Ali, malo ste se prešli. U četiri rata je Aksentije gazio bednike kao što ste vi! I danas sam sposoban da golim Šakama zadavim ... Vi čete mene . .. da otrujete ... Vi.. . (Gubidah. Teško diše.) Ja sam neuništiv...  Kad se na-Ijutim ... neko je ... bogin! (Mirko se vrača u sobu. Seda za sto. Puši... Aksentije pokúša da ga udarí štapom.)
AKSENTIJE: Zašto . . . zašto pušiš ovde?! Ko ti je . .. dozvolio?! Očeš da dobijem rak ... od tog smrada ... I to ste smislili... da on puši... i da me truje dimom! Kako molim! Čutiš kurvo?
MIRKO: Deda, hočeš li mi pozajmiti?
MILUTIN: Neču! Rekao sam ti da neču i — neču!
(Milutin je sa kredenca uzeo čašu. Prínosi je ocu. Nudi ga da pije.)
MILUTIN: Tata, molim vas .. . Evo, evo malo vašeg leka.
AKSENTIJE: Ne! Dalje s tim! To je otrov od kukute! Dalje! . .. Hajde, kad nije — popi ga ti, Milutine. Ajde, kad nije!
MILUTIN: Ne smem ...
AKSENTIJE (skoči): Ne smeš?! Tu smo tico! Tu smo! Ne smeš?! Znači, to je otrov! Iz ovih stopa ču da pozovem kapetana Prodanoviča! Prijaviču sva
vaša neděla u poslednjih sto godina! Popij, ako smeš?! Milutine!
MILUTIN: Tata, kako vam nije jasno da vaš lek meni moíe da smetá i škodi. Za vas je to lek, a za mene bi bio otrov.
AKSENTIJE: Znači, otrov je za mene lek! Lek je za mene otrov? Fino. Bar si jednom bio pošten u životu. Moj lek je otrov. Milutine, pazi šta ču ti sad reči: sutra mi stiže karabin i deset ručnih granataľ Ko se priblíži levom krilu zgrade, gde su moje odaje, pucaču i bacaču bombe bez milosti. Ubiču, a da ne viknem — stoj! (Uperi štap u Mirka.) A ovaj neradnik i džabalebaroš neka se gubi iz kuče! Dos ta sam te ja hranio! Ako ne ode sutra do pôdne prijaviču ga kapetanu Prodanoviču da je sa Davo-lom opljačkao samouslugu kod pijace.
LAKI: Ne diraj mi dete, Aksentije.
AKSENTIJE: To nije dete, to je sotona! On je . ..
(Nečujno, polako, u sobu dolazi Maksimilijan. Aksentijev otac se vozí u invalidskim kolicima. Diše teško, hrapavo. Sa náporom pokreče ruäce kolica. Aksentije brzo ustaje i pri/azi ocu. Maksimilijan trese zvonce, koje mu visi oko vrata; zamenjuje dávno izgubljeni govor. Njegove »zvonaste« reči i rečenice razume, izgieda, samo stogodišnji sin.)
AKSENTIJE: Hvala, tatice, dobro sam! Kako ste vi? Tvoj sin, unuk, praunuk i čukununuk, žele ti dobar dan! Jeste li se malo odmorili? (Pažljivo sluša očevu zvonjavu.) Jeste, jeste . . . Naravno!
LAKI: Bože, al starost može da bude gadna.
AKSENTIJE: Šta si rekao? Laki, šta si rekao? (Na vratima se pojavi O/ja. Debeljuškasta devojka je uznemirena i uplašena. Pri/azi Milutinu; gleda ga zanemelo.)
MILUTIN: Gde je kafa?... Šta je, šta si se ukipila?
OLJA: Gospodine, njemu nije dobro . . . MILUTIN: Panteliji?
[161
[17]
OLJA: Da.
LAKI: Šta mu je?
OLJA: Mislim da je umro. (Aksentije,  Milutin i Laki se sa nevericom pogledaše... Aksentije se pridŕža za sto, a onda, uz pomoč Milutínovu, ukočeno sede.)
AKSENTIJE: Umro je moj deda . . . moj dobri Pantelija...
MILUTIN: Tata, smiri se. Deda-Maks ne bi preživeo... Pred njim i dalje kao da se ništa nije desilo. Ajmo Laki.
(Milutin i Laki napustiše salon. U hodniku se popese stepenicama na gornji sprát. I Olja je izašla... Aksentije rukávom brise suze i gleda Mirka kojipuši i prelistava novine.)
AKSENTIJE: Mirko, da nisi pisnuo mom ocu da mu je njegov babuška umro. On je mnogo voleo svog oca... Kad bi to saznao, ne bi mu srce izdržalo. Mirko, čuješ li šta ti govorim?! (Maksimilijan primečuje da se nešto dogada, ali ne zna o čemu je reč. Príbližava kolica Aksentijevoj stolici; zvoni ljutito, upitno.)
AKSENTIJE: Nije ništa, tata! Nije ništa ozbiljno!
MIRKO: Hocete li uvesti dan žalosti?
AKSENTIJE: Mirko, molim te, ovako te molim . ..
MIRKO: Nemoj da kukáš. Ja ne ucenjujem kao što ví radite . .. Sve je moglo da se trpi dok nisi baš ti predložio da me upišu na bogosloviju. Ti si to smislio, Aksentije. To je bila tvoja ideja. Imao si dobar plan kako da me uvučeš u posao: okolo na mala vrata ... A sad cviliš i moliš. Da sam čovek od vaše loze i morala, ja bih vas lepo prijavio miliciji, spakovao na robiju i živeo kô čovek. Jedno dizanje slušalice i moja budučnost řešena.
AKSENTIJE: Nemam ja veze sa njima i njihovim poslovima. Ja sam presto da radim pre pedeset godina.
MIRKO: Aksentije, kako te nije sramota da iažeš? Je li?
(Maksimilijan je ponovo »progovorio« zvoneči.. . Sin ga smiřuje.)
AKSENTIJE: Lepo izgledate, tatice! Baš lepo! Pravi mladič . .. Evo, neka Mirko kaze ... Mirko, reci da lepo izgleda, biče mu drago.
MIRKO? Jeste, lepo izgleda. Puca od zdravíja. Da ga čovek potapše po ramenu, sav bi se raspao, kao glineni golub.
(Starac, u kolicí ma, ljuti se, pokazujua glavom prema prozoru.)
MIRKO: Nareduje ti da otvoríš prozor.
AKSENTIJE: Prokleti prozori, ko ih izmisli! (Odlazi, oťvara prozor. Napol ju je sumrak... Maksimilijan zazvoní.)
MIRKO: A sad traži lek.
AKSENTIJE: Čujem! Nemoj da me zajebavaš! (Ulaze Milutin i Laki. Oborili su glave. Čute... Aksentije prilazi sinu.)
AKSENTIJE: Milutine?
MILUTIN: Deda je umro.
LAKI: Takav čovek... Prosto ne mogu da verujem . ..
(Aksentije prilazi ocu; skida mu šešir sa glave.)
AKSENTIJE: Skini tata . . . Vruče je ovde! (Laki posmatra sina, kojí se začitao. Istrgne mu novine.)
LAKI: Tebe se sve ovo ništa ne tiče? Ni ovoliko? MIRKO: On je bio toliko star, da mi odavno nije. nikakav rod.
(Laki udari sina urolovanim novinama po glavi.)
LAKI: Napolje! Marš napolje! Dubre pokvareno! Marš!
(Mirko izlazi. Starci ga ispratiše zakrvavljenim pogledima... Mladič je zastao na vratima.)
MIRKO: Kad čete otvoriti testament?
MILUTIN: On nije normalan?
[18]
[19]
LAKI: Pusti, tata, pusti ga meni... A zašto te zanima kad čemo otvoriti testament?
MIRKO: Hoču svoj deo.
LAKI: Oooo, jebem li ti šunce žarko! Daču ja tebi tvoj deo!
(Laki zgrabi čašu sa stola izavít/a je na sina. Milutin baci štap, a Aksentije kristalnu pepeljaru. Mladič pobeže zasut razbijenim staklom; u hodniku nálete na O/ju, koja je donosila tacnu sa šoljicama kafe. Tacna joj ispade, šoljice se razleteše po hodniku i salonu... Starci vrište, prete, Maksimilijan besno zvoni, a O/ja, ispo/ivana kafom, plače.)
2.
U POTKROVLJU ILI »DRAGA KRISTINA«
V REME: 24. 7. 1972. Izmedu 14. i 17. časová. MESTO: Sobica u potkrovlju staré kuce Topaloviča — petougaonog oblika sa kosim krovom. Kroz otvoren prozor na krovu dopire světlost Sunce obasjava deo poste/je gde sedí Kristina i sunča se. Zabacila je glavu prema prozoru. Na sebi tma samo donji deo kupačeg kostima.
PRISUTN1: Mirko i lepa, visoka Kristina.. . Mladič nervozno šeta izmedu několiko po večití geografskih mapa. . .
Zastao je kod globusa. okreče ga. Posmatra devojku, koja je, bar se tako čini, zadremala na popodnevnom suncu.
MIRKO: Vidiš, i ovde môžeš da se sunčaš. KRISTINA: Mirko ...
MIRKO: Znam, znam. Ti voliš da pliváš. Volim i ja da plivam, ali ne volim nešto drugo: kad šetamo po pláži osečam se neprijatno... Ljudi te lepo napadajú pogjedima, odmeravaju, skidaju, dobacu-ju, zvižde, reze, laju ... Da smejú, silovali bi te. A i ti znaš, draga Kristina, da ih provociraš. Kad se tuširaš dižeš noge, pritískaš grudi, razvlačiš gačice, uvijaš se, trčiš i guziš, što izaziva onu stoku. Ne mogu više da podnesem čopor zagorelih tipova koji se šetaju za nama. I da znaš, móram ti reči: koliko su oni krivi, toliko si isto i ti. Kako se baš samo na tebe zaleču. Nije to bez razloga.
KRISTINA: Mirko . ..
[21]
MIRKO: Umalo da zaboravim, draga Kristina, da ti saopštim jednu tužno-radosnu vest: sinoc je odapeo Pantelija. Mene su hteli da isteraju iz kuče, ali ja neču otiá dok ne otvore testament. Valjda mi je stari pacov nešto ostavio.
KRISTINA: Mirko .. .
MIRKO: Htela si da me pitaš šta je bilo u redakciji? Ništa. Zamisli kretene: předložím im seriju ekskluzivnih reportaža, iz zemalja sa kraja světa, a oni mi kažu, pošto sam početník, da za prvo vřeme uredujem čitulje. Da se bavim pogrebnim poslovima!
KRISTINA: Mirko . ..
MIRKO: Rekao sam uredniku: to nek ti radi neko drugi, ja neču! Kad mu nisam opalio šamarčinu ... Pa ja od takvih poslova, od groblja i mrtvaca, bežim iz ove kuče, a on meni... Dosta mi je i ovog grada, i ljudi, i običaja, i morala, i ovog balkanskog primitivizma! Otičemo odavde, po cenu da u světu prosimo. .. Proveo sam mladost čeka-juči kad če milicija zakucati na vrata. Stalno osluškujem korake i zaustavljanje automobila pred kucom. Neču da sutra ljudi pokazuju prstom na mene i da govore: to je najmladi Topalovič, iz one porodice ludaka. (Pogleda na sat) Denka neče doči. Sigurno je zaglavio u nekoj kafančini. Znáš, draga Kristina, bojim se da je on opet počeo po starom.
KRISTINA: Mirko .. .
MIRKO: Krade, obija, pljačka. Nema, on je izgleda rodeni razbojnik. To mu je u krvi. I otac mu je skapao na robiji zbog lopovluka. Ja sam pokušao da ga opametim, ali... (Prelazirukom preko veliké geografske kartě.) Pogledaj ova prostranstva. Sve ovo moramo da prevalimo peške. Zemlje se vide i upoznaju samo kad se propešače, kad se nogama oseté. Sva ostala putovanja su Čisto sranje ... Meni je sad cilj da se ti popravíš jedno dvadesetak kila, da iskopam negde te milione za polazak, i, treče, da se osvětím oním bogaljima. Nešto sam razmišljao, ako
me izrade sa testamentom, da uzmem Milutinovu kasu. Neče smetí da me prijave. (Kristína leže, okrenuvši glavu prema židu. Mladic je ogrnu karton? Afrike.)
MIRKO: Pokriču ťe Afrikom, draga Kristina, da ti bude toplo... Znáš, sigurno ti nisam odavno rekao: volím te. Volím te toliko da ču sve učiniti da se oslobodimo ovih muka.
(Oglasi se kucanje na vratima. Mirko odlazi, otvára
vrata.)
MIRKO: Ulazi! Zašto lupáš? Hočeš da me izjure pre vremena?
(Ulazi Denka Davo: visok, koštunjav, nepodnošljivo nervozan mladic. Priča brzo, gesukulirajud rukama i nogama.)
DENKA DAVO: A, brat uvek dobro lupa! (Spusti povedu kesu iz samousluge.) Računam, možda se tucate, a to ne podnosím u ove sate na prazan stomak. Prošle godine u kampu, kod Zadra, upadnem u jedan šator, baš pred ručak, kad imam šta videti: dvoje se rasturaju na komadiče. Ona reži, on kefče, a ja stojim i blenem kô ovca. Zdravlja mi!
MIRKO: Denka ...
DENKA DAVO: Nisam mogao da ručam tri dana. Samo sam dobro doručkovao. Zato sad kucam. Jedno uzbudenje, pa drugo, treče ... i kod desetog — infarkt! Cap, kô roletna! Zbog tudeg zadovolj-stva. Hajde da žderemo. (Vadi hranu iz kese.) Šta je bilo s tvojima?
MIRKO: Ništa. Najurili me ... Nemoj da budíš Kristinu, sad je zaspala.
DENKA DAVO: Dobra kobasica. Uzmi.;. Kô govno... Nego, nešto sam malo razmišljao, ti si debelo glup čovek. Baš onako, propisno! Inatiš se s ljudima, umesto da se prihvatiš posla. Ko danas ima lovu ako nešto ne muti i valja. Ej, bre, je 1 ti vidiš gde živíš? Otkuda ljudima kuče, kola, vikendice, stanovi, a sví žive od plate koja im odlazi na kredite. Dok sam upadao u stanove
[22]
[23]
pronalazio sam gomile zlata i deviza. Odakle to? Misliš, od šljake na poslu?
MIRKO: Slušaj, Denka: rekao sam ti da moje probléme ostaviš meni. To se tebe ne tiče.
DENKA DAVO: Rešio sam, od jeseni se prihva-tam ozbiljnog posla .. .
MIRKO: Ako te dotle ne zatvore.
DENKA DAVO: E, pa, jebi ga, valjda neče. Obečao mi arbajtovanje jedan mehaničar sa Kara-burme. Da udemo u gradnju servisa kô ortaci, pa posle da delimo denge. Lova do krova, muda do kolena. Ima da radim kô niger. .. Gde je vino? Ostalo je preksinoč pola flaše.
MIRKO: Iza kreveta. (Dok traži flašu, Denka posmatra Kristinu. Mirko mu prílazi, povlači ga za ruku, Denka se osmehuje, vrti glavom.)
DENKA DAVO: Ima ti devojka grudi, svaka čast. To se danas retko vida. Sve ovde imaš, a davo te tera da lomiš vrat i gubiš glavu u nekoj tunguziji. Dobro se ušmrkneš, pa pljuneš na sreču.
MIRKO: Hocu nešto da te pitam: da li si nekad poželeo da spávaš sa mojom Kristinom?
DENKA DAVO: Jesi ti normalan? Ja ništa pre braka i vojske.
MIRKO: Nemoj da se zezaš, ozbiljno te pitam?
DENKA DAVO: Ozbiljno?
MIRKO: Da, ozbiljno. (Denka pogleda príjatefja prezrívo, ljutito. Kiselo se osmehne.)
DENKA DAVO: Kako bi ti sad odvalio jednu šamarčinu. Kristinu volim i poštujem kô rodenú sestru. Nas dvoje srno odrasli kuca do kuce . . . (Začu se potmula grmljavina. Pogleda krozprozor.) Nema danas ništa od kupanja. Pogledaj kakvo sranje dolazi. Biče leda... Ode moje žito. Zašto sam kopao i sejao cele godine. (Zazvoní telefon. Mirko podiže slušalicu.)
MIRKO: Da .. . Ništa, odmaramo se . .. Ne, ne
piimjemo sutra. Odložili srno za dve-tri nedelje. Morám da nabavim neke stvari...   Tu je . . . Odmah . . . Denka, traži te Nataša.
DENKA DAVO (uzima slušalicu): Zdravo ribo !. .. Molim, dušo ? .. . Gde srno se dogovorili ? ... Ma nije moguče ? . .. Znáči, opet sam ja pogrešio.. . Lepo sam ti rekao da dodeš ovde u tri, pa da odavde idemo na Adu... Ko je sinoč bio pijan: ja ili ti ? ... Slušaj, šunce, nemoj da kenjaš, kad sam ti u taksiju pet puta rekao da ču te ovde čekati. .. Molim? Muž te tukao? .. . Ma nije moguče ... A zašto? .. . Što si jutros došla u pola četiri? Bože, koji je on primitivac... Tukô te po glavi i guzi.. . C, c, c, c .. . Znaš, da si moja žena, ja bi te obesio ... Éj, pazi šta govonš ... I ja tebi! More, nosi se! (Ljutito spustí slušalicu.) Tako mi i treba kad se vucaram sa udatim ženama. Možeš misliťi našla meni da plače, što je muž tukô? (Ponovo zazvoní telefon. Denka brzo podiže slušalicu.) Halo! Slušaj: nosi se u pičku materinu! Tvoje probléme rešavaj u tvojoj kuči! . . . (Zastade. Zbunjen je.) Da?. . . Jao, molim vas izvinite, čika Lakj. .. Mislio sam da je jedna moja . . . Denka Davo, ko bi drugi.. . Kako ste? ... Primite moje najiskrenije saučešce ... Izvinite još jednom . .. Zove te stari.
MIRKO (pnnvati slušalicu): Da. . . Dobro, dolazim .. . Sigurno .. . Nečete odložiti sahranu ako bude provála oblaka .. . Ne, ne počinjem »ponovo«, samo pitam, jer se napolju sprema nevřeme . .. Da . . . Dolazim. Zdravo.
DENKA DAVO: Taj bi čovek za tebe poginuo, a ti ga kecáš kad god stigneš. Znaš burazeru da je mene neko u životu samo ovoliko voleo, ja bi danas bio . .. predsednik opštine. Bio bi gospodin čovek. Ej, bre, ja sam kô dete zapaljenje pluča prestajao ispred kapije, na ulici, čekajuči da mi čale dode iz zatvora. Sa devět godina sam počeo da kradem na Kaleničevoj pijáci. Kome se krade sa devět go-
[24]
[25]
dina... Da je Laki moj otac, srušili bi ceo svet. Ovako — cák!
MIRKO: Misliš? Ne znaš ti Lakija.
DENKA D A VO: Ne znam, ali, jebeš ti život kad sam sebe počneš da prepovijaš i dojiš, kad sam sebe vodiš u šetnju, kad sam sebe uspavljuješ i budiš, kad sam sebe voliš, kad sam sebe upišeš u školu i sam sebi ideš na roditeljske . . . Malo sam ja sranja napravio koliko je ovo društvo zaslúžilo. (Negde, u blizini, udari grom; po krovu zabubnja kisa sa ledom. Mirko skoči, zatvorí prozor.)
MIRKO: Oooo, jebem ti vřeme ... i kišu, i led. Šta je ovo napolju. ..
DENKA DA VO: Sa Natašom sam danas raski-nuo. Gotovo. Móram, pod hitno, izvršiti transfuziju seksa. Ona se izgubi, a ja radim, bože oprosti — kô nadničar. Počeču ozbiljno da se družim sa Oljom .. . Je Ii, da nju Laki slučajno nešto ne ... A? Starí ti je opasna zverka ... Gde se spremaš?
MIRKO: Idem na groblje. Od sto pedeset godina, morao je da odapne baš po ovakvom vremenu. Koliko je bilo, za vek i po, divnih dana za sahranu. Treba grom da me ubije zbog metuzalema. (Zagrmi, protřese staklo na prozoru; sobu obasja bela, zaslepljujuča světlost. Krov prokišnjava. Mirko podmeče dva suda. Voda u sudovima ima raztičite tonové kapanja . .. Denka pokriva Kristínu čebetom. Pažljivo je ušuškava.)
MIRKO: Brineš se ti za sestru, nema šta.
DENKA D A VO: Móram, kad ti nečeš.
MIRKO: Ti češ ostati ovde ... Je Ii?
DENKA DA VO: Idem s tobom. Tvom ocu če biti drago kad me vidi. Jednom mi je, ispred kuče, rekao: »Dehka, da si mi ti sin, čuda bi napravili.« A ko je umro? Da ne izjavim pogrešno saučešce?
MIRKO: Pantelija.
DENKA D A VO: Osnivač firme i familije. Šteta. (Začu se brujanje automobila u dvorištu.) DENKA DA VO: Možda ima mesta u kolima.
Pogledaj.
MIRKO: Dosta ču ih gledati na groblju.. . Imas li koji dinar za bus?
DENKA D A VO: Ni filera.
MIRKO: Onda idemo taksijem ... Na iskakanje. (Napuštaju potkrovlje. Ponovo grmi. . . Kristína i da l/e, val jda, spavá.)
[26]
3.
NA GROBLJU ILI »SEČANJE«
VŘEME: 24.7.1972. Oko 18. časová.
MESTO: Groblje. Několiko krstova i dva manja spome-
nika.
PRISUTNI: Laki, Miiutin i Aksentije Topalovič. Sva trojica su u crnim odelima. Drže otvorene kišobrane. Čute i g/edaju u svezu raku, pokraj koje je kovčeg sa pokojnikom. Aksentije vadi maramicu. břiše oči. . . Miiutin ispruži ruku ispod svog kišobrana.
MILUTIN: Stade sranje! (Kao po komandi, sva trojica zatvoriše kišobrane.. . Laki opomenu oca.)
LAKI: Tata, molim te, nije red. Mogao si to isto reči lepše: letnje kiše su jake ali kratke.
MILUTIN: Vidiš ovaj kišobran. ako te odalamim, bog te neče skupiti. Ti češ mene da opominješ.
AKSENTIJE (uzdahnu duboko, bolno): Eh, deda, deda, što me ostavi sa barabama. Vidiš li ih, deko, oni se i u ovom svetom času svadaju. .. Deko, deko.
LAKI (klima glavom i govori setno-patetično): Deda naš, bio si čovek. Ljudi tvoga kova se samo jednom radaju i samo jednom umiru. Oh bože, oh bože, prosto ne mogu da verujem. Deko, deko, nisi smeo da nam ovo učiniŠ ..,
MILUTIN (očepi sina): Sta ti je? Sta se zajebavaš sa pokojnikom... A one tvoje budale od sina još nema. Gde je?
LAKI: Obečao je da če doči.
AKSENTIJE: A šta če nam ta vucibatina?! Samo da skrnavi ovo sveto mesto. Ko ga je zvao?
LAKI: Ja, ja sam ga zvao. Valjda je i on Topalovič?
AKSENTIJE: Kamo sreče da nije ... Ide baraba, sa onim razbojnikom. Je li moj deda zaslužio da se ovde okuplja ološ?
MILUTIN: Tata, molim te . .. Ajde, Mirko! (Dolaze Mirko i Denka Davo... Mirko skida apelu, istresa kamenáče. Familija ga ukočeno posmatra. .. Denka prilazi starcima i izjavljuje saučešče. Laki ga zahvalno potapša po ramenu.)
LAKI: Hvala, Denka. Hvala, sine.
DENKA DAVO: Baš sam rekao Mirku: šteta za takvog čoveka. Veliká šteta.
LAKI: Valjda sudbina.
DENKA DAVO: Ništa drugo.- Isključivo sudbina.
MILUTIN: Počni, Laki! (Laki odlazi do kovčega. Iz unutrašnjeg džepa vadi několiko listová hartije. Diskretno se nakašlja pa poče da čita oproštajno slovo.)
LAKI: Dragi naš oče! Evo došao je i ovaj trenutak konačno . . . pardon — kobni trenutak . . . izvinjavam se još jednom . .. dakie, da ti onaj koga si najviše voleo uputi poslednji pozdrav, uputi poslednje zbogom!
Teško je to i skoro nemoguče izrazřti šta se u našim dušama u ovom strašnom trenutku dogada. Malo je pravih i ade . . . ade . .. adekvatnih reči koje bi mogle da iznesu na tužnom nivou naša unutrašnja osečanja . . . Bio si čovek! Ostavio si nas ucveíjene, same bez tebe i bez tvog svetlog íika, da lutamo po ovom surovom i nesrečnom svetu. Napu-stio si nas u cvetu starosti.. . I ja, deda, sve nekako mislim — ne mogu se oteti takvom utisku, da se ti samo šališ, jer si oduvek imao osečaj za duhovitu komiku — i da češ sada ustati i sa nama poči kuči kao nekada Lazar. Ali avaj, avaj, pusti su moji
[28]
[29]
snovi, puste su moje reä i moje želje, ti me više ne
čuješ, ne čuješ tvoje »šašavo pile« — kako si mi
tepao, ne čuješ tvog malog Lakija ...
(Laki vadi maramicu, bríše suze i popreko gleda
Mirka, koji se tiho smeje očevim oproštajnim
rečima.)
LAKI: Dragi naš oče, umro si pred kraj svoga života. Bol je stegao naša srca, kao sibírski led daleké plavé cvetove. Šumí Volga i nosi...
MILUTIN: Skráti malo, Laki!
LAKI:... Dakle, nakraju, u ovom za sve nas neprocenjivo tužnom i tragičnom trenutku, u koji nikad nismo verovali, jer smo mislili da češ i ovo izbeči, kao što si mnoge stvari u životu izbegao, dozvoli da te pozdravím jednom pesničkom metafo-rom: ZIVEO N AM NAŠ DELU A — TOPALO-VIČ PANTELIJA!.. . Šta se smeješ, barabo?! Šta ti je smešno?! Je li?!
(Laki pode prema sinu, koji se zasmejao isakrío iza Denke... Milutin ga zaustavi.) MILUTIN: Laki!
LAKI: Neka ona bitanga napusti groblje... Ne mogu da gledam kako mi se celo vrenie smeje. Mirko, gubi se! Odlazi!... Časná reč, ubiču ga... Meni se ovde srce cepa, a on...
MIRKO: Nisám se tebi smejao.
DENKA DAVO: Nije, číka Laki. Ja sam mu nešto rekao. Razumem vas, veliká je tuga iz-gubiti... Izvinite, šta vam je pokojnik bio?
LAKI: Cukundeda.
DENKA DAVO: To je teško, ali kad vam kážem, vi znáte da vas nikad nisam slagao. Naprotiv, pre pet minutá mi je rekao: »Tata se mnogo uzbuduje. Móram mu pomočí. ..«
LAKI: Kaži časná reč.
DENKA DAVO: Keve mi.
LAKI: Dobro .. . izvinjavam se. (Laki pokúša da zagrli sina, ali se on Ijutito izmače.)
MIRKO: Samo ti mene vredaj. Kad god ne znaš
šta da radiš, ti uhvatiš mene i gaziš. Ostavi me jednom . . .
AKSENTIJE: C, c, c.. . (Prekrsti se.) Bože gospode, kakvi su ovo íjudi. .. Milutine, čítaj, da idemo. Ne mogu da ih gledam! (Milutin izvadi ispresavijani, zgužvani list hartije. Pokušava da proäta govor... Mučise, okreče list, a onda ga baci.)
MILUTIN: Kiša razlila mastilo. .. Biču kratak: dragi naš oče, ti znaš da je naša kuča bila nesrečna sa ženama. Tu nas je terao neki baksuz od pamtive-ka. Kako koju dovedemo, tako ista, čim rodi muško dete, zanemoča, vene i uvene — kô cvet. Bože oprosti, uvenu osam žena. A, oče naš, ti znaš da mi nismo sultáni.
AKSENTIJE: Tako je, sine.
MILUTIN: Ne možemo da izdržavamo one koji ne rade. Šta če nam hárem u kuči. Dosta je jedna da pospremi, skuva, popegla i tako to. I sam si govorio da su žene velik, dosadan luksuz. . . Pošteno smo, kako dolikuje krstenom čoveku, svaku otpratili. Pošteno ... Dragi naš oče, tvoj sin Maksimilijan, ne zna za tvoju smrt. Nismo mu řekli. On če se i dalje raspitivati kako je njegov babuška, a mi čemo odgovarati: dobro je, dobro je. Jer, on sigurno ne bi preživeo saznanje da te nema. Rešili smo da tvoja soba ostane onakva kakvu si je napustio. Ti češ, za sve nas, i dalje biti živ, gore, u velikoj sobi. .. (Mi/utina prekide glas narikače, negde sa strane. Mirko i Denka gleda ju susednú sahranu.)
DENKA DAVO: Tamo kukajú samo žene, a ovde samo muškarci. Ovaj trebalo da napuni 155-tu, a onaj 25-tu. Kuka se isto. (Rezignirano pljucne krozzube.) Eto, šta ti je život: danas jesi, sutra jesi, prekosutra jesi, a onda dode neka sreda i, cap! kô dudinja.
LAKI: Je 1 to tamo neki mladi čovek? DENKA DAVO: Mirkovo godište. Bacio se pod voz.
[30J
[31]
LAKI: C, c, c. . .
MILUTIN (govorí glasnije): A spomenik če biti, oče naš, kao robna kuča! Biče ogroman, največi spomenik koga je čovečanstvo vidělo. Keopsova piramida raspašče se od suda!
DENKA DAVO: Sta misliš kada bi čovek iza ove žene postavio dobar džez-orkesíar. Bila bi to serija hitová.
MILUTIN (gada ženu kišobranom, van scene): Zaveži! Moraš toliko da se dereš! Alamunjo matora! Ako ti dodem tamo, kukače i za tobom!... E, da je ona moja žena, odneo bi je davo za dve nedelje. Uvenula bi ko popišan cvet... (Aksentije se zanese, posrnu, i naglavačke pade u raku. Milutin i Laki skočiše; pokušavaju da ga izvade... Mirko i Denka pomažu: iznose ukočenog prestravljenog starca. Pomažu mu da sedne na obližnju klupu.)
MILUTIN: Tata, šta je bilo? Sta ti je?
LAKI: Kako, šta mu je? Zašto si pominjao otrov.
MILUTIN: Ko je pominjao otrov?
LAKI: Je si reko da če uvenuti kó cvet. A od čega če uvenuti?
(Mirko otresa Aksentijeve rukáve.)
MIRKO: Aksentije, Aksentije, tebi se ne isplati da ideš kuči.
(Aksentije zaječa, a Laki i Milutin skočise na mladiča; Mirko pobeže preko rake. Za njim se udal ji, smejuči se, i Denka Davo. . . Laki je podivíjao: gada sina lopatom, vrištiipretipesnicom.)
LAKI: Šunce li ti jebem pokvareno! Ubiču te! Ti mome dedi da kážeš da mu se ne isplati da ide kuči! Platičeš mi za ovo! Iseckaču te na komadiče!
AKSENTIJE (ošamučeno, nemocno): Ja sam karabin kupio . . . Dovešču plačenike. Pozvaču legi-
ju stranaca. . . Neka proba na mene neko da udari. . .
MILUTIN: Smiri se, tata. Ja ču mu doči glave. AKSENTIJE: Organizovali ste se. . . da me
uništite... I dedu ste otrovali... pa očete i mene ... i moga oca .. .
LAKI: Šta sad ti pričaš? Malo mi je one barabe...
MILUTIN: Tata, tata ... (Sa straně se ponovo oglasi kuknjava žena. . . Laki i Milutin ih besno posmatraju. . . Nad grobljem se spušta prvi suton.)
[32]
4.
NA PUTU ILI »NESREČAN SLUČAJ«
VŘEME: 24.7.1972. Oko 23JO časová.
MESTO: Na putu izmedu Zemuna i Beograda, preko
» Gazele «.
PRISUTNI: Laki je za volanom starog, dobro očuvanog automobila; model iz 1935. Na zadnjim sedištíma su Milutin i Aksentije. Laki se osvrče, posmatra oca koji je zagrlio dedu. Po svému sudeči, staracse malo oporavio od pada na groblju. . . Krov automobila je spuštěn. Kola se kreču brzo, osvetljavajuci mutnim, žučkastim farovima, asfaltni put.
LAKI (ponovo se osvrče): Deda Aksentije, kako je?! Je li, dědice?! Prija li vožnja?
MILUTIN: Vozi malo lakše! Zašto jurcaš?
LAKI: Dobro . . . Samo zapovedajte! .. . Evo, trideset na sat. . . Sad se vozite kao nekada u fijakeru. Časná reč, baš tako!
AKSENTIJE: E, stari dobři fijakeri... Milutine, sečaš li se našili konja?
MILUTIN: Bože, tata, zar sam mogao zaboraviti Zvezdana i Čerkeza. Kad posedamo, kad se zavali-mo u tapacirana sedišta i kad tata řične korbačem: fič fič!... A konji polete .. . Kako je Čerkez zabacivao glavu! Zvezdan je imao lepši korak od Petrovih oficira: gazio je kao kapetan na smoťri. . . I mnogo je bila prijatnija ona turska kaldrma od ovog dronjavog asfalta ... A kad izademo iz grada, na put za Obrenovac, onda bi pokojni deda, Bog da
[34]
mu dušu prostí, zapevao iz basa: »Što se bore misii moje« . .. Pevao je bolje od svih popova u Beogra-du. Molili su ga da voďi hor Sv. Dorda.
I onda ponovo zapuca od Cera, odakle obično sviču ratovi... I ponovo se navukoše vojske, topovi, kuknjava ... I nema više fijakera, abadžija, raba-džija^ ni fenjera. Od starog Beograda ostali su samo stari Ijudi. .. Ej, starosti, starostí, posrano oružje! A ovo danas se neče svršiti na dobro. Raskomotio se národ, razgačio, izbezobrazio, izludeo od piča i bluda... Sve škripi, škripi i oče da se slomi. Da pukne. Národ lepo iste i moli nesreču.
LAKI: Deda, hajde da i mi zapevamo!
AKSENTIJE: Ja ču da povedem!
LAKI: Kreni, deda!
MILUTIN: Šta vam je?! Ša znáte li da se vračamo sa groblja, a ne sa vašara u Pinosavi!
AKSENTIJE: Čuti! Za pravim čo vekom se baca pravá pesma, a ne suza slinavica! Pesma mora da se peva iz srca. Ko nema srce, neka čuti, da mu ne bi prosuo zube kô sitan šoder! (Aksentije zapeva »Što se bore misiimoje«. Milutin i Laki prihvatiše pesmu. Pevaju lepo, s/ožno i jako.. . Odjednom, motor zabruja, poče da »pre-skače« i gubi snagu; prestade sa radom.)
LAKI: Šta mu bi u pola tri? Ovih dana je rádio kô sat.
MILUTIN: Govorio sam ti da kola ne daješ na popravku Denki Davolu. On se razume samo u lopovluke i razbojništva!
(Laki je napustio kola. Podiže haubu... Bateríj-skom lampom osvetfjava motor. .. Naglo se uspra-vi, držeči se za storna k. Ĺice mu se pretvorilo u ružnu, gadljivu grimasu. Sa úžasom gleda motor.)
LAKI: Uh! Ljudi, ovo je strašno ... Sunce li mu žarko! C, c, c. .. Prosto čovek da ne veruje!
MILUTIN: Šta je? Šta je bilo?!
LAKI (stresa se): Uh! Stomak mi se okrenuo! Dode mi. . .
[35]
MILUTIN: Govori šta je?! Sta se desilo?!
LAKI: Elisa isekla pacova! Valjda se dubre uvuklo na groblju, dok se motor hladio . .. Sve je krvavo i puno mesa ... Uh . . .
MILUTIN: Siguran si da je pacov?
LAKI: A šta bi moglo da bude?
MILUTIN: Svakim danom procitám u novinama kako žene ostavljaju svoju novorodenčad. Jedno-stavno ih spuste bilo gde i odu.
LAKI: Tata, molim te. Muka mi je ... (Sa gadenjem zalupi haubu. Kurblom pali motor; stará mašina ponovo radi. Vrača se, seda za volán i pokreče kola.)
MILUTIN: Prvo pukla guma, sad uleteo pacov ... Kako se vozimo, izgleda da nocas nečemo stiä kuči. Da sam išo peške, vec bi večerao i spavao. Jebem ti auto i ko ga izmisli!
AKSENTIJE: Tišina! Dosta!. .. Vozi brže da se ohladim!... Vi to namerno ubacujete gamad u motor samo da meni pozli, da mi se smuči život i da crknem! .. . Namerno to radite! Vozi brže!
LAKI (menja brzine): Hocemo li preko »Ga-zele«?
MILUTIN: Nečemo! Idemo preko Tunisa i Irana!
LAKI: Jebi me, tata, šta drugo da radiš?
MILUTIN: Zaveži! Nemoj ti na mene da režiš! (Izvesno vřeme voze se čuted.)
AKSENTIJE (lupi Lakija štapom po ramenu): Koči!
LAKI: Šta je?
AKSENTIJE: Koči! Zaustavljaj! LAKI (zaustavi kola uz škrípu): Šta je bilo? AKSENTIJE: Oču da pišam! LAKI: Přeselo ti! Pišaš svaki sto metara! AKSENTIJE: U mojim godinama ti nečeš imati bešiku.
(Sa náporom napušta kola. Odlazi u mrak.. . Protéza mu cvili i škripi )
LAKI: Što ne podmažete ono čudo od proteze? Zašto sam kupovao mast za podmazivanje?
MILUTIN: Zaveži! Škripe staře cipele, a neče onako osetljiva protéza ... To je najlepša i najose-tljivija protéza na Balkánu. Izuzev jednoe penzionera u Sloveniji, takve više niko nema .. . (Viče u mrak gde je Aksentije otišao.) Ha jde tata! Sta radiš pola sata?!
LAKI (smeje se): Hočeš li da ti kazem šta radi?
MILUTIN (zaprepastio se i zagrcnuo od besa): To... to tvoj sin onaniše! Mome ocu lekari nisu řekli da može na klin da ga obesi! Žalosno je to kad ti moraš da mu napravíš sina! Jeste, jeste. Ne znam ja? Lud sam pa ne vidim? Ne znam da si obletao oko Kristině, da si napumpao OIju, i da se spremaš da pričaš kako je to Mirko uradio... I nisam čuo jedné noä kako ti je Mirko pretio da če te ubiti ako još jednom nasrneš na Kristinu! Mislio si da i tu pomogneš onom tvom bedniku. Zato on i beži iz kuče... A moj otac ima sina u svákom glavnom gradu naših republika! On je širio bratstvo, a vi ne možete da produžite lozu. Izumrečemo sa varna, govnari nespôsobní!... Hajde, tata! Gde si! (Aksentije se vrača iz mraka. Jedna nogavica mu je mokra. Ljutito posmatra sina i unuka.)
AKSENTIJE: Kad se čoveku ruke třesu, onda nije u stanju da otkopča šlic sa 150 dugmiča koje ste vi zašili! A lepo sam rekao: neču da vidim dugme na šlicu! Treba da počnem sa otkopčavanjem u majů, a da se, kô čovek, popišam u požnu jeseň ... Lepo ste to smislili. Da mi eksplodira bešika!
MILUTIN: Penji se, tata.
AKSENTIJE: A ti, pasji sine, skidaj pantalone! Znam šta ste hteli: da sednem, da me vetar produva ovako mokrog. Medutim, ja sam neuništiv! Ja sam lukav! Skidaj pantalone!
LAKI: Drugi put nosimo pelene. Svlači se, imaš pozadi čebe.. . Ljudi, uskoro če da svane. (Aksentije skida pantalone, umotava se u čebe...
[36]
[37]
Seda. Laki pokreče automobil, menja brzine, dodaje gas... Starci se čvrsto drže.)
LAKI: Baš da vidim koliko može da razvije .. . Evo: 80... 90 ... 100 .. . Ajde rago!. . . Ajde!. . . 105 ...
(Laki naglo koči. Sa jezivom škripom kočnica odjeknu i tup tresak. Automobil se zanese, popreči se i stade. Oseti se miris nagorelih guma. Milutin i Aksentije su prestravljeni. Laki se osvrče.) LAKI: Šta ovo bi?
AKSENTIJE: Čovek .. . Udario si čoveka . . .
LAKI: Iznenada je iskočio... Sve sam učinio. Kočio sam . .. Tata, da bežimo? Neko če naiči. (Laki je brzo sišao ipočeo da okreče kurblu. Milutin napusti kola.)
MILUTIN: Ostavi kurblu! Dolazi da ga nademo!
LAKI: Neko če naiči. (Pretražuju put iza kola. Razdvajaju se i dovikuju.)
MILUTIN: Evo ga! Laki, brzo!
LAKI: Gde si? Tata ...
MILUTIN: Donesi bateriju! Ajde!
LAKI: Ostavi ga! Neko ce naiči! Tata...
MILUTIN: Dolazi! Čuješ li, Laki!!
AKSENTIJE: Slušai oca, ubico! Idi tamo!
LAKI: Ti zaveži! Ako te odalamim ovom kur-blom ...
AKSENTIJE: Teško ti je bilo da ubiješ jednog, sad je lako .. . Ostavičeš ícosti na robiji!
LAKI: Idem, tata, idem ... Gde je? (Osveíljavaju nastradalog čoveka iza kola. Milutin mu opipava puls.)
LAKI: Šta je?
MILUTIN: Kao da nikada nije imao srce . . . Lepo si ga udesio. Izlomio si ga na deset mesta . . . Ponesi ga do kola.
LAKI: Bolje da ga ovde negde sakrijemo.
MILUTIN: Zaveži, glupačino! Nosi ga. (Laki uprti nastradalog, nosi ga do automobila.)
LAKI: Gde da ga stavím?
MILUTIN: Pa nečeš u motor? Staví ga pokraj dede.
AKSENTIJE: (užasnuto vrisne): Dalje! Beži s mrtvacem! Dalje od mene! Dalje! Smrt je prelazna bolest!
(Aksentije silazi. Cebe mu je spalo. Uplašeno seta. Protéza škrípi.)
MILUTIN: Tata, sedí napred. I nemoj da vrištiš. (Aksentije seda na prednje sedište. Nastradalog podižu i smeštaju pozadí. Milutin seda do njega. Pridržava ga, stavlja mu svoj šešir na glavu; izgleda kao da na ramenu jednog čoveka spavá drugi čovek.)
AKSENTIJE: Laki, vozi. Vozi, molim te . . . Eno mu cipela.
(Laki uzima cipelu, koja je ostala na putu. Osvrče se... Pali motor.)
LAKI: Nema ništa više. . . (Seda za volán, pokreče kola. Vozi i krsti se.) Bože, zar je mo-guče ... Zar ja, koji nisam mrava zgazio ... Tata, video si...
MILUTIN: Nemoj da zapevaš. I gledaj kako vozíš! Nema mesta za još jednog!
LAKI: Deko, kako vam je. Videli ste: istrčao je kao zec. Ja sam kočio i skretao .. .
AKSENTIJE: Nisam ja ništa video! Ja sam spavao, a i sad spávam. (Zažmúri.) Sa ubicama nemam nikakve veze. Ništa ne znam! (Milutin razgleda papíre koje je pronašao u džepu nastradalog. Laki se uplašeno osvrče.)
LAKI: Tata, da ga odvezemo do pruge. Kad ga voz. . .
MILUTIN: A šta misliš, da ga stavimo u pokojni-kovu sobu? LAKI: Odlično! Tamo niko ne zalazi. MILUTIN: Znaš Šta: tebi bi bilo najbolje da čutiš. LAKI: Pa gde da vozim? Gde?! MILUTIN: Za Pančevo. LAKI: Šta čemo u Pančevu?
[38]
[39]
MILUTIN: Sutra je vašar, možda černo ga prodali ... Vozi prema Pančevu i — čuti!... Evo lična karta . .. Sad ču ti predstaviti čoveka koga si ubio. To je: Lazar Savič iz Kragujevca. Roden 8. 10. 1939... (Trgne se uplašeno.) Ljudi, on se mrdnuo!. . . Živ je.
AKSENTIJE: Vampir. Več se povampirio.
MILUTIN (gleda neke slike): Ima dvoje dece . .. Sina i čerkicu... A žena nije loša. Pogledaj, Laki, sumnjam da je tvoj tip. Nema ništa od Kristině.
LAKI {prihvata sliku): Ne volim ovako široko lice. Kô pun mesec.. . Tata, šta da radimo s njim? Živ je.
AKSENTIJE: Daj sliku da vidim ... Baš ljudski lepa žena. Lepotica. Oči kao badem, punačka u obrazima.
LAKI (gleda drugu sliku): Stvarno, slatka deca... Samo, mala je zrikava. Šteta, májku mu.
MILUTIN: Kako nisam primetio? Daj da pogledam .. . Vidi, stvarno ... (Podigne nastrada-lom šešir sa čela, zagleda mu se u oči.) Na oca! I on je uzrikavio... A možda je to od udarca?
LAKI: Tata, molim te nemoj da preteruješ, Áko sam mu izlomio kičmu, nisam mu i oči poremetio .. . Bio je zrikav i ranije. Možda je mislio da sam več prošao. Takvi ljudi vide s ve naopačke. Zákon bi morao o tome da vodi računa. Na primer, da vozač ne odgovara za gaženje 90% zrikavog čoveka. On me je video tamo, a ja sam bio ovamo.
AKSENTIJE (još gleda sliku žene): 1922. sreo sam u Šapcu sličnu ženu. Ja i tata išli da pogodimo neke poslove u kuči Bogoljuba Mutavdžiča. Odmah sam se zaljubio, ali mi otac reče: »Nemoj da si šašav, nači ču ja tebi damu u Beogradu. Za tebe je gospoda, a ne seljanka.« I našao mi je neku...
MILUTIN: Persu Spásojevič.
AKSENTIJE: Jeste... Do koje nikako nisam dolazio na red od oca i dede. Jedan ustane drugi legne. A ja sam, kao poslednji slepac, stajao sa
[40]
strane, sa spuštenim pantalonama. Zato se u našoj kuči ne zna ko je kome otac, a ko kome sin. Možda je meni Mirko deda? Ne bi me čudilo da jeste, samo da je sposoban.
LAKI: Plemenití starac opet sere gurabije.
MILUTIN: Tata, šta to pričaš? Kršten li si?
LAKI: Tata, zamoli ga da čuti. Udariču ga.
AKSENTIJE: Koga češ ti da udariš? Mene? Ajde, probaj. Izvoli. Cvikáš? Prpa. Kreč? Jebem li ti šunce žarko, kad te odalamim ovako, preko tintare, nečeš uspeti da zevneš? Ti češ mene . ..
MILUTIN: Tišina! Laki, zaustavi kola!
LAKI (koa, stáje): Šta je sad?
MILUTIN: Napisačeš jedno pisamce: kao, dragi moji, opraštam se od vas... A zašto se oprašta? Hajde da vidimo zašto če ovaj čovek da skoči sa pančevačkog mosta?
LAKI: On če da skoči sa mosta?
MILUTIN: Da. On je samoubica... Sad je pitanje zašto če da se samoubije? Perke, zašto? Zbog male plate se više niko ne ubija. Svet krade i dosta mu je. Švalerku je imao, čim nosi ženinu sliku ... Sa seksom je bio sreden .. . Mučnite i vas dvojica glavama. Šta me gledate?
AKSENTIJE: Ja sa varna nemam veze!
LAKI: Bacičemo ga sa mosta?
MILUTIN: Nečemo, budalo! Pismo, koje napiše-mo, stavičemo u sako, sako černo ostavili na mostu, a njega černo odvesti negde i zakopati. Tražiče ga po D únavu dvesta godina.
LAKI: Tata, on je živ.
MILUTIN: Bilo bi mu bolje da nije. Mislite li? AKSENTIJE: Idu neki ljudi. .. Eno ih. LAKI: Pecaroši.
MILUTIN: Od tih budala ne može čovek ništa da uradi... Vozi. Vozi kad ti kazem! I stačeš kad ti kazem. Jebem ti pecaroše .. . (Laki pokrenu kola. Nastřádali se smirio na Miluti-novom ramenu. Udaljavaju se putem prema Pančevu.)
II ČIN
i.
KOD OLJE U SOBI ILI »POLJUBAC — PO DAVOLU«
VŘEME: 27. 7. 1972. Biče prošla ponoc.
MESTO: O/jiná sobica u bábinom stanu: dve lampe iz
uglova obasjavaju nizak ležaj, několiko jastuka po podu,
gramofon, magnetofon i »hipi« posterí.
PRISUTNI: Mirko, sedi na podu, oslonjen na zid. Puši.
Pred njim je ve/ika čaša puna vina. Tupo gleda Kristinu
koja pleše. Devojka igra lepo, izazovno — bar mu se tako
dni.. . Denka Davo i Olja se valjaju po sunderastom
ležaju. Davo prekida igranje sa OIjom, seda i posmatra
Kristinu. Zadovoljno se smeška.
DENKA DAVO: Kako igra sestra? A? Svaka část! Bravo!. .. Čovek se za sve rodi... A da vidite sad: nastupa čuveni trbušni plesač — Denka Davo Erotikon Orijent!
{Denka skoä, zadiže májku i poče sa svojim »programom«... Na grudima mu se pojavi istetovi-rani Davo. Igra brzo, prateči Kristinine pokrete. Olja se připito smeje. Pojača disko-muziku.)
OLJA: Najzad Davo kolo vodi!... Zašto se meni uvek svidaju barabe?!
(Seda do Mirka. Zagrli ga. Mladič se kiseío osmělme.)
OLJA: Zašto si se skupio i ne mrdaš? Nije ti prijatno kod mene?
MIRKO: Prijatno mi je.
OLJA: Svadao si se sa Kristinom?
MIRKO (trgne se): Ne! Nisám se svadao. Mi se nikad nismo svadali. Otkuda ti ta ideja?
OLJA (zbunila se): Vidim... ne govorite večeras.
MIRKO: Ne govorimo? Ne znam, nisam prime tio.
{Olja ustane. Podiže času.)
OLJA: Bio bi red da mi neko čestita i nazdravi. Prosia je ponoč. Gde ste kavaljeri?! {Denka prestaje da igra; uzima svoju času, diže je i nazdravlja.)
DENKA DAVO: Onda, kad je tako, neka näm ži vi naša domačica! Živela duže od Pantelije Topaloviča!.. . Kad smo več kod plemenitog pokoj-nika, kad se otvára testament?
MIRKO: Sutra.
DENKA DAVO: Znači, još večeras si siroma čovek. Od sutra nam je prijatelj milijarder...
OLJA: Ala si mi nazdravio? BaŠ ti hvala!
DENKA DAVO: Izvini, sunce moje! Mogu li da se rehabilitujem u tvojim plavim očima? Pa onda, ovako: da poživiš hiljadu leta, da uvek ovako lačo izgledaš, da ove jeseni budeš primljena na Pozorišnu akademiju i da što pre postaneš bolja glumica, od moje prve Ijubavi — Brižite Bardo! S moje strane — dosta.
OLJA: Ala si je našao? Môžeš misliu* — Bri-žit . . .
DENKA DAVO: Bardo! Kad je ona bila u najboljim godinama, ja sam bio u vojsci. Oh, kako nas vežu čarobni trenuci. Pisao sam joj pisma i slao razglednice »u noči«. Samo, nikad mi nije odgovorila...
MIRKO: Olja, živela. Želim ti da se što pre zaposliš i oslobodiŠ onih mojih grobara.
OLJA: Vala, stvarno mi ih je dosta. (Ispijaju vino... Mirko seda na pod, do príjatelja.)
MIRKO: Slušaj, hteo sam nešto da ti kážem ... Nemoj ovu malu da uvJačiš u tvoje »pos!ove«.
[42]
[43]
DENKA DAVO: Kakve poslové? O čemu pri-čaš?
MIRKO: Nemoj da se igraš glavom.
DENKA DAVO: Ej, bre, jesi ti normalan? A? (Denka zavuče ruku u džep pantalona; izvadi sat i zlatan prsten.)
DENKA DAVO: Ovo ti je moj poklon za put.
MIRKO: Odakle ti ovo?
DENKA DAVO: Samo se zakačilo, zajedno sa ovim pantalonama. Dobar kroj? Uspomena sa pláže... Mislio sam da putujem sa varna. Bilo bi nam lepo zajedno ...
MIRKO (iznenadeno ga pogleda): Sa mnom i Kristinom?
DENKA DAVO: Da. Ti ne bi voleo?
MIRKO: Što da ne... Samo, nisi mi ništa govorio.
DENKA DAVO: Hteo sam da vas iznenadim. Spremam se več mesec dana. Onaj moj zlatar mi je obečao par hiljada maraka. To bi nam bilo dosta za početak... Ali, jebi ga, ponovo su mi odbili molbu za pasoš. Neče murija da čuje. Boje se, vele, da ne popalim strance. Sad nešto mislim, da opalim lažnjak.
MIRKO: Šta da radiš?
DENKA DAVO: Da adaptiram jedan pasoš. Kad přeletím granu, mogu da me povuku.. . Ja bi vas čekao u Trči, a onda bi brodom do Afrike. Dalje, kako nam padne.
MIRKO: Mi černo peške .. .
DENKA DAVO: I ja ču. Kako vas dvoje, tako i ja ... Olja, pojačaj to malo! Lačo stvar. Eh, gde je vřeme tvista. (On ustaje i šali se na račun te igre.) Telo opuštěno, ruke u blagom njihanju, a vrhom prstiju desne noge gnječiŠ pljugu... Život brzo prolazi, znáči igrajmo brže!... Bravo, Kristina! Tako, tako... Hop! Nas dvoje bi pobedili u takmičenju za najbolji par godine! Kako igramo?.. . Hej!
(Mirko ustaje. Trlja lice kao da se umiva. Prilazi
op.)
MIRKO: Imaš li neku tabletu za glavu. Boli me ludá užasno... Kristina, lakše malo, polomičeš se ... Svašta ...
(Olja je done/a tabletu, koju mladič proguta bez vode.)
OLJA: Ako hočeš, izadi malo na balkon, ovde je zagušljivo ... Ne tamo ... ovuda . .. (Olja izvede Mirka iz zadimljene sobe... Denka odlazi do gramofona, menja ploču; »pustio« je neku tíhu, sněnu melodiju.)
DENKA DAVO: Mogu li da te zamolim... (Zagrli je. Igraju sporo, gotovo bez pokreta.) Jesi čula šta sam rekao Mirku?... Hoču da idem s varna. Gde vi. .. gde ti. .. tu i ja ... Njemu je pozlilo kad je čuo, ali boli me .. . Tebi je sve jasno, je I tako?... Je li? (Igra se prameňom njene kose.) Slušaj Kristina, ja se zezam okolo, jurim neke ribe, kao, šatro, zabavljam se ... a stalno mislim na tebe. Ne spávam več dva meseca ... (Posmatra je dugo, a onda naglo privuče i poljubi.)
KRISTINA: Denka ...
DENKA DAVO: Znam, sve znam ... Ali, šta mogu. Morao sam da ti kazem ... Nešto sam mislio, bilo bi najbolje da idemo nas dvoje. Koji če nam on? Težak je kô crna zemlja . .. (Olja uplašeno ulazi.)
OLJA: Denka, dodi. Mirku je loše. Jako loše.
DENKA DAVO: Koji mu je davo?
OLJA: Sav se třese, drhti... Denka, Denka. (Denka izade. .. Olja posmatra Kristinu, koja se oslonila na zid i tupo gleda kroz prozor.)
OLJA: To se tako ne radi. (Denka se vrača.)
DENKA DAVO: Kristina, zove te da idete. Pripazi na njega, opet je poludeo. Moraču ja njega za ruku, pa kod nekog veterinára. Govedo, bre. Malo, malo, pa počne da se rita i krklja.
[44]
[45]
{Kristina uze tašnicu i bez reci napustí sobu... Denka sede na ležaj. Sipa vino u dve čase. Olja ga besno posmatra.)
OLJA: Molim te da se spakuješ i odeš. Odmah...
DENKA DAVO: Šta. .. Kóji je tebi sad klin? A? Šta sam uradio? Je li?
OLJA: Ja sam mislila da si ti fer tip .. . Iza ovog prozora je balkon. On je sve video. Kad si je poljubio, mislila sam da ce skočiti sa balkona.
DENKA DAVO: Tu je balkon?... E, jebi ga . ..
OLJA: Da znáš da si dubre! Právo dubre!
DENKA DAVO: Samo ti nemoj da mi pričaš.. . Vučeš se sa Lakijem vec dve godine. Prošle nedelje ste se ševili u kolima, na Adi. Onaj tip što vas je gurnuo prema Savi, to sam bio ja ... Ja! {Olja ga gleda zapanjeno... a onda se zasmeja. Denka se oblaci.)
DENKA DAVO: Bilo vuna?
OLJA: Ti si nas gurnuo?... Kad se nismo podávili.. . Baš si sotona ... Ideš?
DENKA DAVO: Ne, oblačim se da ostáném. Otvori mi lift. .. Šunce moje drago, našla si mene da radiš ...
OLJA: Ostáni... Kod mene može i prijatelj da přespává. Otišao je poslednji autobus.
DENKA DAVO: A baba?
OLJA: Reci ču da si malo vise popio... Ja cu spavati u drugoj sobi. Ajde, čao ... Morám ujutro da poraním. Ovde ti je posteljina . .. Třeba li ti još nešto?
DENKA DAVO: C! (Devojka ga posmatra,. . Napušta sobu i zatvara vrata... Denka se skida, leže. Pripaljuje cigaretu. Uzima neki ženski časopis. Ploča se i dalje okreče.. . Vrata se tibo otvaraju. Olja ulazi: na sebi ima kratku, providnu spavaácu. Stoji na sredini sobe.)
DENKA DAVO: Šta je bilo?
OLJA: Ništa ... Nešto sam zaboravila.
DENKA DAVO: Šta?
OLJA: Da ti kazem — laku noc.
DENKA DAVO: Laku noc. (Devojka pride krevetu, zavuče se pod čebe i ugasi světlo.)
[46]
2.
U RADIONICIILI» TESTAMENT IPROSLAVA«
VREME: 28. 7. 1972. Oko 1Í časová. MESTO: Pogrebna radionica porodice Topalovič. U ra-dionici se nalazi několiko završenih sanduka, krstova i drvenih zvezda. Na sredini prostorije je dugačak sto, prekriven crnim, pozlacením stolnjakom. Na stolu gorí trorogj svečnjak. U dubini prostorije, na najistaknutijem mestu, postav/jen je portrét Panteíije Topaloviča. Ispod slike je natpis: 1872—1972. Da nam živí naš delija — Topalovič Panteíija! Slika je ukrašena plastičnim cvečem. PRISUTNI: Mirko, Laki, Milutin i Aksentije. Topaloviči s u u crnim, svečanim odelima. Milutin sedí u pročelju stola. Lakiprilazi trubastom gramofonu. Spušta ručicuna ploču. Začu se neka »posmrtna« melodija. Aksentije se prekrsti zapanjeno.
AKSENTIJE: Bože gospode, šta ce nam muzika?
LAKI: Ne otvaramo Pantelijin testament svaki dan. Ovako je svečanije ... Nisám nikad bio uzbu-deniji.
(Vrača se do stola, vadí písmo iz džepa i po/ako ga otváraj
MILUTIN: Čítaj!
LAKI (pogleda prisutne, pročisti grlo): »Dragi moji, biču kratak i jasan, kao sto sam uvek bio; svu svoju imovinu, što če reči: kuču, okučnicu, radioni-cu, prodavnicu, nameštaj i vrednosne papíre, osta-vljam u závet i na raspolaganje, za dobro naše familije ... mom dragom čukununuku Laki ju. . .«
[48]
(Laki se zagleda u testament kao da ne veruje onome što píše.)
LAKI: Meni?. . . Sve mení ostavlja? Tata, zar je ovo moguče? Ja sam znao da me je on najviše voleo, ali, ipak, tu je deda Maks, pa Aksentije ... pa i ti u krajnjem slučaju.
MILUTIN: Čítaj dalje!
LAKI: »Smatram da je Laki najsposobniji da nastaví poslove koje sam ja započeo. Njegovo osečanje za vodenje ...«
(Laki je sve uzbudeniji; ruke mu podrhtavaju, glas treperi... Prilazi Milutinu, predaje mu testament.)
LAKI: Čitaj ti dalje ... Ja ne mogu. Evo, nisam plakao dvadeset godina, a sad . . . same mi suze teku ... Dragi moj Panteíija, hvala ti.. . (Laki se nakloní Pantelijinoj slid. Milutin ustade, pocepa testament, a sinu razvali Samarami.)
MILUTIN: Njega si našao da falsifikuješ! Znaš da ču te sad ubití! Barabo pokvarena! (Laki beží na drugu stranu stola. Čuti, g/eda u pod.)
AKSENTIJE: Ubico! Malo ti je što ubijaš, sad si počeo i da falsifikuješ! Moga dedu si falsifikovao?! Nisi znao da mi je Panteíija ostavio testament? Nisi znao?
LAKI: Nisam. Rekli ste da testament nije prona-den. Hteo sam samo da izbegnemo svade i delenje kuče. Ništa više.
MILUTIN: Sve sebi i ništa više?!. .. Čitaj, tata. (Aksentije otvára pismo, koje je izvadio iz unutra-šnjeg džepa sakoa.)
AKSENTIJE (još jednom pogleda Laki ja preteči, pa poče da čita tího, uzvišeno): »Mili moji, došao je i ovaj čas kad se móram oprostiti od vas, mení najdražih. Više se nikad nečemo videti, pa da se bar još jednom čujemo. Pišem ovo, hemijskom olov-kom, a ruka mi drhti od tuge i bola ...« (Aksentije vadí maramicu, briše suze. . . Prodera se na Lakija.)
AKSENTIJE: Barabo pokvarena, ovakvog si čo-
[49]
veka falsifikovao! Joj, dabogda te milicija uhvatila zbog onog gaženia. Ja ču svedočiti, moje če te řeči na vešala oterati! Pazi šta sam ti rekao!
MILUTIN: Nastaví, tata.
AKSENTIJE: »Sve vas moje srce pod jednako voli, ali, kao što príroda nalaže i Bog zapoveda, morám izdvojiti moga sina Maksimilijana i plemeni-tog unuka Aksentija ...«
(Starac se duboko pokloní Pantelijinom liku.. . Milutin ustaje, uzima mu testament iz ruke, pocepa ga i prezrívo reče.)
MILUTIN: Sram te bilo, tata. Imašsto godina, a kradeš i varaš. Stidi se. Gori si od njega. On je oduvek bio baraba, to je njemu i přilícilo. ..
AKSENTIJE: O čemu se radi?
LAKI: Dubre pokvareno? Dubre ono matoro! Ja sam se samo šalio, a on krenuo ozbiljno, teo da sve otme i prigrabi!
MILUTIN: Tišina! Dosta! (Mirko se osvrče, gleda čas jednog, čas drugog, trečeg... Milutin iz džepa vadi poveče pismo, zapečačeno voskom. Laki se kiselo osmehnu.)
LAKI: A to je sad, kab, pravi testament?
MILUTIN: Dodi ovamo ... Dodi. . . Pogledaj: je I ovo žig Pantelijinog prsteňa u vosku?
LAKI: Jeste, stvarno.
MILUTIN (udari sina po glavi): Na mene su-mnjaš?! Marš tamo, dubre jedno! (Milutin lomipečate, otvára pismo i vadi testament.)
MILUTIN: Pismo je bilo kod advokáta Nikole Novakoviča. Njemu je ostavio, jer u nas nije imao poverenja . ..
LAKI: Šta piše?
AKSENTIJE: Čitaj, Milutine.
MILUTIN: »Bogu hvala, vek i po poživeh, u zdravlju i radu. Slutím da mi je vřeme umirati, te ove reči u pero govorim advokátu Nikoli Novako-viču, jer u vas, deco moja, sve zajedno, nemam ni malo poverenja . ..« Dalje: »Zao mi je što ste moji.
a ne deca nekog mog neprijatelja. Ko je vas poznávao, ne mora se bojari pakla; sa davolima če mu bití lepše i prijatnije. Sto se tiče moje imovine, a to vas jedino zanima, mogu vam saopštiti sledeče: sve što imam OSTAVUAM SAMOM SEBI, jer verujem u drugi život. Znači, neka sve ostane kako je bilo za moga života, dok se ne vrátim. Vaš otac — Pantelija Topalovič.« (Aksentije poskočí sa stolice.)
AKSENTIJE: Kome, bre, ostavlja?
LAKI: Kome ostavlja?
MILUTIN: Sebi. Sve je sebi ostavio.
AKSENTIJE: Kako može mrtav čovek da nasledi samog sebe?
LAKI: On nas i pošle smrti pravi ludim! (Milutin spaljuje testament na plameňu sveče... Mirko ustajé polako, ukočeno. Upitá tiho, pro-muklo.)
MIRKO: Koliki je moj deo? (Familija ga gleda kao da nije normalan.)
' AKSENTIJE: Znaš koliki je?. .. Ovoliki? Ako si lud, nisi gluv! Čuo si šta piše!
MILUTIN: E, svašta, s budalom?
MIRKO: Ponovo ste me zajebali. To ovoga puta neče moci. Hocu da znam šta meni pripadá! Sad! Odma!
(Mladič tresnú pesnicom po stolu, što pokrenu starce da buntovnika isprebijaju i proteraju iz radionice. Na vratima, Mirko se prodera.)
MIRKO: Krvavo ču vam se osvetiti! Krvavo! (Aksentije zavitla trorogi svečnjak. Mladičpobeže.)
AKSENTIJE: To ga je ona njegova kurva poslala da traži pare. Ona njemu zapoveda. Ona ga huška na nas.
LAKI: Upropasti mi dete. Načisto ga upropasti.
MILUTIN: Sto ne preduzmeš nešto? Kad si se ti vukao sa onom kurveštinom, onom Jolandom, ja sam je »spakovao« na letovanje ...
LAKI: Ti si je .. . Moju Jolandu?
[50]
[51]
MILUTIN: Ova kuca je svetinja. Zato je Panteli-ja i napravio ovakav testament — da se ne bi delili.
LAKI: Što jeste — jeste ... Ja sam se dogovorio sa Denkom da im malo pomrsim račune, al ko če znati Sta sotona može. Platio sam mu, videčemo . . . E, da je on moj sin.
AKSENTIJE: Pregazi je. Odlično gaziš.
MILUTIN: Tata, ne počinji. A jde, zavŕšite taj sanduk, doče čovek za dva sata .. . Ja odo po šampanjac, da proslavimo.
(Mi/utin napustí radionicu... Laki i Aksentíje podižu sanduk na sto. Zagledaju ga. Uzimaju kantice farbe i četke. Bavě se finim, restauratorskim poslom.)
LAKI: Ovaj je čist kao suza . .. Kao da nije bio godinu dana u zemlji. Bili Piton kad hoče, radi kô sat.
AKSENTIJE: Zašto si obečô mušteriji da če biti gotov do dva? Nosiče ga sa neosušenom farbom.
LAKI: Sam je křiv. Došao je jutros da náruči za dva. Pa bar da mu je žena normalnog rasta. Krakatijeg i dužeg stvorenja nismo sahranili.
AKSENTIJE: Koliko je dugačka?
LAKI: Dva metra i dvadeset.
AKSENTIJE: Ha, ha, ha ... A da to nisu dve žene, samo nastavljene!
LAKI: Može biti! (Začu se zvonce u dvorištu. Laki izlazi, a Aksentíje bajca četku.)
AKSENTIJE: Nisám ni ja lud da crnčim kô mazga. (Laki se vrača. Uzima poveču, crnu svesku. Aksentíje nastavija sa radom.)
LAKI: Mnogo dosadan čovek ... Dao bakšiš da požurimo. Pet komada.
AKSENTIJE: Samo toliko? Da se nije prebakši-šio! E, evo mu ga na! Što ču farbati i drugu ruku.
LAKI (beleži u svesku): Rak, crtica ... Znáš, od 1946. još uvek vode srčani bolesnici. Sumnjam da če
ih ko stiči. Mada rakaši vidno napredujú. Več se bore za drugo mesto.
AKSENTIJE: Na kom su mestu automobilske nesreče?
LAKI: Ti to meni. ..
AKSENTIJE: Ne. Pitam ozbiljno.
LAKI: Na šestom. Béže za jedán bod ispred otrovanih. .. Pa izvini: ti meni — ja tebi. (Ulazi Milutin. Nosi flašu šampanjca.)
MILUTIN: Pravi francuski šampanjac!
LAKI: Vala, i zaslúžili srno. (Laki vadi kristalne čase. Milutin otvara flašu, naliva pice.)
MILUTIN (podiže času): Hajde, da ova kuča dočeká i dvestoti rodendan! Da ga i onda proslavimo u ovom sastavu: na golu Aksentije, bekovski par Laki — Milutin, half linija — Mirko...
AKSENTIJE: Taj još sedi na klupi za rezerve.
MILUTIN: Neče dugo .. . Hvala Pantelija! (Za-peva.) Da nam živi naš delija — Topalovič Pantelija!
LAKI: Nije ni sanjao 28. jula 1872. da če njegova deca proslaviti sto godina radionice »Dugo kona-čište«.
MILUTIN: Za sto godina srno izradili samo 50 sanduka, a prodali 19 842. E májku mu, da se poklopilo sto godina radionice sa 20 000-tim prodáním sandukom. Ali nije moglo, zdrava godina. Zračak nade je bio od ovih boginja, medutim kurve sprečiše. Tu je moglo da odapne bar desetak hiljada. Nemamo sreče.
AKSENTIJE: Nemamo sreče. U nekim zemljama od kašlja pocrkaju stotine, a kod nas epidemija nije odnela ništa.
LAKI: Za sve je krivá medicína. Kad čujem da je neko dobio Nobelovu nagradu iz medicíne, samo mi se smuči. Kako su krenuli, naci če lek i protiv prirodne smrti.
MILUTIN: Još nešto: mi moramo voditi računa o
[52]
[53]
reklami. Danas reklama sve prodaje. Zato sam rešio da naše sanduke obeležavamo sa, na primer: »Dečji 850«, »MIadalaČki 110«, »Švaler 501«, »Penzioner-ski 00« . . . Kao što se prodajů automobili. (Laki i Aksentije pljeskaju.)
LAKI: Bravisimo, tata!
AKSENTIJE: Sine, ponosim se tobom!
MILUTIN: Gospodo, zahvaljujem . .. Kao da čujem Pantelijin očinski glas: »Deco moja, jebem vas šašave, daleko čete vi dogurati!«
LAKI: A sad černo zapevati njegovu pesmu.
AKSENTIJE (odmah živne i isprsi se): Ja ču da povedem. Samo tího, pijano. (Aksentije zapeva »Što se bore misii moje«. Milutin i Laki prihvatiše pesmu... Začu se zvonce u dvoríštu. Laki viri kroz prozor.)
LAKI: Samo mi se milicija privida. (Izlazi.)
AKSENTIJE: Slušaj Milutine: Mirka moramo vratiti u naše redove. Ja ču ga prisiliti da otera onu beštiju. Ako treba, radi ove kuče, uzeču je »na svoju dušu« ... Kad si se ti bio zaljubio u onu aždaju i vešticu, onu iz Zemuna, ja sam je jedné noči.. .
MILUTIN: Ti si je .. . Tata? (Laki se vrača. Unezveren je. Seda na prvu stolicu. Jedva diše.)
MILUTIN: Šta je, Laki?
LAKI: Pronašli su ga.. . Sinoč su ga seljaci pronašli.. .
MILUTIN: Koga su pronašli?
LAKI: Onog čoveka što srno pregazili.
AKSENTIJE: Što si ga ti pregazio. Budi tačan.
MILUTIN: Je 1 to bila milicija?
LAKI: Nije. Njegova májka. Došla je kod nas da náruči sanduk.. . Muka mi je . . . (U radionicu se uvoza Maksimilijan. Starac ljutito treska zvonce.)
MILUTIN: Šta češ ti ovde?! Zagušiče te prašina! Voza j se u parku ispred kuče! Beži! Nemo j da nam smetáš! Šta hočeš... (Gleda pokrete Maksovih
usta.) A šta če ti nove cipele? Vidiš da i ja nosim staré. Aha, treba ti kad ideš u crkvu da se ne šramotíš. Dobro, sad me pustí da radim. (Lakiju ljutito.) Govorio sam ti da ga dublje zakopamo. Nisi hteo da me slušaš. Sad se drži kako znáš! (Maksimilijan i dalje treska zvonce.)
MILUTIN: Nemoj da nas mučiš! Kupičemo cipele!
LAKI (viče starců na uvo): Hočeš cipele! A da ne bi i avion! Da malo odletíš tamo — gde ti je odavno bilo mesto! Tresi, tresi!
(Zgrabi naslon kolica; izgura starca iz radionice. Aksentije podiv/ja.)
AKSENTIJE: Zašto si izbacio moga oca?! Je li, ubico?! Zašto si izbacio . ..
MILUTIN: Tata, nemoj da vičeš, smetáš nam. Ovaj sanduk mora biti gotov do dva. Prihvati se posla.
AKSENTIJE (zgrabi jedno dieto; přetéci ih po-smatra): Dosta ste vas dvojica maltretirali celu kuču! Dos ta ste se igrali sa nemočnima. Dosta je bilo! (Brzo odlazi do tele f ona, diže slušalicu). HALO! Molim vas gospodina Prodanoviča. Vi ste? Ovde Aksentije Topalovič. Želeo bih da prijavim jednu stvar. Znáte, ja znam ko je ubio onog radnika na putu iz Zemuna. To su uradili moj sin i moj unuk. Da, oni! Pre četiri dana su ga zgazili kolima, a onda su ga odneli i zakopali.. . Da, ovde su. Zadržačuih, gospodine Prodanoviču. Vi znáte da če ih Aksentije zadržati. Samo požurite. Dovedite što više ljudi, ovo su životinje. Do videnja, gospodine Prodanoviču! (Spustí slušalicu i brzo odlazi do vrata. Preteá drži dieto oběma rukama. Štake je naslonio uz vrata.) Ko pokuša da pobegne, iseču ga na komadiče! Opominjem vas da mirujete . .. Vi čete moga oca da izbacujete kô kantu dubreta. Dušmani. Bando. Ubice. Zlikovci. Hajde, kad ste takvi junáci, udarite na mene, pa da varn malo prospem crevca! Šta je? Kreč? Usrali ste se? Imate hrabrosti da udarite samo
[54]
[55]
na starog i nemočnog čoveka. Sto ne kreneíe na mene? Ej, bre, pobiču vas na spavanju kô mačiče . . . (Milutín i Laki se smeju, odmahvju rukama. Aksentije bezvoljno tresne dieto o pod.) Uvek upropastim s tvar s Prodanovičem . . . Kaď sam blesav. . . Nikako da zaboravim da on više nije žandarrnerijski kapetan i da ovo više nije njegov kvart. . . Ali drugi put ču vas prijaviti na pravo mesto, pravom čoveku. Čuo sam da sin Prodanoviča radi na istom mestu.
MILUTIN: Tata, bolje bi ti bilo da se prihvatiš posla.
LAKI: A što se tíče prijavljivanja, nismo ni mi mutavi. .. gospodine Arsenik. Uzimaj četku íli — tutanj.
(Začu se zvonce u dvoríštu. Laki se ukoči.)
LAKI: Ko je opet? Tata, vidi ko je.
AKSENTIJE: Očeš da ti kážem ko je?
LAKI: Ko sí ti, da mi kážeš?
AKSENTIJE: Znaš ko sam ja? Ja sam ti prvi svedok optužbe.
MILUTIN: Laki, vidi ko zvoni. (Laki virí kroz prozor...  Vrača se zadovoljan, raspoložen.)
LAKI: Ide Bili Piton.
MILUTIN: Bili? Sigurno dolazi da traži pare. Pustite ga meni, ja ču mu smrsiti konce.
AKSENTIJE: Igračemo poker! Odlično! Baš sam se zaželeo dobre partije.
(Aksentije iz džepa izvadi spil karata, Laki izade u dvořiště. Milutin i dalje zamišljeno farba.)
3.
MEDUSPRAT ILI »PLANOVI«
VREME: 2.8.1972. Oko 23 časa.
MESTO: Medusprat u nekom velikom solitéru. Stepenice, několiko saksija sa cvečem i »kanal« za lift. Svetlo je upaljeno. Lift miruje.
PRISUTNI: Kristína i Denka Davo. Sede na stepenica-ma. Davo puši i p/jucka. Kad Kristina podigne glavu primečuje se poveča modríca ispod oka. .. Davo je nemocno posmatra.
DENKA DAVO: Šta mi to radiš. . . Dokle češ da me mučiš ovako, Kristina, molim te, nemamo vremena. Reci nešto. Njima ne treba više od deset minuta do »dragstora« i natrag. .. Vidiš sama da se sa njima više ne može. Dosadni su, brate. Teški i mutavi.. . Mirko te neče sledeči put samo šamarati. On je kukavica, a takvi Ijudi su najopasniji. Oni najlakše ubijú.., Eto, obečao sam ti da više neču krasti. I neču. Řadičů postěno, koliko danas može tako da se radi.. . Vidiš kakav sam: pipni ruke. Pipni slobodno. Jake su? Šta kážeš? Čist kamen . .. Kad skúpim lovu otvoriču samostalnu automehani-čarsku radionicu. Inspektor, koji me je hapsio deset puta, dao je reč da če mi pomoci. I njima je dosta da me jure i zatvárajú. Ubio bi se da me ponovo strpaju u čorku .. .
(Svetlo se ugasi i medusprat ostade u mraku. Svetluca žar cigarete.)
[57]
DENKA DAVO: Hajde, Kristina, reci nešto. . . Imam ja prijatelja zlatara, sa kojim sam godinama »radio«. Jeste, nije bilo baš postěno, ali, šta se može. Takva mi prošlost. Vazno je da on meni duguje novac i još nešto mnogo vece: dve godine zatvora, koje sam zaradio zbog njega. Sad ce da se isprsi. Ima da dá koliko mu tražim. On zna da sa mnom nema zezanja. Poješce ga prvi mrak... (Svetlo se upali. Negde u prízemlju čuje se galama. Lift proradi.)
DENKA DAVO: Ako te bude ponovo tukao, ja ču ga opametiti. Biče dunst plav... U nedeíju te čekám, oko podne, kod »Konja«. Dotle ču sve srediti: i stvari, i lovu, i pasoš. Idemo nas dvoje da se zezamo po Italiji. Pusti ludaka i njegove urode-ničke pianové. On nije normalan čovek... U krajnjem slučaju, on je doseljenik u naše poznanstvo ... Morám ti priznati nešto. Hoču sa tobom da budem fer. Pre mesec dana njegov mi je otac dao lovu da varn »pomrsim račune«. Tako je rekao: da se razidete milom ili silom, a ja da to »sredim« kako znam i umem. Ja sam lovu uzeo, ali, sve ovo što radim, ne radim zbog tíh pišljivih para. Ja bih platio da budem s tobom... Ako mi ne veruješ, sutra ču mu vratiti sve, do kinte .. . Medu-tim, koliko ih ja znam, a znam ih vrlo dobro, ti moraš pobeči iz te kuče. Što pre. Ako môžeš, jos nočas...
(Denka zagrli devojku. Ljubije... Nestade svetla.)
DENKA DAVO: Je li, da ti nisi ljubomorna na Olju? A?. . . Nisi, naravno da nisi. Ja sam sa njom samo zato da bih mogao biti sa tobom. Nisám je pipnuo. Ona zna da te volim. Sve sam joj priznao . .. Draga Kristina ... (Tišina ... Čuje se samo Davolovo šaputanje ineko meškoljenje. Iz prízemí ja dopire galama. Svetlo se upali. Njih dvoje stoje príljubljeni uza zid. Kristina je na jedno j štepenia vise. Bavolove ruke su ispod njene blůze.)
DENKA DAVO: Možda su njih dvoje? Nemoj da se plašiš, neče nas tražiti po stepenicama. Reči černo da srno ih čekali, a onda krenuli prema »dragštoru«. Nemoj da se plašiš, ne sme te pípnuti. Ubiču ga. (Svetlo se ugasi.) Spustí tašnicu ovde ... Pomeri se malo ... Još samo malo ... Tako, draga Kristina. . .
(Čuje se pomeranje nogu... Posle několiko trenu-taka svetlo obasja hodnik: Kristinina haljina podig-nuta je do struka. Davo se pripio uz devojku. Osvrče se... Ona je zadigla njegovu majicu; miluje ga po ledima. Čuteči čekaju da se svetlo ponovo ugasi. .. Hodnik ostade u mraku.)
DENKA DAVO: Pomeri se ovamo .. . Tako ... Pričaj mi nešto.. . Volim da mi neko priča ... ili recituje ... Strašná si... Ti si čudo od ženské.. Draga Kristina ...
(Svetlo obasja ljubavnipar. Sa gornjegsprata se čuje razgovor.)
MUŠKI GLAS: Ključ nije kod mene.
ŽENSKÍ GLAS: A gde je? Uvek ga negde zaboraviš.
MUŠKI GLAS: Nije kod mene!.. . Aha, vidiš, da je kod tebe u tašni. Jebem li ti godinu i sa alamunjom!
ŽENSKÍ GLAS: Nemoj, Mile, vikati, čuče komšije.
MUŠKI GLAS: Boli me dupe za komšije. (Glasovi nestaju iza vrata koja se otvárajú i zatvárajú. Svetlo se ugasi.. . U mraku se nastavlja ranije prekinuta ljubavna igra.)
DENKA   DAVO:   Podigni   nogu. .. samo malo . . . Tako ... U ovom solitéru ih ima kô Kineza...   Šta   nas   briga.. .   Tako, draga Kristina . . . Volim te . . . (I dok igra i dalje traje, čuje se zujanje lifta.)
[58]
4.
U KUČI ILI »KAKO STVARI STOJE«
VREME: 3. 8. 1972. 18, 32 časa. MESTO: Radionica Topalovičevih.
PRISUTNI: Aksentije, Milutin i Laki. Familija vredrto radi: čisté dva sanduka. Radionica je u velikom neredu: razbacane daske, stolice, alat.. . Uvozava se Maksimili-jan. Starac zadovoljno pokazuje nove cipete. Laki ga bes no gleda.
LAKI: Ko mu je kupio cipele?
AKSENTIJE: Ja.
LAKI: Samo bacaš pare.
AKSENTIJE: To su moje pare! Odneo sam ih Biliju na pokeru. Mogu da radim šta oču... A danas cu ga očerupati kô kokošku. Danas ču mu uzeti i gače ... Gde je? Trebô je vec...
(U dvorištu zalaja pas. Laki se přenu, ostaví dieto. Odlazi i víri kroz prozor. .. U radionicu ulazi Bili Piton: krupan, dežmekast čovek, izuzetno ele-gantno odeven. On se nakloní familiji.)
BILI PITON: Dobro veče, svima želim dobro i tiho veče. Možemo li da nastavimo sa pokerom?
AKSENTIJE: Naravno! Sklanjaj sanduk... Evo karte...
BILI PITON: Gospodo, primite moje saučešče. Ne znam, nije mi jasno, zašto mi prošli put niste rekli da je moj dragi prijatelj preminuo. . .
MILUTIN: Zaboravili smo.
BILI PITON: Vi nešto krijete od mene?. . . Eh, život je u suštini besmisJen i trivijalno apsurdan. Danas sam bio na »terenu«, kad, imam šta videti — Pantelija preminuo.
MILUTIN: Pa, ima li šta na terénu?
BILI PITON: Sranje! Milutine Topaloviču, veruj-te mi, verujte mojoj napačenoj duši, sve je to trivijalna sirotinja. Još kořistě kartonske kutije za zakopavanje. Posao mi sve téže ide. Nemá vajde od sirotinje... Zato sam, eto, došao ponovo da varn reknem reč prijateljsku: 50%, fifti-fifti., ili nam se putevi dele i razilaze prema dalekim, plavím hori-zontima gde cveta cvet planinski.
LAKI: Razgovaračemo. Sedí. (Sedajuza sto. Aksentije delikartě... Maksimilijan se dovozava iza BUijevih leda. Gleda mu kartě... Signalizta sinu šta Bili ima.)
MILUTIN: Bili Pitonoviču, sve černo srediti. Ideš li? ... Ovako je prijatnije uz... Tata — tri pa jednu...
BILI PITON: Milutine Topaloviču, pravá reč varn je vrlina največa. I zato moja duša... Idem. Dve kartě...
AKSENTIJE: Otrovaču džukelu ovih dana. MILUTIN: Zašto tata?
AKSENTIJE: Po celu noč skarliče ispod moga prozora. Čudi me da niste podigli bodljikavu žicu oko kuče. Neče vas ništa spasti.. . Džukela je bogina ovih dana. Ne sme čovek da izade u dvořiště, odma kezi zube i oče da ujede. Vukodlak, bre!
LAKI: Deda, ako dirnete psa, imačete sa mnom posla.
AKSENTIJE: Ti češ mene da udariš? Pa znáš li ti, seronjo dronjavi, da su ove ruke sablju lomile! Na metak sam išao golim šakama! Zgromiču te! Sad ču te . ..
LAKI: Tata, on ponovo počinje. Udariču ga ... MILUTIN: Meni nemoj ništa da pričaš. AKSENTIJE: Udři, pa češ videti na koga si
[601
[61]
krenuo! (Ustaje, naginje se prema Lakiju.) Hajde, šta čekáš? Ne smeš? Usrô si se? Nije ovde srce kukavice, ovde je srce lava! Neka se sutra zarati, ja bih ovim štakama i neprijatelja i saveznika podjed-nako! Ja kad udaram, ne gledam koga bijem! Iz dana u dan čitam po novinama: »neprijatelji i problemk. Kakvi neprijatelji i kakvi problemi, pička im materina!
MILUT1N: Tata, molim te. ..
AKSENTIJE: Kakvi problemi?! Oni hoče jedan deo, oni hoče drugi deo, oni neče zajedno, oni hoče gore, oni hoče sve sebi, oni neče ništa što drugi hoče ... Dokle se to neče i hoče?! Dokle, májku mu jebem! Pa valjda se i ja nešto pitam? Šta je ova zemlja? Je 1 ovo neka hočarija i nečarija! Zař su junáci živi samo u narodnim pesmama?! Zar nema niko više muda da strelja stotinak i da to prenosi televizija u boji! Da se vidi krv! (Malaksalo sedá.)
MILUTIN: Tata, tata, gotov si... Deli karte. (Maksimilijan veselo zvecka zvončičem. Kao da je srečan.)
MILUTIN: Otac ti je nešto preterano veseo?
AKSENTIJE: Jeste. Sinoč je sreo na Kalemegda-nu svog starog prijatelja iz srednje škole. Zveckali su dva sata o školi, ludorijama i ženama. Kad zveckaju o ženama, onda prosto polude: třesu zvonca, čuje se do Avale.. . Prijatelj mu ima srebrno zvonce. Iz imučne familije.. A gde je Olja sa njegovim lekom? Olja!!
LAKI: Bože, Bože, al je starost gadna. (Ulazi Olja. Donosí lek.)
OLJA: Evo, evo ... Nemojte se ljutiti na mene, ja cesto ne razumem šta gospodin Maksimilijan želi.
BILI PITON: Poštovanje, moj nakloň gospo-dice...
AKSENTIJE: Sigurno da neče ono što ti Laki traži svakih pola sata. Tu stvar je on dobijao, na zlatnom poslužavniku, od največih dama Evropě. Moj otac je jebô u Beču za vřeme njegovog najve-
čeg uspona, u Parizu, dok je bio centar sveta, u Moskvi, za vřeme največih pesnika, u Londonu, za vřeme kraljice Viktorije... Moj otac je jebô zastrašujúce: kao orkán! Ostavljao je za sobom uplakane i ucveljene grofice, baronice, princeze. Što on nije ubio u krevetu, to se posle samo poubijalo od žalosti za njim. Harao je Evropom, u crnom fraku, sa zlatnim monokJom i dijamantskim štapom ... Da se sto puta rodite, ne bi imali takvog oca, jer ga ne zaslužujete. Moj otac je živa evropská legenda!
(Aksentíje ljubi ruku ocu.)
AKSENTIJE: Srečniji sam što mi je on otac, nego što sam mu ja sin.. . Tata, kupiču ti još jedné cipele!
BILI PITON: Gospodin Maksimilijan zaista lepo izgleda.
MILUTIN: Bili, vřeme je da predemo na stvar. Šta si hteo da kážeš sa onim: 50% ili fifti-fifti?
BILI PITON: A vi čiča Aksentije? Kako zdravlje?
AKSENTIJE: Ako mene pitaš, onda bolje da me ništa ne pitaš. Ja znam ko si ti, ti znáš ko sam ja, pa, prema tome, bolje da čutimo ... Več sam ti rekao: da sam ja bio vlast 1948 ...
BILI PITON: Vi i dalje mislite da sam ja za njih? Nisám Aksentije Topaloviču, nisam, dobři moj. Daleko im lepa kuča. Nisam, verujte mojoj napače-noj duši.
LAKI: Je li, Bili, šta si rešio?
BILI PITON: Deda Maks se drži baš onako . ..
LAKI: Bili!
BILI PITON: Molim, Laki? Nešto si me pitao? LAKI: Ostaješ pri rvojih 50%? BILI PITON: Da, toliko. Ni paru manje. LAKI: A šta misliš, da to nije malo bezobrazno s tvoje straně? BILI PITON: Nije, druže Laki. I molio bih te da
[62]
[63]
obratiš pažnju na visinu tvoga glasa. Ne volim kad se neko dere.
LAKI: Stvarno? Ne volis kad se neko dere? Vidi, molim te? A možda bi više voleo da te neko bije kao vola, pa da se ti malo dereš! Da te neko premlati, pa da ti posle ni je do života!
MILUTIN: Laki, smiri se!
LAKI: 50%! Fifti-fifti?!
BILI PITON: Gospodine Milutine Topaloviču ja ne mogu, verujte mi iskreno, ja ne mogu u ovoj atmosferi da reknem dobru i mirnu reč. Moja duša je duboko povredena.
LAKI (šeta po radionici): SečaŠ li se našeg dogovora od pre dva meseca? Šta srno se onda dogovorili? Je li?
BILI PITON: Za dva meseca je dinár pao toliko da ga ni najbolji vid ne može pronači, druže Laki. Sa pádom dinára pao je i naš dogovor... A i čuvar groblja se promenio. Milutine Topaloviču, ví znáte kakyom se ja riziku izlažem. Vi znáte koliko ja plačam dva grobara koji mi iskopavaju sanduke. Moja duša je povredena vašim surovím rečima. Hočete da ja vadim sanduke i da varn ih donosím budzašto. Ja da izvadim, a vi samo da ga malo očistite, dofarbate, izglancate i ponovo prodáte. Pa to je eksploatacija. To je kapitalisticko izrabljivanje poštenih i radenih ljudi!
Mene krvavo koštaju ljudi koji kopaju noču. Plačam njih, plačam čuvara groblja i jednog ludaka, koji spava na groblju i sve zna, da me ne bi prijavio. Da ne vadim fleku sa prstenjem, zlatnim zubima i cvečem koje moja deca, moja sirota deca, uveče prodajů po kafanama, bio bih poslednji slepac.
A siromašna su naša groblja. Nema tu nešto vredno da se skine sa pokojnika: prstenčič, lančič, zubíc ... I to je sve loše, talijansko zlato. Bože moj, kako je lepo raditi u bogatim zemljama. Tamo spakujú čoveka sa milionima. Dva posla i obezbeder,
si za ceo život. Eh, sirotinjo, sirotinjo, i bogu i meni si teška.
Vi ovde radíte kô gospoda. U poslednjih dvade-set godina niste izradili nijedan novi sanduk. Samo čistíte sanduke koje ja izvadim i donesem. I još se bunite. I to varn je teško .. . Nočas če stiči dva nova.
MILUTIN: Da nisi slučajno dirao Panteliju?
BILI PITON: Jesam. I njega sam . ..
LAKI: I njega si izvadio?! Odmah da si ga večeras vratio tamo gde je bio!
MILUTIN: Laki, bez demjave. Sto da propadá onako dobar sanduk. Pred svetom srno ga sahranili kako valja. Donesi ga.
BILI PITON: Milutine Topaloviču, ja vas poštu-jem kao rodenog oca, koga sam rano izgubio. Vi razumete moju napačenu dušu, koja jeca i bolno vapi za dobřím čovekom. Dozvolite da varn polju-bim plemenitu ruku.
MILUTIN: Ostavi se čorava posla. Nismo pobožní.
BILI PITON: Ja jesam . .. Nego, kako bi bilo da i vi počnete sa prodajom odeče? Vidíte na meni ovo odělo: dobar štof, klasičan kroj, diskretan dezen. Mogli biste da otvoríte neki butik.
MILUTIN: Videčemo ...
BILI PITON: Razmislite dobro. Mogao bi vaš Mirko toga da se prihvati. On je mlad, a to je sad posao mladih. Butik: »Dugo konačište«.
AKSENTIJE: Nemojte da uvlačite njega u te vaše prljave stvari. Mirko če se vratiti na bogoslovi-ju. To sam ja rešio i tako če biti. On če mene da sahrani uz svu pažnju i veliko poštovanje. To mi je želja ...
(Bili Piton pogleda na sat-lančaraš. Ustaje, uzima svoje stvari.)
BILI PITON: Zakasnio sam. Cekaju me moji ljudi več pola sata. Vračam se u ponoč sa robom. Onda černo nastaviti partiju i razgovor . . . Razmislite i za Mirka.
[64]
[65]
AKSENTIJE: Je si čuo šta sam ti rekao?!
BILI PITON: Bože, Aksentije Topaloviču? Bože, kako ste staromódni. Vi nemáte pojma šta se danas traži. Vreme vas je načisto pregazilo.
AKSENTIJE: Ma, more nosi se u pičku materinu! Ti češ mene da učiš! Jebem li ti ... (Gača ga pepeljarom. Bili beži prema vratima .. . Pas laje.)
BILI PITON (proviruje kroz vráta): »Jeste H mi rod, siročiči mali, il su i vas možda jadi otrovalk ... il ste pregazili Lazára Saviča iz Kragujevca! (Bili nestaje u dvorištu, pračen besnim lajanjem psa... Familija se začudeno zgleda.)
LAKI: Kako je saznao za pregaženog! Ko mu je rekao?
MILUTIN: Pacov grobarski. Da mi njega no-čas.. .
AKSENTIJE: Ja ču ovo pasce nočas da pridavim. Gotovo je.
LAKI: Ti psa, ja tvoga oca, pa smo kvit! (Aksentije zgrabi poveču turpiju.)
AKSENTIJE: Sta si rekao? Ti moea oca da otruješ? O, jebem ti sunce žarko! (Odlazi do telefona, okreče brojeve, diže síušalicu.) Halo! Halo! Ovde Aksentije Topalovič! Javljam vam da su ovde ubice onog mladica. Ovde su. A sad je izašao Bili Piton, veliki kriminalac. Sve prodaje sa groblja. Uskoro če otvoriti prodavnicu za mrtvace. Sad prete da če otrovati i moga oca. Molim vas da što pre dodete. Ja ču ih zadržati. . . (Osluškuje. . . A onda primeti da je gajtan presečen.) Znači, prekinuli ste vezu?!
MILUTIN: Jeste, tata. Kao što vidiš.
AKSENTIJE: Znači, stežete obruč oko mene. Opkoljavate me? Ali malo ste se zajebali. Ja sam lukaviji od vas!
(Aksentije iz jednog sanduka izvadi starú pušku.) LAKI: Tata, upali televiziju. Počeče film. MILUTIN: Sta se daje?
LAKI: »Tačno u podne«. Dobra stvar.
AKSENTIJE: Ruke uvis! Uza zid! Tamo! (Miíutin upali »minivoks« televizor. Začu se špica f Urna »Tačno u podne«... Vrača se i seda do La k i ja. Aksentije spušta pušku kad vidi da ga ne slušaju.)
MILUTIN: Čini mi se da sam ovo gledao.
LAKI: Ovo bi mogao da igra i Aksentije. (Aksentije se šunja, otvára prozor, nišani nešto napol ju. Verovatno psa? Opáli, ali se samo začu škljocanje obarača. Puška je prazna. Milutin i Laki se grohotom nasmejaše.)
AKSENTIJE: Laki, samo se ti cerekaj. Imam ja još pet kila onog otrova. Sutra če cela kuča da poleže, ja vam kážem .. . Ima da popadáte ... kô snoplje ... posle leda ... To neki dobar film . .. (Aksentije sve pažljivije gleda u ekran. Seda na klupicu. Maksimilijan se več uveliko pridružio Milu-tinu i Lakiju. Familija napeto, uzbudeno, prati filmsku priču. . . Iz dvoríšta dopire zavijanje psa.)
[66]
5.
U POTKROVLJU ILI »ODLAZAK«
VREME: 3. H. 1972. Prošlo je 23 časa.
MESTO: Vec videno potkrovlje u porodičnoj kuči Topa-
tovičevih. Mnoštvo stvari spremljeno je za put: dva veliká
ruksaka. uvijeni šator i mape, deloví garderóbe . . . Pro-
storiju obasjava slabá světlost iz ugía.
PRISUTNI: Kristína se šminka . . . Mirko ulazi iz hodni-
ka. Zatvára vrata za sobom. Odlazi do prozora i viri
napolje. . . Nervozan je. . .
MIRKO: Vidiš, Davola opet nema . . . Dosta mi je njega ... i Ijudi u ovom gradu. Ulice postaju sve uže, a Ijudi je své više. Uskoro če se ovde jesti, kidati, daviti... Ovo više nije grad, ovo je džungla. Alŕ, sad je svršeno, draga Kristina. Gotovo je, jednom zauvek. .. Sumnjam da čemo se ikad više vratiti. . . Dosta smo nas dvoje živeli u ovoj pacovskoj jazbini, medu nakazama.
Znaš, džukela je jedva dočekala da je pustim na ulicu. I čim je izašla, pobegla je urlajuči od sreče. Nije se nijednom okrenula . . . Auto sam izgurao do kapije. Sačekačemo još koji minut. .. (Mirko iznosi stvari u hodnik. . . Šapuče.) Draga Kristína, stani kod prozora. Ako naide Davo reci mu da ide na prstima... Nisi mi rekla gde ste nočas bili do dva sata? Ja to móram znati pre nego krenemo. On mi je rekao da ste tražili mene i Olju po ulicama.. . (Kristina proviruje kroz prozor na kosom krovu. . . Mirko seta.)
KRISTINA: Mirko . . .
MIRKO: Čuti, molim te. To je priča za budale i idiote . .. Nešto si uznemirena. Nervózna . .. Znam šta hočeš da mi kážeš, ali tu sam priču več čuo i video . .. Zašto si se sad šminkala dva sata? Molim? Za mene? Za mene si se šminkala, a znaš da ne podnosím kad se mažeš kô neka uličarka. Vidí na šta ličiš...
(Mirko je hvata za ramena i odvláči do ogledala.)
MIRKO: Pogledaj se . .. Na šta to ličiš? Oču ja po svetu da idem sa kurvom? Očeš da nam dobacuju i nude novac? Očeš da izigravam makroa?. .. Sve mi je jasno.
KRISTINA: Mirko...
MIRKO: Čuti! Ni reči! Dosta mi je tvojih priča. Nas dvoje smo se dogovorili kao ljudi: kad dode vreme da se razidemo, onda da to i lepo kažemo. A ne iza leda, kurvinjski... To je podlo, draga Kristína. Veoma podlo . .. Njega ču nočas ubiti. (Iz džepa vadi velikí »skakavac«. Ostrica noža iskoči i blesne.) Neče se više nikad ponoviti ona scéna kod Olje u stanu. Neče Mirko više stajati i gledati dok se vas dvoje vatate i žvalavite ... Nikad više. A to ste radili i sto puta ranije, samo sam se ja pravio da ne znam. Dogovorili ste se da i on pode sa nama, pa da me negde usput ubijete . .. Gde ste bili nočas? U parku? U solitéru? U podrumu ... Ja sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš 4 000 puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reči! Morala si reči: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosí se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodí me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuče, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas ledima osečam i vidim. Evo, čim zatvorím oči, istog trenutka mi se mota film: plešete,
[68]
[691
muzika svira ... on ti provlači ruku kroz kosu. . . Ijubi te . .. Ti se ne opireš, a ja čekám da me pozoveš: Mirko! Ja bih utrčao i ubio ga... Morao sam da kleknem. Pozlilo mi je, vrtělo mi se u glavi, krv mi je pěnila i kapljala na oči... Slušaš li ti mene? Dokle češ da gledaš kroz prozor? Dokle češ da ga očekuješ? Molim, promrmljala si: »Oh, bože.« To si řekla? Jesi, nisam gluv i nisam glup! Govoriš »Bože« a misliš na Davola. Znam te ja. Pročitao sam te odavno. I sad si se osmehnula. Misliš, samo ti mene čitaj dok ti ne pobegnem. Je li tako? A? Dosta! Ni řeči više Kristina! Ni řeči! Zaveži jednom kurvo prokleta! Zaveži jednom i přestáni da me mučiŠ! Přestáni da mi krv piješ i život uništavaš!. .. On dolazi! Zato se ti smeškaš! On ide! Dogovorili ste se da me nočas ubijete i pobegnete mojim kolima! Nečete! Nečeš kurvo!.. . Nečeš.. . Ja ču vas ... Kristina!!!
(Mladič se grčevito savija nad Kristinom. Njena majica postaje crvena. Iz predsoblja dopire bat koraka. . . Mladič skoči, držeči spreman nož. U sobu upadáju: Laki, Milutin, Aksentije i Bili Piton. Mirko pokušava da izade, ali ga otac zadržava.)
MIRKO: Pusti me! Ja morám da ga nadem!
LAKI: Mirko, smiri se . . . Mirko . . .
MIRKO: On je pokušao da me ubije. Opkolite kuču, ne sme da pobegne! Držíte ga ... (Začu se zvonce. Svi se  uznemiríše. Laki se prvi pribra: podiže Kristinu, iznosi je iz sobe.)
LAKI: Tata, uzmi mu nož. A ti, Bili, idi i vidi ko je. Ako je milicija, obavesti nas. (Laki, noseči Kristinu, i Bili izjuríše u predsoblje. Milutin zagrli Mirka; polako mu uzima nož i odvodí ga do kauča. Mladič malaksalo seda. . . Gleda ukočeno, tupo, izgubljeno. . . Vrača se Bili.)
MILUTIN: Ko je?
BILI PITON: Neka devojka. Traži Mirka.
LAKI (ulazi): Je li milicija?
BILI PITON: Nije. Neka devojka. Řekla je samo,
da prenesem Mirku, da su Davola uhapsili. Neče moči da putuje sa njim .. . Pucao je na nekog zlatara. Misii da ga je ubio.
MILUTIN: Ništa novo. Čak me je i razočarao. Ja sam očekivao da če pobiti pola Beograda.
MIRKO: Gde je Kristina?
LAKI: Spava ... u sobi.. . Samo ti miruj.
MIRKO: Tata, video si sam .. . Davo je ubio Kristinu. On je bio tu... a onda je zgrabio nož ... Ne, ja ga morám pronači. Sad, odmah! Ja ga morám ubiti! Neče se izvuči. .. Pusti me! ... (Laki i Milutin zadržava ju mladica, koji se třese i plače. I Bili je priskočio.)
MILUTIN: Mirko, smiri se. Ja sam malopre ubio Davola.
LAKI: Jeste, Mirko, tata ga je ubio. MIRKO: Jesi? MILUTIN: Jesam, jesam. MIRKO: Bravo, deda . .. MILUTIN (tího Lakiju): Idi donesi rakiju. Vidiš da če poludeti. Brzo.
(Laki otrča. Aksentije se prvi put pomerí.)
AKSENTIJE: Naše dete. Malo je slab sa živcima, ali je naš. I ti si takav bio, Milutine.
BILI PITON: Mirko Topaloviču, sine moj, smiri se. Ja znam da je tvoja duša napačena i povredena, ali se moraš smiriti.
MILUTIN: Dodi kod prozora .. . Diši, samo diši...
(Laki se vrača. noseči flašu rakije.)
LAKI: Laki je doneo svome sinu dobru kapljicu. Moramo proslaviti Davolovu smrt. Hajde, Mirko, trgni. . . Znam, znam da ne piješ, ali trgni. Nema više Davola . . . Tako . . . Još malo . . . (Mirko pije iz flaše. Napijaju ga . . . a onda i sami piju: flaša krúži iz ruke u ruku. Ubrzo svi postaju raspoloženiji i veseliji.)
MIRKO (mimo, opuštěno): Tata, znáš, ja sam
[70]
[71]
ubio Kristinu. Morao sam. Ona me je varala sa Davolom.
AKSENTIJE: Varala te? Kristina? Kučka prokleta. Varala te sa Davolom, a ovde se pravila postěna. Nije mi dozvolila ni da je uštinem. Neka, neka si je ubio. Tako sam ja i moju ženu — kô mačku. Nema tu cile-mile .. .
MIRKO (nategne iz f lase: připito obrísa usta): Znáte, dragi moji, ja sam dugo razmiŠIjao i na kraju uvideo da je našoj porodici i našoj radionici potře-ban obrazován, školován čovek. Ja skromno mislim da sam to ja! (Aplauz prisutnih.)
MIRKO: Istina, ja nisam završio fakultet, jer nemam srednju školu, ali sam se pripremao. Zato, ako varn je potreban direktor, sposoban i pametan čovek — tu sam! (Aplauz prisutnih.)
ĹAKI: Bravo! Najzad si se opametio! Eh, májku mu, što je nisi ranije ubio!
MIRKO: Samo, odmah varn morám reči: ako hočete da me slušate — sve uzimam u svoje ruke! Ja ču imati glavnu reč!
LAKI: Naravno! Tvoja prva i poslednja! Znao sam da češ kad-tad pristáti.
MIRKO: Dosta!... Slušajte: prvo, mi moramo osvojiti evropsko tržiště! Moramo postati po jam poslovnosti i efikasnosti!
(Mirko se penje na stolicu i drži fanatičan govor, koji ostali prihvataju sa ovacijama.)
MILUTIN: Opraštam ti sve pare koje si mi pokrao!
MIRKO: Zaveži, deda! ... Mi moramo osvojiti světsko tržiště! Mi moramo imati veči profit od največih tvornica automobila! Smrt je jedini siguran i večiti posao! Sve može da izumre i da nestane, jedino če smrt veči to biti živa i besmrtna! Iz godine u godinu, budučnost smrti je sve perspektivnija! Drugovi i drugarice .. .
AKSENTIJE: Bez drugarica. One su pokojne. MIRKO: Nemoj da me prekidaš! LAKI: Deda!
MILUTIN: Tata, udariču te.
BILI PITON: Dozvolite mu da řekne múdre reči.
AKSENTIJE: Duboko se izvinjavam.
MIRKO: Ví vidite, niste čoravi, koliko ljudi gine u svetu, po raznim ratištima. Vi vidite koliko ljudi umire od raznih izlečivih bolesti i od gladi! Mi se moramo probiti i sve te íjude uzeti pod svoje! Dosta je bilo sitnih poslova u Beogradu! Mi srno prevazišli ovaj grad i ovu zemlju! Mi srno sposobni da sahranimo ceo svet! Došao je pravi trenutak za veliki svetski posao!
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Ova kuča če postati strah i třepet za konkurenciju! Mi černo zaposliti sve one kojí u ovoj zemlji nemajú posla! Nece niko više iči da radi u Nemačkoj, S védsko j. ..
PRISUTNI: Živeo!!!
MIRKO: Od danas se menja firma ove kuče! Ono sranje od firme »Dugo konačište« zameniče ogro-mna svetleča reklama »Topalovich und Welt«!
PRISUTNI: Živeo!!! (Mirko skoči sa stolice, okružen uzvikanim i razdra-ganim ljudima.)
MIRKO: A sad vas poživám da se provozamo po gradu! Od danas se gazi samo napred! (U sobu bojažljivo u/azi Ofja. Devojka nosi času vode i lekove.)
OLJA: Gospodine, vaš lek .. .
AKSENTIJE: Beži s tim!
MIRKO: Stáni! Sad ču varn pokaza ti da je Mirko sposoban da spavá sa svakom ženom! Čuo sam kako pričate da sa mnom »nešto nije u redu. . .« (On naváli na Ol/u. Obara je na pod. Ostali ga okružuju. Pijano se smeju. Posle několiko třenu taká, Aksentije zadovoljno uzviknu.)
AKSENTIJE: Gospodo, ovako ubijanje odavno
[72]
[73]
nisam video! Ovo je prvi put, posle velikih podviga moga oca, da neko jebe sa toliko snage i znanja! Mirko je na najboljem putu da nasledi čukundedu Maksimiiijana! Ponovo ce drhtati evropski dvoroví i evropské gospodice! Ovo je čudo! Ovo se rada jednom u istoriji čovečanstva! (Aksentijev hvalospev »pokríva« potmulo brujanje automobilskog motora. Rad mašine posta je sve jačii zaglušljiviji.)
ULICE BEOGRADA ILI »GAZI GA«M!
VŘEME: lsta noc kad je Mirko ubio Kristinu. MESTO: Ulice Beograda.
PRISUTNI: Laki za volanom porodičnog automobila. Mirko sedi do njega. Na zadnjim sedištima su: Milutin, Aksentije i Bili Piton. Društvo je raspoloženo, veselo. Pevaju: »Što se bore misii moje«. Farovi automobila su dugi i jaki. . . Laki menja brzine.
MILUTIN: Gas! Neka se raspadne!
MIRKO: Do daske! (Kola uleču u křivině. Ljudi se grčevito drže.)
LAKI: Malo srno se zaneli!
MILUTIN: Nemoj da ga žališ! Gas!
MIRKO: Tata, vidi ga! Vidi onog bogalja! Zgazi ga!
LAKI: Da gazim?!
BILI PITON: Gazi, Laki Topaloviču, gazi!
LAKI: Pazi!. .. Ala se usrô! (Smeju se i osvrču.)
MILUTIN: Skočio je kao zec! Trči na obe noge!
LAKI: Idemo preko Bulevara Revolucije!
MILUTIN: Zar ne može brže?!
MIRKO: Pusti mene da vozim! Gnjaviš mnogo!
MILUTIN: Uzmi, Mirko, krntiju pod svoje! Ti vozi!
MIRKO: Sad čete da vidite kako se upravlja! (Laki i Mirko menja ju mesta za vřeme vožnje.. . Mirko odmah dodaje gas. Motor ječi i urla.)
175]
MILUTIN: Tako je! Tako se vozi! Tako! AKSENTIJE: Mirko! Vidi onu ženu! Gazi je! Zaslepi je farovima!
(Farovi automobila postaju toliko jaki da je nemo-guče gledati u pravcu kola... Světlost prísiljava »pešake« da obore glavu ili rukama záštite oči. Takva světlost i strašná buka ostaju do samog kraja. Ljudi u kolima dobacuju i smeju se.)
MILUTIN: Potkači onog majmuna! Mázni ga! Tako! Tako!
AKSENTIJE: Onaj pobeže! Drži ga!
BILI PITON: Vidíte Crnca! Gazite ga!
LAKI: Mi smo rasisti!
MILUTIN: Mi gazimo bělce! Njih je više!
MIRKO: Onaj nam preti! Preti, preti, ko te jebe! Ako se vratim prosuču ti creva po ulici!
LAKI: Gas!!!
SVI U HORU: Gas!!! Gas!!! Gas!!! Kraj
Beograd, 1972.