Srpski književni = standardni jezik


Srpski standardni jezik zasnovan je na utvrdjenim fonetskim, morfološkim, tvorbenim i sintaksičkim
obrascima koje čine normu književnog jezika, sistem pravila koja su obavezna za sve koji tim
jezikom govore i pišu.

Osnovu SKJ čine dva novoštokavska dijalekta: istočnohercegovački (i)jekavskog izgovora i
šumadijsko-vojvodjanski ekavskog izgovora.

Jezičke i pravopisne norme definisane su gramatikom i pravopisom. Gramatičke norme zasnovane su na
rezultatima nauke o jeziku, pravopisne norme regulišu se dogovorno saradnjom naučnih i kulturnih
institucija na nacionalnom nivou.

Književnim jezikom govore i píišu obrazovani ljudi, svi oni koji se obraćaju javnosti (političkoj,
naučnoj ili školskoj), pišu novinske, stručne, naučne i književne tekstove, udžbenike.


Principi i norme književnog jezika:

PRAVILNOST - gramatička i pravopisna

ČISTOĆA - izbegavanje upotrebe:

·        zastarelih reči (arhaizma)

·        novih reči koje nisu u duhu srpskog jezika (neologizama)

·        tudjih reči (varvarizama) za koje u srpskom jeziku ima lepih reči

·        lokalnih reči (provincijalizama)

JASNOST - podesan izbor reči i njihov raspored u rečenici: pažljiva upotreba sinonima, homonima,
paronima, antonima


U pesničkom jeziku, jeziku lepe književnosti (poezije, pripovedne proze i drame) mogu se javiti
odstupanja od uobičajenog načina izražavanja: reči sa prenesenim značenjem, poseban raspored reči u
rečenici, višezančnost, simboličnost. Ovde se iz umetničkih razloga može odstupati od norme SKJ.