Српске народне епске песме се деле на песме дугог стиха (бугарштице) и на песме кратког стиха (десетерачке). У оквиру српске народне епике, спада више циклуса: * Преткосовски циклус * Косовски циклус * Песме о Марку Краљевићу * Покосовски циклус * Хајдучке и ускочке песме * Песме из муслиманске средине * Песме о црногорским борбама Стефан Урош ИВ Душан (око 1308. - 20. децембар 1355.) је српски краљ (1331 – 1346) и цар (1346 – 1355) из династије Немањића. Проширио је државу свога оца Стефана Дечанског. Освајања на југу омогућила су му да се прогласи царем Грка и Срба 1346.У његово вријеме православље у Србији доживљава даљи развој у својој организацији. Српска архиепископија дигнута је у ранг патријаршије. Познат је по законику (Душанов законик) који је донешен 1346/1355. Краљ и цар Душан савременик је босанског бана Стјепана ИИ. Котроманића. Односи између Босне и Србије у њихово вријеме показују неколико сукоба. У средишту непријатељства је босанско стјецање Хума 1326, подручја које је раније било под влашћу вазала лозе Немањића. Босанци су извели један продор 1328. који је завршио спаљивањем манастира св. Николе у Полимљу. Душан је покушавао војном силом да заузме Хум али није успио. У преткосовски циклус епских народних песама спадају пре свега песме о Немањићима (Душану, Урошу, Сави) и Мрњавчевићима (Вукашину, Угљеши и Гојку). Иако се о њима зна доста као о историјским личностима народне песме доносе посебно народно виђење српских средњовековних великаша. Песме које припадају овом циклусу су међу најстаријим уопште записаним епским песмама па је сродно томе и њихов број релативно мали. Најзначајније песме овога циклуса су: Женидба Душанова, Женидба краља Вукашина, Зидање Скадра, Урош и Мрњавчевићи и др. У овим песмама доминантан је мотив појединаца хероја, “јунака” као што су Милош Војиновић, војвода Момчило, па и Марко Краљевић. Они су јунаци који су храбри у боју, мудри у миру. Лукави с лажљивцима, добри са праведницима, непомирљиви са тиранима а величанствени у победи и у поразу. Као што то традиција од њих тражи они су оличење чојства и јунаштва, за њих је њихова реч светиња и одржаће је по цену губитка живота. У њих је народ уградио све оно најбоље што је имао, морално и физички. Иако постоји много заједничкох црта у ликовима српских јунака сваки од њих је посебан и заслужује да се каже нешто о њему. Милош Војиновић је у песми сестрић цара Душана а историја га зна као великаша на Душановом двору. Он је у песми представљен не као племић (иако је високог рода) већ као обични човек из народа, жобанин. Кроз низ ситуација он показује јунаштво и снагу али и хумор што ће остати карактеристика многих будућих јунака епских песама. Као такав Милош Војиновић представља сина народних надања и жељену персонификацију српског народа. Храбар, јак и спреман на шалу у свакој па и најтежој ситуацији. Управо због тога Милош Војиновић постао и остао један од најомиљенијих јунака наших епских песама. Војвода Момчило је такође осликан као врло позитивна личност. Иако се појављује у само једној познатој песми (Женидба краља Вукашина) војвода Момчило се због свог јунаштва сврстава у ред највећих српских јунака, као што су Марко Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхиња и други.